- 25 Jul 2013, 17:50
#2561303
Dragi/e svi i sve, serujemo vam tekst.
SUPER SI TI, samo nećemo o Prajdu
Kada si javno aut, ljudi ti postavljaju mejlovima, na Fb, lično najrazličitija i najbezobraznija pitanja... Nekako sam naučila da se nosim sa tim, vremenom,nikada do kraja. Medjutim, pravih pitanja, iz kojih zaista vidiš potrebu osobe sa druge strane da razume tvoju poziciju ima vrlo malo ili čak nimalo.
Jutro, kafa, Fb, mejlovi... Na Fb me dočeka poruka lepe, podrzavajuće sadržine od devojke koju ne poznajem, sa glavnim pitanjem upućenim meni: Koliko je teško zadržati svoje ja, kad se upustiš u aktivizam i kad si javno out?
Ovo je me je razbudilo bolje nego bilo koja kafa, definitivno. Na ovakvo pitanje zaistane mogu odgovoriti uobičajenim floskulama, jer vidim da je devojka zaista ušla u problematiku i da od mene očekuje konkretan odgovor, a ne mlaka, aktivistička naklapanja u 101 salvetu.
1001 misao u glavi, pocetak, ukljucivanje, danas u aktivizmu, vidljivost/ne vidljivost,javnost/sakrivena od javnosti, sve komparacije koje sam nužno prošla prethodne godine.
Ne mogu na ovakvo pitanje odgovoriti demokratski, asertivno, pristojno, naovakvo pitanje se moze odgovoriti jedino surovo, iskreno i srcem.
Kada sam se ukljucila u aktivizam, imala sam,a i dalje patim od iste bolesti, neku idealnu sliku aktivizma i aktivista/kinja kao nekih savrsenih, nad ljudi...
Moje uključivanje u aktivizam poćelo je posle Prajda 2010., tada sam zakucala na vrata Labrisa i ubila od "maltretiranja" žene koje su radile tamo da mi daju nešto da radim, bilo šta, išta, to je bio moj način da se podignem protiv sistema, protiv nasilja, ni ne sluteći gde cu 2012. godine završiti.
Te 2010.ljudi koji su bili organizatori, koji su bili na Prajdu su meni bili najhrabriji ljudi na planeti, ljudi u koje želim da porastem, ljudi zbog kojihmi je srce bilo puno. Niti sam razmišljala niti me se ticalo tada da li oni uzimaju basnoslovne cifre novca jer su izašli javno, nebitno mi je bilo i da uzimaju, jer sam znala da 95% lgbt zajednice ne bi izašlo u javnost ni da im se ponude ogromne cifre, nekretnine, pokućstvo, putovanja...
Moji počeci su bili idilicni, sa ženama koje se medjusobno štite, podržavaju, solidarišu, sa mnogo poštovanja, ljubavi, topline, razumevanja...
Dok nisam usla u organizaciju Prajda, sasvim slučajno, kao pala s neba. Sećam se kada sam se našala sa Bobanom u kaficu na Terazijama da popričamo, kada mi je ponudjeno da udjem u organizaciju Prajda, bila sam blago rečeno u šoku, rekla sam mu da ću razmisliti i javiti mu, i jesam, kroz tri minuta sam mu rekla DA, o tome se ne razmišlja, DA.
Do mog sudbonosnog DA, mogu reći da nisam osetila šta znači kada se hejt zajednice sruči na tebe, do prvog pojavljivanja u javnost, do prve javno izgovorene reci,do prvog ogorčenog: Ko je ona i ko ju je ovlastio da predstavlja zajednicu?????????
Od države koja te jebe kako stigne i zavlači, preko zajednice koja stalno pljuje i nikada im ne valja ništa, nikada nije dovoljno, nikada dovoljno dobro, od prijatelja/icakojima se trebaš ponovo da se objašanjvati, roditelja kojima ništa nije jasno, komšija pored čijih negodovanja treba proći svakog dana i rodjaka koji ... i rodjaka.
Sve se to nekako preživi i svari, ali najteže pada gubljenje prijateljica/poznanica, koje su lezbejke, jer su protiv Prajda, protiv ljudi koji organizuju, protiv politika Prajda, stava da mi od toga svega imamo odličan profit.
Moj godišnji projekat pokušaj održavanja kontakta sa ljudima koji su ti nekada bili bliski, a sada od tebe peru ruke, ogradjuju se... Pokusaj da od Prajda do Prajda mi to ne bude bitno, da sedim sa tim ženama, pijem kafu, razglabam o svemu i svačemu, delim svoj život, intimu, misli, a o Prajdu i o mom radu se ne priča, ne pominje, zabranjena tema, nemoj da izazivaš, nećemo o tome, ti si nasa prijateljica, ali hejtamo sve sto radiš, hejtamo tvoje načine i javna istupanja. Super si ti, samo nemojmo o Prajdu.
Tu žabu pokušavam da sažvaćem od 2012. do sada, po malo, povratim, pa pokušam ponovo, uzmem manji zalogaj, pa opet povratim i tako godinu dana. Godinu dana pokušaja da se svari nešto zbog osoba koje nisu bile tu da daju osnovnu podršku, da me tapšnu po ramenu i odaju bar malo poštovanja. Godinu dana gubitka sebe, godinu dana životne škole, godinu dana gubljenja vremena, godinu dana gubljenja sebe ni zbog čega.
Mnogo sam svojih prijateljica/poznanica lezbejki izgubila prethodne godine zbog uključivanja u Prajd, mnogo poznanica mi se više na ulici ne javlja.
Nije me pojelo ništa kao to što me nepoznati ljudi sreću na ulici i kažu: Super si bila ovde i onde, a tvoji ljudi okreću glavu, pljuju, iskazuju otvorenu mržnju i prezir...
Izgubiš sebe pokušavajući da razgovaraš sa ljudima koji ne žele da razgovaraju sa tobom, pokušavajući da sagledaš, razumeš i opravdaš svačiji stav koliko god bio protiv tebe, pokušavajući da napraviš da svi budu zadovoljni, da čuješ svaku kritiku, hejt, pa hej možda u tome ima nečega, pokušavajući da sebe gradiš na hejtu i nekonstruktivnoj kritici i iznova i iznova idealizuješ te ljude..
Najviše sam sebe izgubila, zgazila, spustila zbog žena koji nisu znale i nisu htele da podignu glas, večito punih usta ženske solidarnosti.
ALI, ikada bih sve to ponovo znala, opet bih uradila sve isto, opet bih bez razmišljanja ušla u Prajd, jer ova ideja je veća od svakog vašeg isključivanja, kolutanja očima i odmahivanja rukom kada me/nas vidite.
Ps: Nemojte se pronalaziti u ovome, ovo nije priča o vama, ovo je priča o meni.
Ps2: Hvala Labrisicama koje su UVEK i UPRKOS SVEMU I SVIMA uvek bile tu za mene.
Bojana Ivković
Članica Organizacionog Odbora Beograd Prajda
SUPER SI TI, samo nećemo o Prajdu
Kada si javno aut, ljudi ti postavljaju mejlovima, na Fb, lično najrazličitija i najbezobraznija pitanja... Nekako sam naučila da se nosim sa tim, vremenom,nikada do kraja. Medjutim, pravih pitanja, iz kojih zaista vidiš potrebu osobe sa druge strane da razume tvoju poziciju ima vrlo malo ili čak nimalo.
Jutro, kafa, Fb, mejlovi... Na Fb me dočeka poruka lepe, podrzavajuće sadržine od devojke koju ne poznajem, sa glavnim pitanjem upućenim meni: Koliko je teško zadržati svoje ja, kad se upustiš u aktivizam i kad si javno out?
Ovo je me je razbudilo bolje nego bilo koja kafa, definitivno. Na ovakvo pitanje zaistane mogu odgovoriti uobičajenim floskulama, jer vidim da je devojka zaista ušla u problematiku i da od mene očekuje konkretan odgovor, a ne mlaka, aktivistička naklapanja u 101 salvetu.
1001 misao u glavi, pocetak, ukljucivanje, danas u aktivizmu, vidljivost/ne vidljivost,javnost/sakrivena od javnosti, sve komparacije koje sam nužno prošla prethodne godine.
Ne mogu na ovakvo pitanje odgovoriti demokratski, asertivno, pristojno, naovakvo pitanje se moze odgovoriti jedino surovo, iskreno i srcem.
Kada sam se ukljucila u aktivizam, imala sam,a i dalje patim od iste bolesti, neku idealnu sliku aktivizma i aktivista/kinja kao nekih savrsenih, nad ljudi...
Moje uključivanje u aktivizam poćelo je posle Prajda 2010., tada sam zakucala na vrata Labrisa i ubila od "maltretiranja" žene koje su radile tamo da mi daju nešto da radim, bilo šta, išta, to je bio moj način da se podignem protiv sistema, protiv nasilja, ni ne sluteći gde cu 2012. godine završiti.
Te 2010.ljudi koji su bili organizatori, koji su bili na Prajdu su meni bili najhrabriji ljudi na planeti, ljudi u koje želim da porastem, ljudi zbog kojihmi je srce bilo puno. Niti sam razmišljala niti me se ticalo tada da li oni uzimaju basnoslovne cifre novca jer su izašli javno, nebitno mi je bilo i da uzimaju, jer sam znala da 95% lgbt zajednice ne bi izašlo u javnost ni da im se ponude ogromne cifre, nekretnine, pokućstvo, putovanja...
Moji počeci su bili idilicni, sa ženama koje se medjusobno štite, podržavaju, solidarišu, sa mnogo poštovanja, ljubavi, topline, razumevanja...
Dok nisam usla u organizaciju Prajda, sasvim slučajno, kao pala s neba. Sećam se kada sam se našala sa Bobanom u kaficu na Terazijama da popričamo, kada mi je ponudjeno da udjem u organizaciju Prajda, bila sam blago rečeno u šoku, rekla sam mu da ću razmisliti i javiti mu, i jesam, kroz tri minuta sam mu rekla DA, o tome se ne razmišlja, DA.
Do mog sudbonosnog DA, mogu reći da nisam osetila šta znači kada se hejt zajednice sruči na tebe, do prvog pojavljivanja u javnost, do prve javno izgovorene reci,do prvog ogorčenog: Ko je ona i ko ju je ovlastio da predstavlja zajednicu?????????
Od države koja te jebe kako stigne i zavlači, preko zajednice koja stalno pljuje i nikada im ne valja ništa, nikada nije dovoljno, nikada dovoljno dobro, od prijatelja/icakojima se trebaš ponovo da se objašanjvati, roditelja kojima ništa nije jasno, komšija pored čijih negodovanja treba proći svakog dana i rodjaka koji ... i rodjaka.
Sve se to nekako preživi i svari, ali najteže pada gubljenje prijateljica/poznanica, koje su lezbejke, jer su protiv Prajda, protiv ljudi koji organizuju, protiv politika Prajda, stava da mi od toga svega imamo odličan profit.
Moj godišnji projekat pokušaj održavanja kontakta sa ljudima koji su ti nekada bili bliski, a sada od tebe peru ruke, ogradjuju se... Pokusaj da od Prajda do Prajda mi to ne bude bitno, da sedim sa tim ženama, pijem kafu, razglabam o svemu i svačemu, delim svoj život, intimu, misli, a o Prajdu i o mom radu se ne priča, ne pominje, zabranjena tema, nemoj da izazivaš, nećemo o tome, ti si nasa prijateljica, ali hejtamo sve sto radiš, hejtamo tvoje načine i javna istupanja. Super si ti, samo nemojmo o Prajdu.
Tu žabu pokušavam da sažvaćem od 2012. do sada, po malo, povratim, pa pokušam ponovo, uzmem manji zalogaj, pa opet povratim i tako godinu dana. Godinu dana pokušaja da se svari nešto zbog osoba koje nisu bile tu da daju osnovnu podršku, da me tapšnu po ramenu i odaju bar malo poštovanja. Godinu dana gubitka sebe, godinu dana životne škole, godinu dana gubljenja vremena, godinu dana gubljenja sebe ni zbog čega.
Mnogo sam svojih prijateljica/poznanica lezbejki izgubila prethodne godine zbog uključivanja u Prajd, mnogo poznanica mi se više na ulici ne javlja.
Nije me pojelo ništa kao to što me nepoznati ljudi sreću na ulici i kažu: Super si bila ovde i onde, a tvoji ljudi okreću glavu, pljuju, iskazuju otvorenu mržnju i prezir...
Izgubiš sebe pokušavajući da razgovaraš sa ljudima koji ne žele da razgovaraju sa tobom, pokušavajući da sagledaš, razumeš i opravdaš svačiji stav koliko god bio protiv tebe, pokušavajući da napraviš da svi budu zadovoljni, da čuješ svaku kritiku, hejt, pa hej možda u tome ima nečega, pokušavajući da sebe gradiš na hejtu i nekonstruktivnoj kritici i iznova i iznova idealizuješ te ljude..
Najviše sam sebe izgubila, zgazila, spustila zbog žena koji nisu znale i nisu htele da podignu glas, večito punih usta ženske solidarnosti.
ALI, ikada bih sve to ponovo znala, opet bih uradila sve isto, opet bih bez razmišljanja ušla u Prajd, jer ova ideja je veća od svakog vašeg isključivanja, kolutanja očima i odmahivanja rukom kada me/nas vidite.
Ps: Nemojte se pronalaziti u ovome, ovo nije priča o vama, ovo je priča o meni.
Ps2: Hvala Labrisicama koje su UVEK i UPRKOS SVEMU I SVIMA uvek bile tu za mene.
Bojana Ivković
Članica Organizacionog Odbora Beograd Prajda
