- 14 Dec 2012, 00:44
#2488187
Mora da je postojao u vašim životima taj jedan dan kada vam ništa nije išlo od ruke.
Evo jednog mog dana. TL;DR verzija je: shit happened and I wasted so much time.
Elem, to se desilo 2. avgusta 2011. godine. Moj drug Federiko i ja smo bili u Haifi, u Izraelu i imali smo slobodan dan. Želeli smo da obiđemo bitne istorijske spomenike iz regiona, te smo isplanirali da obiđemo Cezareju (Cezarov grad na tom delu Mediterana) i Tel Megido (navodno mesto predstojećeg Armagedona), a onda odemo sa nekim Nemcima do obližnjeg mesta Akre.
S obzirom da je univerzitetski studenjak u kom smo odseli bio na kraju jebenog grada (kao Petlovo brdo u Beogradu), morali smo da ustanemo u 5 sat, da bismo busem stigli do železničke stanice u centru grada, odakle smo otišli vozom do grada Binjamina. Trebalo je odatle da odemo do Cezareje, ali busa koji su nam preporučili nije bilo. Ušli smo u neki drugi i nadali se najboljem. Srećom, odvezao nas je do centra te Cezareje (Kisarija), ali odatle je trebalo presesti na drugi bus, koji bi nas odveo do arheološkog kompleksa. Kad smo došli tamo, shvatili smo da je prethodni bus otišao nedavno i da je naredni za sat i po. Stoga smo odlučili da odemo tamo peške, što je oko 5km, ništa strašno. Na putu do tamo smo videli plantažu banana i to je bilo kul. Kad smo stigli tamo, razgledali smo taj starovekovni grad i spržili se na toplom izraelskom letnjem suncu, a onda čekali bus nazad do centra grada. Posle 45 minuta čekanja smo zaključili da isti neće skoro doći i krenuli peške nazad. Međutim, u jednom trenutku nam je stao neki lik sa kolima i ponudio da nas poveze. To je bilo super, međutim nije nas vozio ni 500 metara, jer je već naišlo njegovo skretanje. On je išao za Haifu, a mi smo hteli do Megida, pa su nam se tu putevi razišli. Kad smo se konačno došetali do centra Kisarije, čekali smo još dvadesetak minuta na bus, koji je išao do grada Hadera, odakle idu busevi ka Megidu. Ušli smo u taj bus, ali sam ja na autobuskoj stanici zaboravio svoje vredne i omiljene naočare za sunce, zbog čega sam se kajao do kraja puta.
Pretpostavili smo da će bus koji ide do Hadere da terminira kod glavne autobuske stanice, ali to nije bio slučaj, pa se vozač izdrao na nas kad je došao do okretnice. Uz malo sreće (što smo naišli na živalj koji zna engleski), uspeli smo da se došetamo do glavne autobuske stanice, gde smo čekali samo pola sata da dođe neki od buseva koji ide ka Megidu. Kada je isti došao, bilo je pravo olakšanje. Međutim, on nije vozio do samog kompleksa, koji je pod zaštitom Uneska, već do obližnje raskrsnice, koja je nekoliko kilometara udaljena. Naravno, nije nam bio problem da tu distancu prepešačimo na najgorem suncu, bez trotoara. Kada smo stigli do tog brda, uspeli smo se i obišli znamenitost. Ideja nam je bila da tu ručamo (budući da smo doručkovali oko 6 ujutru), ali se restoran zatvorio baš kada smo mi završili sa obilaskom (što je bilo oko pola 4!?).
Posle toga smo se spustili do obližnje autobuske stanice, puni entuzijazma i optimizma da ćemo kroz pola sata stići nazad do Haife (to je udaljenost od oko 35km), odakle ćemo moći lagodno da odemo do Akrea i obiđemo ga. Na toj autobuskoj "stanici" staju četiri autobusa, čije frekvencije prolaska nismo znali. Od toga, dva idu u Haifu, a dva ne. Dva sata nakon našeg dolaska na tu stanicu, nije došao nijedan autobus. U jednom trenutku smo čak počeli da stopiramo, iz čistog očaja, naizmenično on i ja (iako pre toga nikad nisam imao prilike/potrebe da stopiram). Kada bi nas izignorisalo oko stotinak vozila, onda smo se menjali. Wrong time to be two guys.
Posle više od dva sata, konačno je stigao bus. Ali, ne lezi vraže, bio je to jedan od onih koji ne idu u Haifu. Međutim, putanja mu se delimično preklapala sa željenom i išao je delimično u tom pravcu, pa smo bili u fazonu "daj šta daš", pogotovo što nam je vozač rekao da ćemo tamo moći da presednemo na nešto drugo, što ide za Haifu. I tako je i bilo, kad smo stigli do tog mesta, ko zna kako se zvaše, preseli smo, nakon kraćeg čekanja od 20ak minuta, na neki drugi bus, koji nas je odvezao na jednu od perifernih železničkih/autobuskih stanica Haife.
Tada smo stvarno bili pregladni i odlučili smo da obedujemo u lokalnom tržnom centru (koji je, makar se tada činio, bio div za naše Ušće). Međutim, pre toga smo se raspitali kako da stignemo odatle do studentskog doma na drugom kraju grada. Srećom, bila je jedna linija koja je terminirala baš tamo, ali nesreća u sreći je bila ta što je poslednji polazak bio u 19:30 (!), a tada je bilo oko 19:00. Opet, puni optimizma, odlučili smo da ipak odemo do obližnjeg tržnog centra, u nameri da uzmemo neki fast food i sletimo nazad do autobuske stanice (a svaka bus/žel stanica u Izraelu zahteva metal detektore i slične provere, blah).
Kad smo stigli do tržnog centra, primetili smo velike gužve svuda. Dvoumio sam se između falafela i McDonald'sa. Želeći da što pre kupimo hranu, gledao sam da odem tamo gde je manji red, ali nije bilo moguće objektivno oceniti to. Na kraju sam se odlučio za McD, ali kad sam krenuo da poručujem čizburger, prodavačica me je smorenim tonom obavestila da je to košer restoran i da oni ne služe čizburgere, na šta sam ja fejspalmovao (zbog sebe). Bilo kako bilo, ubrzo smo zaključili da ne stižemo na taj bus u pola 8, pa smo na tenane pojeli večeru. Nakon toga, otišli smo nazad do autobuske stanice i videli da zaista nemamo više autobuskih opcija. Jedan čovek nam je preporučio da uzmemo taksi, jer ne bi ispao previše skup, ali ne, mi nismo želeli da zalud bacamo novce.
Stoga smo se odlučili na "pametniju" varijantu, a to je odlazak vozom jednu stanicu do centralne stanice, odakle bismo uhvatili bus nazad do doma (isti onaj kojim smo tog jutra i došli do centra). Srećom, voz je brzo došao (oni bar idu često), ali nesrećom, trebalo mu je neko vreme da pređe tu jednu stanicu. Kada smo stigli do centra, otišli smo na tu autobusku stanicu, gde prolazi jedno 7 linija. I nakon sat vremena čekanja, zaključili smo da je verovatno prekasno i da se neće pojaviti bus na liniji koja nama treba. Tada smo odlučili da presečemo i uzeli smo taksi, koji nas je opelješio, s obzirom da je bilo 10 sati kad smo stigli u dom. Mislim da sam i te večeri primetio ogromnu bubašvabu u svojoj sobi u studentskom domu, koja je imala divan pogled na zaliv, sa posebnim fokusom na dva dimnjaka nuklearne elektrane.
Naravoučenije: nemojte se uzdati u izraelski javni transport.
(u kasnijim putovanjima, koja su uključivala južnije krajeve zemlje i, sada već Palestinu, mnogo lakše smo odrešivali kesu za taksije i tzv. šerute, poučeni ovim nemilim danom).
Sorry za raspisivanje
Evo jednog mog dana. TL;DR verzija je: shit happened and I wasted so much time.
Elem, to se desilo 2. avgusta 2011. godine. Moj drug Federiko i ja smo bili u Haifi, u Izraelu i imali smo slobodan dan. Želeli smo da obiđemo bitne istorijske spomenike iz regiona, te smo isplanirali da obiđemo Cezareju (Cezarov grad na tom delu Mediterana) i Tel Megido (navodno mesto predstojećeg Armagedona), a onda odemo sa nekim Nemcima do obližnjeg mesta Akre.
S obzirom da je univerzitetski studenjak u kom smo odseli bio na kraju jebenog grada (kao Petlovo brdo u Beogradu), morali smo da ustanemo u 5 sat, da bismo busem stigli do železničke stanice u centru grada, odakle smo otišli vozom do grada Binjamina. Trebalo je odatle da odemo do Cezareje, ali busa koji su nam preporučili nije bilo. Ušli smo u neki drugi i nadali se najboljem. Srećom, odvezao nas je do centra te Cezareje (Kisarija), ali odatle je trebalo presesti na drugi bus, koji bi nas odveo do arheološkog kompleksa. Kad smo došli tamo, shvatili smo da je prethodni bus otišao nedavno i da je naredni za sat i po. Stoga smo odlučili da odemo tamo peške, što je oko 5km, ništa strašno. Na putu do tamo smo videli plantažu banana i to je bilo kul. Kad smo stigli tamo, razgledali smo taj starovekovni grad i spržili se na toplom izraelskom letnjem suncu, a onda čekali bus nazad do centra grada. Posle 45 minuta čekanja smo zaključili da isti neće skoro doći i krenuli peške nazad. Međutim, u jednom trenutku nam je stao neki lik sa kolima i ponudio da nas poveze. To je bilo super, međutim nije nas vozio ni 500 metara, jer je već naišlo njegovo skretanje. On je išao za Haifu, a mi smo hteli do Megida, pa su nam se tu putevi razišli. Kad smo se konačno došetali do centra Kisarije, čekali smo još dvadesetak minuta na bus, koji je išao do grada Hadera, odakle idu busevi ka Megidu. Ušli smo u taj bus, ali sam ja na autobuskoj stanici zaboravio svoje vredne i omiljene naočare za sunce, zbog čega sam se kajao do kraja puta.
Pretpostavili smo da će bus koji ide do Hadere da terminira kod glavne autobuske stanice, ali to nije bio slučaj, pa se vozač izdrao na nas kad je došao do okretnice. Uz malo sreće (što smo naišli na živalj koji zna engleski), uspeli smo da se došetamo do glavne autobuske stanice, gde smo čekali samo pola sata da dođe neki od buseva koji ide ka Megidu. Kada je isti došao, bilo je pravo olakšanje. Međutim, on nije vozio do samog kompleksa, koji je pod zaštitom Uneska, već do obližnje raskrsnice, koja je nekoliko kilometara udaljena. Naravno, nije nam bio problem da tu distancu prepešačimo na najgorem suncu, bez trotoara. Kada smo stigli do tog brda, uspeli smo se i obišli znamenitost. Ideja nam je bila da tu ručamo (budući da smo doručkovali oko 6 ujutru), ali se restoran zatvorio baš kada smo mi završili sa obilaskom (što je bilo oko pola 4!?).
Posle toga smo se spustili do obližnje autobuske stanice, puni entuzijazma i optimizma da ćemo kroz pola sata stići nazad do Haife (to je udaljenost od oko 35km), odakle ćemo moći lagodno da odemo do Akrea i obiđemo ga. Na toj autobuskoj "stanici" staju četiri autobusa, čije frekvencije prolaska nismo znali. Od toga, dva idu u Haifu, a dva ne. Dva sata nakon našeg dolaska na tu stanicu, nije došao nijedan autobus. U jednom trenutku smo čak počeli da stopiramo, iz čistog očaja, naizmenično on i ja (iako pre toga nikad nisam imao prilike/potrebe da stopiram). Kada bi nas izignorisalo oko stotinak vozila, onda smo se menjali. Wrong time to be two guys.
Posle više od dva sata, konačno je stigao bus. Ali, ne lezi vraže, bio je to jedan od onih koji ne idu u Haifu. Međutim, putanja mu se delimično preklapala sa željenom i išao je delimično u tom pravcu, pa smo bili u fazonu "daj šta daš", pogotovo što nam je vozač rekao da ćemo tamo moći da presednemo na nešto drugo, što ide za Haifu. I tako je i bilo, kad smo stigli do tog mesta, ko zna kako se zvaše, preseli smo, nakon kraćeg čekanja od 20ak minuta, na neki drugi bus, koji nas je odvezao na jednu od perifernih železničkih/autobuskih stanica Haife.
Tada smo stvarno bili pregladni i odlučili smo da obedujemo u lokalnom tržnom centru (koji je, makar se tada činio, bio div za naše Ušće). Međutim, pre toga smo se raspitali kako da stignemo odatle do studentskog doma na drugom kraju grada. Srećom, bila je jedna linija koja je terminirala baš tamo, ali nesreća u sreći je bila ta što je poslednji polazak bio u 19:30 (!), a tada je bilo oko 19:00. Opet, puni optimizma, odlučili smo da ipak odemo do obližnjeg tržnog centra, u nameri da uzmemo neki fast food i sletimo nazad do autobuske stanice (a svaka bus/žel stanica u Izraelu zahteva metal detektore i slične provere, blah).
Kad smo stigli do tržnog centra, primetili smo velike gužve svuda. Dvoumio sam se između falafela i McDonald'sa. Želeći da što pre kupimo hranu, gledao sam da odem tamo gde je manji red, ali nije bilo moguće objektivno oceniti to. Na kraju sam se odlučio za McD, ali kad sam krenuo da poručujem čizburger, prodavačica me je smorenim tonom obavestila da je to košer restoran i da oni ne služe čizburgere, na šta sam ja fejspalmovao (zbog sebe). Bilo kako bilo, ubrzo smo zaključili da ne stižemo na taj bus u pola 8, pa smo na tenane pojeli večeru. Nakon toga, otišli smo nazad do autobuske stanice i videli da zaista nemamo više autobuskih opcija. Jedan čovek nam je preporučio da uzmemo taksi, jer ne bi ispao previše skup, ali ne, mi nismo želeli da zalud bacamo novce.
Stoga smo se odlučili na "pametniju" varijantu, a to je odlazak vozom jednu stanicu do centralne stanice, odakle bismo uhvatili bus nazad do doma (isti onaj kojim smo tog jutra i došli do centra). Srećom, voz je brzo došao (oni bar idu često), ali nesrećom, trebalo mu je neko vreme da pređe tu jednu stanicu. Kada smo stigli do centra, otišli smo na tu autobusku stanicu, gde prolazi jedno 7 linija. I nakon sat vremena čekanja, zaključili smo da je verovatno prekasno i da se neće pojaviti bus na liniji koja nama treba. Tada smo odlučili da presečemo i uzeli smo taksi, koji nas je opelješio, s obzirom da je bilo 10 sati kad smo stigli u dom. Mislim da sam i te večeri primetio ogromnu bubašvabu u svojoj sobi u studentskom domu, koja je imala divan pogled na zaliv, sa posebnim fokusom na dva dimnjaka nuklearne elektrane.
Naravoučenije: nemojte se uzdati u izraelski javni transport.
(u kasnijim putovanjima, koja su uključivala južnije krajeve zemlje i, sada već Palestinu, mnogo lakše smo odrešivali kesu za taksije i tzv. šerute, poučeni ovim nemilim danom).
Sorry za raspisivanje
