Tajland
Svi prijatelji koji su ranije bili na Tajlandu su mi govorili da krenem sa praznim koferom.
Ne, to je nemoguce, uvek moram da ponesem neophodne stvari za put, bar za prvi dan. Pokusavajuci da stvari smanjim na minimum, kofer je i dalje bio pun.
Ma ja imam mali kofer, tesio sam sebe.
Dobro nije bio bas pun do vrha.
Novo putovanje, niko nije srecniji od mene u tom trenutku.
Volim putovanja, putovanja su sastavni deo mog zivota. Putovacu uvek kada budem mogao. Volim taj osecaj promene i nestalnosti, kada su putovanja u pitanju. I taj osecaj kada ujutru otvorim oci i krenem u istrazivanje nepoznatog.
Volim da putujem autobusom, vozom, brodom, avionom ne bitno je prevozno sredstvo. Ne volim da spavam dok putujem, uvek imam osecaj kao da cu nesto da propustim.
Let je bio zanimljiv, neki simpa ljubazni stjuart.
Jedno presedanje u Amsterdamu sa pauzom od 1h, dovoljno da se popije kafa i protegnu noge. Lepo je bilo videti ponovo Asterdam iz vazduha.
Sleteli smo u Bankoku, prelep aerodrom pun orhideja, sacekali su nas ljudi sa osmehom na licu i savetovali nas da poskidamo jakne i dzempere, odmah, jer je napolju +32 C.
Otvaraju se vrata aerodroma i sok, kada smo krenuli bilo je -10 C, odjednom preko 40 stepeni razlike. Sve sto sam pokusao da skinem sa sebe nista nije pomoglo, e tada sam ukapirao zasto treba krenuti sa praznim koferom. Cak i 'nase' majce nisu adekvatne za ovu temperaturu.
Uleteli smo u prvi taksi i krenuli put hotela. Odusevljenje naravno.
Utapanje u atmosferu.
Razgledanje grada, soping, naravno, hrana. Kako cool grad. Zemlja osmeha. Nasmejani ljudi na sve strane, puno pozitivne energije . Tajlandjani su ljudi koji su uvek nasmejani i kada je najteze oni su sa osmehom na licu.
Posle visecasovnog setanja i nemanja snage za dalje, usledila je tajlandska masaza. Najbolja masaza na celom svetu. Svaki dan sam bio na masazi 1h masaza stopala + 1h taji masaza. Nema dobrih reci da se opise taj osecaj, 2h u raju. Onaj osecaj kada vam je samo telo fizicki tu, a um negde na nekom drugom mestu, mestu gde je sve skrojeno po vasoj meri. Znaci dobro da su me uvek masirale zene.
Mada posle masaze, pozelite da je povedete sa sobom da vas masira ceo zivot.
Tajlanski monasi, valjda sam dobro preveo, meditiraju po 3, 5, 7 dana, sedeci u jednom polozaju ne pomerajuci se ni milimetar. Za svo vreme ne jedu, ne piju vodu. Tajlanska masaza je nastala da bi atrofirane misice posle sedam dana meditacije vratila u normalu. To je masaza posle koje koje sve prestaje. Tada shvatite sta sve moze da se uradi sa vasim telom. Nisam ni znao da neko moze onako da me presavije, da sve one stvari uradi sa mojim telom. To mora da se dozivi. Posle masaze nema vise bola, stresa, nervoze, nicega.
Vecera, definitivno najukusnija hrana. Toliko razlicite hrane, sva prirodno. Cuvena Tom ka supa, Pad taji, krompirici i banane przene u palminom ulju, pirinac sa suvim grozdjem i bananom uvijen liscem od banane nesto sto sam najbolje probao do sad. I jo mnogo drugih specijaliteta. I naravno nezaobilazno Chang pivo.
Proveli smo 7 dana u Bankoku osim privikavanje na temperaturu i mnogo tusiranja u toku dana
, sve drugo je bilo odlicno.
Prva monsunska kisa.
Otvorilo se nebo, tolika kolicina kise za tako malo vremena, za par minuta je krenula reka ulicom, razmisljao sam valjda postoji neki lokalni camdzija koji ce da me preveze do hotela
, necu valjda ovde provesti ceo dan. Grmi kao ludo, odusvljen gledam mulje, volim da gledam mulje. Kada sam bio mali mama me stalno sklanjala od prozora ili me bar molila da zatvorim prozor, posto skloniti me nije bilo moguce.
Gledam devojku koja sedi na stepenistu i slika kao da se nista ne desava. Na Tajlandu svako ima svoj 'trip', nema tabua, nema nenormalnih stvari, svako zivi svojim zivotom onako kako zeli. Posle 15 minuta kisa je prestala, kao da se nista nije ni desilo, nema vode, kanalizacioni sistemi su projektovani tako da mogu da prime tu kolicinu vode. Opet sunce, sve se vratilo u normalu.
Posle sedam dana krenuli smo put ostrva. Voznja autobusom i nije bila nesto posebno, ali zato 5h voznje brodom je bila prava uzivancija. Proveo sam svo vreme napolju, uzivao gledajuci okolna ostrva i letece ribice. Puno ljudi iz svih krajeva sveta koji su krenuli na Full Moon Party, jedan od najvecih partija u Aziji.
Ostrvo, Ko Pha-ngan, raj na zemlji. Preko pedeset razlicitih pescanih plaza. Satelitski internet, bankomati na sve strane, predobre hrane, opusteno, volume na minimun, bez sresa, sa osmehom na licu. Vodopadi, dzungla klimatizovani bungalovi na par metara od vode uzivancija. Voznja levom stranom, male uske ulice, uz brdo, niz brdo, cool. Prva, druga, pa otet prva
ne moguce je voziti trecom, samo na nekim mestima ali vrlo kratko i voziti auto, samo dzip dolazi u obzir ili motor, jer su veliki usponi, pogon na sva cetiri tocka, voznja kroz dzunglu. U pocetku sam stalno desnom rukom udarao u vrata.
Mesto gde je sve normalno, gde nema namrstenih ljudi. Gde je normalno biti gej. Gledam devojku koja sedi za sankom, pise dnevnik i place. Ne sakriva svoje emocije. I niko je ne gleda kao da je luda. Isplakala se, zavrsila dnevnik, nasmejala se, djuskali bilijar, pricali, normalna devojka.
Trebalo mi je par dana da ukapiram kako kuhinja, bar, stoji na otvorenom i preko noci nije zakljucano, odmah pored ulice i niko nista ne krade. Svi smo imali svoje svescice sa brojevima gde smo sami upisivali ko je sta porucio, pojeo, popio, bez ikakve provere. Mina zatvori bar tako sto ukasi svetlo, sve je otvoreno, frizideri, hrana, sve. Svako sve sto zeli uzme i upise u svoju svesku. I posle desetak dana plati. Sve funkcionise na poverenju. Ako zelimo mozemo i sami sebi da spremimo hranu, svega ima u kuhinji.
Upoznao sam devojku iz Iraka, decka iz Spanije, jos jednog decka iz Norveske, koji su se upoznali na ostrvu i svaki dan govore sutra idemo kuci i uvek se desi nesto toliko zanimljivo da oni kazu ostajemo jos jedan dan. Proveli smo mesec dana zajedno, kako nam je bilo dobro. Dan je pocinjao tako sto uz kafu gledamo kartu i dogovaramo se na koju plazu idemo danas, Posle plivanja masaza, pa pijaca hrane. Posle vecere uz ispijanje vocnjih sejkova, koji su najbolji na svetu, dogovaramo se sta radimo veceras.
Jedno vece smo se naduvali za barom i krenuli na party 'Jungle Experience'. Na Tajlandu za jedan dzoint je 10 godina zatvora.
A svi duvaju, tj. svi puse cigarete od duvana koji sami motaju i kada se oseti miris trave nema sanse da iko provali od dakle dolazi, kada izgleda kao da svi drze dzoint.
Na zurkama nema droge, samo alkohol, jer ima puno policije u civilu koja prilazi u fazonu cao, kako si, hajde da zapalimo jedan dzoint, a iza coska ceka drugi sa lisicama.
Ali dovoljan je alkohol. To je najjaci trip, pije se iz onih kofica sa kojima smo se kao deca igrali u pesku. Tada sam ukapirao da su te kofice mnogo dobra stvar i da mogu da posluze, osim za igranje u pesku, za jos mnogo bolje stvari. Mali igraj se u pesku kada porastes iz te kofice ces da loces alkohol.
Viski red bul i koka kola, i jos mnogo kombinacija po zelji, puno slamcica i zabava moze da krene. Parti je osmisljen tako da se odrzava bukvalno u djungli do jednog dela moze da se dodje autom, a kasnije je to mala staza gde moze samo pesaka. Jednostavno pratis svetla i muziku i stignes do mesta gde je parti. Ludilo. U jednom trenutku sam pomislio sta ako nestane struje.
Valjda GPS funkcionise, celo ostrvo je pokriveno signalom, osim mozda dve plaze. Parti je trajao do zore. Ljudi iz celog sveta, pozitvna energija, zora u dzungli, zanimljivo pre svega. Kada svane i ukapiras gde si.
Onda, 'Full Moon Party', party duz plaze sa mnogo raznovrsne muzike, opet kofice, isarani bojama koje svetle u mraku uz muziku do jutra. Djuskanje na stolovima, preskanje vatre i jos mnogo toga. To je nesto sto mora da se dozivi.
I jos mnogo partija...
Mesto gde zelim da zivim definitivno. I vraticu se jednog dana.
Dzip, par bungalova, more, palme, to je ono sto ja zelim definitivno. Zasadio sam palmu.
Kako dobar osecaj. I nazvao sam je 'moja' palma. Moj trip. Uvek cu se secati tog trenutka. Imam svoju palmu na savrsenom ostrvu.
Posle par meseci nisam hteo da se vratim, potpuno sam se stopio sa ostrvom kao da sam tu ceo zivot. Ali 'on' nije hteo. A zasto nisam ostao sam, e to je zanimljivo pitanje, valjda sam ga voleo.
Zadnji dan sedim sa barom, pijem Chang pivo hocu da se rasplacem iz sve snage. Prilazi mi devojka i pita zasto si tuzan? Odjasnjavam joj kako sutra krecem kuci, a zelim da ostanem ovde. Samo me pogledala i nasmejala se, pitala je da li zelis da ucis Tajlandski jezik, da, ostani, ja cu ti pomoci. I mogla je to da bude mnogo dobra prica. Ponovila je ako zelis ostani, tvoj izbor. Gledao sam njega i pozeleo da ga nema, prvi put u zivotu.
Zaspao sam u avionu jer nisam spavao zadnja dva dana. Probudio sam se, ili me on gurao laktom jer mu je bilo dosadno, kada sam otvorio oci negde iznad Rusije i video sneg, ne umem da opisem taj osecaj. Avion nije mogao da pridje gejtu nego smo morali da izadjemo na trenutak napolju i uletimo u atobus koji nas je dovezao do vrata aerodroma. Kada sam posle +32 C udavnuo vazduh koji je bio -30 C bilo je nestvarno.
Onda povratak u Bg-d, o boze namrstena debela zena koja staje bukvalno ispred mene i dere se, gde ste bili, na Tajlandu, koliko dugo, par meseci, zasto. Zasto se derete u cemu je problem, dajte mi pasos. Ta kolicina bezobrazluka i nekulture postoji samo u Srbiji.
Onda prvih par dana, bilo mi je smrtno hladno, kao da sam pao s druge planete. Svi ti namrsteni ljudi oko mene, ti pogledi o boze. Gledali su me, onako crnog sa gadjenjem, kao da sam ciganin. Bukvalno. Nema vise svih onih normalnih stvari. Hrana koja vise nema ukus. Onda vikend u gradu, hajde da izadjemo, na vratima obezbedjenje koje nam govori u toj pidzami ne mozete da udjete ovde.
Morali smo da zovemo vlasnika kako bi usli u klub. O boze. Ali Beograd nije tema ovog posta.
