[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2477735#p2477735]nikotinska ovisnica napisao:[/url]Danas sam ponovo pisala... U zadnjih mesec dana samo to radim. Deset godina sam cutala i sad se razvezalo ne misli da stane. Zavrsila i postovala pricu Voz. Ovim tempom imacu materijal za zbirku pre nove godine... I daNas je bio dobar dan...Divno je vratiti se sebi
http://jelenabogosavljevic.wordpress.co ... prica-voz/" target="_blank
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/ ... je.sr.html" target="_blank
[url=http://www.gay-serbia.com/forum/viewtopic.php?p=2477738#p2477738]nikotinska ovisnica napisao:[/url]Pošto vidim da sam vas zainteresovala... Preporucujem priču moja draga.
link do nje http://jelenabogosavljevic.wordpress.co ... oja-draga/" target="_blank
Eto ova priča biće vam sadrzinom bliska a iskreno i meni je najdraža
SAN
Čula se polako izoštravaju, kao rubovi slike koja dolazi u fokus. Osećam da mi je telo teško, ruke su iznad glave, ne mogu se pomeriti. Osećam da nemam odeće na sebi, da je u sobi toplo ali da ipak drhtim... Pa onda meki dodir ženske ruke.
Ona stoji iza mene. Želim je videti. Čujem kako korača polako. Dolazi ispred mene. Gledam je.
Vidim visoku devojku, brzih pokreta.
To nije Ona. Sanjam neku devojku koju pamtim od leta, s plaže, ili iz nekog bara.
To nije Ona. Želim sanjati Nju, želim sanjati Nju...
Ustajem. Nema fizičke boli, samo razočarenje i frustracija koja me kida. A ja kidam san.
Ležim na krevetu, ubrzano dišući. Boli me glava, tupa i udaljena bol, znoj se cedi sa tela. Ustajem i pipam oko sebe. Soba je u magli, obrise stvarnosti ne mogu dovesti u fokus.
Mrzim zimu.
Ustajem, oblačim se, razbuđujem se onoliko koliko je moguće. Odlazim u bar. Stolovi su puni, gužva je. Vidim siluete ljudi, kao da je u prostoriji vrlo mračno. Nije mračno, ali naša čula jedva percipiraju svetlost. Vid je sveden na minimum. Ljudi izgledaju kao senke. Stolovi, stolice i sav nameštaj obrubljeni su fluoroscentnim trakama, da bi bili lakše uočljivi.
Ljudi sede i razgovaraju. Razgovor je jedna od retkih stvari koje funkcionišu. Možemo pričati jedni s drugima, razmenjivati misli. To je tako puno. To je ono što nam pomaže da preživimo zimu, da ne poludimo u ovom podzemlju. Da ostanemo svoji u polumraku. Svedeni smo na senke koje razgovaraju.
Ne vidimo lica. Ali nakon nekog vremena naučiš prepoznati prijatelje po visini, načinu kretanja, po mestu na kojemu obično sede. Nema još nikoga od mog društva. Nema ni Nje. Uzimam čašu s pićem i sedam za sto.
Svi ovdje piju energetsko-umirujuće napitke. Ionako, svako drugo piće bi imalo isti ukus – i pivo i vino i kafa i voda.
Vidim Nju kako dolazi. Leptirići u trbuhu mogu biti strahovito snažan osećaj, kada je većina ostalih prigušena.
- Tu si – kaže mi. – Dođi...
Sledim je. Ulazimo u sobu, sad smo same, Ona zatvara vrata.
Volim biti s Njom. Raduje me što je izabrala mene za ovu igru, za ovaj san.
Jer ovo što imamo, što delimo, je san. Lepi san. Ne može biti ništa više, sada, tu, dok je zima i dok mi ličimo na senke...
Razgovaramo. Dugo. Dodir ne bi ništa značio, ne bismo ga osetili. Kasnije, kada nas savlada umor, odlazimo natrag u svoje sobe. Ja spavam i sanjam.
Okrećem se, želim je vidjeti. Samo na trenutak, samo da vidim kako izgleda. Ne mogu okrenuti glavu.
Još dodira, još uzbuđenja.
Onda konačno uspem videti ko stoji iza mene. Vidim ženu, kratke kose, široka ramena...
Ne, ne, ne... Želim sanjati Nju.
Vičem ne! Ne i ne! Budim se.
Ležim na krevetu, u mojoj sobi, nekoliko kilometara ispod površine. U toploj utrobi planeta, koji je većinu vremena pravi raj za ljudsku vrstu. Samo kada nastupi zima, i kad se probude radioaktivne oluje, površina postaje vrlo ubojito mesto.
::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Svake godine, svi stanovnici planeta provedu tri meseca pod zemljom.
Tako da svaki dan provedemo neko vreme polusvesni, hodamo podzemljem, družimo se i pijemo energetska pića.
Odlazim u bar. Ona dolazi, zove me u našu sobu. Razgovaramo. Ne vidim joj lice ali kaže mi da se smeši zbog onoga što ja govorim. Kaže da je poželela pomilovati me po kosi.
Tako je slatko, slatko, slušati Njene reči. Prekrasan, prekrasan san.
Ovde, mogu joj samo dati svoje reči i svoje misli.
Ne znam skoro ništa o Njoj. Naše upoznavanje dogodilo se u podzemlju, u onom baru gde se susrećemo i družimo. Ne znam kako izgleda, ne znam kako bi izgledala da se sretnemo napolju. Ona ne zna kako ja izgledam.
Pokušavam je zamisliti.
Istovremeno, pitam se bi li se Njoj svidjelo kako ja izgledam.
Pokušavam zamisliti prvi pogled, prvi osmeh, prvi dodir. Čini se tako daleko, tako nemoguće. Ako se ikada sretnemo, možda se nećemo prepoznati. Možda ću u Njenim očima videti strankinju, a ne ženu o kojoj maštam. Možda će se to dogoditi Njoj kada vidi mene.
Ovo je samo san. Tako sladak, prekrasan san.
Ovaj san je različit od drugih po tome što je ne pokušavam videti. Ležim zatvorenih očiju i uživam u Njenom dodiru. Ne pokušavam podignuti glavu niti otvoriti oči. Ovog puta zaista, bez ikakve sumnje, znam da je to Ona.
Ovaj puta zaista sanjam Nju.
Mislim na Nju. Postalo mi je navikom da se budim s mislima na Nju i da zaspim s mislima na Nju.
Razmišljam o snu kojega delimo.
Ovo što imamo Ona i ja, to možda nije san. Možda je obećanje.
by LeDeNa_