Jedan od mojih cestih problema sa 'drugima' je u njihovoj autorefleksiji (za koju je i meni cesto potreban napor da je izbegnem). To znaci da u svakoj prici, nekom primeru, trecoj osobi... cesto ili uvek reflektiraju sebe. To moze da zvuci kao neka najprirodnija stvar, ali upravo tu, u pokusaju postizanja komunikacije, nastaju problemi i neprijatne situacije.
Pogotovu ako se "predaleko razmislja", a u komunikaciji sa inteligentnim ljudima ,cini se, da ne postoji nesto kao "predaleko razmisljanje". No to je ono: On je mislio da sam ja mislio da je on mislio (...), sto rezultira nepotrebnom opstom zbrkom (neprijatnost, uozbiljavanjem sagovornika, prekid komunikacije).
Kod: Obeleži sveRecimo, kada kazete za nekog "jao sto je debeo", a ne mislite o tome da vas sagovornik sebe smatra debelim (ili to jeste), pa se onda setite, a vas sagovornik, iako se mozda ne bi autoreflektirao u toj vasoj izgovorenoj recenici, to ipak cini zbog vase ocigledne reakcije da ste mozda rekli nesto pogresno... Ima i gorih primera.
Nema sumnje da je autorefleksija cesto povezana sa licnim kompleksima ili traumama, ali moze biti krajnje naporno kada je i nesto "lepo" u pitanju.
Krajnost autorefleksije je verovatno kada na sve sto izgovorite vas sagovornik krece od sebe, nekog svog primera, sa precestim "ja" u prici (ili mislima). To je, izgleda, odraz nesugurnosti, sto je veliki VELIKI hendikep u komunikaciji.
Naravno da ne mozemo ocekivati da svako bude sasvim siguran u sebe (pocevsi od sebe samog), mozda bi to bila jos veca katastrofa da je svako na svetu sasvim siguran u sebe (sta god to znacilo). Druga strana "nesigurnosti" je prevelika skromnost ili pak izrazita ignorantnost.
U ovim situacijama empatija je, izgleda, bitan momenat, jer mozete da odlucite da ignoristete tu osobu ili ipak "date sansu" nastavljajcui komunikaciju kao da se odvija "na istom nivou", sa ulozenim naporom da pokazete gotovo nekondicijalno razumvanje za tu sobu iznad njenog poimanja same sebe, sa strpljenem koja se meri sa onim "roditeljskim". To je lakse ako vam je osoba draga iz nekih drugih razloga, ali ako je osoba neznanac obicno smatramo da je komunikacija sa njom gubljenje vremena i energije. Ovo je, izmedju ostalih stvari, cesto uzrok depresije te osobe ili je samo dopunjuje.
Smatram da su to samo barijere koje se mogu ukloniti jako brzo, ako postoje osnove za dobru komunikaciju. Medjutim, veci problem imam sa osobama koje se (u drustvu) bas trude da deluju samouvereno. To se odmah primecuje i bez potrebe da idem okolo i analiziram ljude. Gori od njih su verovatno oni kojima je "nesigurnost" samo maska u nekoj svojoj dobro postavljenoj ambiciji.
Kod: Obeleži sveLicno moju "nesigurnost" cesto odaju moji pogledi. To pogorsava cinjenica da mi je fizionomija lica malo nesimetricna (sto se svesno ne primecuje), tako da mi dodje da non stop nosim naocare za sunce kada izlazim, jer mi je bolje da me vide kao "cudnog", ili "smesnog", nego nesigurnog. Dalje, ima govornu manu koju nikada nisam ispravio - tzv. "vrskanje" ili deformaCiju Zubnih SuglaSnika, koju tu i tamo uspevam da kompenzujem kroz komunikaciju, ali ce ostati veciti prvi ustisak ciji je pritisak, kako se cini, generalno sve veci kako privatno tako i poslovno, a i nemam uvek energije za kompenzacijom ma koliko mi je sagovornik bitan.
ili kada sam na selu pricam sa osobama koje imaju po 80 i vise godina i koji su zavrsili jedva 4. razred i neki zanat ali od njih mogu da pokupim vise pametnih informacija za zivot nego od pojedinih profesora.
gledam jednostavno svoja posla i to je to.
