Bootstrap Framework 3.3.6

[Guion Nerville]

[/url]...

Kada se vratio u dvoranu,
raskalašne zvanice iskazaše,
sasvim ozbiljno neobičnu želju:
— On je tako ljubazan,
on će svoje prijatelje
ugostiti svojim srcem.
Oh! Oh!
Knez se samo gorko nasmejao.
Neko je brojao uzdrhtano:
— Jedan... Dva... tri...
četiri... deset... trideset...
i bledi Knez izvuče ne trepnuvši,
ogromno krvavo srce svoje...
Pritrčaše crni robovi
i nemi kao spomenici
dočekaše na činiju srce.
Sto ljudskih ruku
posegnuše za činijom.
Sto usana
halapljivo zamljeskaše.
I počeše opet piti uplašeno.
Govorilo se o nebu, nakitima,
ženama, ružnom vremenu,
a o srcu nikako.
Odjednom, kao što se spušta
siva ruka sablasti na rame u ponoć,
tako im se na čula sputi jedan jak glas:
— A šta ćete sada vi meni dati?
Muk. Muk. Muk. Zvanice su ćutale
i drhtale od ludačkog straha.
Kroz otvor na svodu
kuljalo je jutro, a blagi vetar zore,
gasio je zvezdu za zvezdom.

Bledi je Knez širio ruke
i smešio se nečemu, visoko,
gore nad svojom glavom.
Zimski sunčevi zraci
probadali su njegove prozirne,
ispijene ruke, uzdrhtane,
uzdignute kao dve zastave.
Gosti su odahnuli.
I svi su naglo skočili,
brzo i nečujno su
odmicali u mekim sandalama
i ponavljali: —Knez je poludeo...
— Knez je poludeo...

Odlomci iz pripovetke Knez je poludeo (Miris vekova)

Božidar Kovačević

[mOwbid]

Laár András: Nyúlnyálvers


Ha a nyulak nyála nyúlik,
nyúlós nyálú nyulak
nyeldeklik nyamnyogva
nyulamlós nyálukat.

Nyálnyúlványt nyel a nyúl,
ám nyúlós nagyon a nyál.
Egy köpés... és megszabadul
nyálterhétől a nyúl,
S repül a szélben a nyál.

Nyálpacsnit köp a nyúl,
miközben bealkonyul...
Így sötétbe hull a nyál...
a nyúlós nyálú nyúl
egy kicsit még vár...

vár, hogy jön-e még nyál,
vagy száraznak bizonyul
a nyálzacskója már.

[Guion Nerville]

I dalje ne umem misli da oslobodim ove pesme.

[/url]

[/url]NA SREDINI PUTA

Na sredini puta bio je kamen
Bio je kamen na sredini puta
bio je kamen
na sredini puta bio je kamen.
Nikada neću zaboraviti taj događaj
u životu mojih umornih mrežnica.
Neću nikada zaboraviti da na sredini puta
bio je kamen
bio je kamen na sredini puta
na sredini puta bio je kamen.

Carlos Drummond de Andrade

...

[Speculum Columbae]

Ah, Robin, gentle, Robin,
Tell me how thy leman doth
and thou shalt know of mine.

My lady is unkind I wis,
Alack why is she so?
She lov'th another better than me,
and yet she will say no.

I cannot think such doubleness
for I find women true,
In faith my lady lov'th me well
she will change for no new.

William Cornysh

[Guion Nerville]

NEVIDLJIVI GRAD

Da su na ovom brdu osnovali grad,
sigurno bi bio lep, u podnožju bistra
reka, usečene obale, ušuškana klisura,
kakva se samo može zamisliti. Reka je
tekla mirno, nema kao istorija koje je ovde
moglo biti, a ipak je izostala, kao tajni
nedogađaj, kao nevidljivi grad, na primer,
u kojem je živo, izjutra, zveckaju alatke
i kantari, čuju se zvona, i njegovi
žitelji silaze na reku da se umiju,
i onda vrate, da sa visokih kula
vide to jutro/ tu svetlost što dolazi
s one strane planina, s hiljadu ravni
jednog te istog, obećavajućeg života.

Dejan Ilić

[Orlando the Lady]

DANTEU.

МИТСКА ПРИЧА



У оно доба кад су ткачи

митова вукли митске нити,

основ беху облик и начин

глагола имати и бити.



Онда би вукли митске нити

и на сва уста и сва звона

славили поход у забити

разних змајева и грифона.



На сва су уста и сва звона

нарочито хвалили претке,

тек потом борбе око трона,

отмице, прељубе и сплетке.



Посебно су хвалили претке,

уносећи у митске свеске

подвиге опасне и ретке,

одговоре јасне и реске.



унели би у митске свеске

нешто прљавог митског рубља ;

никад, међутим, без небеске

подршке ни без родољубља.



С нешто прљавог митског рубља,

знали су у то доба ткачи

митова, прича није дубља

али далеко дуже значи.

[Over the rainbow]

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

Miroslav Antić

[gnossienne]

[/url]I dalje ne umem misli da oslobodim ove pesme.

I meni je znala da se zavrti. Samo krene...


U STRAVIČNOJ NOĆI

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.

Prisećam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
što tek sad vidim da sam morao učiniti,
što tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi više ne mogu da ožive...

Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbežne, prirodne,
I razgovor uspešno okončan,
I sve nedoumice razrešene...
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?
I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noći budan sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mesečina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

Fernando Pessoa / Álvaro de Campos

[Speculum Columbae]

J'ai perdu mon Eurydice,
Rien n'égale mon malheur;
Sort Cruel, quelle rigeur,
Rien n'égale mon malheur.
Je succombe à ma douleur

Eurydice, Eurydice,
Réponds; quel supplice!
Réponds - moi!
C'est ton époux, ton époux fidèle;
Entends ma voix qui t'appelle,
Ma voix qui t'appelle.

Eurydice, Eurydice,

Mortel silence, vaine espérance!
Quelle souffrance!
Quel tourment déchire mon coeur.

J'ai perdu mon Eurydice,
Rien n'égale mon malheur.
Sort cruel! quelle rigueur!
Rien n'égale mon malheur.
Sort cruel! Quelle rigueur !
Je succombe à ma douleur,
à ma douleur!
à ma douleur!

Pierre-Louis Moline, 1774

[Guion Nerville]

U RITAMA, NEPOZNAT

U ritama, nepoznat
ide kroz naselja.
Muka, zlopamćenje...
Žaljenje je veliko.

Varljive želje, nečiste
pomisli
on je presretao uzalud.

Osenjen đavolovim mrežama,
rug je ženama i deci.

Eno onog, govore,
onog što nerazumno slavi Gospoda.

Stan mu je gde i torba
puna drangulija: krpa,
polomljenih češljeva,
praznih kutija, slepih ogledala

u kojima se ogledaju
on i njegov vrag.



ISPRED MENE SE UKAZUJEŠ

Ispred mene se ukazuješ
a tek ponegde me pratiš,
blagi Anđele.



GNUSNA GOZBA

Odvrati pogled od njih.
Nemoj da ih gledaš;
nemoj da ih slušaš.

Zli su i debeli.
Tanjire su
digli iznad glava.

Tupastim prstima
udaraju bubnjeve
svojih punih trbuha.

Na gnusnoj gozbi
Bogu pevaju
lažljivi praznoslovci.

Kroz razdrti predeo
vetar im
razdrte glasove vitla.


Novica Tadić

[Dark Walker]

Desanka Maksimović - Ne boj se

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kd se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo ko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj n isad, ja ću te polako povesti.

[Markiza]

Oprostite

...Oprostite vetrovi što sam
vas suzama dozivala,
Oprostite slomljeni dodiri
što nisam od vas pobegla,
Oprostite sjedinjene duše
što vas nisam poznala,
Oprostite urezane molitve
što vas se nisam setila,
Oprostite prozirni ljudi
na papiru što ste mi značili,
Oprostite spazmatični zagrljaji
što više ne hrlim ka vama,
Oprostite jecaji...
Ana Ilić

[Orlando the Lady]

^
kako ja ne volim takav senzibilitet...

Ont:


VARVARI, J. Hristic


Kai tora tha genoume horis barbarous.
Oi anthropoi autoi esan mia kapoia lysis.

Kavafi


Najzad, glasnici su došli i rekli: Varvari dolaze.
U gradu se spremaju da ih dočekaju:
Oduševljeni mladići već uzvikuju njihova imena
I žuri da slave nove bogove.
Ne govore li pesnici kako su oni neko rešenje?
Sad pišu pesme u njihovu slavu
I čekaju dan kada će ih glasno čitati
Dok zadivljeni varvari (pod oružjem)
Budu pljeskali, i učili ih napamet.
Već vide svoje pesme velikim slovima ispisane
Okačene u pročeljima hramova
Iz kojih će izgnati onemoćala božanstva,
Vide biblioteke prepune svojih knjiga
Iz kojih će izbaciti priče što više nikom ništa ne govore.
Ali ne znaju pesnici da će oni prvi biti obešeni na gradskom trgu
Zajedno sa mladićima što su požurili da otvore kapije
I puste u grad one koje su tako željno čekali.
Jer varvari su varvari, i nisu nikakvo rešenje.

[Over the rainbow]

Kome ja pevam pesmu mojih sanja?
Gde to razum pase nadahnuća čista?
Samo pesnik nikom ne priznaje zvanja.
U rođenju reči svaka reč je ista.

Šta li radi sunce kad ostane samo?
Kako santu leda smrznuti u snegu?
Povrh čela moga neko šara dugu,
na temelju krsta u groblju na bregu.

Zašto grane breze brane brisan prostor,
gde to kamen čuva zmiju svog rođenja?
Ne gnezde se laste u kraju bez reke,
u peni života istinitog htenja.

Gde to nebo krije sve oblake mnoge,
a srp meseca u sobu što uđe?
Mlekom mlečnog puta rođenče se doji,
pa da peva svoju, a ne himne tuđe.

Gde li život staje kada se odmara
na zidu što visi ikona od sveca?
Ja još uvek pamtim moje pradedove
kod ovaca belih kad su bili deca.

Kako pesnik može bez pesme da stara?
Vrat na violini sam za sebe svira.
U igri leptira dobitnik je vetar,
ogleda se nebo rukom nedodira.

Zbog čega se varka istinom pretvara?
Kopali bi zemlju da se um zazida.
Samo molitvi drvenog manastira,
i proleće umrlo, umrlo bez stida.

Da li može svetlost na dno same reke
da udavi ribu koja sporo pliva?
Samo pesma može u svitanja snena
raščešljanu zoru jutrom da umiva.

Gde se munja rađa kad grom zemlju tresne?
Naboj pražnjenja u bljesku šta sluti?
Ne plače se uvek kada suza krene,
samo pesma može da prašta i ćuti.

Zašto svaku ljubav prati koren sumnje
i o sreći lepo samo kad se sneva?
U klijanju život lakši način traži,
samo pesma može da plače i peva.

Što u svakom cetu beli miris seća
devojačku suzu kao bol oboli?
I daleku čežnju što uzdanje nada,
samo pesma može da mrzi i voli.

Što u sobi nosim snove snoviđenja,
da čovek čoveku poverenje vrati?
U večitoj borbi života i smrti,
samo pesma može pesnika da shvati.

Borisav Bora Blagojević (Samo pesma može)

[Over the rainbow]

Priđi
Neće ti se moja nežnost
Preplaviti na uviru
Priđi
Ne možeš od snova biti dalje
Pa znaš da nikada ne umiru.

Priđi
Neka te ne plaše
Vrtlozi moji sanja
Koje to čekanje
Sapliće tvoja htenja
Kad od mojih nisu ništa
Ni veća ni manja.

I prvog se slova
Ljubavi bojiš
A mirisi te njeni mame
Odbaci senku
Nedozrele slutnje
I dođi
Dođi da spavaš
U krilo moje osame.

Kreni
Tragom neokrnjene čežnje
I nemoj stati
Preskači ponor praznine
I ja ću ti
Obe svoje dati.

Borisav Bora Blagojević (Na uviru)

[Guion Nerville]

LJUDI U OBRTNIM VRATIMA

Ljudi u obrtnim vratima
moji su najbliži rođaci.

Uzrujana lica,
koja nikada nisam video,
približavaju mi se i nestaju.

Tek poneko rekao bi ponešto
ali kao da, u poslednjem
trenutku, odustane.

Nema se tu šta reći.

Vrata se okreću,
sve je u pokretu, svi smo u mlinu.

Od nas se ludo brašno
za pekaru nekog đavola pravi.

[Sisorama]

Promatraše je sretan, misleći - Ruža, to sam ja. Moje raspadnuto tijelo položeno u zemlju. Jedan njegov dio, njegovi organski sastavni dijelovi pretvorili su se u ugljenu kiselinu i amonijak i proširili se preko čitavog svijeta. Anorganski sastavni dijelovi, različite soli, prodrle su u tlo u kojem ležim i od njih se rodila ruža, ta prekrasna ruža. Ja sam postao ruža. I ruža, i oblak, jer plinovi moga tijela uzdigli su se na nebo. Ja sam oblak...

[Sisorama]

Zaludu ſciglieſmi ſarchalo od ſrecche
Kadeu gniemu ti obarzani uecche
Umiſto tuoyogha ,ca iſkah ya ſreto
Obraſ moi ſtobiegha od glietana glieto
Uarcchiamanti darouoy,ereni ſnami ni
Okade obarz tuoi za moiſe zanimi.

[Tungi]

'My dream is the dream of a pond
Not just to mirror the sky
But to let the willows and ferns
Suck me dry.
I’ll climb from the roots to the veins,
And when leaves wither and fade
I will refuse to mourn
Because I was dying to live.'

Shu Ting, from 'Gifts'

[Sisorama]

Čarolija 373 'Za podizanje iz mrtvih', piramida faraona Tetija, VI dinastija (2345–2333 p.n.e.)


Oho! Oho! Uspravi se, ti koji si Teti!


Prihvati glavu svoju, sakupi kosti svoje,


Sastavi udove svoje,


Otresi prah zemaljski sa mesa svojega!


Prihvati hleba što ne buđa, piva što ne kiseli se,


Stani uz Lestve večnosti, što zabranjene su puku!


Izalazi ti u susret ključar, uzima te za ruku,


Sprovodi te do nebesa, do oca tvojega Geba,


Veseli se dolasku tvome, pruža ti ruku


Ljubi te i miluje,


Postavlja te pred blažene Duhove, pred neuništive Zvezde


Skriveni su oni što te blaže


Veliki su oni oko tebe, iščekuju te Čuvari,


Vrše ti ječam, žanju ti pšenicu


Sačinjavaju ti pirove koji traju mesecima,


Sačinjavaju ti gozbe koji traju pola meseca,


Onako kako to zapoveda otac tvoj Geb,


Uspravi se, ti koji si Teti; ti nećeš umreti!

[Sisorama]

Každý má dvě peřiny
v těch se honí
v těch má kolotoč
v těch má peří
má v nich bílé peří
v peřinách

pojď sem
musím to mít
postel mě svléká
musím?to?
musím?to?
musím?to?mít.

[Sisorama]

Prologue to "The Jew of Malta" (Christopher Marlowe)

MACHIAVEL. Albeit the world think Machiavel is dead,
Yet was his soul but flown beyond the Alps;
And, now the Guise 11 is dead, is come from France,
To view this land, and frolic with his friends.
To some perhaps my name is odious;
But such as love me, guard me from their tongues,
And let them know that I am Machiavel,
And weigh not men, and therefore not men's words.
Admir'd I am of those that hate me most:
Though some speak openly against my books,
Yet will they read me, and thereby attain
To Peter's chair; and, when they cast me off,
Are poison'd by my climbing followers.
I count religion but a childish toy,
And hold there is no sin but ignorance.
Birds of the air will tell of murders past!
I am asham'd to hear such fooleries.
Many will talk of title to a crown:
What right had Caesar to the empery? 12
Might first made kings, and laws were then most sure
When, like the Draco's, 13 they were writ in blood.
Hence comes it that a strong-built citadel
Commands much more than letters can import:
Which maxim had 14 Phalaris observ'd,
H'ad never bellow'd, in a brazen bull,
Of great ones' envy: o' the poor petty wights
Let me be envied and not pitied.
But whither am I bound? I come not, I,
To read a lecture here 15 in Britain,
But to present the tragedy of a Jew,
Who smiles to see how full his bags are cramm'd;
Which money was not got without my means.
I crave but this,—grace him as he deserves,
And let him not be entertain'd the worse
Because he favours me.

[Orlando the Lady]

Disillusionment of Ten O’Clock by Wallace Stevens, born October 2, 1879

Disillusionment of Ten O’Clock

The houses are haunted
By white night-gowns.
None are green,
Or purple with green rings,
Or green with yellow rings,
Or yellow with blue rings.
None of them are strange,
With socks of lace
And beaded ceintures.
People are not going
To dream of baboons and periwinkles.
Only, here and there, an old sailor,
Drunk and asleep in his boots,
Catches tigers
In red weather.

[mega therion]

^ a good one. spasila mi dupe na ispitu.

[Sisorama]

Sefardska pesma Solomona ibn Gabirola iz Andaluzije (11 vek):

Dentro del vergel
moriré;
dentro del rosal
matar me han.

Yo me iba, mi madre,
las rosas coger;
hallara la muerte
dentro del vergel.

Yo me iba, mi madre
las rosas cortar,
hallara la muerte
dentro del rosal.

Baš tamo u vrtu,
umreću.
Onde, u ružičnjaku
umoriće me.

Krenuo sam, majko
da naberem ruža,
Naišao na Smrt
baš tamo u vrtu.

Krenuo sam, majko
da posečem ruže,
Naišao na Smrt,
onde u ružičnjaku.

[mega therion]

Harlem
by Langston Hughes

What happens to a
dream deferred?
Does it dry up
like a raisin in the sun?
Or fester like a sore—
And then run?
Does it stink like rotten
meat?
Or crust and sugar
over—
like a syrupy sweet?
Maybe it just sags
like a heavy load.
Or does it explode?

[Sisorama]

Felix, qui potuit boni
fontem visere lucidum,
felix, qui potuit gravis
terrae solvere vincula.
Quondam funera coniugis
vates Threicius gemens,
postquam flebilibus modis
silvas currere mobiles,
amnes stare coegereat
iunxitque intrepidum latus
saevis cerva leonibus
nec visum timuit lepus
iam cantu placidum canem,
cum flagrantior intima
fervor pectoris ureret
nec, qui cuncta subegerant,
mulcerent dominum modi,
immites superos querens
infernas adiit domos.
Illic blanda sonantibus
chordis carmina temperans,
quicquid praecipuis deae
matris fontibus hauserat,
quod luctus dabat impotens,
quod luctum geminans amor,
deflet Taenara commovens
et dulci veniam prece
umbrarum dominos rogat.
Stupet tergeminus novo
captus carmine ianitor,
quae sontes agitant metu
ultrices scelerum deae
iam maestae lacrimis madent;
non Ixionium caput
velox praecipitat rota
et longa site perditus
spernit flumina Tantalus;
vultur, dum satur est modis,
non traxit Tityi iecur.
Tandem: ‘Vincimur!’ arbiter
umbrarum miserans ait.
‘Donamus comitem viro
emptam carmine coniugem;
sed lex dona coherceat,
ne, dum Tartara liquerit,
fas sit lumina flectere.’
Quis legem det amantibus?
Maior lex amor est sibi.
Heu noctis prope terminos
Orpheus Eurydicen suam
vidit, perdidit, occidit.
Vos haec fabula respicit,
quicumque in superum diem
mentem ducere quaeritis;
nam qui Tartareum in specus
victus lumina flexerit,
quicquid praecipuum trahit,
perdit, dum videt inferos.

Boecije, Uteha Filosofije

[Misfit]

Death Of A Naturalist

All year the flax-dam festered in the heart
Of the townland; green and heavy headed
Flax had rotted there, weighted down by huge sods.
Daily it sweltered in the punishing sun.
Bubbles gargled delicately, bluebottles
Wove a strong gauze of sound around the smell.
There were dragon-flies, spotted butterflies,
But best of all was the warm thick slobber
Of frogspawn that grew like clotted water
In the shade of the banks. Here, every spring
I would fill jampotfuls of the jellied
Specks to range on window-sills at home,
On shelves at school, and wait and watch until
The fattening dots burst into nimble-
Swimming tadpoles. Miss Walls would tell us how
The daddy frog was called a bullfrog
And how he croaked and how the mammy frog
Laid hundreds of little eggs and this was
Frogspawn. You could tell the weather by frogs too
For they were yellow in the sun and brown
In rain.

Then one hot day when fields were rank
With cowdung in the grass the angry frogs
Invaded the flax-dam; I ducked through hedges
To a coarse croaking that I had not heard
Before. The air was thick with a bass chorus.
Right down the dam gross-bellied frogs were cocked
On sods; their loose necks pulsed like sails. Some hopped:
The slap and plop were obscene threats. Some sat
Poised like mud grenades, their blunt heads farting.
I sickened, turned, and ran. The great slime kings
Were gathered there for vengeance and I knew
That if I dipped my hand the spawn would clutch it.

Seamus Heaney

[Myself]

Istinu znam. Odbacih ranije sve istine!
Ne treba da ljudi s ljudima ratuju, sve u svemu.
Gledajte: veče. Gledajte: skoro će noćne tmine.
Pesnici, ljubavnici, vojskovođe – o čemu?

I već počinje vetar, već zemlja rosu primi.
Uskoro zvezdana će slediti nebo mećava,
Zaspati ispod zemlje uskoro ćemo svi mi
Što jedno drugom na zemlji nismo dali da spava.

3. oktobar 1915.

[Over the rainbow]

"Svi mi uzmičemo, popuštamo,
gledamo da umaknemo.
Loši dani dolaze.
Loši dani dolaze sve češće.
Sedimo i čekamo, misleći:
proći će.
Ali dolazi dan kada
neće proći.
Ostaće.
Sedećeš u baštenskoj stolici
udišući gusti
vazduh.
I prići će ti stari mačak i
leći će pored tvojih stopala.
Čekaće zajedno s tobom.
Smrt ponekad dolazi
polako.
Sagnućeš se i pomilovaćeš
mačka
misleći ponovo o ludim i
pijanim godinama."
Čarls Bukovski