Никад нисам био превише стидљив али ме је присуство лепих младића увек чинило некако нервозним, несигурним у себе. Наједаред неубичајеног говора и понашања, свестан тих изненадних промена које не успевах да контролишем, потпуно парализован, чинило ми се, да у ствари, ни не желим да им се допаднем.
Имао сам трему пред туђим погледом, пред оним који је мене интересовао, не пред сваким, већ пред тим ретко испољеним дубоким прозором у моју душу, у моје жеље, у моја излишна надања...
Неда је од почетка нашег дружења у мене била страсно заљубљена, вероватно у моје очи, у њихове измешане зелене боје, у свести њеној од старта је била засигурно усађена извесност о немогућности наступа љубави међу нама о којој је вероватно маштала.
Никад ми се није поверила, никад ми тада није ни поменула своју тајну, ја сам јој причао о себи, о својој немогућости да се осетим живим у тој својој проклетој кожи, о бесмислу егзистенције без љубави, без мушке љубави, без мушког тела поред свог, без мушког погледа у моју суштину себе. Женских је уздисаја било али су клизили ивицом неприметне опне непривлачности која им је јасно стављала до знања да сам им потпуно недоступан.
Пријатељство младог геј младића и његове другарице је тако велики клише али да мојих другарица није било а нарочито њихових мајки, које су се уз мене тако матерински привијале, присвајајући ме скоро као свога себи сина, не бих без те неизмерне доброте никад емотивно стасао и отрпео у напред замишљени ''ОДБИЈ'' који ми се често у сликама, суровошћу својом свом сурвавао на слаба плећа ударцима дубећим мог недовршеног, према свему, недовољно очврслог оклопа.
Бојао сам се више презривих погледа него ли хладних речи и псовки. Ударце којих никад није било а на које сам се физички припремао бих још некако и поднео, али те погледе пуне презира, тај груби подсмех и изразе гађења мноме оних што ми на улици добациваше и данас понеки пут кад се то другима деси, свом снагом своје мрцвареће олоши избију болно, муњевито врели из прездрављених ожиљака једне досадом једино испуњене младости...
''Кад ћу да ти померам буљу ?''... уневши ми се у лице пијан, сав надвијен надамном у двадесет четворци што се кретала Његошевом, једне зимске вечери, осиони плавушан, локални лепотан, мангупчина из краја, сигуран своје тако претеће мушкости кушао је мој понос ... Само сам га погледао са осмехом који га је истог тренутка опекао. Нестао је из аутобуса на станици код Осме а ја сам ликовао славећи тај први реванш над тегобом саживљавања са истином о својој дубокој различитости у односу на њега ...
Наредне године ћу се венчати са човеком кога дуги низ година чекам и не занјући да то чиним , не надајући му се више, нисам одмах био ни спреман на толико дарова што од њега примих као да су на мене са неба издашног пали, појавио се ниодкуда, ма да сам замишљао какав бих волео да буде, не бих успео да набројим све те његове дивне и невероватне врлине које поседује, да сам га идеализовао он би и ту слику собом самим далеко, далеко надмашио и превазишао, сва моја и најлуђа очекивања од љубави, о срећи, о страсти, нежности, уживања у животу, у смеху, у забави, о поверењу, обистинила су се превладавши у мени тако чврсто уврежену предрасуду да све то један једини човек не може неком другом бићу да пружи.
Неда ће бити моја кума, какви да јој платим авионску карту, ма не долази у обзир, ни под разно... Са својих 500 еура плате она већ штеди за то путовање и сматра да је на њој да ми купи венчани поклон.