PO?INILAC I NJEGOV GREH
I
Nad paklenom no?i koja pišti plavetno-crna
Koja se raskriljuje odve? jasno
Da uznemiri plahovite potrebe pesnika
Ispred koje hramlje nesanica od biserja
Ona sija u mraku i nadahnjuje zidove
Da opevaju najglasnije šumove zarivenog noža
Niz okrvavljenu tišinu i rastrgnuto nebo
Gde bi bio raskriljen vetar da odluta niz vrtove nevidljive u tami
Slušaju?i paklenu klavirsku žicu
Koja od udara gubi struj melodije i razgoreva se u buku
Nad kojom obigrava samotni?ka sre?a.
Zadah okrvavljene tišine
Razliva se kroz promisao ljubavnu u kamen
Gde je prekriven zaborav
Tu ?u svratiti da odmorim o?i
Da slepilu povratim vid
Umišljaju podarim podstrek.
Kako me nagna ova misao niz prozor koga nema
Da progledam kroz prašnu izmaglicu no?nu
Udarac od ptice što se svrti s neba
Zapadne za oko golubica i pla?e
Bolesna do smrti, o sjajnijeg božanstva
Ne videh, u duši pakao se za?e
Te je ljubih pomamno u izlomljenu ?eljust
da pri ognju od jare najužasnije smrti uskratim bar ugarak
Podigoh je u ruke smrvljenu i preznojenu
Pti?ja tuga od satenske no?i ispletena
Kroz utrobu no?nu u strašni ponor viri
Razaznaje ambis koji hu?e k njoj
Vrati mi moje telo u ambise paklene
Ti prokleti snovi da dosko?iti možeš
Meni, najgroznijoj lešini
Koja urlam od zadovoljstva
Posmatraju?i da si sad još u ve?oj patnji
Pošto je zaklon od trave, bezmalo umiru?i azil koji je izdaje
U crvenkastom pupoljku mojih šaka sklapa slepoo?nice u?utkivane
S tim da je vapila po obalama kruže?i nebesima
Behu treperava jutra ka zacrnjenom letu slivena
Tek što neispavana ?arolija naruši jutro Ona umire
I poji svetlost sveta, sa moreplovcima u svitanje, neispavana
Te suprotstavlja neizvesno sa izvesnim, ovijena mrtvilom i tamom
Niz zeleno nebo plavih šiljaka, pose?enog svetla
Pošto odmori paperje pti?je, obojenu nagotu
Ona o?ajno niz hladno?u jutra zaleprša krilima
Grozni?ava kao kostur zadivljen životom
Raznovrsne krvi, kratkove?an, prazan dim
Vajno radosna i ravnodušno mrtva
II
Dok u uljuljkivani život spušta se
No? Danteova
Za?e?e zabluda varljivih kroz prividjenja
podupire Kajanjima
Daljina zaboravnih tornjeva bejaše
Nit zariven bodež, najedanput
Ožari se u plamen
Kao sapeti muk u grlu
Niz no?, vetar joj je sagovornik
Gde nesanici krilo prebroji
podvu?eno do proživljenog
Da zapali oganj u ?istoti
Makar da umine želja
Porodjajno bolna, senka retori?ka
Niz praskozorje izdislo
Kada joj plov mirna luka bejaše
Pesnik luta sam po sobi
I neskladna stvarnost samotna
Zeni?ice voda, bez dobiti i straha
Sada kad želja je natopila pri?u gr?em
Želja više ne postoji
te ne govorim više:Želim
Slomove mi zakitila zlatom i nemirom
Te raznolikoš?u bi?a svojega
nesre?nika u zlo?i priprema za pad
Dok su i košmari zavideli želji ?ovekovoj
Zidovi njihovi su nejasni, bez sablazni
Poginu pred javom ?im san se rasto?i
Želja ostaje
Kamenovi od mirnoga platna jedu i piju
Sve dok spram supstancija i ?ulnosti
Želja pritajena kao crv ne isiše i kamen
Proždire bezvremeno i lagano.
III
Izvan praznine sivilo je i prevara
Kamenjima ponekad prikradam se umiljato i nesigurno
Gor?ije još, slepilu mome ?emeri se kiko?u
Budnost o?arava, namah, okolo teskobe me gnje?i
Svest je stvorena niz kolote?inu kad presahnula je nit
Dok kovitlac nevidljivi napušta duše naopake
U kojima pustinje nepokretne dosnevaju lakovernoga u zlobi
Pita?u se da li je prevara truljenje bolesnog od naivnosti
Ili je ?emer primarna postojbina ljudska
Prevariše te-zlokobno i verno
Zar ne ljubiše te dok su te glodali u ustima
Oni koje si voleo nadama prvobitnim
Nakaznost gradi svakodnevnu strepnju
I ozna?i nam put mamicarstva prelepa-ljupko.
IV
Svoje krike ne želim više sjediniti tajnom.
Leluja se ponor u no?i. Zakovana slutnja
Odsjajava se u no?i, od šapata pustoj.
Jeza koja sobom doziva vrane, strepnja
Kraj modrine od užasa i u jadu svršilo se moje prokletstvo.
Mrtvac klonu preko svih ukrasa, kob.
Kraj dostojanstva beskrajnog, neznano i gnevno
u opseni bezdana
?uh po?inak volje što se rodi iz utrobe vetra, govori:
Teši se znojem!
Teši se smr?u, kamenjem i vatrom,
koji pevaju kroz huj i ispletenu jamu.
Tako i ti ?ini-hodaj!
Mu?i se kao crv i trepet propusti
kraj uzglavlja svojega umesto ljubavnika
Mnogolike su no?i za osete sve lju?ih i bolesnih
Za brlog koji se rodi u smrti ptice koju spasih, te ubih
Leteti, stvarati
Što spokojno izmili iz no?i opojnije no kad jutro svi?e
A izistinske ptice lete
Svoje krike ne želim više ispijati sa nasladom, kroz prokletstvo re?i
Kroz vrište?i bezdan u visinama
Što uzeo mi je otisak ranoga jutra
Sapima u rupe iskopane smlavi?u obrise
Urla kopito
Pred svitanje omlitavelog sunca,
istrulelog stratišta sa hiljadu metaka od soli
Pred uzdasima nekadašnjeg poja slavujevog
Pred ogrejanom, zatrovanom loptom
Svanjava jutro na izmaku no?i
?ija neplodnost ne beše blaža od razvrata
Stvarnog
Pred istkalim suncem koje ne zna?i mi ništa.
V
?esto, dok se dovodi greh, revno
Pred po?iniocem on mine ni?ice
Neka oprost prezire pakost duše- niskosti
Na na?in blaženstva s bosom glavom klimaš. Mrze?eš bez kazne.
U oproštenju, sa slikom zlo?ina nari?e znoj gubavac
Zašto oprostiti najgorem ko guši njihanje o?iju nasred ?iste lepote
Usudivši se da izgovori, s ranama celim
Zadojen za nadiru?e ciljeve bez smisla i ?ari
Otmenost je pijanstvo pomodrele duše
Od trpljenja-oplakuj onog drugog
Nalik na bledilo izgnanstva koje ti se ljeska po licu, iznenada
Spas prokleti bdi nad sau?esnikom-blaženstvom
Što zaglušuje jauke srca koje u?i da ne oplakuje onoga koji je zao
Usred neba oblaci su besciljni, zatitrali sklad
Iskopaj sebi crv i zgnje?i ga.
Pred licem pustih tmina koje ?utaše kad slušale su udaranje uvredjenog boga.
Zbog trpljenja-oplakuj onog drugog.
Po?inak slobodnog dana;no?no svetlo žeže
Niz metalni svod,niskost ?amotinje, gnevna
Kruži niz krepki ambis, o?i sveta oštri svojim razigranim zrakom
Bunca kraj pobedni titraj zore patnjama što je prodisalo, brišu?i sunce crvljivo sa neba
Zamenjuju?i ga izistinski žutom polutamom-drugim suncem
Hladni svetac s krepkog ambisa je zablistao u svome groznom izgnanstvu
Vergl, navijen prema ranijoj svodnoj buci
Zanemelo zasvira, razredi ton i podrhtavaju?i niz praskozorje zavapi
da oseti oštri pogled gospe koja izranja iz neba,krvolo?no i lukavo
te šapnu mi:Beži, odavde ka duši ?ije vedrine nisu ruševine, ve? neojadjeni nemir,najre?itija mladost, najstrastveniji žar
U prekomorski grad
U naj?istije neverstvo, ali uz zvuk flaute, a ne uz zvuk osveštale britve
Tvojom krvlju skrivena je krv zabiti
Koja naziva se domovinom
?udovište , bez zvezda, ?ak uz pijanstvo obestraš?eno
Žmirkalo je, ko zna zašto,raskošno kao svetlarnica, na daju?i pritom ništa
U sprezi živeh, nemogu?nost; rubci i saten i ?ipke ispletene bejahu bez stida,uz samoushit potmuo i grozan
Razdrešena prsa ve? za?injena plamenom, izadjoše kona?no da se okite ispred dvaju reda vešala
Koja mi bejahu svaki izistinski ?as
Izbor je potraživan od konja, al kona?no je slepac zapo?eo slavu
Pre okršaja, vuku?i razumu glavu,
najzad u prosjajima životnim
nesvezan
Konjanik uperi pogled u pomr?inu, te odjezdi, stasit, trude?i se da ne zagadi prizor.
eto, toliko od mene nocas. Mirno spavajte