Bootstrap Framework 3.3.6

[IMPACT]

Упознао сам га на партизановим теренима на Калемегдану...

Пришао је и сео поред мене на степеник који са зида бедема води у ров тврђаве. Седели смо ћутке, један поред другог, он ми се осмехивао а ја се богме застидех, спустих главу међу колена, лепо ми је, чује се музика, ускоро ће фајонт, прија ми што тај дечко не брбља , слушам ветар што у крошњама повија гране, ноћ је летња, он је стварно много леп , дуге црне косе, сад је баш свија и стеже гумицом у кику, лице му је широко, дивне су му руке и даље ћути и смеши се, буљи радознало у мене и дише ...



Наравно ја све то унутрашњим очима видим, све ја то само осећам и слутим јер сам и даље у клупче смотан ... Нешто је рекао и нажалост сам то погрешно разумео и протумачио, деловало је подругљиво и глупо...
Поче да ми зуји од непријатности у ушима чак сам и поцрвенео. Вруће ми је, бриде ми образи, непријатно ми, горим, крећем телом ка њему и коначно окренут тихо га упитах шта ми је то рекао јер га нисам добро чуо ... Глас ми је несигуран, шушкам, сам сам себи сав никакав, он се поново смеши, зуби су му крупни, бели, припи се уз мене и тихо ми на уво рече: ''Рекох ти да се због тебе не кајем што сам вечерас изашао а није ми се излазило''...



''А што баш због мене?''
''Од кад сам те приметио само сам чекао прилику да ти приђем ... Ти си ми овде најготивнији'' ... Осетих његову топлу руку како се примиче мојој и беше ми лепо, беше ми заиста лепо, избројах полако све те стоте делове секунде наглас, сећам се магије тог тренутка, сећам се свега, свега сем речи ... Бејах очаран и лаган, опуштен и одједном пун енергије и светлости, пун слика његовог лица и његове кике и усана му и очију... Срђан је био један заиста предиван дечко. Никад га нећу заборавити.

[IMPACT]

Допао ми се напречац : његов глас, његов изглед, та црна, густа и у природне локне разбарушена коса, његова енергичност, предузимљивост, једноставност...

''Знаш сутра морам рано неким послом да кренем, ево ти моја адреса и телефон обавезно ми се јави и сврати, шијем код куће сестри венчаницу, нећу излазити а ти дођи, моја швеца је ок а упознаћу те и са два феномена, Биљом и Јецом које су заједно, то су ми најбоље ортакиње.''





''Ајд' сад брзо приђи ми овамо у мрак''...
Пољубио ме је у сенци једног дрвета тако страсно, тако сочно, тако слатко да сам се после од миља само облизивао до куће. Отрчао је у то праскозорје низ калемегдански брег доле према Дорћолу а ја сам полако кренуо ка окртници у Рајићевој на први јутарњи бус.

Становао је у Вазнелосовој, тада улици Ђуре Ђаковића, у једној од зграда првих предратних станова наменски зиданих за радничке породице, код његових је било све врло скромно, чисто и пријатност стана је потицала од лепе експозиције ка југу и целодневне осунчаности. Две пролазне собе високих плафона с кухињом у челу ка улици и купатилом као дограђеним додатком према дворишту. Живео је у високом партеру.





Биља је била једна висока и позамашно крупна, врло насмејана девојка кратко подшишана као дечкић, плаво офарбане косе, причала је врло брзо не успевајући да изговори слово р, као да је Францускиња. Јеца, њена сушта супротност, много нижа растом, врло лепог лица, женствена и кокетна, слатка, умиљата и забавна одмах ме је освојила жаргоном који волим, пуног доскочица и двосмислених речи. Пиле су кафу и већ гледале једна другој у шољу када сам задихан изненада бануо непримећен одмах због њихове заокупљености собом.
Било ми је пријатно, једно од најлепших летњих поподнева у мом београдском животу, одмах сам се осетио опуштеним, одмах сам питан какву кафу пијем...





''Знамо како се зовеш а знамо да знаш и наша имена ... Све знамо!"
''Слки нас није лагао, опет се потвлдило да има добал укус за флајеле а тек што шије па то није нолмалноо, он је такав уметник, то није обичан шнајдел, знаш, он је стилиста, клеатол, молаш да видиш његове цлтеже, пашћеш у несвест кад их будеш видео, лекао ми је да и ти шијеш и цлташ, да си алхитекта, шта ли, јел тако, нема везе ако није, можда сам опет нешто поблкала, углавном ти ћеш то да цениш, е Јецооо, ухвати човеку ону фасциклу да види Слкијеве крокије, Јецоо јел ме чујеш, па шта чекаш, дај више јеботе да их коначно види, јао што си спола, ал много те волим највише на свету, знаш, мацо моја... Цмок!''
Први пут сам тада видео две девојке које су се у уста пољубиле.





''А где је Срђан?''
''Слки је у длугој соби исплобава хаљину на сестли, не блини се, стиже, није те испалио, нема флке, јел да Јецо да нема флке са Слкијем ? Он је стлејт ко пушка!''
Почеле су да се слатко кикоћу и да ми подмећу уваљеном у француски лежај јастуке са навлакама прекривеним ручно извезеним разнобојним цвећем на позадини од финог беж памучног штофа, уметнуше ми их иза леђа, да мало смање дубину том каучу и колико толико ми ублаже тврдоћу његовог наслона...

[IMPACT]

Доселила се у новембру, са млађим пријатељем и сином од 14 година. Лепог лица, висока, дуге смеђе косе, згодна, дотерана, права Парижанка, брзо прича и гласно се смеје... У почетку је изгледало да ћемо се посећивати, вечеравати заједно, имати добре комшијске односе. Балканац сам, држим до комшилука, одувек су ми суседи били важни, одувек сам водио рачуна о неговању добрих односа са њима. Али не површних, оних на Добар дан - Добар дан, већ сам увек тежио да их упознам, да постанемо присни, да се једни другима нађемо ако коме нешто затреба.

Неки рачун је по њеном досељењу требао да се плати, нису били ту, у њихово име ја сам из свог џепа дао паре поштару, рачунајући на то, да кад се увече врате са посла, позвонићу, отвориће ми врата, позвати ме да уђем, брзо ћемо обавити формалност, можда попити и аперитив, па до виђења, Лаку ноћ - Лаку ноћ...
Међутим отшкрнули су сумњичаво врата, узели праћени рачун и ево већ силне месеце како чекам да ми плате оно што ми дугују. Могао сам да тражим али нисам, баш сам желео да их проценим какви су људи... Никад нису позвонили, никад ме нису позвали на кафу.



Данас сам нешто сређивао на тавану и кад сам сишао, набасах на њу, врло расположену и насмејану... ''Добар дан, како си?'', ''О добар дан, добро, како си ти?''
''Све је у реду али знаш морам нешто да ти кажем, '' рече она љубазно,'' Немој само да се увредиш... Оне сам ти ноћи лупала о зид јер твој пријатељ и ти сте јако гласно водили љубав... Знаш то није било по мени, обично, ''нормално'' вођење љубави, секс између два мушкарца је нешто што ми је до сад било потпуно непознато и страховито ме је потресло ... Јао извини, па ти си се постидео као да си мали, као да сам свог сина изкритиковала.''
''Лепа си, врло си лепа'', гледам је црвен где стоји у раму улазних врата свога стана са чашом црног вина у руци.
'' Волео бих и да си ти срећна као што сам ја срећан''... ''Камо лепе куће да и ја тебе чујем где водиш љубав... Међутим са ваше стране, од вас допиру само твој, у бесу повишен глас и увреде на рачун однога са којим живиш. Твој пријатељ тебе јако воли ...''



'' Како то мислиш? На основу чега си то закључио?''

''Знаш, ако ћемо већ отворено, онда да ти и ја кажем нешто, оно јутро, не тако давно, кад си у шест сати унеређена коначно дошла кући, када те је он у сузама сачекао на прагу са речима ''Где си љубави била целе ноћи свуда сам те тражио? '', пробудили сте ме а ја сам тог дана морао рано да устанем.
Ни на крај памети ми није било да вам лупам о зид или позивам милицију а могао сам, отрпео сам то што сам чуо, пробудили сте ме и узнемирили, тада ниси мислила да то може да ми смета, била си у неком секундарном стању као и ми када смо водили љубав, мени вас је било жао, нарочито ми је њега било жао, због страха и стрепње коју си му приредила. Разумео сам његов бол и целог дана због тога био потиштен.''

Ухватила ме је нежно за руку и рекла да ми се на свему искрено извињава.
'' Кад твој пријатељ сврати наредни пут, обавезно ми јави, позваћу вас обојцу на вечеру.''

[IMPACT]

Брачни пар Етрураца држи се за руке лежећи у истом кревету, под једниственим чаршафом... Римљане је ова, по њима ''бестидност'' страховито иритирала... Главе су им шупље да глина не би пукла при печењу.



Врло добро компоновано, изрази лица, боре, старост што овде изазива не сажаљење већ емпатију.
У ствари види се истрајност, брига, љубав, читав живот један проведен у двоје, страх од онога што их чека, нарочито је уочљив њен, презир женски свега непознатог и недокучљивог...
Да ли онај свет уопште постоји?



Немир јој је људски, свовременски, видан, очију исколачених премире она од неизвесности на прагу вечности своје. Да ли ће јој душа лутати сама или ће он и даље бити уз њу као што је увек и био?
Он, заштитник њен од звери, од силеџија, од лопова, од ридања над муком нерођенчади после тешких и болних порођаја, од суза због оног изгорелог амбара пуног тек покошеног жита, од ужаса громом изазваног што им ономад преполовише дом, од живота који им је увек био тежак.



Држи јој нежно и не изпушта руку. Да је охрабри и оспокоји. То им је последње, заједничко искушење на овоме свету.

[IMPACT]

[IMPACT]

[Madonna]

liči na čmar, jel u tome fazon?

[IMPACT]

[/url]liči na čmar, jel u tome fazon?

Да баш у томе...

[Madonna]

vidim ja... brezobrazniče

[Sunce]

Ova tema - too much

[IMPACT]

[/url]vidim ja... brezobrazniče

Па и ја сад видим...

[IMPACT]

Младић стар 2500 година...

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[Sanja Steppenwolfin]

"Da li si ti nekada bio zaljubljen?"
"Ne, i nikad necu.."
"Gledaj me u oci.. ja ne zelim tvoj zivot!"

I kada pokusa da bude iskren, uvek slaze. Voleo si tata, znam da jesi, ali posle prvog razocarenja si doveo pogresnu mladu sebi u kucu. Znao si da je pogresna od starta, ali.. pobogu, sta ce ljudi reci. Nisi bio zaljubljen u nju, ali si zavoleo svoju decu i zbog njih ziveo.. A sa njom nisi ni ziveo.. Bila je tu negde, ali nikada u tvom srcu.
Tek sada shvatam da sam toliko bila opterecena tom idejom ljubavi.. tj. prave ljubavi.
Ranije sam je samo trazila u prasnjavim knjigama proslih stoleca. U glavi mi se urezala ideja da takvih ljubavi vise nema. Ne radjaju se vise ni vitezovi koji zbog izabranice srca idu u krstaske ratove, niti se radjaju knjeginje koje ih cekaju godinama i decenijama da se on samo njima vrati.
Ne radja se vise ni onaj Gete, koji se pred kraj zivota zalio kako je samo 4 nedelja u svom zivotu bio srecan, i u svojoj 74oj godini se nadao da ce se makar jos jednom zaljubiti.

sta je to 4 nedelja u poredjenju sa prosecnim ljudskim zivotom?!
Sve srecne trenutke su nekako uspele da progutaju svadje, razocarenja, bol, suze i neispavane noci.
Gresno je traziti krivca, i jos gresnije pronaci ga i uperiti prst u njega.
Ti tata zaista tvrdis da nikada nisi bio zaljubljen?
Kada bi znao koliko je puta tvoja cerka za samo 5 godina izgovorila one dve reci od kojih 50% njih strepi, ali svi potajno iscekuju.. onda tata bi ti 100% bio siguran da sam ja jako zbunjena osoba.

Nikada te reci nisam izgovorila zato sto sam morala, iz kurtoazije ili bilo cega. Zaista sam to osecala u tom trenutku..Ali da me sada, kada je vec proslo neko vreme pitas, sta je to ostalo, koliko ljubavi, srece, osmeha i zagrljaja imam, ne bih znala sta da ti kazem.
Ne bih znala da ti napravim skalu, koju od njih sam volela volela, a sa kojom je to bila samo jedna Libelei..
Sve su one tu jos uvek.. negde.. kriju se u mraku.. ne vidjam ih, ali ih zato cujem u pesmama, osecam na smenu njihove zagrljaje i mracne poglede..

Trenutno sam sama, ali da me pitas da li nekoga volim, ne bih ti mogla hladnokrvno odgovoriti sa "ne". Ostali su tragovi, oziljci, ali i mastilom ispisani stihovi u kojima se pominju reci kao sto su "zauvek", "ne ostavljaj me", "trebam te"..

Sta ako se obistini tvoja kletva "Shvatices sve kada ostanes sama."?
Tata, jesi ti sam?
Odustao si, ne teraj me da i ja dignem ruke. Ne sada.. Pogotovo ne sada..
Ostace u meni ta gorcina i pitanje "sta bi bilo kad bi bilo.."
Krivila bih prvenstveno sebe, pa onda i tebe.
Mozda jesam jos uvek dete i nisam ni osetila pravu ljubav. Mozda ne znam sta ustvari znace ti termini: obaveza, predanost, iskrenost, deliti nesto, uzimati i davati.. ali voljna sam da ucim. Voljna sam da probam. Voljna sam da padnem i opet ustanem..
Kafka je svom ocu ispisao pismo od 20 strana, ja to ne bih mogla ni kvalitativno ni kvantitativno.. ali to sto nasa pisma povezuje jeste cinjenica da ni jedno ni drugo nikada nece biti poslato.

[nsc]

[IMPACT]

[/url]Ranije sam je samo trazila u prasnjavim knjigama proslih stoleca. U glavi mi se urezala ideja da takvih ljubavi vise nema. Ne radjaju se vise ni vitezovi koji zbog izabranice srca idu u krstaske ratove, niti se radjaju knjeginje koje ih cekaju godinama i decenijama da se on samo njima vrati.

Љубав је увек била ретка ствар, она права, дуготрајна што ипак једном мине. Ништа није вечно.
Љубав постоји, заиста постоји, довољна је само једна особа на свету да би се из маштања ова крхка и апстракна реткост претворила у стварност.
Многима смо сви ми смешни, глупи, ружни, неинтересантни, досадни јер смо тим истима из различитих разлога непривлачни.
Али зато постоји, као за инат, бар једна, једина особа која све то што други у нама презиру уопште то тако не доживљава, тој једној и јединој особи ми смо најбољи на свету. Некима смо добри али рачунају да може и боље да се нађе, мере, пореде... Не траже љубав већ нечије пуко присуство.
Љубав даје такву снагу и такво самопоуздање од којих вас сва злоба и пакост оставља потпуно равнодушима.
Веровати у љубав као што ти у њу верујеш, као што и ја сам у њу верујем је волети људе, волети живот, бити оптимиста. Људима твога кова она мора, нужно је да се једном оствари. Кроз све то што пишеш и каквим унутрашњим богатством душе то доживљено плениш а умеш и другима да пренесеш, кроз ту бистру главицу и кроз те твоје добре, сјајне и радознале очи видим ја и оно што други не виде, слутим, прошао сам кроз слична искушења и слична разочарања али сам сачувао наду ...



Сигуран сам да постоји девојка, онакву какву ти за сада само у најлуђим маштањима замишљаш а која ни не зна да ти негде заиста и постојиш и такву каква си ти и само ти она те такву сања и свуда те такву у свима онима који је окружују тражи, чекајући интуитивно дан и тренутак када ћете се ти и она коначно срести.
Битно је само да када се услови случаја испуне да љубав у тој девојци препознаш... А пошто је негујеш у себи, љубав ће ти се на тој твојој искреној вери тиме и одужити.

[/url]
Sta ako se obistini tvoja kletva "Shvatices sve kada ostanes sama."?

И моја мајка говори исто али то на срећу уопште није тачно, то је горка утеха оних који су у љубав одавно наду изгубили ...

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

Јесенас, у повратку из Грчке, само пројурих кроз Београд.
Једног поподнева отишао сам на кафу у нови ''concept-store'' у Вишњићевој. Ушавши препознао сам међу присутнима једну од Биљаниних и Јециних другарица, знао сам је од пре Христа, само нисам могао да јој се сетим имена, ни сад га се не сећам...
Углавном, поздравили смо се, седела је сама, позвах је да ми се придружи и ту крену прича која се једног тренутка докотрља и до Срђана кројача...
Она је о њему причала дуго, изговорила је много суперлатива и комплимената, била је сва ко одузета, занесена, инспирисана. То њено чудно понашање добило је врло брзо неочекивано брутално објашњење...



''Срђан је умро од овердоза кристалом ... У Стохолму, у Стохолму, наравно ... Тамо се оженио оном дебелом Швеђанком са којом је имао ћеркицу.
Да баш то '', у праву си, '' е то, баш као у књизи ... ''Када су цветале тикве''...
Донели су га његови у Београд, ено га, Бог да му душу прости, лежи горе на Централном гробљу.''

Нисам знао да га је тако добро познавала. Сећам је се као повучене и врло пријатне девојке, умне и озбиљне, мислим да је студирала психологију, тако нешто, израз њеног лица за све ове године уопште се није променио...

Осмехнух јој се да прикријем нелагоду, уствари осмехнух се њему, који ми се тог тренутка предочи сасвим јасно, неизмењен, леп и млад какав је био, дивне му беху и усне и осмех и поглед ... Слатке успомене почеше да навиру ... Наша клиначка идила, њен почетак, тренуци и у тој ниски тренутака још неки други тренуци, све беше кратко, у журби, све време што тад проведосмо у двоје...

Он је први који ме је искрено волео. Отишао сам у војску а када сам се вратио, Срђан Каљевић је био већ изабран за костимографа Стохолмске опере.

[IMPACT]

У ствари нисам вам о њему ништа ни рекао... Зашто ми је био леп, зашто је био тако привлачан, зашто ме и данас кад помислим на њега обузме сета...





Срђан је рођен у радничкој породици, у кући полуписмених родитеља. Одрастао је и живео у много скомнијим условима од мојих, све што је желео морао је сам да заради. Био је јако вредан, изузетно талентован и врло приљежан у свом послу, од ока је умео муштерији да одреди меру, кројеви су му били прецизни као да су архитетонски пројекти. Увек расположен, насмејан, пун идеја али усресређених, јасног редоследа са очито припремљеним распоредом, нису му као моје летеле на све стране.
У његовој глави све је било дотерано, усмерено, испланирано, нигде није журио, никад није паничио. Дивио сам му на зрелости. Његови квалитети су утицали да се и ја поред њега потрудим, поправим, да у свему постанем захтевнији према себи самом. Имао је свој, већ зарађени динар и увек је за нас двојцу плаћао.''Ти не радиш немаш право да трошиш туђе паре!''





Био је тамнопут, густе црне коврђаве косе, маљав, мишићав, широких и развијених рамена, пленио је својом изразитом мужевношћу, волео сам мирис његове коже, његовог зноја. Када би ме погледао тим својим блиставим црним очима, топио сам се од задовољства што у њему тако паметном имам партнера, пријатеља, саговорника који ме никад унапред ни за шта није безразложно осуђивао већ који ме је слушао, подржавао и саосећао са мном. Имао сам симболично и заштитника, браниоца, изгледао је ко Турчин а док је размишљао и правио силне комбинације био је прави Србијанац, али у свој тој својој нечистој крви понео је пробрано од источњачког кварежа само лепе, часне врлине.





Ватрено страствен, искусан и невероватно нежан љубавник, није се стидео било чега, лако се свлачио, носио стринг гаћице које је сам себи шио а за које тада нисам ни знао да постоје, волео је секс, пасивност му ни по чему није била деградирајућа, подучавао ме је сензуалности, техникама вођења љубави, није био феминизиран, није се пренемагао, није извољевао, знао је да ужива у телу, феноменално се љубио и мазио, тако млад а већ сигуран у своју дефинитивну хомосексуалност, уливао ми је тиме велико самопоуздање у изградњу сопствене будућности. Моје поверење у њега било је неогрничено. О љубави не могу да говорим, беше ми све сувише рано, хитро, испрекидано, нејасно а данас ми се чини да је све то, тад већ унапред, било осуђено на пропаст.





Нисмо имали куд... Било је јако компликовано организовати било какав интиман живот. Чак смо у једном тренутку покушавали да склепамо неки стари метални кревет у подруму моје зграде. Виђали смо се на кратко, кад би се задесило да ни један од мојих или његових укућана не буде присутан. Стално смо ослушкивали да ли неко случајно не наилази. Размишљали смо да одемо у Комижу на летовање, уплашивши се озбиљности те наше нарастајуће везе, сувише незрео и размажен, само себи да удовољим, пошто пото сам хтео на море, са њим или без њега, јер ми се ишло, јер су моји могли да ми то приуште. Срђан за то није имао пара.

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]

[IMPACT]