Bootstrap Framework 3.3.6

[Sanja Steppenwolfin]

Jos jedan dan proveden na ulici. Vec sam i prestala da brojim koliko ih je proslo. Dan je svima na svetu postao kratak. Samo 24 sati. Normalno radno vreme 8 sati, normalno trajanje sna 8 sati.. dok popijes kafu, operes zube, stignes do posla i vratis se sa istog, vec prodje citav dan i nikad dovoljno vremena ni za sta. Ali, kod mene vec duzi period nista nije bilo normalno. Ne gledam vise koji je mesec i koja je godina, a polako pocinjem i da zaboravljam ime dana. Oni su nebitni. Bitna mi je postala jedino noc. I kako je pregurati i docekati novo jutro.
Zvali su me “dete srece” kada sam bila mala, nikada nisam plakala. Ni kada bi mi neko oteo igracku, ni kada bi pala s’ bicikla, ni kada bi me poslali u cosak zato sto nisam pojela veceru. Uvek sam se smejala i moji roditelji su bili ubedjeni u to da ce me sreca uvek kroz zivot pratiti, da cemo ici ruka pod ruku, a u sustini su se tome samo nadali kako bi i oni u svom zivotu videli tracak svetlosti..
U staklenom zvonu sam se dobro odrzala do svoje 15e godine. Onda je sve nekako iz jednog dana u drugi krenulo nizbrdo. Ah.. dugo nisam upotrebila tu rec.. Dan..
Ne mogu reci ni da mi je dan promenio sudbinu. To je bio samo jedan tren, jedan momenat. I sve to zbog jednog muskarca. Svaki put se nasmejem kada se toga setim.
“Probaj, bice ti extra. Ajde, meni za ljubav..” sa onim psecim pogledom mi se obratio, a ja slaba na njega.. Da mi je u tom trenutku rekao da odsecem ruku, skocim sa mosta.. Sve bih uradila. Kada bih dobila drugu sansu, da se vratim u proslost, u taj trenutak, opet bih uradila isto.
Samo bih promenila da smo ja i on sami.
A ustvari, te noci u njegovoj gajbi, u tom soliteru u samom centru grada, bila je i moja najbolja drugarica, i dva njegova druga. Zezali smo se, pili, vukli lajne koksa, u pozadini je gruvao neki bit neke tehno muzike, koju i danas ne mogu da shvatim, a na koju i danas otkidam.
U jednom trenu mi nije bilo dobro i izasla sam na vazduh. Kada sam se vratila, docekao me je prizor koji mi se od tada javlja svaki put kada sklopim oci. On *meni za ljubav* i moja najbolja drugarica.
Stajala sam tako par minuta, delovalo je kao da prolaze sati, dok nisu prestali da se ljube. Kada me je videla, ustala je i krenula ka meni. “Ajmo do wc-a”.
Pocela je da se pravda, kako to ustvari nije htela, kako je on naskocio, kako mi nikad to ne bi uradila da nije pijana i da nikad u zivotu vise nece uzimati drogu. I onda je izgovorila to sto nije smela.
“Ti znas da ja tebe volim.”
U levoj ruci mi je bila casa votke. Nekontrolisano je pocela da se grci sve dok nisam cula pucketanje. Otresla sam ruku od stakla koje mi je nanelo par posekotina ne izustivsi nijednu rec.
Sve vreme sam je gledala u oci. Njene zeleno plave oci koje su mi bile sve. U jednom trenu mrak. Nisam vise cula muziku, nisam cula galamu momaka iz susedne sobe, nisam osecala posekotine na ruci.
Kao da sam na sekund sklopila oci. A kada sam ih otvorila, videla sam svoju drugaricu kako lezi ispred mene na podu wc-a. Oci su joj bile sirom otvorene. Nije disala.
“Volim i ja tebe”, izustila sam drhtavim glasom, i osetila kako su mi oci vlazne. Te noci sam prvi put osetila svoje suze.
Izasla sam iz wc-a, izasla iz stana, otisla kuci, uzela svoju torbu i krenula. Nisam imala odredjeni cilj, samo sam znala da moram da se krecem, da ne mogu da ostanem u tom wc-u, da ne mogu da ostanem u tom gradu, da moram da nestanem.
Zeleno plave oci me proganjaju, evo ima vec.. Dugo.. Deluje kao da je bilo juce, ostao je taj osecaj. Lazu ljudi kada kazu da vreme leci sve. Zarasle su mi ranice na levoj ruci, ali taj osecaj je ostao.
Zivot na ulici i nije tako okrutan. Jeste za one koji imaju nadu da ce se kad tad sa nje skinuti.
Kao dete sam bila uzasno zimogrozljiva, sada mi hladnoca prija. Postala je deo mene. Ranije mi je sve bilo tesko, sada mi nije problem ni da pridjem strancu i pitam “Ej brate, imas neki dinar?” niti da maznem novcanik babi kojoj sam ponudila da pomognem da prenese namirnice kupljene u radnji do automobila.
Spremala se oluja pa sam morala da se sklonim. Obicno bih otisla ispod mosta, ali iz daljine sam videla da se tu skupilo drustvo mog bivseg dilera. Dodjem mu jos 6 soma, pa sam morala da nadjem drugo prenociste.
Otisla sam do stanice metroa i bas te noci je morao biti u patroli taj masni neandertalac koji me vec mesecima proganja i svaki put zove policiju kada bih pokusala da nadjem neko zavuceno mesto i preguram noc u blizini stanice.
Kako sam ga videla, znala sam da mi nema druge nego da se zavucem u tunel i sacekam tih sat vremena da mu prodje smena. Na velikom satu koji obavestava putnike o dolascima i odlascima vozova videla sam da imam vremena da u tunelu uzmem svoju dnevnu dozu kako bih pregrmela jos jednu noc.
Smestila sam se i primetila da je kasika pocela da rdja, a i spric nije bio najnoviji, ali nisam imala vremena. Nisam se navikla, ubodi i dalje bole, ali ovog puta je bilo malo drugacije. Nesto se desavalo i bila sam omamljenija nego inace. Sela sam na sine pruge i dala sebi par minuta da se iskuliram..
Ispred mene se opet pojavila slika nje, kao i svaki put kad se uradim, i sklopila sam oci brzo kako bih potisla bol koji je krenuo iz stomaka, preko grla i hteo da opet izbije preko ociju.
Osetila sam neki tupi udarac, kao da me je neko u prolazu blago sutnuo, ali znala sam da je to nemoguce. I dalje sam u tunelu. Kroz glavu mi je proslo kako bi uskoro trebao proci sledeci voz i skupljala sam snage da se uspravim i krenem dalje..

[KorvinOdAmbera]

“Понекад је лепо остати у мраку и не знати шта се дешава”, помислих.

Онда опсовах свој кукавички инстинкт и натерах се да подробније истражим морбидну околину. Прва ствар што ми је пала на памет јесте да су ови тунели јако широки. Никада нисам стекао такав утисак када сам се возио. Чак, су се са стране налазила два довољно широка путића, да би се могло несметано препешачити између две станице, кроз тунел, а да се не мораш склањати од подземних возова који су туда јуришали. Ехо ми је донео раван глас који је долазио из звучника. Нисам могао уопште разазнати шта је речено, али сам претпостављао да је линија на овом растојању затворена до даљњег те се нисам морао плашити надолазећег воза из супротног правца и могао сам видети зашто је воз искочио из шина. Испред мене је стајао тај разлог, или барем оно што је остало од тог разлога. Било је човеколико у ону руку када размишљате о четири екстремитета, глава, труп. То је све имало. Али, у недостатку бољег израза, руке су биле страховито снажније и веће и дуже и очито су такође служиле за одржавање равнотеже. Што је било добро, јер претпостављам да оволики створ се не би могао уопште усправити у овако малом тунелу за њега. Мада би можда чак некако и могао, када бих знао какве су му ноге, али исте су му очито биле насилно отргнуте од остатка тела. Доле је само вирило нешто што бих могао назвати костима из које се види да је текла течност црна као катран. Окренуо сам се и видео да створење очито по удару и извлачењу из смртоносног металног загрљаја се покушало рукама извући и испузати да би се негде сакрило и покушало зацелити, али очито није имало шансе да преживи. Такође ми је запало за око чињеница да оно што би требало да буде крв је још увек било течно. Не бих рекао да од ране ове врсте би згрушавање икако помогло, али да уопште нема ту способност, чак и за друго биће?! А и каква је то врста скелета и снага бића која је могла блокирати систем и избацити воз из шина. И шта уопште ради ту? По рукама сам видео да је подлактица такође примила део удара. Од онога што сам мислио да су густе чуке се испоставило да је заправо само кожа та која је била јако храпава и толико црна, да га без овог извора светлости не бих могао приметити.

Захватио сам биће и надљудском снагом сам га превалио на леђа. О ланчић, од очито снажног метала, су биле окачене неке картице, величине карата. Полако сам га скинуо отпозади и почео да прелиставам. Из неког разлога ме уопште није зачудило што сам видео слику себе, са смртно озбиљним погледом, пративши све информације о мени. Зачудило ме и задивило до којих су детаља ишли у мојим напредним нападним и одбрамбеним техникама, али очито нису ишли у детаље поводом мог личног живота. А и судећи по томе шта су послали, да ме, без сумње, убије, очито нису схватили да бих се могао налазити на месту где би можда ипак било потребно мало суптилности наступа и памет, а не само сирова снага. То, а и могу очекивати да ће наредни удар бити страховито препреден, пошто очито знају да сам их свестан.

Чуо сам некога како узвикује из даљине “Какво је оно светло тамо?!”. Опсовах у себи, ставих картице у задњи џеп и брзо испустих производњу горива која је напајала светлост те је кугла била однешена ветром и нестала. Брзо сам се ишуњао прескачући наоколо све препреке које сам запамтио приликом доласка, хватајући периферним видом како се извор светлости батеријских лампа приближава. Ушуњао сам се међу последњим повређеним које су спасилачке службе извукле из вагона. Гужва је била довољна да то урадим неприметно.

[sapa09]

Po ko zna koji put sam se odazvala na poziv. Ne moram ovo raditi, ali se opet svaki put nađem na mestu nesreće i pomažem ljudima. Nalazim se u tunelu, punom olupina, tragova.. Ljudskih tragova krvi..
"Sigurno će ovo biti teška noć", pomislih.
Dok pomažem i izvlačim ljude iz voza, misli su mi u drugom gradu. Šta ja uopšte radim ovde? Svake večeri ponavljam istu situaciju - po pozivu, u ambulantna kola seda njih troje napred, i nas dvoje pozadi. Spremam sve šta je potrebno za oživljavanje čoveka, da bi mogli brzo da delamo. Ali ja svakoga trenutka sve manje volim taj posao, sve se više pitam jesam li ga uopšte volela?
Ali, bolje je da se vratim unazad malo.
Dom nemam. Sudbina mi je takva da sam ga menjala čitavog života. Ne znam ni kada sam rođena. Svi dokazi o mom postojanju su izgoreli te noći u mojoj kući, zajedno sa mojim roditeljima. Dok su novine i vesti bile pune priče kako je u ničim izazvanom požaru poginuo par, nigde se nije pominjalo postojanje njihove dece. A ja sam završila na pragu nekog doma, kilometrima udaljenim od mog grada, sa jednim papirom na grudima na kojima je pisalo moje ime - Aleksandra.
Rekli su mi da sam se toga dana rodila, ponovo.

I sada, nakon 27 godina, mene svaka nesreća podseti na moju ličnu, a posebno na onaj nemir koji mi stanuje već dugo u duši - osoba koja me je izbavila iz požara je moj brat, a gde je on sada?
Možda me je to držalo svih ovih godina živom, davalo mi je snagu da dišem, to saznanje da nisam sama i da tamo negde imam brata. Ali svakoga trena u prolaznicima vidim njega ili barem ono što su mi opisali ljudi da su videli te večeri pre nego što su mene pronašli na svome pragu.
Sve mi teže pada ovaj poziv, sve mi je teže da ponovo izađem među ljude, da spašavam živote, nadajući se da ću tako da se iskupim jer je moj isto tako bio spašen.

Stojim na krovu solitera, pušim. Savladala sam strah od visine, stojim na samoj ivici, i posmatram kako prolaze kola, razmišljam kako će svako od njih u nekom trenutku otići svojoj kući.. A ja nemam svoju.
Udišem vazduh oko sebe što više mogu, kao da će mi vetar povratiti miris, osećaj. Tako želim da trčim prostranstvima, ali mi lanci prošlosti ne dopuštaju to. Toliku gomilu misli imam, a želim da ne mislim. Toliko osećaja, a želim da ne osećam. Osećam se izubljeno..
A tokom te moje izubljenosti, ovaj krov nasumice izabrane zgrade je dobio još jednog gosta..
Čovek, pored koga biste u mraku prošli i ne biste ga primetili, zbog svoje odeće i veoma tamna kose, je iskoraćio iz mraka i rekao: "Dobro veče."

[KorvinOdAmbera]

Извукао сам се полако из гужваре и полако се упутио према кући у којој сам тренутно обитавао. Већ пет година сам на истом месту, али не могу да се отресем једноставно тог односа према њој, као да ћу сутрадан већ покупити ствари и отићи из ње. Пресео сам на линију која ме је водила брдашцету на којој се иста налазила, које је довољно било високо да би се надвило над већином петоспратница и са кога могу осматрати центар града у удолини са свим великим и малим зградицама около које су му давале изглед за који су се многи људи надали да је јединствен и непоновљив. Симпатично колико људи једноставно желе да баш тамо где су испали из мамине пичке буде баш место које је најбоље, најлепше и најјединственије на овоме свету, као што сви мисле да су исто тако посебни. Упркос томе овај пејзаж сам ипак имао прилике стотинама пута да гледам, са посебним четвртом небодера, са свим тим распоредима зеленилима, сивилима и осталим тоновима боје који прате било који град. Мада немојте ме погрешно схватити – није да ја не волим те тонове, али мрзим потребу људи да праве од ствари нешто што никада није било, или исилити да нешто буде јединствено, као да је то једини начин да ствари заправо буду вредне. Као да, ако постоји још једна ствар иста таква, наједанпут, ова прва више није толико вредна.

Полако се воз издизао из рупе у земљи и железница се полако претварала из подземне у надземну. Волео сам је јер се издиже баш у тачки која је довољно висока, те у том тренутку од црнила ти се наједанпут отвара предиван поглед. Самом срећом сам се нашао у задњем вагону који није имао обостране кабине за управљање, те сам отишао скроз назад гледајући кроз прозор док се вагон полако дизао водећи ме према последњој станици.

“Жуто брдо. Последња станица. Молимо све путнике да напусте воз. Излаз је на десној страни.”

Успоравање до коначног заустављања. Већ се налазим изван станице и одлучујем да ћу се ипак прошетати. Полако се пењем узбрдо док зграде имају све мање спратова. Пролазим директно кроз калдрмисани велики кружни ток смиреног саобраћаја у чијој централној кружници около се налазе мале продавнице, а у средини саднице, и клупице које гледају према статуи песника који је рођен у тој општини. Застадох поново да прочитам исечак једне од његових песама уклесаних при његовим стопама:

„...Под октобарским мразом, првим,
већ сиједа пољана, пред мјесец легла
да му се нуди, да му се дâ...
Скривена тамом ноћном
и оком склопљеним да сунце снива,
сребром мјесечевих
поноћних тајни посута бива,
под слеђеном росом док дрхти сва.
А мјесец – лукави заводник стари –
сребрним осмијехом озеблу је глади
док леденим дахом образ јој хлади,
лагано силази и глави прилази,
да цјелива је, у смртном часу
и очи, заувијек, да јој склопи,
да умре срећна, у судњи час
мјесечевим
првим и задњим пољупцем уморена,
од година и мраза сиједа пољана,
за љубав са сунцем створена...“

Погледах заробљен израз његовог лица заувек заробљен у камену. Имам ту неку, ваљда, предрасуду, према песницима и уметничким душама. Имам утисак да тоњење и патња је њихов једини покретач, а ја нисам хтео да тонем и патим. Али их ипак волим. На другачији начин. Мислим, обожавам, нпр. Јесењинове песме и његову уметност, али не бих волео да ми буде ортак. Погледах доле посвету, "захвални грађани..." бла, бла, бла. Поново та везаност људи за место. Као да ће исти ти грађани преузети за себе део славе коју је песник направио, помислих док сам наставио пењање према кући где сам ноћио и јебао покојег клинца, привученог мирисом опасности којим сам одисао, као мољац који стреми смртном загрљају пламена.

Забављало ме је колико иритира када људи не знају где се шта одиграло, баш због тога што је мени локација апсолутно небитна, зато вам нећу рећи где су се наредни догађаји одигравали. Једино ето, да не би људи помислили од свих филмова на којима су одрасли да би то било у САД, овај пут смо се изместили у Европу. Колевку демократије, филозофије и хамбургера. Стара дама. Или је барем таква настала из манипулативне кућке, са озбиљним нагињањем према разним опсесијама, (само)обманама и чедоморству. Само што је изгледа у последње време ухватила старачка деменција, те је себе, а и друге, убедила у дамско држање.

Већ полако сам стигох до одредишта и осврнух се низ улицу над којом се полако почела палити расвета.

Метална шкрипа ограде која се отвара ме подсети да је морам подмазати и полако ступих једном ногом у двориште...

[bern]

(ovo se nadovezuje na posljednji post prve strane... sorry, nekako nisam vidio da ima još teksta... )

Punačka Regina gulila je plavi ispucali lak zarđalim ključem.

- Sljedeći put lakiram bojom rđe, da mi se makar nešto slaže! - pomislila je.

Sa online radija dopirao je hip-hop. Regina je lupkala teškom cipelom u ritmu baseva, gledajući pomjeranje jeftinih pantalona državne firme i dižući pogled do stomaka, grudi i konačno do kragne i nosa.

- Da nemam ovoliko poprsje, ne bi znali da sam riba u mraku podzemne i uniformi kao da ću u rat. Idioti. Ali, Regina, makar imaš pentrek za idiote. O, da. Trebalo je da penrekom izmlatim Sinitiju. Bih da ne ne mislim da bi joj se dopalo. Baš da vidim kako će sad skičati od zadovoljstva malokrvnoj bogatoj bijelkinji. - vrzmalo joj se po glavi.

Iskliznuće voza u sektoru 5. Vrijeme: 03:21. Iskliznuće voza u sektoru 5. Vrijeme: 03:21. Iskliznuće voza u sektoru 5. Vrijeme: 03:21. - odjeknuo je automatizovani glas uz treperenje ekrana.

- Iskliznuće? - pomislila je. Potom je obuze nevjerica. Razmišljala je kako bolje neka je svađa, tuča, krađa, dojava o bombi, pratnja nemoćnih lica, pratnja kriminalaca, bilo šta što su je učili na treningu, samo ne iskliznuće, i ne sad kad je sama u nedođiji sto metara ispod zemlje, u kavezu od šina, žica i pacova.

Potom ustaje, pogleda brojke, ispravi se i lati telefona:

- Halo, centrala. Halo? Ovdje Regina Smit, nadzornica prolaza kod Pete. Gledam u u alarm, voz je izsklinuo iz šina! Nisam čula voz? Da li je sigurno Peta? Halo, ima li...? - prije kraja rečenice čulo se teško, potmulo, "tup".

- Sranje! Jebene instalacije! Ne noćas! - psovala je Regina gledajuči u tamne monitore. Uključilo se pomoćno svjetlo i sve se obasjalo crvenilom.

- Sranje! Sranje! Sranje! - niko nije volio gluvi noćni termin u sektoru 5 i Regina se nije libila da to sebi potvrdi. - Sranje! Sranje! - nastavila je.

Osvrnula se. Gledala je gluve uređaje. Oči su joj se privikavale na crveno, a njen mozak na mantalnu mapu stanice. Sektor 5 je stanica na periferiji. Na njoj se sastaju 3 pravca. Samo jedan krak, krak C, u stanicu ulazi preko ošte krivine. Iskliznuće mora da je tu, pomislila je.

Zategla je uniformu, uzela ruksak sa zavojima i ljekovima, bateriju i jurnula ka vratima. Dok je ih je otvarala i stupala u zagušljivu, metalnu i toplu sredinu podzemne, jednim pokretom ruke iz džepaje zgrabila je sjaj za usne. Sjaj je u trenutku razmazan i Regina je nečujuno pucnula blistavim usnama, a vrata iza nje škljocnula su i presjekla crvenu svjetlost rezervnog napajanja.

Na jedva vidljivim žutim pločicama podzemne Sektora 5 pacovi su posmatrali mladu crkinju. Njene oči i punačke usne upijale su slabašnu svjetlost i slale je natrag u tamu. Isrkičave oči u daljini su treperile dok se djevojka prisjećala mape stanice.

Uperila je lampu ka servisnoj stazi koja je zasijala i izdužila se ka instalacijama i krivini C. Pacovi su se rezbježali. Uputila se žustro, a batovi državni cipela odbijali su se od popločanih zidova.

Staza se sada svela na uzani ivičnjak uz šinu. Regina se sjetila kako je na farmi strine Olivije ugazila u gnijezgo otrovanih pacova. Stresla se dok je njena cipela nečujno potonula u sloj prašine. Požurila je pazeći da joj je ruka uvijek na zidu tunela. U drugoj je držala baterijsku lampu. Prešla je 100 metara kad joj je nešto hladno kapnulo na glavu. Uperila je snop ka vrhu tunela. Voda, obična prljava voda, pomislila je. Poskočila je da zaobiđe blatjavu lokvu, pazeći ne sklizne. Nakon doskoka svjetlost je odmah uperila ispred sebe i ugledala izenađeno lice mladića. Trznula se.

- Hej! jesi li dobro! Jesi li povijeđen? Koliko putnika je bilo u tvom vagonu?

[KorvinOdAmbera]

Luksuz.

Taj sklop slova, treperenje vazduha u našem grkljanju, ko bi mogao da zna da može da ima strahovito različita značenja za različite ljude.

Već godinama mi je luksuz voda za koju nesumljivo znam da je čista i bilo šta iznad moje glave što će mi dati zaštitu od vremenskih nepogoda. Otkrio sam podzemne prolaze koji će me za sada čuvati. Barem dok me ne otkriju i ne izbace. A posle ? Posle ću se brinuti za posle.

Menjao sam toliko skloništa za siročadi, da ne mogu ni sam da nabrojim gde sam sve bio smeštan. Znam samo da sam kroz svo to seljakanje toliko naučio ovaj grad da znam svaki njegov kutak. Znam gde mu je žila kucavica, gde se sve odigrava, ti talasi ljudi su postali kao produženi deo mene. Kao da osetim u svakom trenutku gde se šta događa.

Trenutno mi je trebao odmor od svega toga. Apsolutna izolacija. Nisam mogao više.

Ležao sam i zamišljao sam retke svih knjiga koje sam čitao dok sam bio u skloništu.

To sam jedino žalio u čitavoj toj usranoj rupi. Knjige koje sam mogao da čitam kada god sam hteo. Pre nego što sam prerastao granicu da izađem iz sistema. Kada je država oprala ruke tako što mi je navodno našla posao kod izrabljivača umesto poslodavca. Izdržao sam mesec dana, pre nego što sam fizički i psihički pukao.

I našao se na ulici.

Izbacili su me iz biblioteke jer nisam imao primeren izgled. A bogami ni miris.

Od napora sam počeo da zamišljam stranice koje sam prelistao. Reči su me počele proganjati. Svaka reč je dobijala obličje i počela me proganjati u snovima. Ponekad sam mislio da počinjem da ludim.

Beg sam našao u starom limenom parčetu, izjedenom zubom vremena, a koji je nekada bio oblikovan u ono što ljudi zovu alto saksofonom.

Sakrivao sam ga. Nisam želeo da i jedno od dece zna da ga imam, jer sam znao da će mi ga ukrasti. Tako su ukrali sve što sam ikada posedovao u životu. Ali to je bila jedina stvar koja mi je data, koja je bila moje vlasništvo, od koga god sam ga mogao dobiti pre nego što sam upao u taj pakleni sistem. I svaki put pre nego što smo se selili, uzimao sam ga iz jednog skrovišta i premeštao ga na drugo mesto.

Pošto sam konačno prestao da živim u domovima, konačno sam uzeo slobodu da uzmem tu, sada nežnu skalameriju. I nisam je prestao ispuštati iz ruke. Spavao sam uz nju, iz straha da mi je neko ne uzme. Posle nekoliko meseci, kada sam se konačno odvažio da zasviram nešto na njoj, očekivao sam da je toliko poznata, da će zapevati nešto što je meni na srcu. Ali me nije slušala. Posle toliko godina, nije me razumela i nisam je razumeo. To me je bacilo u duboku depresiju. Osećao sam kao da me je izdala, ponovo, kao i sve ostalo u životu.

Povređen sam je bacio, želeći da je nikad više ne vidim. Te noći sam se prevrtao kao lud. Osećao sam krivicu. U snovima me je optuživala da nisam se ni potrudio da je razumem, da naučim kako radi. Izjeden krivicom sam se vratio. Čekala me je odbačena u smeću. Uzeo sam je, polako očistio prnjama koje sam nosio, i, pre nego što sam mogao da izdahnem reči da je zamolim za oproštaj suze su počele da teku same od sebe. Tu pored kontejnera sam i zaspao.

Narednih godinu dana smo se zbližili. Postala je moj drugi glas. Više nisam mogao da pričam. Svih emocija sam se oslobađao kroz nju. I naučio sam kako da se izražavam. Polako su noćne more nestale. Našao sam svoj ventil da kažem reči koje su me pritiskale. Pretvarao sam slova u treperenje vazduha.

---

Bio je to još jedan pasji dan. Nisam imao snage za ceo svet, te je i ona bila slaba. Konačno pobeđen, povukao sam se u podzemlje. U mrak. Voleo sam ga. Nisam želeo da me iko vidi i nisam želeo da ikoga više gledam. Muka mi je bilo od svega.

Polako vremenom mrak me je obuzeo. Nisam znao da li je to san ili java, kada sam začuo užasnu škripu i buku. Čekao sam nekovreme da vidim šta će se dogoditi i kao iz delirijuma ustao sam, shvativši da se stvarno nešto dogodilo. Čuo sam šljapkanje iza ćoška kada sam najedanput bio obasjan bleštavim svetlom. Posle toliko dugo vremena u mraku mislim da bi mi bilo bolje da mi je neko zabio noževe u oči. I nalet pitanja koje nisam čuo.

- Da li planiraš možda da spustiš to jebeno žvalavo svetlo !? Oslepeću ovde !

Svici su mi leteli u vidiku, ali sam uspeo da opazim krajičkom oka devojku.

- Šta koji kurac tražiš ovde, sranje, je l ti imaš neku želju za smrću, pa hodaš ovuda.

Način ophođenja prema drugim ljudima je definitivno oronuo posle toliko vremena. Na kulturu možemo da zaboravimo. Kultura je bila i više nego luksuz.

Konačno sam mogao videti uniformu gradskog javnog prevoza. Sranje, sranje, sranje. Sa korakom unazad, iznenađena navalom i oštrim tonom, video sam da me je čitavog promotrila i shvatila o čemu se radi. Zgrčio sam se pred očekivanom navalom !

- To bih te i ja isto mogla pitati ! Vidim da tebi ništa ne fali, osim pokoja daska u glavi ! Šta radiš uopšte ovdje ?! Koliko si dugo tu ?

Taman kada sam otvorio usta da odgovorim. Isti taj nalet energije i reči je probio kroz njenu branu.

- Nije bitno to zapravo sada ! Moramo da vidimo šta se dogodilo sa ljudima. Iskliznuo je voz u blizini i moram da pomognem povrijeđenima ! A ti, za mnom. Za tebe ću se pobrinuti kasnije, ali do tada te ne gubim iz vida.

I uhvati me za lakat gurajući me. Na šta sam se odmah otrgnuo.

- Pusti me ! Koji si ti moj da mi govoriš gde ću i šta ću raditi.

- Ja sam ti odgovorna za ove linije i za bezbjednost i nesmetan protok, a ovaj dio, ako nisi znao, je namijenjen samo za vozove i tehničare.

- Pa šta !

- Ako ti to nije dovoljno, imam ovo oko pojasa.

Dozvolila je da okolina svetlosti padne na pendrek koji joj je stojao opasan oko njenog struka.

- Osim ako ne želiš da mi otpjevaš neku pjesmicu ili odsviraš. Možda dovoljno loše sviraš, da ćeš me otjerati istog časa.

Udarila je tačno u žicu. Izgledao sam kao da me je upravo udarila pesnicom, a bolje bi bilo i da jeste. Primetila je i videla da je otišla ipak predaleko.

- Slušaj, izvini. Ali svaka sekunda znači možda život za nekoga. Pomozi mi da pomognem drugim ljudima i možda ću razmisliti da zažmurim na činjenicu da imamo dodatnog stanovnika u ovim hodnicima.

Pogledao sam je u oči. Možda, samo možda nije tolika kučka.
Videćemo.


---------------------------

Ova kuća je definitivno prevelika za mene. Čudno kako je osećaj za prostor relativan. Pre mi je čitav dvorac bio mali, sa svim ljudima unutar, sada mi je i ova kuća postala prevelika. Unutra me je dočekao mrak i hladnoća. Opipao sam radijatore i opsovao sam sve svece ovogradske i mojedvorovljanske religije. Pre nego što se tirada završila, osetio sam hladan vetar kako prolazi kroz mene. Temperatura, ako je moguće se spustila za još nekoliko stepeni. Znao sam da radijatori ne rade, ali ovo je bilo prehladno čak i za nadolazeću noć...

U kutku očiju se počela formirati plavičasta magla. Zgušnjavala se zgušnjavala i počela kružiti oko mene.

- Mora da me zajebavate.

Pogledao sam prema plafonu i prevrnuo očima.

- Je l ovo neki vic ? HALO ! U čemu je fora sa ovim glupostima, može li mi neko objasniti !

To sam rekao neodređeno, sudbini, vazduhu, bilo čemu, što čini da se ovakve stvari događaju. Magla se formirala u lobanju koja je počela kružiti okolo. Konačno se čuo glas kao da dolazi iz bunara :

- Petoro dobrih, pet zlih. Svako sa pet elemenata. Elementi nisu ni dobri, ni zli. Da bi ovaj svet ostao zaštićen, petoro će ga morati odbraniti. Sirovih, snažnih, ni dobrih, ni loših.

Zavalio sam glavu unazad i iz grkljanja ispustio salvu smeha. Počeo sam se toliko smejati da sam se uhvatio za stomak. Ovo je bila fora milenijuma. Zar sam od svih univerzuma morao da upadnem u univerzum jeftine epske fantastike.

- Vatra, voda...

- Daj, bre, jebote, ti si došao iz doba neandertalskog shvatanja sveta i elemenata.

- ...elektricitet...

- Elektromagnetizam ! Čoveče, što ste vi zastareli..

- ...vazduh..

- Slaba nuklearna sila, jaka nuklearna sila...

- ..zemlja.

- Radon, silicijum...

- DOSTA !

I prolete kroz mene. Osećaj kao da sam odjednom postao santa leda je bio dovoljan da i mene zaustavi.

- Jebi se. Jebe se i meni za tvoju sudbinu. Crkni što se mene tiče i ti i ovaj svet, neću ti reći šta moraš da uradiš.

I ode.

- Nema veze ! Ionako pretpostavljam da ću morati naći nekog zmaja u pećini i ubiti ga, i rasporiti i naći lava i rasporiti ga i u njemu naći ovcu i rasporiti je i u njoj naći žabu i nju rasporiti i naći biser i njega slomiti i onda će kletva biti prekinuta !

Proderao sam se u opštem pravcu gde je magla odletela.
Jebote koja fora. Nastavio sam da se smeškam, iako ovo nije mirisalo ni na šta dobro.

« Biće sranja »
prođe mi kroz glavu i pre nego što sam počeo da razmišljam šta treba sada da radim, neki zvuk je probio tišinu koja je nastala po odlasku sablasti.

[Over the rainbow]

Posmatrajući reku ljudi sa vrha krova, udišući dim poslednje cigarete koje sam kupila jutros, pitam se: "Kuda jure svi ovi ljudi?"

Stojim već satima ovde, kao potpuni stranac u svom gradu. Pošla bih kući, jutro već polako zamenjuje noć. Ali gde poći?

Dočekaće me prazna kuća. Godinama stoji prazna, tu gde se u daljini vidi statua davno zaboravljenog pesnika, tu gde ljudi prolaze da bi otišli na stanicu Žuto brdo. Svake večeri se događa ista priča - umorna odlazim sa posla, pokušavam da se oraspoložim pa počnem da šetam, a onda, nesvesno - svaki put završim na krovu ove iste zgrade, očarana pogledom na zalazak Sunca, na jezerce koje je jedino u gradu i na vrevu ljudi.


Odgađam taj trenutak, plašim se same pomisli da se vratim u tu kuću, okruženu rastinjem, sa davno zapuštenim dvorištem i ogradom koja je počela da truli. Odavno sam počela sa planiranjem da se odselim odatle, ali me nešto stalno vuče da se vratim tamo.

"Kao zločinac kada se vraća na svoje mesto zločina", pomislih.

Bacam pikavac od cigarete i mislim: "Sranje, ponovo sam počela da pušim, a 3 godine sam bila čista. Od sutra ponovo prestajem." Stavljam slušalice natrag u uši i polazim kući.


Na radiu pričaju kako je ponovo izbila neka nesreća, voz je iskočio iz šina ili tako nešto, ima mnogo nastradalih. Pitam se koliko je dece ostalo kao i ja nekada - sami, bez roditelja, bez bilo koga bliskog. Pitam se postoli li još negde neka Jelena kao ja, koja je u automobilskoj nesreći izgubila roditelje..
Probijam se kroz gužvu i napokon u daljini vidim statuu davno zaboravljenog pesnika. Toliko se mladih sastajalo kraj njega i odlazilo u noć, ne znajući ko je on bio.. A niko ne primećuje kako svakoga jutra tu dolazi pas, seda sa njegove desne strane i posmatra ga, dugo, dok ga njegov gazda ne pozove da se vrati natrag u dvorište...


Umorna od misli, od posla, od svakodnevne rutine, gotovo hramajući dolazim do svoje kapije, jadne i bedne naspram svih susednih, ali je ipak moja. To mi je ostalo u zavet, u jednom pismu, da je se nikada ne odreknem, da mi je ona sudbina. A kakva mi je to sudbina? Jedini prozor koji ne gleda u dimnjake dalekih fabrika je onaj koji gleda u kuhinju susedne, jednospratne, već pomalo oronule kuće.


Uzimam poštu iz sandučeta i vidim da polovinu čine neke reklame, ali da su tu i dva pisma, sa nekim čudnim markicama, koja su trebala da stignu u susednu kuću, čiju sam kuhinju toliko puta kroz svoj prozor gledala. "Moraću mu već jednom odneti svu tu poštu, tuce pisma je već stiglo kod mene", pomislih.

Uđoh u kuću, srećna što imam vikend pred sobom i što ću moći duže da spavam, ali i da se više posvetim u potrazi za svojom porodicom. Ili ono što je možda ostalo od nje.


Legoh sa svanućem, a ustadoh sa zalaskom Sunca. Upristojila sam se koliko sam stigla i odlučila sam da odnesem svu pogrešno prispelu poštu. Nemoguće je da neko toliko puta greši u pisanju adrese i da uporno svu poštu šalje na ovu, moju, adresu, umesto na susedovu. Krenuh nesigurnim korakom ka susednoj kući.
I ako je kapija udaljena samo desetinu koraka od moje, taj put mi se činio kao da nema kraja. Par puta sam videla tog suseda i bio je zastrašujuć, poput aveti, poput neke skitnice koja je sasvim slučajno došla u tu kuću, a tada je cela ova ideja da odnesem pisma prestala da bude tako privlačna, a kada sam se setila koje priče kolaju o toj kući - noge su počele sve manje i manje da me slušaju, ali sam ipak nastavila.

Celoj toj lošoj atmosferi doprinela je i škripa ulazne kapije.. Dok sve postaje još jezivije, kao u horor filmovima uz pratnju nekih zvukova koje ne mogu da definišem odakle dolaze, polako podižem ruku i počinjem da lupam na ta drvena, starinska vrata..

[KorvinOdAmbera]

Отрчао сам до врата и отворио их. Искрено речено, нисам имао живаца за играња патетике, те сам оштро питао :

- Могу ли Вам помоћи ?

- Ја сам Ваша комшиница, Јелена. Већ сам била овде и већ сам доносила пошту. Поново је гомила људи погрешила адресу. Заиста је чудно то.

Не баш помислих, али климнух главом у разумевању.

- Океј. Извињавам се на узнемиравању, проверићу са електро-дистрибуцијом и осталим компанијама да ли су погрешно уписали моје податке тамо.

Пауза.

- Позвао бих Вас унутра, али мислим да моја кућа није довољно уредна да бих могао тренутно да дочекам госте, а да оставим позитиван утисак.

- Нема везе. Код мене свакако можете да навратите када желите. Овај комшилук је тако сабласан, а стварно мислим да је понекад штета што не знам никога од комшија.

- Ту сте сто посто у праву.

Утом се чу прасак и ваздушни вртлог испљуну прво два човека, који су били очито јако повређени, па после њих двојицу, који су изгледали као да су јурили ову прву двојицу.

- Шта који..

Јелена се окрену и зенице јој се раширише, пре него што је успела да ишта изусти, један од ових гонича је подигао руку у вис, у којој се појавила ватрена лопта. Један од мање повређених је скочио пред другог који је деловао озбиљно повређен. Ватрена кугла га је ударила таквом силином да се распршио у прах.

Ужаснут, његов пријатељ је гледао у оно што је остало од човека који је дао живот да га заштити и врисну, пре него што устаде и поче да избацује рафал истих ватрених кугли према овом двојици.

Од халабуке која је настала, нико није приметио ни очевице, ни чињеницу да се црнкаста светлост дигла из праха и свом силином улетела у Јелену, терајући је да падне на степенице седећи.

Обоје смо опазили да овај који је бацао ватрене кугле је имао огромну рану преко трбуха која је липтила. Упркос свему томе, проузроковао је такав рафал, да је озбиљно ранио обојицу, те су они били присиљени да псујући се повуку.

Како су се дематеријализовали, момак је коначно могао да падне ничице над прахом свога пријатеља, исцрпљен, испустајући свој последњих дах. Док је испуштао свој последњи дах, иста магличаста светлост је почела да излази из сваке поре његовог тела, лебдећи над њим и журећи у најближи свесни организам непоседнут сличном енергијом, тј. у мене.

Шокирани, обоје смо устали и само се погледали и пришли месту где се све одиграло. Када је видела рану и крва свуда около, Јелена ме је ухватила за надлактицу, ужаснута.

Утом сам осетио како ми читава надлактица влажи и како ми низ руку цури вода. Отргнух се и видих да ми је читава рука мокра. Ужаснута, Јелена је схватила да вода долаз из њених руку, али не као зној него као славина.

- Шта се.... Шта се догађа са мном !

Само је изустила.

[bern]

Slušaj, drugar - kazala je Regina, pažljivo ga pregledajući snopom svjetlosti - prati me i radi što ti kažem.

Kao što je i mislila, voz je iskliznuo na kraku C, i to na izlasku iz stance u kojoj se nije zaustavljao. Regina i Saksofonista gledali su u obrise unutrašnosti vagona, nakljivljenog van šina, blijedo osvjetljenog rezervnim neonkama.

Jedan udarac cipelom i Regina je otvorila vrata.

- Ulazi - zapovjedila je.

Vagon je bio prazan. Kao i onaj naredni. Pregledali su još dva vagona, ali nikog nije bilo. Pacovi se ne računaju.

- Srećom, praznik je i noć je. Malo ljudi je u podzemnoj. - prokomentarisala je Regina gledajući pacove kako ulaze kroz iskrivljena vrata.

Našli su se pred petim vagonom. Vidjeli su u njemu ljude. Zakoračili su u dio sa sjedištima.

- Dobra veće, kartu molim! - nasmijano je zatražio vremešni kondukter.
- Jeste li dobro? - upita Regina naon kraće pauze, tražeći na njemu znakove povrede.
- Naravno! Divno veče, zar ne! Kartu, molim!

Pogledavši mu preko ramena vidjela je dva momka kako se drže za ruke i pričaju, te još jedan par sa suprotne strane, ovaj put muško-ženski, sređeni za proslavu.

- Nemam kartu. Jeste li povrijeđeni? Da li u vozu ima još ljudi?
- Povrijeđen? Naravno da nisam, zašto bih...

Regina nije sačekala da dovrši rečenicu, već je sebi u bradu promrljala "čudan neki šok" i uzviknula:

- Molim vas, morate napustiti voz, nije bezbjedno! Pratite me. Vi, momci, krećite, kao i vi, društvo. Saksofonisto, pomozi kondukteru.

- Molim vas, svi imaju kartu. Ne možete u voz ako nemate kartu. Platićete kaznu.
- Imam kartu ali sam je izgubio - promrmlja Saksofonista.
- Ja zaista ne tolerišem da me neko ovako GURKA. I to još neko ONAKO odjeven. - požalio se mladić iza debelih ukrasnih naočara.
- Maco, hoće gore da nas čeka taksi da nas odmaci do Bele. Nije fora da kasnimo na žur baš TOLIKO. - upitala je djevojka svog partnera.

Regina je pomatrala grupicu koja je krenula ka narednom vagonu, ka izlazu. Okrenula se i zakoračila ka proširenju vagona za stajanje. Otvorila je vrata i ugledala čovjeka. U kišnom mantilu, širokih ramena, naslonjen na ormarić na kojem piše "OPREZ: NAPON. OPASNO PO ŽIVOT".

Osmjeh mu je igrao na usnama koje su krasile markantno lice uokvireno brižljivo njegovanom bradom i kratkom kosom.

- Dobro veče. - kazao je raskošnim baršunastim glasom.

- Jeste li dobr... - zaustila je.

I tu su je riječi izdale. "Zaboga, Regina, sestro, ti ne reaguješ na muškarce, šta ti je?", pomislila je. Tijelo je nije slušalo, vid joj se maglio. Pokušala je da uhvati rukohvat, ali uzalud. U glavi joj je zujalo i u nekom žamoru čula je, trenutak prije nesvjestice:

- Ni vi nemate kartu, zar ne! Nečuveno! Morate napolje! Kako mislite, pokazali ste mi je prije, niste! Molim vas, izađite na sljedećoj stanici...

[KorvinOdAmbera]

Stenjao sam i dahćao sam, pevušeći u sebi,

„Teenage mutat ninja turtles, teenage mutant ninja turtles...“

Još samo malo, spusti kukove, vuci, vuci jače, izvadi ga. Od napora sam počeo razvlačiti vokale prilikom pevušenja, jer se nisam dovoljno koncentrisao...

„Teenage mutant ninja turtles...“

Sklonih nogu kada shvatih da ću iskoristiti momenat sile da samo pustim da se otvor od šahta prevali preko. Očistih ruke od nevidljive prašine kao što to svi likovi u serijama urade.

„Heroes in a half-shell...“ Skočih u kanalizaciju. „Turtle power!“ Dočekah se na noge, ustadoh u nenamernu borbenu pozu. I čitav svet će biti uskraćen za tako kul ulazak u kanalizaciju.

Zavrtelo mi se u glavi od smrada koji me je ophrvao najedanput. Prolazak kroz jebenu kanalizaciju su prikazivali kao šetnju kroz polja lavanade i ruzmarina! Ja ne znam kako bilo ko može izdržati dole pet minuta, da ne pominjem da živiš i pride maštrafiš pice svakodnevno. Od ovog mirisa bih imao osećaj kao da non-stop jedem govna. A dosta mi je za ovu sedmicu, jer sam pojeo jedno ogromno govno, te sam sit za sad.

Mislim, mogao je bilo koji vanzemaljac da umre pred tobom, ali neeee. Ti si morao baš da dobiješ najbeskorisniju od svih moći. Šta koji kurac mogu da radim sa vazduhom, pomislih u sebi, pomerajući rukom uzrokujući malo kovitlanje vazduha u blizini. Još skovah i izraz aerokineza, da bih zvučao više kul, dok me jedan od drugara nije pitao da li je to neka regija u Kini.

Čuh viku kroz otvor, „Ušao je u kanalizaciju!“ i zvuk sirena koje pristižu. Nemajući gde, utonuh u najgoru mrakčugu, kontajući, ako me policija ne uhvati, imam dobre šanse da polomim vrat ovde.

---------------

Krenuo sam da izađem iz voza, pošto sam video da polako dolazi i policija te će stvari postati mnogo interesantnije. Prođoh pored Regine, očekujući da će skočiti na mene na dva metra rastojanja, da bi me pratila kako ne bih pobegao. Ali uspeo sam proći pored nje i nekog momka i taman u trenutku kada sam pomislio, tj. ponadao se da me neće primetiti, izgleda da moj miomiris je nadvladao njenu zbunjenost i videh kako je otvorila usta da nešto vikne za mnom.

[Over the rainbow]

Pokucala sam na vrata. Vrlo ubrzo ih je otvorio crni momak, koji je izledao malo manje sablasno nego kada se posmatra iz daleka.

Htedoh da započnem kulturnu konveraziju, ali me je taj momak sasekao na samom početku. Oštro je izustio: "Mogu li Vam pomoći?"
Pomalo iznenađena, iznela sam problem zbog kojeg sam došla, na šta je on predložio kako da se reši isti. Postao je za nijansu prijatniji i započeli smo neki neobavezan razgovor.

A onda se to desilo.

U oblaku dima kao u filmovima, uz vrisak, pojavila su se dva, vidno ranjena, sablasna muškarca. Par sekundi posle toga pojavile su se dve aveti. Čekaj, to nisu bile aveti, to su bili ljudi!

Uspela sam samo da izustim: "Šta koji.." Da bi me prekinula borba između četvorice muškaraca, koja se odvila tako brzo, da sam postala svesna da se to dešava tek nakon nestanka ljudi.


Zanemela od svega, osetila sam u trenutku probadanje u grudima. Pomislila sam da se hiljadu malih igala zabilo u mene, samo na tren. Od silnog bola i nekog čudnog strujanja vazduha, pala sam na stepenice.
"Sva sreća je što sam do sada toliko puta padala, da ne postoji šansa da se povredim pri padu", pomislih.


Odjednom, tišina. Ljudi su nestali- Ustala sam preplašena, užasnuta prizorom koji vidim. Nemoguće je! Ne znam šta se dešava, ali znam da se nešto desilo. Okrenula sam glavu i videla sam isti izraz lica na Korvinu, a onda smo, preplašeni, prišli mestu dogadjaja.

Zadržala sam vrisak u grlu i snažno sam uhvatila Korvina za nadlakticu. Pored one silne krvi, po prvi put u životu, mi je malo falilo da padnem. A onda je sve počelo.

Osetila sam da mu je koža mokra pod mojim prstima.

"Nemoguće", pomislih.

Sa zebnjom sam skrenula pogled ka mojoj ruci.

"Dobro je, nema krvi. Ali zašto je mokro?"

Otrgnuo se od mene, a u istom trenutku smo primetili da voda teče sa moje šake. Izustila sam samo "Šta se dešava sa mnom?", kada je on pobegao.
Ili sam ja pobegla?

Ne znam. Sećam se samo narednog jutra. Nalazim se na istom onom krovu. Dok mi ruka visi u vazduhu, dobro je. Onog trena kada je spustim na hladan beton, osećam kapi vode pod rukom, a zid postaje mokar.

Još uvek ne mogu da verujem. O ovome sam čitala kao mala. Sanjala o tome kada sam bila u pubertetu.

A sad? Plašim se. Ne znam koliko mogu povrediti sebe, koliko mogu ugroziti okolinu.


I opet.

Praznina u mislima.
Ne znam gde sam provela naredni dan. Pa ni sledeći.

Probudila sam se pokraj jezera. Glad me je probudila. Izgledala sam poput skitnice dok sam ulicama bauljala u potrazi za kućom.

Dotaknula bih neki papir, od težine vode bi da se kida na komadice. U prolazu bih dotakla nekog starca i videla bih kako mu se komad odeće natapa, ali će on to primetiti tek onda kada mu stigne do kože, a ja više neću biti tu.

Možda ovo ipak i nije toliko strašno, počinje da mi bude zabavno.

A onda sam ponovo ušla u podzemnu..

[bern]

INT. DAJNER - STO U ĆOŠKU - DUBOKA NOĆ

Prljavi dajner u podzemnoj. Regina i Saksofonista sjede u ćošku, licem u lice. Čuje se hipnotišuće zujanje nekog uređaja. Povremeno se začuje prigušen zvuk metro voza.

Vremešna Kineskinja, servirka, presvijetlog pudera precrvenog ruža, bezviljno prilazi njihovom stolu.

Sipa kafu.

REGINA
(Gledajući u kafu koja se preliva u šolju, uzevši kašiku da promiješa, ali ne gledajući servirku.) Hvala.

SAKSOFONISTA
Nećeš šećer?

REGINA
Očito.

SAKSOFONISTA
Čemu onda miješanje?

REGINA
Volim da rashladim tečnost. Glava mi je ionako usijana od večeras.

SEKSOFONISTA
(Brišući prašinu sa saksofona) Srećom je tvoj šef manje usijan i sredio situaciju.

REGINA
"Situaciju"? Deset hipnotisanih zombificiranih putnika koji nisu primijetili da je voz iskočio iz šina? "Situacija" je ličila na spasavanje štenaca.

SEKSOFONISTA
Šta misliš da im je bilo?

REGINA
Nisu mogli svi biti u šoku. Vjerujem da je zavladala masovna histerija, da je nekoliko njih bilo u šoku. Dodaj tome senilne starce, narkomana i pijance.

SAKSOFONISTA
Čudan splet.

REGINA
I logično objašnjenje.

SEKSOFONISTA
Nema šanse. (Počinje da svira temu Chattanooga Choo Choo)

REGINA
(Gleda ga nezainteresovano.)

CUT TO:

Servirka rješava ukrštene riječi. Iza nje začuje se PRASAK i PIŠTANJE.

SERVIRKA
(Ne skidajuči pogled sa ukršenice, baca olovku i okreće se nevoljno.) Prokleti aparat za espreso! (Uzima krpu i zavrće ventil. Posmatra aparat tri sekunde i noda se okreće ka šanku i ukršenici. BLAGO SE IZNENADI kad ugleda muškarca kratke kose i njegovane brade.) Ej, momče, kad uprije uđe? Mislim da ti je ugodnije tamo za stolom, moram da prebrišem šank.

STRANAC
(Uz osmijeh.) Zahvaljujem, gospođice.

SERVIRKA
Znamo li se?

STRANAC
Ne. (osmijeh). Jednu kiselu, moliću (osmijeh).

SERVIRKA
(Posmatra ga i uzima krpu.)

CUT TO:

Servirkine zjenice u krupnom kadru. U njima se ogleda STRANAC kako ide ka svom stolu i sto REGINE i SAKSOFONISTE, koji i dalje svira. Zvuk se prigušuje. Zjenice Servirke se se odjednom ŠIRE. Kreće da briše šank.

CUT TO:

REGINA
Pjevali smo tu stvar kod mene kući, kad bismo se vraćali u Filadelfiju.

SAKSOFONISTA
A, dobra stara Fili.

REGINA
Stara. Stara i prljava.

SAKSOFONISTA
Baš kao i njujorška podzemna.

REGINA
U ovoj podzemnoj ima više života nego u čitavoj Filadelfiji, i to ako ne računaš pacove.

SAKSOFONISTA
(Smijeh. Odlaže saksofon, dok za susjedni sto sjeda STRANAC.)

TO BE CONTINUED

[KorvinOdAmbera]

Prokleti jebeni period asimilacije stranog elementa u telo. Grlio sam WC šolju kao starog ljubavnika sa kim se ne možeš, a kome se uvek vraćaš, samo zbog toga što je on jedini koji se zna nositi sa tvojim govnima. Odmotah toalet papir, obrisah uglove usana i sačekah nekoliko sekundi pre nego što sam bio sto posto siguran da se više neću vraćati u naručje WC šolje. Nisam do sada imao tako snažnu amneziju. Nisam imao čak ni bljeskove slika šta se dogodilo otkako je ona avet ušla u mene. Rupa. Mogu samo misliti oko nje, kao da mi nešto automatski preskače taj deo sećanja. Živo me zanima šta se dogodilo sa Jelenom, ali nemam vremena sada da se brinem za to. Za sada ću ostaviti da se svako nosi sa svojim problemima, jer se JA moram informisati.

Trebala mi je slika njegova, bilo kakva slika, zato sam se popeo gore gde sam držao u štofu velike prave slike čitave moje rodbine, kako stoje u raznim predelima, samo zbog ovakve situacije. U principu mi je bio potreban bilo kakav stimulans, jer još uvek nisam razvio da slike ljudi u mom sećanju budu dovoljno živopisne da bih uradio ovo što ću sada uraditi.

Naleteo sam na postolje gde sam mogao da bukvalno listam sve te slike, uramljene u crnom metalnom tankom ramu, i sa staklom preko svake, da bih osigurao da se vernost njihovog obličja ne izgubi. Našao sam osobu koju sam tražio i okačio njegovu sliku o zid. Počeo sam se koncentrisati na obličja tog poznatog pogleda. Mislim da je bio jedina osoba koja je stvarno odavala utisak onakvog kakav jeste – topao i pun razumevanja. Stajao je ispred polja punog žita na slici, i nosio je crveni ogrtač na odelu koje je bilo savršeno crno. Da. Kompozicija sa svim tim bojama i nije bila neka, mislim da je slikar dodao polja žita jer je to najbolje znao crtati, ali u tome nije bila poenta, i slikar nije bio unajmljen u ovom slučaju da napravi lepu sliku, nego verodostojan portret. Polako kao da se počeo menjati i kretati u svom okviru, trčkarao je, saginjao se i pravio pokrete kao da se oblači i kada je ponovo ustao i okrenuo se prema meni konačno je počeo polako ogrtač nestajati, a pantalone su se menjale u nešto žuto, a gornji deo odeće se pretvorio u usku treger majicu. To nešto žuto je bila pidžama od svile. I okolina se promenila i sada sam video da je u svojoj sobi, na osnovu onoliko svetla koje je dobijao iz moje sobe. Bilo je to kao da sam imao otvoren prozor koji je direktno gledao u njegove prostorije.

- Nikada te nisam video u toj džidžapidžamici. Da li si to pozvao svoje prijatelje da prenoće kod tebe pa ćete posle igrati masnih fota.
- Korvine, šta hoćeš?
- Hajde, Gabi, nemoj da si na kraj srca. Pa zar se tako pozdravlja brat koga nisi video mesecima. Ništa da pitaš ima li šta novo. Vidim da si ti bogami radio na sebi, ne sećam se da si bio tako zgodan poslednji put kada smo se videli.
- Pederu, ne zajebavaj.
- Dobro, ne brini se, znam kakva su pravila dvora. Osim toga, slika tebe kako sereš u svoje pelene te je deseksualizovala u mojim očima za čitav život.
- Da, pošto bi ocu bio jedini problem to što kršimo pravila dvora.

U pozadini se čuo ženski glas: „Mili, sa kime to pričaš?“ „Ni sa kim dušo, evo sada ću se vratiti u krevet.“

- Ohohooo, pa stvarno sam te našao u nezgodnom trenutku.
- Jeste. Hajde budi brz, posle ćemo pričati šta se sve događalo, kontaktiraću te.
- Avet. Ušla u mene, sada mogu da (podigoh dlan ispred i zapalih ga) stvaram i... valjda kontrolišem, toplotu, vatru, eksplozije. Stvari koje prave bum. Čini mi se kao da to radim bez goriva, mada čisto sumnjam. Možda je kontrola u pitanju to da činim da se te stvari dogode od materijala i atoma oko mene, i to samo vrstu stvari koji proizvode toplotu. To je najdalje što sam mogao otići u spekulacijama, bez da kažem da sam „vatreni čovek“.
- Dobro, otići ću u glavnu biblioteku i preuzeti ti sve što mogu naći na tu temu. - Imaš li svoj čitač.
- Nadao sam se da ćeš to pitati.

Izvadih crnu ploču, pola centimetra debljine, pravougaonika koji je imao u dijagonali 20 cm. Bacih je u prozor i u istom trenutku kada bi dodirnula mesto gde je inače slika stajala, nestala je kompletna, materijalizovala se u njegovoj sobi i nastavila putanju bezbedno u spretne ruke Gabrijela.

- Javljam ti kada nešto saznam.

I isključio se odmah. Drago mi je što još uvek imam nekoga na dvoru u koga mogu da imam potpuno poverenje. Voleo sam ga više od obojice mojih braća sa kojima sam delio oba ista roditelja. Neverovatno mi je još uvek bilo pratiti taj njegov razvojni put iz balavca u tako snažnog i ozbiljnog momka, dok se pažnja i ljubav starijeg brata pretvarala polako u poštovanje i ljubav prijatelja.

-----

Saksofonisti je prijao ovaj restoran/kafić. Bio je organizovan u stilu onoga što bi on nazvao tipični američki kafić/restoran u sred ničega, osim što je ovaj bio pod zemljom. Sastojao se od centralnog šanka, gde su se nalazile velike barske stolice, i prolazom koji je išao polukružno oko čitavog bara, i koji je delio bar od prostora za sedenje koji su se sastojali od visokih i masivnih sedišta i stolova između. Svi stolovi su uredno paralelno bili posađeni okomito od zidova, i sva mesta, ne računavši barske stolice su bila direktno pored prozora, jer nije delio zid ni sa jednom drugom radnjom. Sa leve strane se išlo u WC i prema prostorijama za zaposlene, a takođe se tu nalazio i ulaz za zaposlene. U restoran se ulazilo na vratima u ćošku, i to je bio jedini deo koji nije bio nadžidžan stolovima. Da bi se uštedelo na prostoru, sedišta su leđima bili zbijeni jedan na drugome, a masivnost istih je obezbeđivala koliku-toliku privatnost razgovora, koji su on i Regina već duže vreme užareno vodili, još uvek se vraćajući na opisivanje događaja kojima su upravo prisustvovali. Iako su već istrošili sve poglede, nastavili su priču, jer, iz nekog razloga, trenutno niko nije mogao da podnese samoću.

- Izvinjavam se, nisam mogao, a da ne čujem, da ste prisustvovali nesreći koja se nedavno dogodila.

Rekao sam koliko-tolika.

- Da, jeste, a ko ste Vi?
- Ja sam Neven i radim pri agenciji za informisanje „Direkt“. Da li bih smio da čujem vaše lično viđenje događaja?

„Mmm, Nevene, zvučiš kao nježan cvijet. Ma kakav cvijet, rado bih te zajahala i ne bih se skidala sa tebe satima“, otela joj se misao koja ju je šokirala. Mentalno je samu sebe ošamarila „Šta se događa sa tobom, Regina!“, odgovarajući sa, „Naravno da da“, i glasom koji je bio previše nenamerno mazan. „Ah, ne misli previše o tome. Ne mora da znači da je bilo ko to primijetio, a tripuješ jer si to osjetila, ali to ne mora da znači da se to vidi na tebi. “

Neven je video kako njegov osmeh i prijatna aura već rade svoju magiju koja ga je i dovela ovoliko daleko u njegovoj novinarskoj karijeri. „Da li bih samo mogao sjesti ov...ups, šta je ovo? Oh, pardon, nisam vas vidio.“ Nije mogao da se iskontroliše u jednoj sekudni, kada se približio dovoljno blizu da ga zapuha miris momka. Taj izraz, plus što umalo nije seo na njegov saksofon, je bio dovoljan da okine odbrambenu reakciju, videvši kako se hvata za svoj saksofon i mršti u odbrambenom, gotovo neprimetnom grču. „Sranje“, pomislio je Neven, a, „Izvini“, je izgovorio. „Onda ću sjesti ovdje, da vam ne smetam.“ Hvatajući ispod stola metalnu hoklicu sa kožnim delom za sedenje, izvukao je, seo na nju i mašao se, u unutrašnjosti svoje jakne, za svoj mini-tablet i digitalnu, vrlo preciznu olovku da hvata beleške.

„Ova vodenica kada se konačno pokrene, ne prestane da melje“, pomislio je posle nekoliko minuta gledajući Reginu kako prepričava sve do najsitnijih detalja. Nije mu se dopadao ovaj momak. Nešto u njemu je izazivalo nepoverenje, kao da mu je svaki pokret smislen i nameran. Kao da nema uopšte prirodnosti i nekontrolisanosti, nego je svaki slog i svaki milimetar njegove pojave bio pažljivo sračunat. Mašina koja ispunjava sve što hoće. Čak i način na koji se pomerio malo unapred da propusti čoveka iza je bila urađena sa suptilnošću i gracioznošću. Odblesak sa kaiša mu je odvratio pažnju i odmah se napeo, kao neki uslovni refleks koji mu je vrištao beži, jer je prepoznao grb na tom parčetu metala, kao i uniformu gradske policije. Policajac ga nije primetio nego je samo produžio u WC. Pomislio je kako mu smeta to što je ovaj glupavi novinar okupirao toliko pažnju Regine. Ne zato što mu se sviđala, niti zato što se palio na nju, te je želeo da ukloni konkurenciju, nego male stvari – ona je prva osoba od koje nije želeo da beži. Odisala je aurom sjebanosti i lomljivosti, koja ga je činlia da se ne oseća toliko ugrožen kao pred ostalim ljudima, a žudio je za komunikacijom, te mu ovaj obrt događaja uopšte nije prijao, što je pokazivao svakim pokretom, te ga Neven tokom intervjua nije uznemiravao, a i nije ni mogao, čak ni da je planirao, jer u tom trenutku se čulo lupanje vrata, dok je ubrzano policajac hodao prema centru i grlatim glasom koji se nadneo nad svim ljudima čineći ih da u istom trenutku zaćute, proderao se:

„Molim sve da ostanu smireni i da ne paniče. Dogodilo se ubistvo, te do daljnjeg će ovo biti mesto zločina i svima je zabranjeno da izađu, pre nego što budu ispitani.“

-----

„Barem sam živ“, pomislih, „Nemam sada pravo da se žalim na polomljenu nogu i bol“, pomislih skakućući naokolo po ćeliji.

Nešto kontah da i nije toliko loš taj prvi dolazak u zatvor, ali onda se setih, da ja i nisam imao pravi dolazak, jer sam dobio poseban tretman koji je uključivao spašavanje od gušenja u govnima (bukvalno), reanimacija, pranje, oživljavanje, nameštanje noge i stavljanje iste u gips.

„A, da me vidi baaaabooo“, ponavljah skakućući naokolo po ćeliji iz čiste dosade, čekajući da efekat oksidacije rešetaka obavi svoj posao. Isprva sam se brinuo zbog zaštitnog sloja oko njih, ali sam se toliko izverzirao posle nekoliko sedmica (jbga, dosadno je, nisam ni imao šta da radim drugo, osim da vežbam svoje moći). I naravno, posle pola sata, dovoljno je oslabila unutrašnjost da izvalim rešetke. Jedna štaka napolje, druga štaka napolje... "Ajmo sada kako da se bogalj popne, imamo dva oslonca...", kada neko vrisnu iza mene, pitajući me jednu od onih glupavih pitanja: „Šta to radiš!?“. „Ništa evo, brojim vaške“, odgovorih mirno, okrenuvši se i držeći poluzgrčenu šaku preda mnom, dozvoljavajući da asfiksiacija učini svoje i da momak izgubi dovoljno dugo svest od nedostatka kiseonika, da bih mogao pobeći, a da ga istovremeno ne ubije. Izbauljah posle nekoliko minuta guranja, što je prošlo relativno glatko, zahvaljujući jako ukusnoj i obilnoj zatvorskoj hrani.

[Over the rainbow]

Hodam po ivici šine, poskakujem, nogu pred nogu.
Nogom pred nogu tiho
ja na žici plešem
zatvorenih očiju.

Počinjem da shvatam kako funkcioniše ovo, šta god da mi se desilo i kako god da se zove. Što sam bliža centru Zemlje i što više mislim na stvari koje mi izazivaju snažne emocije, moje šake počinju da se kvase, a potom i u mlazevima da puštaju vodu. Kao krvarenje. Baš kao što se sada dešava.
"Roditelji, ubistvo, mržnja, požar, strah", bez moje kontrole ove misli su mi pale na pamet... I počelo je krvarenje..


Ali, nakon nekog većeg korišćenja vode, postajem umorna, gubim svet, negde.... negde između jave i sna sam.


Gubim se, previše mi je krvi izašlo iz tela, emocije su prejake. Gubim svest. Ponovo.
________________________

"Strahinja, neka žena leži ovde, požuri!"
"Nemoguće, sada je prošla kraj mene na stepeništu, bila je sasvim svesna. I ti si je video Daniele, zar ne?"
"Verovatno, ne sećam se. Prošao je buljuk ljudi pored nas. Ko će to pa znati?"

...

Čujem negde u daljini kako vetar šušti. Dođavola, ko zna gde sam u bunilu otišla. Zar nisam bila u podzemnoj? Igrala sam se sa prekidačima, kvasila ih. Želim da i oni osete ono šta je u meni.. Gde se nalazim sada?

Ponovo ostajem bez svesti, vraćam svoju krv u telo.

....

Polako počinjem da čujem i jednolično ponavljanje rečenica:
"Da li ste dobro? Da li me čujete? Kako se zovete?"

Ležim na boku, jedna ruka mi je pod obrazom, a druga sa strane. Oči su mi zatvorene, ali osećam da se oko mene nalaze ljudi. Tačnije, njih trojica. Još jedna dobra stvar ove nove stvarčice koju sam "dobila". Uz pomoć energije, mogu osetiti koliko se ljudi nalazi oko mene ukoliko se oni nalaze u vodi, ili je barem dodiruju, negde u mojoj blizini. Koliko najdalje mogu da budu, a da ih ja osetim - ne znam. Ali su ova trojica blizu. Jedan čuči iznad moje glave i približava svoju šaku mojoj šaci, dok mu je samo vrh cipele pokvašen vodom.

"Možda je pala i povredila se. Vidiš da je pod mokar i klizav, trebamo joj pomoći, pre nego što prekidači puknu", čujem kako na šest sati govori drugi muškarac.

Sranje, primetili su prekidače. A možda su i mene primetili dok sam se zabavljala sa prekidačima. Oni ne smeju živeti.

"Idem da proverim ima li još nekoga u okolini, odavde mora što pre da se ode. Postoji opasnost od eksplozije, što bi značilo urušavanje ovog dela podzemne železnice i moguće žrtve", reče treći muškarac, koji je stajao sa druge strane moje glave.

"Ja ću odneti ovu devojku gore, a ti dovezi automobil kako bismo je odvezli u bolnicu", reče čovek iznad moje glave drugom čoveku.

Čuli su se koraci kako odlaze. Ostao je samo još čovek kraj moje glave. Nedužan je, ali je verovatno znao previše. Jesu li oni spasioci? Ili samo slučajni prolaznici? Ne znam, ali znam da se moraju vratiti vodi. "U vodi smo stvoreni, u njoj ćemo i nestati". Prisetih se citata iz neke knjige koju sam odavno pročitala.

Pravila sam se da sam još uvek bez svesti, trudila se da ispraznim um, dok me je čovek pažljivo okretao na leđa, kako bi me lakše obgrlio i podigao. Neznatno otvaram oči i vidim čoveka srednjih godina, arijevsko plave kose, ali crnih, bisernih očiju. Da mi se sviđaju muškarci, verovatno bih zanemela od lepote, ali bih se osećala i sigurno kraj tog čoveka, jer njegov pogled odaje snagu, samopouzdanje i mirnoću. Šteta, ovom svetu su potrebni takvi ljudi, ali on ne sme više da živi.

Podigao me je, postavio je moje ruke oko svog vrata, ali ni ne sluteći, postavio ih je blizu svakog njegovog otvora na licu.

"Savršeno."


......

Nije dugo trajalo, začuđujuće brzo se odigralo sve. Započeh svoju osvetu u ime roditelja.. I nije bio nimalo loš osećaj.

Na brzinu sam odvukla čoveka u neku malu prostorijicu. Beše to wc nekada.

A onda sam u daljini čula bat koraka. Drugi čovek se vraćao..


.......

"Strahinja! Strahinja! Javi se! Gde se nalaziš, jesi li već otišao?"

Sa svakim korakom, glas je postajao sve jači. Čekala sam ga u zasedi, mora biti likvidiran brzo, da se ne bi slučajno koji prolaznik pojavio.
Ova prostorija je savršena. Iz nje mogu posmatrati celu stanicu, ali iz pravca stanice niko ne može da vidi šta se dešava. Vrlo lako mogu dotrčati i zaskočiti nekoga.

Što sam i uradila, kada se pojavio drugi čovek. Dok je on polako prolazio pored prolaza koji vodi ka ovoj prostoriji, prišla sam polako, a onda skočila na njegova leđa. Poput pauka koji uvija svoju žrtvu nakon što se upeca u mrežu, tako sam i ja obmotavala ovog muškarca mlazevima vode, ne dopuštajući mu da diše.

Osveta u mislima je bila dovoljno snažna.


..........


Uspela sam da sakrijem tela, dok se treći čovek izgubio negde u masi. Nemam dovoljno snage da ga tražim. Ko zna gde je otišao. Polako mi se vidik sužava, potrebno mi je da povratim svoju krv.

Koristeći ono malo snage što mi je ostalo, trčim ka suprotnom kraju železnice, što dalje od tela i od izlaza kroz koji je prošao treći muškarac.

Nailazim na jedan od onih izlaza koji se koriste u slučaju nužde, nesreće.

Sve teže pokrećem svoje noge, penjanje uz stepenice mi još više crpi snagu ali uspevam da izlazim i primećujem da se nalazim na uzvišenju, nekom brdašcu.

A u njegovom podnožju je jezero.

Noge prestaju da me slušaju, padam i počinjem da se kotrljam niz brdo.

Poslednje čega se sećam je da sam došla do obale jezera i da mi je jedna ruka dodirivala vodu, a poslednja misao bila mi je "Gde li je Korvin? Šta se sa njim dešava?" a onda sam se onesvestila..

[KorvinOdAmbera]

„Ništa mi se ovo ne sviđa“, pomislio sam dok sam se šetkao kroz kuću. Mozak mi je brzao, dok sam pokušavao da spojim tačkice. Bilo bi jako lako jednostavno pomisliti da je sve ovo nastalo samo kao proizvod jedne osobe ili jednog plana, ali taj pojednostavljen pogled na stanje stvari je nešto što me je uvelo u govna iz kojih sam se morao vaditi narednih nekoliko godina, provodeći samovoljno u samici, odsečen od svih kontakta, na mesto odvojeno od ustrojstva svemira od koga su konci te vrste, da sa jedne strane imaju krila leptira, a sa druge strane uragan, prekinuti.

To je, u principu, jedino mesto gde sam van svakog mogućeg radara ovoga multiverzuma. Kontam da je sasvim moguće da bi pristup toj samici mogli imati četvorodimenzionalna bića, kada bi se mogla svesti na jednostavnost našeg bitisanja, ali i od njih sam sasvim bezbedan, baš i kao što su dvodimenzionalni drugari bezbedni od mene. Oduvek sam imao problem to da shvatim, jer sam mislio da našim kretanjem možemo da uzrokujemo pomeranje u okviru druge dimenzije, jer je naša u svakom slučaju sastavljena samim svojim ustrojstvom kao beskonačni niz površina, poslagane jedna na drugu. Problem sa tim jeste što sam, kao i svi ljudi, imao jedno apsolutno pogrešno shvatanje šta je zapravo dvodimenzionalni objekat, stvar.

Svi mi zamišljamo papire i koristimo ih kao analogiju, te zamišljamo dimenziju u koju živimo kao neku poprilično obimnu knjigu. Knjigu kroz koju možemo seći. Kroz koju možemo da unesemo trodimenzionalni objekat i da rasporimo njeno postojanje, izmenimo stanje molekula celuloznih vlakana unutar nje, uzrokujući cepanje i odvajanje od nekoliko centimetara, što je u mikroskopskim odnosima udaljenost pojedinih galaksija. Ali to je toliko loša analogija, jedna od one vrste koja nas tera da mislimo da, da je zemlja fudbalska lopta, onda je mesec udaljen pola metra od nje. Nije. Udaljen je metrima. Slike i analogije i uprošteni modeli bilo čega su lažni jer da prikazuju prave odnose, ne bi mogli prikazati u detaljima nešto na šta bi ljudi želeli da obratimo pažnju. Interesantno je što pored što nas nauče jednoj stvari koja jeste, nenamerno prenesu i stvari koje nisu hteli. Na taj isti način je bilo šta papirno što nam pomaže da shvatimo osnovne koncepte dimenzija loše, jer je papir trodimenzionalan. Da, njegova debljina je mala, ali mi pričamo o stvarima koje nemaju debljinu. Nikako. Nema debljine. Ni atom. Ništa. I onda dolazimo do još jedne smešne osobine ljudi. Uvek imamo problem sa čime god, što je malo dalje od nas. Koncepti beskonačno maleni, prosti i neizmenjivi su isto toliko teški za shvatiti kao i koncepti o stvarima koje su u odnosu na nas toliko ogromne, da se sami činimo mali kao atom.

Ne možemo reći ni da je dimenzija samo veoma, veoma tanka. Nije ni tanka, ni debela, taj koncept ne postoji. Nema ga. Isključen. Gotovo. I u bilo kojoj površi sve je moguće. Ne možemo je uhvatiti. Tu vladaju neka posebna, sopstvena pravila. Te površi su pi. To su iracionalni brojevi na jednoj pravi. Neuhvativi. Linija brojeva ide beskonačno i nikada nećemo uhvatiti konačan broj, konačnu cifru, jer ona prati niz po svom nekom pravilu, u svom nekom svetu koja se ne pokorava ni apsolutnim zakonitostima Matematike. I taj broj nije beskonačan. On je definitivno manji od četiri. A veći od tri. Veći od 3,1. A manji od 3,2. Ni jedna, jedina tačka na pravi, koliko god „zumirali“ ne odgovara tačno tom broju jer je on neuhvatljiv. Isto tako uhvatiti tačno gde prolazi površ je neuhvatljivo, jer je uvek negde između, a nigde tačno. Između ova dva atoma, ali ne tačno. Između elektrona i jezgra, ali ne baš. I onda, kada skontaš, da ti delovi nikada neće imati unformna pravila, jer je svaka površ svet za sebe, takoreći, i ne pokoreva se našim, trodimenzionanim pravilima, čovek može samo da sedne i da krene plakati. Ne bih bio u koži fizičara ovog sveta, kada otkriju ove stvari.

Ali, u svakom slučaju, pomaže da shvatimo kako možemo da živimo u svetu sazdanom od površi, a da zapravo nikada ne činimo stvaran uticaj na događanje u njima. Kao ni sa ovim četvorodimenzionalnim iščašenjem koje sam otkrio kada sam bio mlađan momak, uletevši u zabranjeni univerzum sasvim slučajno.

Kada kažem zabranjen, zvuči jako opasno i čudno i nešto što se kosi sa prirodnim pravilima. I naravno, podrazumeva da samo jedan mali deo nečega je zabranjen. A zapravo radilo se o tome da su nama bili dostupni tačno pet univerzuma u kojima smo uskakali i iskakali. Sav ostatak beskonačnog broja svetova je bio zabranjen, jer samo za ove smo bili sto posto sigurni da odlazak i dolazak će biti bezbedan po nas, na tačno određenim mestima, jer su se planete okretale istom brzinom, nalazile se na istoj koordinatnoj osi četvrte dimenzije i bile su slične veličine, da bismo mogli bezbedno da otputujemo.

Sa druge strane, postajale su takođe crne tačke na našoj planeti, gde bismo se projektovali u lokalno brdo, neravninu ili metrima iznad tla. Za sva ova znanja su zaslužni mnogi gospodari dimenzija koji su dali svoj život, čime su ne vraćajući se signalizirali da tamo i tu nešto nije u redu. Hehe. Gospodari dimenzija. Kakvi gospodari, imamo tih nekoliko delova stvarnosti kuda možemo putovati i to je to. Nikada nismo znali kako da osetimo kuda nas niti vode pre nego što premostimo svetove. Uglavnom smo se kotili na toj jednoj planetici i živeli tako generacijama, bez da smo značajno širili znanja. Ali kada sam video koliko ljubavi vlada u našoj porodici, shvatio sam i potrebu i razlog za tajnovitošću, jer je prednost u znanju značila i bezbednost i samoočuvanje. I zašto smo kao grupa osuđeni na propast.

Sve je počelo ljubomornim izletom mog dragog polubrata, koji me je bacio sa kule, i instinktivnom reakcijom za premošćavanjem. Umesto da sam pao na hladan kamen, ili u hladan vakum svemira, kada smo već kod toga, pao sam na travu posle leta od pola metra za mene. Sreća u nesreći je bila da mi je instinkt proradio na vreme. Prvo što sam uradio, jeste da sam iskopao što veću mogu rupu, da bih znao gde sam pao, i da bih posle projektovao kako da se vratim. Jer jednom kada odeš negde, tada znaš instinktivno kako da putuješ do tog mesta. Nešto kao da si pronašao novi dom, odakle uvek znaš put do svog starog doma.

Okrenuo sam se okolo, jer nisam planirao da dugo ostanem ovde, jer, iako mogu disati, ne znam kakve životinje i bića me ovde očekuju, te bi mi bilo najpametnije da se što pre nađem kući. Našao sam pored sebe blizu neki otvor. Kontao sam da bih mogao da pokušam da procenim, ako dovoljno duboko ide, ako ne tačnu visinu kule, onda barem dovoljno da odem nadole da završim „samo“ sa polomljenim kostima. Brzo sam se spustio merdevinama koje su se upravo završile na mestu gde sam ionako planirao da se prebacim.

I tu sam video...osetio...najčudniju stvar koju sam ikada video u životu, i koju ću ikada verovatno videti. Što nešto znači, jer i sami možete pretpostaviti šta sam sve imao priliku da doživim. Taj prirodan osećaj da nešto jednostavno ne pripada tom delu, kao da je parče stvarnosti otrgnuto bilo odatle. I toliko boja, neopisivih. Zračilo je sopstvenom svetlošću. Nije čak ni izgledalo kao posebno prostorija, nego tačno kao to – iščašenje. Nije bilo prirodnog prelaza između hodnika ispred mene i mraka pećine. Na tom delu bi se nastavio hodnik, ali jednostavno je bilo kao da sam zakoračio u mrak i jednostavno više nisam bio tu. A ni tamo. Uhvatila me takva panika i osećaj dezorijentacije da nisam znao šta da radim. I onda se upalilo na trenutak toliko boja da bih dobio fotosenzitivnu epilepsiju, da sam samo bio osetljiv na takvu vrstu stvari. I još nešto, zversku glad zbog koje sam pre pola sata hteo da prekinem ono što sam ja mislio da je bio sparing na kuli, a nisam, i koju sam ignorisao do tog trenutka, zbog šoka, najedanput je nestala.

Osećao sam kao da bih večno mogao tu da ostanem, ali sam shvatio zašto ne bih. Jer sam tek tada upoznao samoću. Onakvu koja se ne može rečima opisati, čak i da živite bez progovorene reči sa drugim ljudskim bićem do kraja života. U tom trenutku sam apsolutno prekinuo veze sa svim. I nije bio prijatan osećaj čak ni za mene. Brzo sam zakoračio nekoliko koraka unazad i izašao sam iz tog iščašenja. Osećaj je bio neverovatan. Prvi put sam pogledao dole i na trenutak sam mogao da prepoznam čak i u mraku da je ispod mene stajao polukružni kamen na kome je stajalo freta 0. Freta je bila naša jedinica za dužinu i to me je podsećalo na isti polukružni kamen koji je predstavljao na dvoru mesto koje je merilo udaljenost od bilo kojeg manjeg grada u našoj zemlji, jer su sva putovanja se obično odigravala ka dvoru i nazad. On je bio centar našeg malog sveta. Znao sam gde ću se vratiti.

Nikome nisam ispričao za to što se dogodilo. Znao sam vrlo dobro da, ko god je postavio ploču, ne bi mi rekao nikakve detalje u vezi sa njom. A istovremeno bi znao da ja znam za postojanje tog mesta, što u tom trenutku nisam hteo da dozvolim. Postojala je takođe opcija da je neki od naših predaka to otkrio, stavio u javnosti, vezao neko drugo značenje, jer sa tog istog mesta se u principu moglo ići bilo gde. I, to je bila genijalna stvar, kada bolje razmislim, jer ponekad je najbolje mesto da se sakriju neke stvari, javnost. Ali da su lažno predstavljene u javnosti. I ta osoba je umrla, bez da je i sa kim podelila svoje otkriće. Tj. vrlo verovatno je ubijena. U svakom slučaju, kada sam zasrao nekoliko stvari, ovde sam se krio dobrih nekoliko godina. Niko nije došao po mene. Tako da, ili je teorema broj 2, ili imam zapravo prijatelje u porodici. Dakle, teorema broj 2 je u pitanju.

-----

Uspeli smo se svo troje ugurati da vidimo šta se dogodilo. Prvo što je bilo jeste da zajedno sa policajcem je ušla u restoran gomila vode. Druga stvar što se moglo odmah videti jeste trag vode koji je vodio kroz zadnja vrata koja su inače bila rezervisana samo za radnike prema međunivou koji je zapravo bio ogromna hala između linija metroa i spoljašnjem, nadzemnom svetu i koji se iznenadno prekidao u sred tog velikog hola, te policija nije mogla da prati taj vrlo očit trag. A treća stvar... Uh, treća stvar. Nikada nisam imao kontakt sa mrtvim ljudima, što je relativno neobično, uzeći u obzir moju životnu situaciju i sa čime sam bio u prilici da imam kontakta. Ali pogled na radnike ovog restorana, iz čijih je otvorenih usta kapala voda na pod, kao da je neko uzeo crevo i napunio im čitavu unutrašnjost vodom, dok im telo nije bilo prepunjeno, je bila zastrašujuća. Odmah sam skrenuo pogled i dobio nagon da se otklonim od vode koja je bila svuda jer sam primetio relativnu blizinu od prekidača visokog napona. Da je samo nekoliko centimetara bilo natopljeno, mogli smo svi izginuti ovde vrlo lako. Kao i stanje ovog WCa, koje je bilo, blago rečeno, užasno. Izgledalo je kao da ga niko nije čistio godinama. Sve u svemu, sav ovaj krš je govorio o osobi koja nije bila svesna šta radi ili nije bila svesna svoje okoline. Ovo je bilo delo nekog manijaka, koji je izgubio dodir sa stvarnošću, a ne sračunato ubistvo jer je bilo očito da je bio nesvestan da je napravio zločin u punom restoranu. Nije se ni potrudio da to uradi suptilno. Pitanje je bilo samo kako je uspeo da se izvuče tako brzo.

Ljutit policajac se proderao i silom nas izbacio iz WCa. Mislim da smo zbog toga dobili poseban, poduži tretman ispitivanja. Kada je Regina izašla poslednja iz restorana, videlo se da su joj za danas istisnuli svaku moguću kap reči. Vodenica se ugasila. Obradovao sam se, jer je to značilo da ćemo vrlo skoro moći da se pozdravimo sa Nevenom, te da iskoristim priliku da dovedem sebe barem nekako u situaciju, da ostavi mi kontakt bilo koje vrste, da bismo mogli da nastavimo da pričamo.

[Over the rainbow]

Probudih se nakon nekog vremena. Nemam pojma koliko je prošlo.
Zapravo, lavež lovačkih pasa me je probudio. Otkud ja ovde?

Kao da se dogodilo milionima godina ranije - sećam se razloga zašto sam ostala bez tolike energije.. Sećam se ubistva. Postadoh ubica. Jebote.. I sećam se nekih glasnih glasova iz nekih obližnjih prostorija metroa, šta god da je ono bilo.

Ili je to bio san?

Nebitno je sada, moram se što pre skloniti odavde jer me možda traže. Ili su me već opkolili, samo čekaju pogodan trenutak da me uhvate?

Ne znam, ipak ću malo zaplivati ovim jezerom, jer ne želim da gubim energiju hodajući uokolo tražeći neku stazicu koja vodi ka šumi/izlazu. Svaki put vodi negde, a možda će me baš ovaj s druge strane jezera odvesti negde.

[KorvinOdAmbera]

Peta napuštena zgrada u koju sam uhramao, u kojoj sam našao buljuk ljudi. U filmovima je stvarno lakše naći privatnost i napuštene zgrade su zapravo napuštene. No ipak sam se morao pomiriti sa tim da ću svoje rane morati olizati u društvu okolnih beskućnika, i to ne onih sa tragičnom pričom koji su izgubili bitku sa sistemom, nego više sa onima koji bi prodali rođenu babu za još malo koje god hemikalije, bez koje bi njihova usahla tela krenula da se tresu i znoje. Posle izvesnog vremena su krenuli da polako kruže oko mene kao vukovi, da vide šta bi mogli da uzmu, ali su ubrzo bili uplašeni parčem lima koje je odletelo u njihovom pravcu, a na zapoved pokreta moje ruke.

Braaateee, barem se ne brinem oko jedne stvari. Ako nešto je krenulo loše, može uvek biti gore. Što pretpostavljam da je u mom slučaju dva tipusa koja su ušla u zgradu, ubrzo pošto sam ja uplašio svoje sustanare, nosajući trećeg za kragnu, bacivši ga kao kera i gestikulacijom tiho pokazavši da im svi moramo prići.

Za one neposlušnije dovoljan motiv je predstavljala vatrena kugla koju je jedan od njih stvorio u ruci.

[bern]

Regina se vukla do svog stana. Ispucali pločnik, komadi jučerašnjih novina, ošamućeni narkomani, para iz rešetaka za ventilaciju i žuta ulazna vrata njene zgrade... Sve joj je već bilo poznato i uspavljujuće.

U mene je jedan zvrk
Jedan zvrk, jedan zvrk

Pomjerila se i pustila pijanca da prođe. Dreknuo je pokazujući natekle bezube desni.

U TEBE JE JEDAN ZVRK
JEDAN ZVRK, JEDAN ZVRK!

Bila je suviše umorna da reaguje. Samo je pucnula noktom i odlomila još jedan komadić laka.

Gospođica Elena, nekadašnja olimpijska prvakinja iz Rumunije, danas šizofreni propali trener na budžetu za najsiromašnije, hranila je svoju ogromnu i staru mačku.

- Moja mala, Crina... Mala Crina.
- Nije baš tako mala. - nasmijala se Regia.
- Ah, Regina. Ali jeste. Ona je meni mala. - uzvratila je Elena nakon što se sabrala i shvatila čuje stvaran glas.
- Znam, to stalno kažete. - a na ove riječi mačka je još jače počela da prede i podrhtava, a sa njom i hrana u ustima životinje, dajući neki mljackavi pulsirajući zvuk.

Zaputila se ka svom stanu. Još jedno stepenište. Dodirnula je prekidač za svjetlo i pred njom se pojaviše vrata stana. Ispred vrata se vrtio zvrk. Mirno i brzo. Ispuštao je zvuke. Kao da mačka jede mljackavu hranu, samo mnogo brže.

Regina je šutnula zvrk. Dok je skakutao od zida do zida, Reginu je hvatala nesvjestica.

Punačka Regina gulila je plavi ispucali lak zarđalim ključem.

- Sljedeći put lakiram bojom rđe, da mi se makar nešto slaže! - pomislila je.

Sa online radija dopirao je hip-hop. Regina je lupkala teškom cipelom u ritmu baseva, gledajući pomjeranje jeftinih pantalona državne firme i dižući pogled do stomaka, grudi i konačno do kragne i nosa.


odnosno: http://gay-serbia.com/forum/viewtopic.p ... 1#p2448231" target="_blank

[KorvinOdAmbera]

Jedva sam uspeo promrljati bilo kakav pozdrav i već sam svojim telom pokazao da želim da idem, ali se izgleda Regina ponovo raspričala sa Nevenom, te sam u poluokrenutom položaju bio prisiljen da stojim kao budala jer mi se nije vraćalo u grupici da bih produžavao pozdrav i jedne sekunde. Umesto toga sam posmatrao okolinu podzemnog nivoa železnica i ljude koji prolaze. Uhvatio sam krajičkom oka lika koji je iznerviran šutnuo automat za sokove. Okrenuo se i pogledao je naokolo, dok sam ja skrenuo pogled jer sam shvatio da zurim, ali odmah sam se okrenuo unazad, jer mi je nešto bilo čudno na tom liku. Video sam kako se saginje, pomislivši na trenutak da će pokušavati da provuče ruku kroz mali otvor da traži duboko svoju flašu, ali umesto toga je ispružio kažiprst i...nemoguće...izgleda da je neka varnica krenula da izleće prema mestu sa metalnim dugmadima. Ubrzo potom je aparat počeo da izbacuje sve žive namirnice koje je imao, praveći usput glasnu buku. Samozadovoljno je uspeo da izvuče ono što je hteo i otišao, pre nego što su drugi ljudi došli da se posluže besplatnim namirnicama.

- “Regina, idemo...” Uhvatio sam je za ruku...
- “Ć...ćao... Čujemo se!”, uspela je da izusti sa glavom još uvek okrenuta prema Nevenu pre nego što smo se dovoljno udaljili da se okrene otrgne ruku i prasne, “Ne diraj me!”
- “Začepi i hajde sa mnom. Moramo da pratimo onog momka.”
- “Zašto?!”
- “Zato što verujem da sam video kako je izbacivao neke varnice iz svog prsta. I imam neobjašnjivu želju da vidim ko je to. Imaš li bilo kakav uređaj koji snima?”
- “Imam pri sebi mobilni, ali jesi li ti lud? Jesi li siguran da ti se nije učinilo?”
- “Ne moraš da mi veruješ. Pratićemo ga neko vreme pa da se i sama uveriš da li će nešto čudno učiniti. Dovoljno izgleda neoprezan i iznenađen time, da ne verujem da ćemo ga dugo morati pratiti.”

[Over the rainbow]

Plivala sam dugo, da. Zamišljam kako se u igri puni energija, malo po malo i sada je došlo do 99%. Ali taj još jedan posto kao da ne želi da se puni.

I koči. I boli. U grudima steže.

Nisam istražila sve moje mogućnosti, a menjam se.
Ne želim promene. Nisam spremna za promene.

Želim još da spavam, da se probudim i kao da sve ovo nije bilo. Želim da nađem nešto što je od moje porodice ostalo. Ili možda da stvaram novu? Potrebna mi je porodica.
Želim da spavam, ali me je strah ove šume. Tako sablasno izgleda, a tako je blizu grada. San je lep. U njemu možeš biti srećan, možeš leteti, možeš istraživati. I kada ti se to sve ne svidi - možeš se probuditi, možeš napraviti pauzu i kada odlučiš možeš da nastaviš san u onom momentu u kojem je tebi drago.

Dezorijentisana sam. Bez početka i kraja. Kada spavam - sanjam vodu u kojoj se davim i koja prožima svaki delić moga tela ali kada se probudim, osećam olakšanje.

Čudno. Ali ne mogu sada to ispitivati. Još uvek čekam onaj jedan posto da se napuni.


[battery charging]

[KorvinOdAmbera]

Izašao sam iz kuće bez doručka, užurban, neispavan, i generalno u jako lošem raspoloženju. Dobio sam odgovor da za još jedan dan odsustva ću biti izbačen iz firme brže nego što sam rekao piksla, te sam sav onako grogi, pod presijom asimilacije odlučio da se dovučem do kancelarije. Mislim da će samo jedan pogled na mene im reći da se nisam zajebavao.

Bukvalno sam vukao svoje tabane po pločniku kada sam u jednom trenutku osetio strah. Iz neobjašnjivog razloga, gotovo refleksno sam pomerio glavu unazad u istoj sekundi kada je proletela strela na centimetar ispred mojih očiju, završavajući svoju putanju duboko zarivena u slepoočnici osobe koja me je mimoilazila.

"A u kurac", pomislih dok se čuo ženski vrisak negde u blizini.

[Over the rainbow]

Buđenje nakon, tako mi se barem čini, čitave jedne večnosti izgleda nezamislivo. Ne znam koliko sam spavala, ali sam spremna da nastavim dalje. Vreme je da ponovo budem Hero of the day, kao pre.

Pitam se gde je onaj dečko, Korvin. Pitam se gde je i da li je živ. Ako je živ - moram ga pronaći. Postoji toliko pitanja koja mu želi postaviti. Ko sam? Šta sam to poslala? Ko su bili oni ljudi, bolje je reći - stvorovi koji su nas/ga napali? I zašto tako često osećam da me neko posmatra.
Neko nas posmatra,
neko nas stalno gleda.

Mogla bih, doduše, pre nego što krenem da sprovodim svoj plan, moram pronaći neku odeću. Sve što se nalazi na meni je tako mokro, prljavo.. I krvavo. Čovek bi pomislio da sam neka lutalica koja pokušava da ukrade nešto hrane za svoj život. A to mi trenutno nije potrebno, je l'. Ne želim da privlačim pažnju dok se ne dokopam do svoje kuće. Bolje rečeno - do Korvinove kuće.

[bern]

Osvijestio se u buđavom prostoru koji je nekad bio kancelarija, a preko glave mu je bio omanji džak. Ruke su mu bile plave od zategnutih plastičnih pojaseva. Smrdio je na urin.

- Ustaj.

Mladić je pokušao da ustene, ali se zateturao. Dva muškarca, obučena u crno, sa maskama hijene, zgrabila su ga prije nego što je pao.

- Kreći.

Vodili su ga kroz hodnik, zatim napolje. Noć posije kiše, sa oblacima koji lagano uzmiču do nekog drugog velegrada, nadvila se nad ogroman napušteni hangar. Koraci su im odjekivali uz povremeno šljapkanje vode, što se miješalo sa mladičevim teškim disanjem i šuškanjem tkanine.

"Ima ih još", pomislio je trenutak prije nego što su mu strgli tkaninu sa glave. Stajao je u sredini kruga od ljudi odjevenih u crno, sa glavama hijene. Kao da nisu ni disali, samo su mirno posmatrali mladića, kroz staklene hijenske oči.

- Brate 235, griješio si. - začuo je iza sebe. Dubok glas, mekan, a opet grub. Više star nego umoran, a pun života. Okrenuo se i ugledao ženu odjevenu u crvene odore, sa bogato ukrašenom metalnom maskom hijene.

- Primili smo te - nastavila je - kao siroče u naš klan, podarili ti tajnu Tehnologa, zamolili Majku Hijenu da te čuva, a ti? Svoj poklon od Majke trošiš na to da hakuješ automat na ulici? Strujno kolo, tajna Tehnologa, kojom smo nadogradili tvoje darvinovsko nervno stablo, služi samo jednoj svrsi...

- Tehnologija Tehnolozima, svijet Tehnolozima! - povikali su uglas članovi reda.

- Tvoja kazna biće život, Brate 235. Električni napon tvog nervnog sistema žtvoaćemo Majci Hijeni, u ime nekog novog brata, manje grešnog i više zaslužnog.

Prišla mu je, ispružila ruku i lagano pred licem otvorila šaku. Na trenutak je ispod nje zasijao splet krvnih sudova. Dodirnula je Brata 235, koji je istog trenutka pao kao isključen robot.

[KorvinOdAmbera]

“Можда је добро што је мрак”, мислио је саксофониста, пројектујући шта би видео да је имао неки извор светла у уској металној цеви између себе и Регинине буље и ногу. Чуо је неки покушај речи које су требале допрети до њега.

“Не могу да те чујем од твог дупета. Гласније то мало”, процедио је и исте секунде схватио да га не може чути из истог разлога којег је навео, те је покушао поново, само гласније. Осетио је хитро померање ваздуха испред себе, које је протумачио као одмахивање прогураном шаком, тиме говорећи да не може да прича.

“Драги боже, нека буде само шака”, када су му пала на памет и друга појашњења. Још увек не зна зашто је пристао на ову идеју, обзиром да је био јако клаустрофобичан, али како су се цеви пењале, па спуштале, а Регина је из неког разлога одабрала да буде та која ће ићи прва, одсуством светлости, а и хитрост коју је ситуација захтевала, резултовале су тиме да се уопште није концентрисао на чињеницу да се налази у металном загрљају уских зидова. Заправо зна зашто је пристао. Ово је био природан резултат глупих идеја, од “долази неко, сакријмо се овде” до, неко ће ући, ајмо да се провучемо кроз отвор за климатизацију. Сада је стала, јер су неком лудом срећом потрефили баш пролаз изнад главне премије коју смо ионако јурцали наоколо. То барем је претпостављао јер већ неко време је седио без икакве директне информације која није била пренесена кроз пригушен већ јако тих Регинин глас.

Проблем је био у томе што сада, када су стали, почео је поново да осећа притисак метала од себе и жељу да се протегне, као и неизбежни напад панике који је пратио тај осећај када је открио да не може да се помери. Почео је већ убрзано дисати и имао је менталну слику себе како хистерично удара лево-десно, од метал и вришти због осећаја страха који се полако пењао уз груди и зграбио га за грло као шака да га дави. Таман када је мислио да не може више да издржи био је изненађен буком испред себе која је означавала да је Регина радила управо све оно што је он мислио да ће од панике почети радити. У том се чула бука, као од хица метака који су тачно ударили неколико тачака омогућујући да приливен лим отпадне испод нас. Имао је утисак да су, као у оним цртанима, остали неколико секунди да висе у ваздуху, пре него што их је гравитација преко погледала и повукла надоле.

Несвесно је подлактицама амортизовао велику количину удара, али са ножним прстима није имао среће, те је претпостављао да је о једном трошку барем четири сабио.

Регинин нос је остао поломљен, крвави неред, те је контао да се Регина може поздравити са својим правилним малим носићем, као што се тренутно поздравила са свешћу од директног удара у главу. А чак и поред симулатног вриска одушевљења од слободе, свежег, чистог и страховито хладног ваздуха, као и од осећаја склизавања нерава између костију, оштећења везивних ткива, као и генералног шока пада, успео је да види скљокано тело момка кога су пратили, као и мисао која му је пала на памет брзином електронског преноса информација у мозг, да је јако вероватно да је мртав.

А да је још вероватније да ће му се убрзо и Регина и он придружити.

[bern]

Regina i Luka, saksofonista, probudili su se u polumračnom tunelu. Pored njih je bio leš tehnologa, sa rupama na sljepočnicama i posjekotinom na vratu.

- Budi, se, Luka! - drmusala je saksofonistu. Ubzo je i on došao k svijesti.
- Uh! Pa šta je opet bilo?
- Omamili su nas.
- I pustili da živimo… - izvadio je cigaretu. Gledala ga je prodorno.
- Vidim, nije ti milo? - posmatrala ga je i dalje dok je lagano ustajao.
- Nemam stav - promrso je. Gdje mi je upaljač...?

Dok je tražio upaljač, nabasao je na tijelo tehnologa. Okrenuo ga je ka laganoj svjetlosti s kraja tunela i pogledao lice.

- To je isti onaj - kazala je Regina.
- Daj mi da pogledam bolje. Izvadila je ručnu lampu i uz škljocaj dugmeta vidjeli su rupe na glavi žrtve.
- Nemam stav o tome što sam živ, ali se pitam što nas nisu ubili. - kazao je dok je dimom maglio snop svjetlosti. Regina je i dalje posmatrala leš. Uzela je telefon, uključila bilc i slikala rane.
- Ne znam ni ja. Možda ne misle da smo im smetnja.
- Misliš? Vjerujem da sviramo neku sporednu melodiju u njihovoj predstavi. I kakve su ovo rane na glavi ovog nesrećnika? Mučili su ga?
- Ne. Idu duboko u lobanju i nema drugih povreda sam ovih.
- Misliš, ako zanemarimo i ogromnu posjekotinu ispod vrata?
- Molim?
- Pogledaj bolje.
- Nemoguće. Do sada bih se uflekala.
- U tom tijelu nema krvi…

Začuli su zvuk policije, a ubrzo je tunel bio obasjan Regini prijatnim svjetlima. Luka ih se nerado prisjećao. Nakon nekoliko manevara kao iz udžbenika kriminalistike, par je bio slobodan.

- Poručnik Redži, 2471, Okrug šest. Dobro da ste živi, koleginice Regina!
- Hvala. Ko vas je zvao?
- Kako mislite?
- Ko je zvao da se izađe na teren?

Poručnik je pritisnuo dugme na prijemniku i upitao:

- Centrala, ovdje Redži. Koje uputio poziv za 844? - začulo se šum udaljenog komandirskog centra, a u pozadini policijski zvukovi.
- Poručnica Regina - zašušta glas kroz zvučnik.
- Molim?! - uzviknula je Regina - molim vas provjerite!
- Centrala, molim vas pustite snimak.

“Policija! Ovdje Regina Džekosn iz Okruga pet, broj 1724. Nalazim se u tunelu ispod Ulice cvijeća. Molim pošaljite jedinicu za uviđaj. Nađeno tijelo. Odrasli muškarac…”

Regina je šokirana slušala riječi za koje se nije sjećala da je izgovorila.

- Koleginice, vjerovatno ste pod šokom - kazao je poručnik dok su iza njega u kola utovarali leš. Odmorite se i sve će biti u redu. Laku noć.
- Regina… - kazao je saksofonista.
- Znam… - odgovila je dok jos se čelo grčilo.
- Ali, Regina, mi smo ušli u skroz drugu stanicu…
- Šta se dešava?

[Macan86]

Smak sveta,bar u mom slučaju počeo je jednom najobičnijom sms porukom.
Bile su to samo dve,kratke,obične reči: "Hitno je!"
Do biroa mi je trebalo obično po petnaest minuta,ali sam uspeo da to skratim na deset.Žurio sam...Naravno da jesam,pisalo je da je hitno!
Portir na vratima me je gledao tročoškasto kada sam ga upitao šta je to tako hitno da ja moram da dođem iako sam imao slobodan dan.Nije imao pojma o čemu govorim.
Kada sam ga pitao da li zna gde su ostali,on mi je pokazao prstom u monitor video nadzora na kome se videla scena nekakvog crno-belog,amaterskog,ratnog filma...Ne,ne...Nije to bio film,to je bio snimak uživo sa našeg video nadzora.Prepoznao sam visoku figuru najagresivnije ratnice koja se šunjala iz ugla u ugao vrebajući nekog za kog sam takođe bio siguran da poznajem jako dobro,samo ne mogu da prepoznam ko je jer mu je lice bilo pokriveno maskom.
"Pozvali su me da igramo paintboll za vreme njihovog radnog vremena..." Nisamo mogao da se ne nasmejem sam sebi za to što sam tako ludački žurio misleći da je nešto stvarno ozbiljno.

(e nešto mi ne ide pa ne ide ovo danas.Nastaviću kad budem odmorniji)