- 24 Feb 2012, 18:53
#2358529
Jedan sasvim lični/politički osvrt na film „U zemlji krvi i meda“
Miloš Urošević
Jedan sasvim lični/politički osvrt na film „U zemlji krvi i meda“
U Beogradu sam 23. februara 2012. prisustvovao projekciji filma holivudske glumice i rediteljke Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“.
U Srbiji, danas, film je mogao da se vidi jedino u dva beogradska bioskopa, u sledećim terminima: 15h, 22.30h i 23.30h.
Ja sam film gledao u bioskopu Takvud.
Policijska marica čuva bioskop, pripadnici policije čuvaju film. U prvom i poslednjem redu bioskopske sale sedeli su pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova države Srbije.
Film je gledalo nekih desetak i možda malo više ljudi, a posle filma bilo je dosta medija, koji su bili zainteresovani za reakcije nakon filma.
Svoje komentare dao sam: Glasu Amerike, Švedskom radiju, kao i beogradskom Radiju 202.
Biti sada i ovde
Srbi van sebe (Emir Kusturica, Tihomir Stanić, Branislav Bata Živojinović, Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Elena Karić i tako ne znam koliko njih još), svi u jedan optužuju film za antisrbizam (još jedan od izmišljenih izama), a novine u Srbiji su pune rečenica, kao što su: „Nisu Srbi krivi Anđelini što je u Breda Pita mala kita“. Optužujuje da je prikazala Srbe kao zločince, da je izmislila broj silovanih žena. A nije, nije ona ta, oni su ti koji lažu. Ona je još jednom rekla istinu:
- Da, Srbi su činili zločine, da Srbi su silovali Bošnjakinje.
- Srbi su učestvovali u agresiji na Bosni i Hercegovinu.
- Srbi su opsedali Sarajevo 1425 dana, gde su ubili 1600 dece iz snajpera (iz jednog od njih je pucao i neki ruski književnik fašista Limonov i time se hvalio), a srpski fašista Dragoš Kalajić rekao da uživa „dok Sarajevo cvrči kao na plotni“.
- Da, Srbi su držali gomile i gomile bošnjačkih civila u logorima smrti (to su Aušvici na srpski način).
- Da, Srbi su u ratu koristili masovno i sistematsko silovanje kao taktiku etničkog čišćenja koje je imalo za cilj promenu etničke slike zemlje. Bošnjakinje bi rađale male Srbe, dok bi se tako ostvarivao tzv. vekovni san svih onih Srba van sebe, stvaranje državno organizovanog projekta etnički čiste velike Srbije.
- Da, Srbi su u ratu činili zločine, a sada i ovde, iste te zločine glorifikuju, relativizuju, negiraju. U ratu, živeli smo u stanju državno organizovanih zločina. Sada, u vreme tzv. mira živimo u poricanju kao institucionalnoj zvaničnoj politici državno organizovanih laži, u nasleđu ćutanja.
- Da, i dalje živimo u kontekstu fašističke države Srbije, u prostoru nekažnjenog i nekažnjivog nasilja, kao posledici nesuočavanja sa državno organizovanim zločinima iz prošlosti.
O filmu
Anđelina Džoli ovim filmom razbija patrijarhalnu tiraniju ćutanja koja okružuje nasilje nad ženama.
Rediteljka uspeva da kontekstualizuje rat u Bosni i Hercegovini kao ono što je on zaista i bio. To nije bio građanski rat, rediteljka to i kaže „taj rat nije bio 50:50“, bila je to srpska agresija na Bosnu i Hercegovinu. Pokazujući rat protiv civila, ona nas još jednom podseća da nema mesta zločinačkim interpretacijama da je rat u Bosni i Hercegovini bio građanski, bio je to rat protiv civila. Selektivni napadi na civilno stanovništvo, odvajanje muškaraca od žena, selekcija mladih i starih žena, a zatim, vojni bordeli i rituali muškog poniženja žena i tako u nedogled...
Rediteljka javno i jasno, politički važno u središte radnje svog filma stavlja sistematska, masovna silovanja žena u ratu u Bosni i Hercegovini. Nisu sve žene jednako stradale u ratu, ali sve žene stradaju u ratu, poručuje rediteljka.
Slikajući nasilje muškaraca nad ženama u ratu, ona nam priča priču o muškom nasilju nad ženama.
Na kraju ona govori da je u ratu silovano do 50.000 žena, poručujući da mi nikada nećemo da saznamo koliko je zaista žena u ratu silovano.
Šta je sa onima koje su višestruko silovane, šta je sa onima koje su silovane pa ubijene, šta je sa onima koje su silovane, ali nikom nisu rekle?
Ovo nije ljubavna priča, jer nema ljubavi tamo gde ne postoje jednaki odnosi moći. Tu možemo govoriti samo o strategiji preživljavanja.
O silovanju žena u ratu kao muškom nasilju nad ženama
Da, u ratu muškarci siluju žene, da u ratu u Bosni i Hercegovini Srbi su silovali Bošnjakinje.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti na istorijsku važnost koju su u borbi protiv seksualnog nasilja muškaraca nad ženama imale feminističke aktivistkinje.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je američka feministkinja Suzan Braunmiler, pokušaj upisivanja u istoriju istoriju silovanja; u svojoj knjizi „Protiv naše volje: muškarci, žene, silovanje“, iznosi tri teze o silovanju:
- Silovanje u ratu je javno.
- Silovanje u ratu je grupno.
- Silovanje u ratu se najčešće završava ubistvom žene.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da od avgusta 1992. godine više nikada neće biti isto. Zločin silovanja žena u Bosni i Hercegovini, na velika vrata ulazi u istoriju (Izveštaji Amnesty International, Bassiuoni, Tadeuš Mazovjetski).
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je na Bečkom tribunalu – zahvaljujući solidarnoj saradnji feminističkih aktivistkinja ženskih grupa i feminističkih pravnih ekspertkinja silovanje proglašeno za ratni zločin.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu: silovanje akt etničkog čišćenja. Pred Haškim tribunalom za zločine silovanja osuđeni su: Duško Tadić (Prijedor, 1999.), Kunarac, Kovač, Vuković (Foča, 2002.), Dragan Zelenović (2007.).
Pred domaćim sudovima za ratne zločine za zločin silovanja u ratu osuđeni su: Radovan Stanković (Foča, 2006.), Neđo Samardžić (Foča, 2006.), Gojko Janković (Foča, 2007.), Boban Šimšić (Višegrad, 2007.).
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti šta su rekle neke feministkinje:
Ronda Kopelon: Rat umanjuje osetljivost prema ljudskoj patnji i intenzivira muški osećaj njihove ovlašćenosti da uživaju prava, superiornost, pohlepnost i društvenu dozvolu da siluju, seksualno nasilje nad ženama počinjeno tokom oružanog sukoba ima neke slične karakteristike sa seksualnim nasiljem u počinjenim tokom drugih vremena. Istaći rodnu dimenziju silovanja u ratu je kritičko ne samo zbog prikazivanja žena kao prvih subjekata seksualnog nasilja u ratu već i zbog prepoznavanja zverstva silovanja u tzv. vreme mira.
Zločini nad ženama u ratu su tretirani kao zločini protiv časti, a ne nasilni zločini. Da li je zaštita namenjena ženama ili njihovoj „časti“/“časti“ njihovih muških „vlasnika“ (očeva/braće/muževa)? Da li je Četvrta Ženevska konvencija (1949.) kao i dva dodatna protokola (1977.) imala nameru sprečiti napade ili samo sprečiti zaštitu patrijarhalnog osećaja „časti“?
Ketrin Mekinon: To je silovanje do smrti, kao deo masakra, silovanje da se ubije i da se žrtva natera da poželi da je mrtva. To silovanje je instrument nasilnog proterivanja s ciljem da se žrtve nateraju da napuste svoje domove i da nikada ne požele da se vrate. To silovanje se izvodi da bi se videlo i da bi se o njemu čulo; silovanje kao spektakl. To silovanje se izvodi s ciljem da se podeli zajednica, raspadne društvo, uništi narod.
Silovanje u ratu spaja ksenofobiju i mizoginiju: gde je mržnja seksualizovana, i gde fanatizam postaje orgazam.
Pristanak ne može da bude argument odbrane! (definišući pristanak kao komunikaciju u uslovima neravnopravnosti).
Bilo mi je lično/političko jako važno da pogledam ovaj film. U njemu, tišina počinje da govori. U njemu čuti znači slušati, a slušati znači osećati. Osećati znači svedočiti o krvavim zločinima srpskog režima.
izvor
http://www.facebook.com/notes/milos-uro ... 4367668551" target="_blank
Miloš Urošević
Jedan sasvim lični/politički osvrt na film „U zemlji krvi i meda“
U Beogradu sam 23. februara 2012. prisustvovao projekciji filma holivudske glumice i rediteljke Anđeline Džoli „U zemlji krvi i meda“.
U Srbiji, danas, film je mogao da se vidi jedino u dva beogradska bioskopa, u sledećim terminima: 15h, 22.30h i 23.30h.
Ja sam film gledao u bioskopu Takvud.
Policijska marica čuva bioskop, pripadnici policije čuvaju film. U prvom i poslednjem redu bioskopske sale sedeli su pripadnici ministarstva unutrašnjih poslova države Srbije.
Film je gledalo nekih desetak i možda malo više ljudi, a posle filma bilo je dosta medija, koji su bili zainteresovani za reakcije nakon filma.
Svoje komentare dao sam: Glasu Amerike, Švedskom radiju, kao i beogradskom Radiju 202.
Biti sada i ovde
Srbi van sebe (Emir Kusturica, Tihomir Stanić, Branislav Bata Živojinović, Dragan Bjelogrlić, Nikola Kojo, Elena Karić i tako ne znam koliko njih još), svi u jedan optužuju film za antisrbizam (još jedan od izmišljenih izama), a novine u Srbiji su pune rečenica, kao što su: „Nisu Srbi krivi Anđelini što je u Breda Pita mala kita“. Optužujuje da je prikazala Srbe kao zločince, da je izmislila broj silovanih žena. A nije, nije ona ta, oni su ti koji lažu. Ona je još jednom rekla istinu:
- Da, Srbi su činili zločine, da Srbi su silovali Bošnjakinje.
- Srbi su učestvovali u agresiji na Bosni i Hercegovinu.
- Srbi su opsedali Sarajevo 1425 dana, gde su ubili 1600 dece iz snajpera (iz jednog od njih je pucao i neki ruski književnik fašista Limonov i time se hvalio), a srpski fašista Dragoš Kalajić rekao da uživa „dok Sarajevo cvrči kao na plotni“.
- Da, Srbi su držali gomile i gomile bošnjačkih civila u logorima smrti (to su Aušvici na srpski način).
- Da, Srbi su u ratu koristili masovno i sistematsko silovanje kao taktiku etničkog čišćenja koje je imalo za cilj promenu etničke slike zemlje. Bošnjakinje bi rađale male Srbe, dok bi se tako ostvarivao tzv. vekovni san svih onih Srba van sebe, stvaranje državno organizovanog projekta etnički čiste velike Srbije.
- Da, Srbi su u ratu činili zločine, a sada i ovde, iste te zločine glorifikuju, relativizuju, negiraju. U ratu, živeli smo u stanju državno organizovanih zločina. Sada, u vreme tzv. mira živimo u poricanju kao institucionalnoj zvaničnoj politici državno organizovanih laži, u nasleđu ćutanja.
- Da, i dalje živimo u kontekstu fašističke države Srbije, u prostoru nekažnjenog i nekažnjivog nasilja, kao posledici nesuočavanja sa državno organizovanim zločinima iz prošlosti.
O filmu
Anđelina Džoli ovim filmom razbija patrijarhalnu tiraniju ćutanja koja okružuje nasilje nad ženama.
Rediteljka uspeva da kontekstualizuje rat u Bosni i Hercegovini kao ono što je on zaista i bio. To nije bio građanski rat, rediteljka to i kaže „taj rat nije bio 50:50“, bila je to srpska agresija na Bosnu i Hercegovinu. Pokazujući rat protiv civila, ona nas još jednom podseća da nema mesta zločinačkim interpretacijama da je rat u Bosni i Hercegovini bio građanski, bio je to rat protiv civila. Selektivni napadi na civilno stanovništvo, odvajanje muškaraca od žena, selekcija mladih i starih žena, a zatim, vojni bordeli i rituali muškog poniženja žena i tako u nedogled...
Rediteljka javno i jasno, politički važno u središte radnje svog filma stavlja sistematska, masovna silovanja žena u ratu u Bosni i Hercegovini. Nisu sve žene jednako stradale u ratu, ali sve žene stradaju u ratu, poručuje rediteljka.
Slikajući nasilje muškaraca nad ženama u ratu, ona nam priča priču o muškom nasilju nad ženama.
Na kraju ona govori da je u ratu silovano do 50.000 žena, poručujući da mi nikada nećemo da saznamo koliko je zaista žena u ratu silovano.
Šta je sa onima koje su višestruko silovane, šta je sa onima koje su silovane pa ubijene, šta je sa onima koje su silovane, ali nikom nisu rekle?
Ovo nije ljubavna priča, jer nema ljubavi tamo gde ne postoje jednaki odnosi moći. Tu možemo govoriti samo o strategiji preživljavanja.
O silovanju žena u ratu kao muškom nasilju nad ženama
Da, u ratu muškarci siluju žene, da u ratu u Bosni i Hercegovini Srbi su silovali Bošnjakinje.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti na istorijsku važnost koju su u borbi protiv seksualnog nasilja muškaraca nad ženama imale feminističke aktivistkinje.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je američka feministkinja Suzan Braunmiler, pokušaj upisivanja u istoriju istoriju silovanja; u svojoj knjizi „Protiv naše volje: muškarci, žene, silovanje“, iznosi tri teze o silovanju:
- Silovanje u ratu je javno.
- Silovanje u ratu je grupno.
- Silovanje u ratu se najčešće završava ubistvom žene.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da od avgusta 1992. godine više nikada neće biti isto. Zločin silovanja žena u Bosni i Hercegovini, na velika vrata ulazi u istoriju (Izveštaji Amnesty International, Bassiuoni, Tadeuš Mazovjetski).
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je na Bečkom tribunalu – zahvaljujući solidarnoj saradnji feminističkih aktivistkinja ženskih grupa i feminističkih pravnih ekspertkinja silovanje proglašeno za ratni zločin.
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti da je pred Međunarodnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu: silovanje akt etničkog čišćenja. Pred Haškim tribunalom za zločine silovanja osuđeni su: Duško Tadić (Prijedor, 1999.), Kunarac, Kovač, Vuković (Foča, 2002.), Dragan Zelenović (2007.).
Pred domaćim sudovima za ratne zločine za zločin silovanja u ratu osuđeni su: Radovan Stanković (Foča, 2006.), Neđo Samardžić (Foča, 2006.), Gojko Janković (Foča, 2007.), Boban Šimšić (Višegrad, 2007.).
Možeš znati sve a ipak vredi ponovo podsetiti šta su rekle neke feministkinje:
Ronda Kopelon: Rat umanjuje osetljivost prema ljudskoj patnji i intenzivira muški osećaj njihove ovlašćenosti da uživaju prava, superiornost, pohlepnost i društvenu dozvolu da siluju, seksualno nasilje nad ženama počinjeno tokom oružanog sukoba ima neke slične karakteristike sa seksualnim nasiljem u počinjenim tokom drugih vremena. Istaći rodnu dimenziju silovanja u ratu je kritičko ne samo zbog prikazivanja žena kao prvih subjekata seksualnog nasilja u ratu već i zbog prepoznavanja zverstva silovanja u tzv. vreme mira.
Zločini nad ženama u ratu su tretirani kao zločini protiv časti, a ne nasilni zločini. Da li je zaštita namenjena ženama ili njihovoj „časti“/“časti“ njihovih muških „vlasnika“ (očeva/braće/muževa)? Da li je Četvrta Ženevska konvencija (1949.) kao i dva dodatna protokola (1977.) imala nameru sprečiti napade ili samo sprečiti zaštitu patrijarhalnog osećaja „časti“?
Ketrin Mekinon: To je silovanje do smrti, kao deo masakra, silovanje da se ubije i da se žrtva natera da poželi da je mrtva. To silovanje je instrument nasilnog proterivanja s ciljem da se žrtve nateraju da napuste svoje domove i da nikada ne požele da se vrate. To silovanje se izvodi da bi se videlo i da bi se o njemu čulo; silovanje kao spektakl. To silovanje se izvodi s ciljem da se podeli zajednica, raspadne društvo, uništi narod.
Silovanje u ratu spaja ksenofobiju i mizoginiju: gde je mržnja seksualizovana, i gde fanatizam postaje orgazam.
Pristanak ne može da bude argument odbrane! (definišući pristanak kao komunikaciju u uslovima neravnopravnosti).
Bilo mi je lično/političko jako važno da pogledam ovaj film. U njemu, tišina počinje da govori. U njemu čuti znači slušati, a slušati znači osećati. Osećati znači svedočiti o krvavim zločinima srpskog režima.
izvor
http://www.facebook.com/notes/milos-uro ... 4367668551" target="_blank
naravno, nema nikakve veze sa temom 
