Bootstrap Framework 3.3.6

[Garbo]

Халил Џибран

"ИЗМЕЂУ НОЋИ И ЈУТРА"


Ослушни, срце моје, и послушај шта говорим:
Душа ми беше моћно стабло
Чије корење сеже у дубине земље,
А гране му се извијају према бескрају.
Душа ми процвета у пролеће, плодове даде у лето,
А када јесен дође сакупих плодове у сребрне посуде
И ставих их на раскрсницу.
Пролазници су их узимали,
Јели и својим путем настављали.

Када јесен мину, када се њени кликтаји
У плач и јадиковку претворише,
У посудама видех само један плод
Који људи мени оставише.
Ја га узех и видех да је несношљиво горак,
Кисео као зелено грожђе, те рекох својој души:
Тешко мени.
Људима сам у уста ставио проклетство
И у утробе непријатељство.
Шта си, душо, учинила са слашћу коју си
Корењем сисала из дубине земље,
Шта си учинила са мирисом
Који су твоје гране упијале из сунчеве светлости?
Потом ишчупах моћно стабло своје душе.

Ишчупах га заједно са кореном из земље
Из које је расло и из које се хранило.
Ишчупах га из прошлости и одузех му
Сећање на хиљаду пролећа и хиљаду јесени.
Затим посадих стабло своје душе на друго место.
Засадих га у поље далеко од стаза времена.
И бдио сам над њим говорећи:
Бдење нас приближава звездама.
Заливао сам га крвљу и сузама говорећи:
У крви има мириса и у сузама сласти.

А када дође пролеће,
Моја душа поново процвета и у лето плодове даде.
У јесен сакупих зреле плодове у златне
Посуде и ставих их на раскрсницу.
Људи су пролазили, сами или у групама,
Али нико не пружи руку да узме из мојих посуда.
Узех и поједох један плод те осетих
Да је сладак попут меда, укусан као рајско врело,
Пријатан као вавилонско вино, мирисан као дах јасмина.
Тада ускликнух:
Људи не желе да кушају благослов, нити истину,
Јер благослов је плод суза , а истина је плод крви!
Затим седох у сенку стабла своје осамљене душе,
У пољу далеко од стаза времена.
Ћути, срце моје, до јутра.
Ћути, јер ваздух засићен одвратним мирисима
Које дах неће да куша.

[Garbo]

Халил Џибран

"МИРИСНИ ПЛОДОВИ ДУШЕ"


Душо, да не стремим Вечности не бих чуо
мелодију коју само Време пева
већ бих живот прекратио и од тела направио
тајну коју гробље скрива

Кад се не бих, душо, купао сузама
и болом украшавао очи
живео бих слеп, са ноктима у очима
и гледао само лик у тами

Што је живот, душо, него ноћ у походу
а ипак је смењује зора која траје
тако ме и жеђ у срцу упућује рајском извору
и гутљају смрти милосрдне

Ако, душо, незналица каже да и душа и тело нестају
да се не враћа оно што нестане
реци му да цвет нестаје али има семенку
која остаје и тајну вечности крије

[Garbo]

Халил Џибран

"ПРОРОКОВ ВРТ"
(Кад вас љубав позове)


Кад вас љубав позове, пођите за њом,
Премда су стазе њене тегобне и стрме.
А кад вас крила њена обгрле,
Препустите јој се,
Премда вас мач, скривен међу перима њеним,
Може повредити.
А кад вам проговори, верујте јој,
Премда вам глас њен може уништити снове,
Као што северац опустоши врт.
Јер, баш као што вас крунише,
Љубав ће вас и разапети.
Исто као што вас подстиче да растете,
Исто тако ће вас и окресати.
Као што се упиње до висина ваших
И милује вам гранчице најтананије
Што трепере на сунцу,
Тако ће се спустити и до вашег корења
И протрести га у његовом пријањању за земљу.
Попут снопља пшеничног,
Сакупиће вас у наручје своје.
Омлатиће вас, да би вас оголила.
Просејаће вас, да би вас отребила од кукоља.
Самлеће вас, до белине.
Умесиће вас, док не постанете гипки.
А онда ће вас изложити својој светој ватри,
Тако да постанете свети хлеб
За свету Божју светковину.

Све ће вам то љубав учинити,
Не бисте ли спознали тајне свог срца
И у спознаји тој постали део срца живота.

Будете ли, ипак, у страху своме
Тражили само љубавни мир и задовољство,
Боље вам је онда да покријете голотињу своју,
И одете са гумна љубави,
У свет који не познаје годишња доба,
Где ћете се смејати,
Али не пуноћом смеха свог
И плакати,
Али не до последње сузе своје.

Љубав не даје ништа осим себе
И ништа не узима, осим себе.
Љубав не поседује, нити допушта да је поседују;
Јер, љубав је довољна љубави.

Кад волите, не треба да кажете: "Бог ми је у срцу",
Већ: "Ја сам у срцу Божјем."
И немојте мислити:
Да можете усмерити путеве љубави,
Јер љубав, ако јој се учините вреднима,
Усмериће ваше путеве.

Љубав нема других жеља него да се испуни.
Али, ако волите, а морате још и да желите,
Нека вам ово буду жеље:
Да се истопите и будете као поток разиграни
Што пева свој милозвук ноћи.
Да спознате бол превелике нежности.
Да вас рани сопствено поимање љубави;
И да крварите драге воље и радосно.
Да се пробудите у праскозорје
Са срцем крилатим и упутите захвалницу
За још један дан љубави;
Да отпочнете у послеподневном часу
И размишљате о љубавном заносу;
Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,
А потом да усните са молитвом за вољеном у срцу
И песмом слављеничком на уснама...

[Garbo]

Халил Џибран

"УОБРАЗИЉА И ИСТИНА"


Живот нас носи овамо и онамо
И судбина нас води од једног до другог.
Не видимо ништа сем препреке на нашем путу,
Нити чујемо ишта сем гласа који уноси страх у наша срца.

Лепота се пред нама указује
Како седи на свом величанственом престолу
И ми јој се приближавамо и зарад наших жудњи ћемо
Укаљати поруб њене одоре и отети јој круну чистоте.

Љубав пролази крај нас огрнута крхкошћу,
Ми је се плашимо и сакривамо се у мрачне дубине,
Или је пратимо и у њено име чинимо зло.

Мудрост стоји на углу улице
И дозива баш нас од мноштва људи,
Али ми је држимо за нешто безвредно
И презиремо оне који је следе.

Мудрост нас позива да јој приђемо ближе,
Да можемо да уживамо у њеном нектару,
И ми јој прилазимо и пунимо наше стомаке,
И тада њена трпеза постаје прилика за
Испољавање ништавности и место за самопонижење.

Природа нам пружа пријатељску руку
И моли нас да уживамо у њеној лепоти,
Али ми се плашимо њеног спокоја
И тражимо уточиште у граду – и сударамо се једни с другима
Као стадо оваца пред вуком који се прикрада.

Истина нас посећује предвођена дечијим осмехом
И пољупцем љубавника,
Ми затварамо врата наше нежности пред њом
И напуштамо је као они којима нешто лежи на савести.

Срце од нас тражи помоћ, и дух нас зове,
Али ми стојимо као скамењени, нити чујемо нити разумемо.
А кад неки човек чује плач срца свога и дозивање духа,
Кажемо да га је обузело лудило, и удаљавамо се од њега.

Тако мудри проводе ноћи а ми за њих не маримо.
Када нас старост стигне ми се плашимо и дана и ноћи.
Пролазимо покрај хлеба живота, и глад црпи нашу снагу.
Како нам се живот чини слатким, а како смо далеко од живота!

[Orlando the Lady]

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=hMuk9XQy ... re=related[/youtube]

ODD poetry

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"MOJA PREOBRAŽENJA"


Ja pjevam sebe kad iz crne bezdane i mučne noći
iznesem blijedo meko lice u kristalno jutro
i s pogledima plivam preko polja livada i voda

Ja pjevam sebe koji umrem na dan bezbroj puta
i bezbroj puta uskrsnem

O Bože daj me umorna od mijena
preobrazi u tvoju svijetlu nepromjenjivu i vječnu zvijezdu
što s dalekog će neba noću sjati
u crne muke noćnih očajnika






"MOLITVA NA PUTU"


Bože
koji si me do ovoga časa doveo nevidljiv
vodi me i dalje koncu mojih želja

Ne ostavi me
umorna i sama nasred puta

Obrazi su moji blijedi
i moje misli nemoćno ko moje ruke vise

Bože
daj da novo plavo jutro
iz umora digne moje misli
da kroz blijede ruke prođe mlaz crvene svježe krvi

Budi
nad mojom glavom moja pratilica zvijezda

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"BOLESNIK"


Moje je tijelo bolesno
i žudi tihu jednu bolnicu

Bolnica bez šuma i bez grada
u praznom blijedom danu
Blijedi dan je odsjev blijeda neba
U mrtvom vrtu zimsko sunce šeta

Mi tihi samostanci bez Boga
u našim bijelim pustim sobama
zaboravljamo život
snivamo
duge tužne blijede prazne naše dane

O okna naša udare pokadšto
krik ples i radost života iz grada
- O grad!
O nemir nemoć naših srca!
O mi smo davno izišli iz života
i mi smo samo svoji spomeni!
U smrt se samo vrata naše kuće otvaraju

-Za rub se zemlje nebo ruši

Veče

-O veče noći naše djevojke!
Tko ljubi sada naše djevojke? -
Mi potonemo u crn ponor snova
i snivamo da svi smo davno pomrli
Već bezbroj ljeta ležimo
Preko nas
u trku idu neba oblaci
Preko nas
u vječnost se bez konca dani noći ruše

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"MJESEČAR"


Bog noći
mjesec
sade s neba
i dokoraca lagano do moje kuće

Polako on se uspne na moj prozor
i spusti pogled na me

On mami mene u noć

Ja ustajem...i moje lice bijelo...smiješi se

Koracam sanen rubovima krova
i šetam kroz noć u visini
-Mene drže meke ruke mjeseca

O tako lak sam...nezemaljski...lebdim
i mogu stati na list stabla

Ne zovite me: glas sa zemlje
smrt je moga nebeskoga bića

Visoko iznad zemlje lebdim lagan kroza sfere





"VEČE I JA"

Nevidljive pozaune tuže
u zapad sunca što se davi u rođenoj krvi

Pozaune su stale. Prva zvijezda dršće
I plavo nebo slazi prema zemlji

Daleko jedna krčma zapjeva u susret noći
i dvije se žene cestom prolazeći pogledaše s mržnjom

Ja skrećem s ceste u šumu
i gledam kako moje ruke bivaju sve plavlje
Iz tame jedna košuta
zuri svojim blagim anđeoskim licem
bez straha u moje divlje oči

Stadoh:
Jedan div se zagledao nagnut
nad sitni modri cvijet u travi

Laki šuštaj?
Dolje
nad zelenom vodom
krvare crvene noge mjeseca





"HERCEGOVINA"

Ja koracam livadama plav od sutona

Na rubu livada je kuća parnog mlina
Iz daljine
to je krvlju namrljana uglasta i gruba
slikarija na nebu

I štogod bliže stižem sve glasnije viču
nebrojene užarene opeke
Ko ne zna, mislio bi da seljaci slave kakvu slavu

Ispod brežuljaka crni vlak se vuče
odmjereno udara
i vrišti
svoj dolaz još dalekoj nevidljivoj stanici

Noć i ja na brdu

Poda mnom načas izrone iz mraka
kuće stabla dvorišta i njive
I opet utonu u mraku
ko u svijesti

Iz tame u me gleda nekoliko svijetlih bijelih prozora:
ko nekoliko bijelih svečanih časova
iz crnog života ljudi

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"SAMOĆA NA VODI"


Moj otac reče sinoć: "Sine, jesen je"
I već su noćas naš kraj cijeli poplavile žute vode

Sa brda silaze ljudi lutaju po vodi
traže ribu ili možda kakvo utopljeno dijete

Nad vodom sjaju njina nijema bakrenasta stroga lica

Kad zastanu odmarajući ruke
njihov pogled pada dug i težak na vodu
i njihova su tijela mirna čvrsta kao od kamena

Vrh vode i vrh ljudi
blizu vrška brda stoji sunce
nalik
na bijeli danji papirnati mjesec

Ja volim jesen vode blijedo papirnato sunce
i plovim sam po glatkoj goloj vodi
Pjevam pjesme mislim i mislima vraćam
sve:
brda vodu ljude sebe
u prve mlade dane zemlje
i mirna gola površina vode
čini mi se: leđa neke praiskonske silne žene

Dan svrši
Sa brda dugi zov na vodu pada
među ljude

I ljudi iščeznu na prvom zaokretu strmih puteljaka

Noć
bezdana i divlja
još nevidljiva
proguta u se sunce

I kada poslije stane i pred moje oči
proguta u se nebo oblake i brda

Ja sâm na vodi
pod svodovima tamne i visoke noći

Kadšto
uspravim se u noć
- lik što budan sniva i
pružim dugo veslo u prazninu mraka

- Zar bi moja duša htjela
da neko iziđe iz tajanstvene noći
i stupi k njoj u njezinu samoću
na crnoj nijemoj vodi? -
Oko mene je tamno
i sve se svršava na rubu vode i na rubu noći

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"GORENJE"


Niz zapadno nebo
i iz rasprsnutih šipaka u vrtu
krv se cijedi

Al s istoka se veče javi plavim licem
i zapad biva bljeđi, crveniji šipci

Ti bježiš k meni
preplašena od grana u mraku
i ćutiš

Zašto ti je tijelo odjedanput plamen?

O kako šipci prskaju
i s nama gore!

Ni zvijezde neće da se jave
da jače bude ovo nijemo gorenje u vrtu

[Garbo]

Antun Branko Šimić

"POVRATAK"


1.

Ti i ne slutiš
moj povratak i moju blizinu

U noći kada šumi u tvom uhu tiha mjesečina
znaj:
ne koraca mjesečina oko tvoje kuće
Ja lutam plavim stazama u tvojem vrtu

Kad koracajući cestom kroz mrtvo svijetlo podne
staneš
preplašena krikom čudne tice
znaj:
to krik je moga srca s blizih obala

I kad kroz suton vidiš crnu sjenku što se miče
s onu stranu mrke mirne vode
znaj:
ja koracam uspravan i svečan
kao pored tebe


2.

Ja sam natrag došao
bez mutnih misli na svom licu
U ljetnu svjetlost
osmjehuje se blago moja duša

Iziđi na svoj prozor
gledaj:
Daleko gdje se preko šuma i crvenih kuća svijetle obale
sa zelenom se vodom moje tijelo igra

Polako ćeš zaboravljati prošlog mene
Pred tobom ja ću rasti
nov i visok

Na obale je došao stanovnik s neke nove zvijezde
i šumi svojom divljom radošću
po vodi i zelenilu

U plavom zraku golo tijelo se zablista
krikne
i izgubi se u dubljini zašumjele zelenkaste vode

[Garbo]

Јехуда Амихај

"ГРАДСКИ ВРТ"


Чекам смрт
поред дрвећа обојеног у бело.
Имао сам мало времена.
Слично човеку који пали шибицу у костурници,
моје је лице било заштићено
и осветљено
Тобом.

Али сада ја чекам смрт.
Када се понови покрет,
када се појаве три звезде,
чекаћу смрт заједно с многим људима,
поред дрвећа обојеног у бело.





"КАДА ЈЕ СВЕТ У ПИТАЊУ"


Када је свет у питању,
ја сам увек попут једног од Сократових ученика:
док ходам поред њега
слушајући његове муке и његове повести,
само ми преостаје да кажем:
Да, сигурно је тако.
Заиста, његове речи су истините.

Када је у питању мој живот: ја сам увек
Венеција:
све оно што су у другима улице,
у мени су текућа и мрачна љубав.

Када је у питању крик, када је у питању тишина,
ја сам увек овнујски рог:
скупљам читаве године један крик
за Страшне дане.

Када су у питању дела
ја сам увек Каин:
луталица пре дела, које нећу извршити,
или после дела,
која се неће поновити.

Када је у питању длан твоје руке,
када је у питању знак мога срца,
и планови моје пути,
када је у питању натпис на зиду,
ја сам увек незналица: не знам
ни да читам – ни да пишем
и моја је глава попут врхова дивљих трава,
које само знају за шуштање и за смер ветра
док судбина хуји кроз мене,
према неком другом месту.





"У ЈАБУЦИ"


Посећујеш ме у јабуци.
Заједно чујемо нож
како љушти око нас, пажљиво,
да се кора не прекине.

Говориш ми. Верујем твом гласу
јер у њему има грудви чврстог бола
као што у правом меду
има грудви саћевог воска.

Дотичем твоје усне прстима:
и то је пророчки покрет.
Усне су ти црвене, као што је сагорело поље црно.
Све је то истина.
Посећујеш ме у јабуци
остаћеш са мном у јабуци
све док нож не обави своје.





"УМОРНИ ЉУДИ"


Уморни су људи ишли ка својим кућама
у ноћи отвореној попут мора.
Они се нису разликовали.
И у својим сновима они грле
оне који се по дану не грле.

Они припадају некоме, нечему.
И они сањају на језику својих удаљених мајки.
Некима је срце жарко црвено.
Другима је срце мирно и топло попут новчића
које дете чврсто држи у својој шаци.

Уморни људи иду ка својим кућама на спавање.
Њихови снови су грешка попут грешке сунца
када кружи око Земље.
Њихови снови су таква грешка.
И њихови животи су таква грешка.

[Garbo]

Перси Биш Шели


"ОБЛАК"

Носим у лету свом цвету ижеднелом
кишу са мора плава;
и лаку сену лишћу зелену
кад у подне спава.
Крило ми стреса росу с небеса
на пупољке грана,
док их мати њише грудима све тише,
сунцем разиграна.
Поља дотичем ја града бичем,
белећи њим зелен крај,
а кад се уморим, даждом га створим,
смејући се кроз грома сјај.

С висине снег сејем, на брда вејем
док борје стравно јечи;
на узглављу белу ноћ спавам целу
уз хук ветрових речи.
Врх двора знана, мог вишњег стана,
муња, мој водич бди,
докле пода мном у бездану тамном
урла гром спутан, зли.
По тлу и води брод мој проводи
водича рука журна;
мамљеног страсним дусима власним
с дна мора пурпурна;
изнад потока, стења висока,
језера дубоког,
тражећ под реком или стеном неком
вољеног духа лог,
док даждом бива, плавет прелива
смех преко лица мог.

Хитра зора с очима метеора
жар перја свог разгрне,
седа на мене, док зраке снене
зорњача небом трне;
ко на руб стене кад одроњене,
трус коју с врха збаци,
орао слети за трен, полети,
крила му злате зраци.
Кад сутон свијен са мора пије
љубав и чари сна,
кад плашт гримизне вечери склизне
са неба све до дна,
крила подвијем, ко голуб спијем
сред гнезда ваздушна.

Девица обла тела од огња бела,
месечином је звана,
клизи ми згодом вунастим подом,
ћувом поноћи гнана.
И гдегод сјајне стопе јој тајне
- анђели само их чују -
провале кров мог чадора тананог,
ту звезде проблискују;
смејем се мило, јер беже чило
ко пчела злаћан рој,
тад отвор распредам и кроза њ гледам
река, језера слој,
ко парчад мала неба, тлом пала
са звезда неизброј.

Престоље сунца славно овијем пламно,
на месец бисер лијем,
вулкане тама стере, звезде трепере,
кад вијор стег мој вије.
Од рта до рта попут растрта
моста над морем бурним,
штит непрозиран висим, кров миран,
брда ми стубови тмурни.

Славолук нежан, куд идем кроз снежан,
олуј и блистај жара,
ваздушне силе преда мном свиле -
дугу од безброј шара;
њом боје веје небо, док смеје
влажна се земља стара.

Мезимче свода ја сам ког вода
и земља сазда;
лапим из пора жала и мора;
мењам се, трајући вазда.
И после кише када се збрише
са свода мрља свака,
кад ваздух, сунце, граде врхунце
плаветна дома лака,
смејем се тајно гробу свом вајном,
па из пећина кише,
ко дете рођен, дух ослобођен
винем се, раку збришем.




"ПОСВЕЋЕНО"

Та погледај ме - не криј очи своје
нек љубављу се из мог ока хране;
она је слика те лепоте твоје
што к'о одблесак у мом уму гране.

Та прозбори ми - твој је глас к'о јека
из срца мога, па ухо ми чује
да већ ме љубиш. К'о госпа си нека
што пред огледалом снове снује.

О своме лицу које у те гледа.
Ја црпем живот док те оком пратим,
а слатко то је. О, како си нежна
кад жалиш мене што толико патим.





"ПРОШЛОСТ"

1.
Хоћеш ли среће заборавит' дане,
Љубави на дну срца закопане;

Лешеве њине да ли цвеће кити
Или ће их лишћа зеленило скрити?

Цвеће беше радост – наша срца млада
А лишће нам само преостала нада.

2.
Хоћеш ли прошлост забораву дати?
Али због тога ће срце да ти пати.

И сећање може срце да сахрани
Да нас мучи, мори у кајања рани.

И шапатом грозним рећи ће нам да је
Пропала радост – бол што вечно траје.




"ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ"

I
Извори се с рекама сједине,
Реке с морем, море с океаном;
И ветри се небом уједине
Емоцијом слатко завитланом.

Ништа није усамљено. Ствари
По божјим се законима споје;
Та спајања један дух озари,
Па што не би тако и нас двоје?


II
Горе љубе неба плаветнило,
А вал вала загрљајем хвата;
И зар би се сестри опростило
Кад би свога презирала брата?

Сунце грли нашу земљу, ето,
Месечина љуби морске пене;
Ал` од какве вредности је све то -
Ако ли ти не пољубиш мене?

[Garbo]

Владимир Мајаковски


"ВОЛИМ"

Бродови -
и они у луке се слише.
Возови - на станицу терају и они.
А мене ка теби нешто тим више -
јер волим -
вуче и гони.
Пушкинов витез у подрум се скрива,
циција у своме новцу да ужива.
Тако ти се враћам
ја, драга, предано
Моје је то срце,
с дивљењем га гледам.
и гар
са себе спира, брије се и мије.
Тако и ја,
теби враћајући се,
зар
не одлазим кући,
зар није?!
Коначној се враћамо мети.
Смртне земаљско наручје веже
Тако
тек што растанемо се
ја и ти,
непоколебљиво ти
тежим.



"ИЗ СВЕГ ГЛАСА"

Већ прође један. И сигурно си легла.
Ко сребрна ока Млечни пут ноћ студи.
Не жури ми се. И муња - телеграм
нема због чега да плаши те и буди.
Као што кажу, инцидент је решен.
Љубавна барка о стварност се здроби.
Ми смо пречистили, и што да се дреше
узајамне боли, увреде и коби.
Погледај само какав је мир над светом.
Ноћ звезданим сјајем небеса скор осу.
У тај час одустајеш да протумачиш све то
историји, вековима и космосу.




"О ЉУБАВИ"

Дим појео ваздух љут.
Соба је -
глава у паклу пуном буке.
Иза тог прозора,
сетих се први пут
лудачки миловах твоје руке.

А сада седиш, срце железно, туђе,
Још је дан -
тераш ме уз осмех, можда лукав.
У тамном ходнику никако да уђе
дрхтајем сломљена рука у рукав.

Поћи ћу,
бесциљно, до бестрага.
Дивљи,
избезумљен,
очајан, јадан.
Не треба
тако
моја драга,
растанимо се одмах сада.

Па, ипак,
моја љубав -
тешко бреме за те
на теби стоји,
ма куд побегла тајно.
Дај, последњим криком својим
да горчину увреда истерамо.
Бука ознојених до умора,
што спас нађе у влатима раже.
Без твоје љубави
ја
немам мора,
волим те стиховима - не помаже.

Да се одмори - и слон се спрема,
легне у песак, врели, истински.
Без твоје љубави
ја
сунца немам,
а не знам где си, не знам с ким си.

-----------------------------------------
Да сам те крунисао
заборавићеш сутра,
и то да ми душа страда од љубавних брига,
а немирних дана карневал мутан
просуће странице мојих књига.

[Garbo]

Сима Пандуровић

"ИСТИ КРАЈ"

Сваким је даном у души празније,
на жалост, — јер то је ипак жалост, драга;
лепе су ствари најпролазније;
па бар да дубоког не оставе трага!

А овако, дуг је живот искушења,
бола и зала што тиште и пеку,
сећања на прошлост, и вечита бдења,
и нада на срећу ненадну, далеку.

И дугачка је наша лудост само,
што верујемо у преокрет свега,
кад ипак добро и сигурно знамо
да је све исто: пре и после њега.

Најзад, ништа, драга, није тако скупо,
да би за њим облак тешке туге ост’о.
Све на овом свету свршава се просто,
одвише просто и очајно глупо.

[Garbo]

Душко Трифуновић


"ЉУБАВНО ПРОСТРАНСТВО"

Волим те само толико колико могу да те прежалим
од тежине речи ваздух се сабија
и наша љубав се пуни екразитом

Што год си даље
то је већи простор што припада нама
и свет изгледа питом

Ако си крај мора
до мора све је наше

Ако си на врх планине
или на старом месту у алеји
или у прошлости с робљем у Мисиру
или у будућности на Касиопеји

Што год си даље
то је већи простор што припада нама

То пространство оправдава постојање моје душе
међу другим светињама.

[Garbo]

"CEKANJE"
Melita Djurisic



Cekanje je
umiranje nedocekanog,
trenutak koji nije dolazak.

Cekanje miriše na bolnice-
nosi postojan zadah truljenja nade.
Cekanje odnosi dah,
ono je nekad molitva,
nekad mržnja i neispavana tuga.
Sve zavisi od godina cekanja,
od oveštalih trenutaka izgubljenih u njemu.
Ja ga mrzim svim onim
čime bih mogla da volim.
Jer, ono je početak i kraj želje,
porodjaj bez ploda.
Molitvenik jastuka, asfalta,
isprepletanih ruku u bioskopima.
Hiljadita suza zbog iste stvari,
a opet prvi bol nepreboljen.

Cekanje je ljubavnik umirućih ljubavi,
ono je dolazak nedolaska,
randevu sa sećanjem.

[Garbo]

"POSLEDNJE PUTOVANJE"
Juan Ramón Jiménez



Otići ću. A ptice će ostati
pjevajući,
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim bijelim zdencem.

Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno,
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.

Umrijet će oni koji su me voljeli,
i svijet će se obnavljati svake godine,
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutat će duh moj, nostalgičan...

Otići ću, i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obijeljena,
bez neba plava i spokojna...
A ptice će ostati pjevajući.

[Garbo]

"THINGS I DIDN'T KNOW I LOVED"
Nazim Hikmet


It's 1962 March 28th

I'm sitting by the window on the Prague-Berlin train
night is falling
I never knew I liked
night descending like a tired bird on a smoky wet plain
I don't like
comparing nightfall to a tired bird

I didn't know I loved the earth
can someone who hasn't worked the earth love it
I've never worked the earth
it must be my only Platonic love

And here I've loved rivers all this time
whether motionless like this they curl skirting the hills
European hills crowned with chateaus
or whether stretched out flat as far as the eye can see
I know you can't wash in the same river even once
I know the river will bring new lights you'll never see
I know we live slightly longer than a horse but not nearly as long as a crow
I know this has troubled people before
and will trouble those after me
I know all this has been said a thousand times before
and will be said after me

I didn't know I loved the sky
cloudy or clear
the blue vault Andrei studied on his back at Borodino
in prison I translated both volumes of War and Peace into Turkish
I hear voices
not from the blue vault but from the yard
the guards are beating someone again
I didn't know I loved trees
bare beeches near Moscow in Peredelkino
they come upon me in winter noble and modest
beeches are Russian the way poplars are Turkish
"the poplars of Izmir
losing their leaves...
they call me The Knife...
lover like a young tree...
I blow stately mansions sky-high"
in the Ilgaz woods in 1920 I tied an embroidered linen handkerchief
to a pine bough for luck

I never knew I loved roads
even the asphalt kind
Vera's behind the wheel we're driving from Moscow to the Crimea
Koktebele
formerly "Goktepé ili" in Turkish
the two of us inside a closed box
the world flows past on both sides distant and mute
I was never so close to anyone in my life
bandits stopped me on the red road between Bolu and Geredé
when I was eighteen
apart from my life I didn't have anything in the wagon they could take
and at eighteen our lives are what we value least
I've written this somewhere before
wading through a dark muddy street I'm going to the shadow play
Ramazan night
a paper lantern leading the way
maybe nothing like this ever happened
maybe I read it somewhere an eight-year-old boy
going to the shadow play
Ramazan night in Istanbul holding his grandfather's hand
his grandfather has on a fez and is wearing the fur coat
with a sable collar over his robe
and there's a lantern in the servant's hand
and I can't contain myself for joy
flowers come to mind for some reason
poppies cactuses jonquils
in the jonquil garden in Kadikoy Istanbul I kissed Marika
fresh almonds on her breath
I was seventeen
my heart on a swing touched the sky
I didn't know I loved flowers
friends sent me three red carnations in prison

I just remembered the stars
I love them too
whether I'm floored watching them from below
or whether I'm flying at their side

I have some questions for the cosmonauts
were the stars much bigger
did they look like huge jewels on black velvet
or apricots on orange
did you feel proud to get closer to the stars
I saw color photos of the cosmos in Ogonek magazine now don't
be upset comrades but nonfigurative shall we say or abstract
well some of them looked just like such paintings which is to
say they were terribly figurative and concrete
my heart was in my mouth looking at them
they are our endless desire to grasp things
seeing them I could even think of death and not feel at all sad
I never knew I loved the cosmos

Snow flashes in front of my eyes
both heavy wet steady snow and the dry whirling kind
I didn't know I liked snow

I never knew I loved the sun
even when setting cherry-red as now
in Istanbul too it sometimes sets in postcard colors
but you aren't about to paint it that way
I didn't know I loved the sea
except the Sea of Azov
or how much

I didn't know I loved clouds
whether I'm under or up above them
whether they look like giants or shaggy white beasts

Moonlight the falsest the most languid the most petit-bourgeois
strikes me
I like it

I didn't know I liked rain
whether it falls like a fine net or splatters against the glass my
heart leaves me tangled up in a net or trapped inside a drop
and takes off for uncharted countries I didn't know I loved
rain but why did I suddenly discover all these passions sitting
by the window on the Prague-Berlin train
is it because I lit my sixth cigarette
one alone could kill me
is it because I'm half dead from thinking about someone back in Moscow
her hair straw-blond eyelashes blue

The train plunges on through the pitch-black night
I never knew I liked the night pitch-black
sparks fly from the engine
I didn't know I loved sparks
I didn't know I loved so many things and I had to wait until sixty
to find it out sitting by the window on the Prague-Berlin train
watching the world disappear as if on a journey of no return

[Ulix]

Dve žene
(Endre Adi)

Umreću, i ništa, ništa,
Samo će dve žene
Zaplakati.

Jedna će biti moja mati,
A druga: jedna druga žena
Koja će plakati.

Lepo je to: dve žene svete
Na jedan grob nose cveće
I kletve.

[Garbo]

Милош Црњански
"СУМАТРА"

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,
Душу нам увија, све тешње,
Бескрајним миром плавих мора,
Из којих црвена зрна корала,
Као, из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

(за Тебе ....)

[Garbo]

Милош Црњански


"НАША ЕЛЕГИЈА"

Не боли нас.
Грачанице више нема,
шта би нам таковска гробља?
Марко се гади буђења и зоре,
гробови ћуте, не зборе.
У небо диже нас
презрив осмех робља.

Нећемо ни победу ни сјај.
Да нам понуде рај,
све звезде са неба скину.
Да нас загрле који нас море,
и њина земља сва изгоре,
и клекну пред нас у прашину.
Да нам сви руке љубе,
и кличу и круне мећу,
и опет затрубе трубе,
цвеће и част и срећу.

Ми више томе не верујемо,
нит ишта на свету поштујемо.
Ништа жељно не очекујемо,
ми ништа не оплакујемо.

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт и презрење.






"ПРИВИЂЕЊА"

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

[Garbo]

Десанка Максимовић

"ПРЕДОСЕЋАЊЕ"

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.
С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

[Garbo]

Иван В. Лалић

"МОЛИТВА"

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
Ко и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане ко воће
И пуне звезда ко плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.




"ЉУБАВ"

Већ годинама учим твоје црте, у које дани
Утискују своје мале ватре; годинама памтим
Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;
Тако те више не препознајем изван памћења
Које те предаје мени, и тако све теже кротим
Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,
И с нама тај свет саграђен око једног тренутка
Као плод око коштице, саткан од нестварног меса
Што има укус муње, укус прашине, укус година,
Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

Већ годинама знам да нестајемо заједно;
Ти прогорена звездом мога сећања, изван које
Све мање те има, ја лепо растурен у теби,
У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,
У свему што пуни те полако, као песак
Постељу реке; и тај наш тренутак
Траје дуже од туђе смрти.

[Garbo]

Вислава Шимборска


Некада смо свет знали насумице:
беше тако мален, могао је стати у стисак руковања,
тако лак да се могао описати осмехом,
тако обичан – као у молитви одјек старих истина.

Није нас чекала историја с победном фамфаром:
сунула нам је у очи прљави песак.
Пред нама беху путеви далеки и слепи,
затровани бунари, горак хлеб.

Наш је ратни плен познавање света:
он је тако велик, могао би стати у стисак руковања,
тако тежак да се може описати осмехом,
тако необичан – као у молитви одјек старих истина.

[Garbo]

Još uvijek živim od ponosa
i na nekom temelju stare slave
gradim utvrde za život kasnije...
I prođem uzdignute glave,
baš kao da ne boli,
kraj tebe i njega,
al kad me tišina proguta i nema nikoga
plačem istim suzama,
kao kad si otišla noći one...
Sad se više ne trudim biti lijepa i zanosna
ne pokazujem gdje mi stoji srce,
sad vise nisam carica u našem malom gradu
niti tjeram za ikoga pravdu,
jer šutim u svom kutku svijeta,
još uvijek od tebe zapečaćena

(za Tebe ....)

[Garbo]

Mogu da podnesem sve
ne plaši se što ću kad me ostaviš
potrudi se da me što prije
i što bezbolnije zaboraviš...
Jer ja te puštam tvojoj sreći
iako to podrazumijeva drugu
ne brini nisam sama
za društvo ću naći tugu...
Mogu da te pratim i ispratim,
i biti Anđeo koji te spašava
mogu uvijek da se vratim
ako me zatrebaš...
Jer ja te puštam tvojoj sreći
iako to podrazumjeva drugu
ne brini nisam sama
za društvo ću naći tugu...

--------------------------------

Tražit ću te na livadama
u šarenim bojama leptira,
u raskoši proljetnih grana,
u prvom pupoljku ruže.
Tražit ću tebe...
Tražit ću te kada je sve dobro
i onda kada me uspomene slome.
Jutrom ću te tražiti u cvrkutu ptica,
a noću u prostranstvima tame.
Tražit ću tebe...
Tražit ću te u letu galeba
i moru valovitom,
u zalasku sunca
i na obali gdje smiju se djeca.
Tražit ću te u novom danu,
i jutarnjoj rosi.
Stavit ću ruku na svoje srce-
i tamo si ti...
I u vjetru nemirnom
što igra se u mojoj kosi.

---------------------------------

Nikad nisam bila za ljubavna jadanja
niti sam prevare opraštala
ako ikada me pitaš o ljubavi
hladno odgovaram,
skupo me plate koji se zaljube,
sa igrom je lako
al ljubav je područje nepoznato,
ja sam mač imam oštrice dvije
ko se zaljubi
i glavu i sve svoje izgubi,
zovu me kamenom, ledenom
a ja sam nekad isto voljela pa izgubila
jednu ženu
srca vatrena duše hladne
sada sam joj blizanka,
kao sto me nekad ranila ona i sve mi odnjela
tako je i zelju za osvetom donjela
pa sada plati svaka za nju
koju sam ludo voljela
voljela pa za nju umrla...

---------------------------------

Planine srca tvoga
teške su i skliske
planine srca tvoga
tako su neosvojive
želim biti alpinist
i popeti se do samoga vrha
tih planina srca tvoga
u oči tvoje poput mora
da zaronim zauvijek
ali ti ne daješ
sunce ispred oblaka
da svojom svjetlošću
dopusti meni
da do vrha dođem
zrak oko njih
sve je rjeđi
dok se penjem
umirem od žeđi
za ljubavi tvojom
koja kao da ni
ne postoji
umirem sa tugom
u suznim očima

(za Tebe ....)

[Garbo]

Krvavo crveni snovi,
snovi utopljeni u suzama,
glasno ispoljavanje nepostojećeg...
Još uvijek čujem tvoje korake,
drhtanje usana,
osjećam poglede...
Postoji li zaista sutra?
Kiša me danas napada,
neobjašnjiva oluja sjećanja...
U tišini gledam
jednolično kapanje suza o tlo,
razmišljam o istinitosti tvojih riječi,
molim za milost...
Nepostojeće staze vode me k tebi,
nepostojeći putevi neostvarivoj želji,
na koljenima još jednom
vikat ću u bezdan...
Prepune sobe iluzija
još uvijek vrište tvoje ime,
Blatnjavi tragovi
ispisuju pjesmu tvog života...
Čitav moj svijet odiše tvojom prisutnošću...
Još uvijek čujem tvoje korake,
drhtanje usana,
osjećam poglede...

--------------------------------------

Prazna čekaonica...
Njen miris i danas opija moj um,
pobuđuje sjećanja...
Klanjam se hladnim zidovima,
izblijedjeli lik još plovi opustošenim hodnicima...
Vrijeme ne postoji,
samo tren i vječnost je naša...
Zacakljeni pogled,
uperen u beskraj
donosi ustajalu melankoliju,
odnosi snove...
Ukrali su mi život,
pobijedili ljubav, ugasili žar...
Nemoćno se previjam,
smrtno ranjena,
njene usne poput sotone
vječno me zovu u ponor...
Tek lagani dodir njene prisutnosti
stvara oluju u davno ugušenim
snovima...
samo ja i sjećanja
i sjecanja...

--------------------------------------

Kratki uzdah još jednom donosi kraj...
U tišini, kradom ispuštena suza
klizi niz lice,
odnosi ogorčenje,
i davno nakupljene strahove...
Nestaje ponovno...
Sva obećanja, zar nikad ih neće ispuniti??
Zar sve što sam vidjela bila je iluzija?
Njene ruke ponovno me podsjećaju
na davno ugušene snove,
njen osmijeh na svjetlost kojom me ispunjavala...
Utopila sam noćas svoje djetinjstvo
u posudi sjećanja,
stvorila svijet u kojem me nije
mogla povrijediti...
gotovo je...
izgubila sam voljenu,
ostala zatočena
u kavezu života,
zacakljena u dvorcu usamljenosti...
Volim ju, a ne shvaća moju želju,
žudim,
a izgubila sam je...

-------------------------------------

Cesto se ljudi zarobe
u prošlosti,
kao u zatvoru
u četiri zida stoje
i samo stare sjene se boje...
A ti me odbrani od starih dana
jer bilo je loših više
nego boljih dana,
jer bilo je više rana
nego što sam bila nasmijana...
a ti me brani
ljubavlju me hrani,
pokaži da me voliš,
makar da sam bila loša ili svetica,
pokazi da me voliš SADA
ne pitaj kakva sam bila nekada...

-------------------------------------

Ljubavi violina
Još u srcu mi svira
ljubavi tvoje violina
iako odavno nas nema
i tvoja ruka te žice ne dira...
još u meni pjesma plače
i kao da srce steže sve jače,
sto više starim to me više boli
ženu koju još uvijek volim...
Još u duši mi se gnijezdi,
još brod u tijelu jezdi,
ta ljubav nemoguća a sveta
vodila me do pakla i raja
na početak i kraj svijeta...
još u srcu mi svira
ljubavi tvoje violina...

-------------------------------------

Ona je tu...
osjećam njen dah svugdje
u sobi mojoj svaka sitnica
na nju me podsjeća
ona je tu
još plovi mojim venama
i pitam se da li moram iskrvariti
da vidim njen sjaj ponovo
u svojim očima
da osjetim taj dah
da ponovo okusim sok orhideje
da opet postanem leptir veličanstveni
jer ona je još tu, ali i teške riječi također
nje nema...pored mene
ali ipak je još ona tu...
u mislima...


(za Tebe ....)

[smaug]

Beethoven's gone, but his music lives on,
And Mozart don't go shopping no more.
You'll never meet Liszt or Brahms again,
And Elgar doesn't answer the door.
Schubert and Chopin used to chuckle and laugh,
Whilst composing a long symphony,
But one hundred and fifty years later,
There's very little of them left to see.

They're decomposing composers.
There's nothing much anyone can do.
You can still hear Beethoven,
But Beethoven cannot hear you.

Handel and Haydn and Rachmaninov
Enjoyed a nice drink with their meal,
But nowadays, no one will serve them,
And their gravy is left to congeal.

Verdi and Wagner delighted the crowds
With their highly original sound.
The pianos they played are still working,
But they're both six feet underground.

They're decomposing composers.
There's less of them every year.
You can say what you like to Debussy,
But there's not much of him left to hear.

Claude Achille Debussy-- Died, 1918.

Christophe Willebald Gluck-- Died, 1787.

Carl Maria von Weber-- Not at all well, 1825. Died, 1826.

Giacomo Meyerbeer-- Still alive, 1863. Not still alive, 1864.

Modeste Mussorgsky-- 1880, going to parties. No fun anymore, 1881.

Johan Nepomuk Hummel-- Chatting away nineteen to the dozen with his mates down the pub every evening, 1836. 1837, nothing.

[Garbo]

Juan Ramón Jiménez

"DA BIH TE VOLIO"

Da bih te volio, sudbini
predao sam svoje srce.
Više se nećeš moći osloboditi
-više se neću moći osloboditi!-
od kobnosti te ljubavi!

Ne mislim na to, ne osjećaš to;
ja i ti smo već ti i ja,
kao more i kao nebo,
a nebo i more postoje
bez svoje volje.



"ŽUTO PROLJEĆE"

April je stizao, pun
žutih cvjetova:
žuti potok,
žuta dolina, brežuljak,
dječje groblje
i vrt, gdje je ljubav živjela.

Sunce je žutom bojom premazivalo svijet,
svojim kosim zrakama;
jao, na zlaćanim ljiljanima,
bistra voda, mlaka;
žuti leptiri
na ružama žutim.

Žuti su vijenci krunili
stabla; dan je bio
zlatno, mirisno blaženstvo,
u zlatnom buđenju života.
Među kostima mrtvih
bog je širio svoje žute ruke.



"ČASOVITI POVRATAK"

Bože moj, kakva, kakva li je bila?
- O srce lažno, neodlučni duše! -
Je l' bila dodir lahora kad puše?
Il' proljeća u bijegu brza krila?

Bila je tako prozračna i laka
ko sjeme na vjetru ... Nevidljiva
ko što je osmijeh kad se u smijeh skriva.
Mutna u zraku ko drhtaj barjaka.

Barjak i osmijeh i sjemenka mala,
proljeće junsko, lahor iz daljine ...
Luda li i tužna tvoga karnevala!

Promjenljivost tvoja u ništa se skrila
- o sjećanje slijepo, o pčelo gorčine! -
Ne znam što si bila, a znam da si bila.



"UMRIJETI"

Umrijeti, to je samo
gledati unutra; otvoriti život jedino
prema unutra, biti tvrđava neosvojiva
za žive iz života.