Bootstrap Framework 3.3.6

[Orlando the Lady]

Kul je Andreevski.

[Garbo]

"LENKA"
Kosta Solev Racin

(for Her)



Otkako Lenka ostavi
kosula tenka lenena
nedovezena na razboj
i na nalomi otide
tutun da redi v monopol -
liceto i se izmeni;
vegi padnaja nadolu
i usti svija koravo.

Ne bese Lenka rodena
za tija pusti tutuni!
Tutuni - zolti otrovi,
za gradi - kitki rozovi.

Prva godina pomina
grutka v srce i legna;
vtora godina pomina
bolest ja v gradi iskina.
Tretata godina zemjata
na Lenka pokri snagata.

I noke koga mesecko
grob i so svila viese
vetercok tiho nad nea
zalna i taga reese:
"Zosto mi, zosto ostana
kosula nedotkaena?
Kosula bese darovna..."

8,9/_7_11...

[Garbo]

"ЉУБАВНА ПЕСМА"
Рајнер Марија Рилке

(for Her)


Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кут, у ком
неће је твоје нијати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас...

[Garbo]

"DA SAM TE UKRAO"
Zeljko Krznaric

(for Her)


Da sam te ukrao
i legao pored tebe
da li bi ljeto zamirisalo
kao što tvoja kosa miriše
da li bi pisalo u mojim pjesmama
ono što sad ne piše
kad sam žedan tvojih uspomena
tvojih godina prije mene
ljubomoran na sve one
koji su s tobom dijelili
sve ono što nisam ja
da sam te ukrao
i legao pored tebe
i ljubio tvoje lijepe prste
tebe bih isto napravio
od ljubavi čvrste
nježnu
s nebom u očima
da me pratiš
i vratiš s neba do sebe
da sam te ukrao
možda ne bih imao ništa
ali bih imao tebe.

[Garbo]

"NE BIRA SE LJUBAV"
Pero Zubac

(for Her)


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.
Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

[Garbo]

"DIVNO JE LJUBAVI ZNATI"
Pablo Neruda

(for Her)


Divno je, ljubavi, znati da
si ovde u noci,
nevidljiva u svom snu i
ozbiljno osamljena
dok rasplicem svoje brige
kao mreze zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi
snovima,
ali telo ti dise tako napusteno,
trazeci me uzalud,
dopunjujuci moj san
kao biljka sto se
udvostrucuje u seni.

Uspavana, bit ces draga
sto ce ziveti sutra,
ali od onih granica
izgubljenih noci,
od ovog biti i ne biti u
kojem se nalazimo
nesto ostaje i vodi nas
svetlu zivota
kao da je pecat sene
obelezio
vatrom svoja tajnovita
stvorenja.

[Garbo]

"SUSRETI"
Miroslav Antic

(for Her)


Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

[Garbo]

"NO MAN IS AN ISLAND"
John Donne


No man is an island, entire of itself
every man is a piece of the continent, a part of the main
if a could be washed away by the sea,
Europe is the less, as well as if a promontory were,
as well as if a manor of thy friends or of thine own were
any man's death diminishes me, because I am involved in mankind
and therefore never send to know for whom the bell tolls
it tolls for thee.

[Garbo]

"NOCAS TE TUGUJEM"
Željko Krznarić

(for Her)


Nocas te tugujem, najdraže moje
s nekim osecajem daljine
Jer, nema nikoga ovde kraj mene,
i niko da mi skine
tu suzu sa obraza.

Nocas te tugujem.

A u istom smo gradu
i iste brojimo minute.
Samo što usne ne ljube i cute,
samo što oci prosipaju sjaj
U nekim drugim sobama,
nekim drugim ljudima.

Nocas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam
Šta je tamo iza jutra,
iza zagrebacke zime.
Postoji li tamo još tvoje ime,
kao što ti u meni postojiš
I ova noc što miriše,
po narancama s juga
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A cini mi se kao sto godina
svetlosti i tame,
kao da se ljubav tamo topi,
na plamenu svece.

I tugujem te nocas…
I tugujem…
I tugujem…

[Garbo]

"THE SADDEST POEM"
Pablo Neruda

(for Her)




I can write the saddest poem of all tonight.


Write, for instance: "The night is full of stars,

and the stars, blue, shiver in the distance."


The night wind whirls in the sky and sings.


I can write the saddest poem of all tonight.

I loved her, and sometimes she loved me too.


On nights like this, I held her in my arms.

I kissed her so many times under the infinite sky.


She loved me, sometimes I loved her.

How could I not have loved her large, still eyes?


I can write the saddest poem of all tonight.

To think I don't have her. To feel that I've lost her.


To hear the immense night, more immense without her.

And the poem falls to the soul as dew to grass.


What does it matter that my love couldn't keep her.

The night is full of stars and she is not with me.


That's all. Far away, someone sings. Far away.

My soul is lost without her.


As if to bring her near, my eyes search for her.

My heart searches for her and she is not with me.


The same night that whitens the same trees.

We, we who were, we are the same no longer.


I no longer love her, true, but how much I loved her.

My voice searched the wind to touch her ear.


Someone else's. She will be someone else's. As she once

belonged to my kisses.

Her voice, her light body. Her infinite eyes.


I no longer love her, true, but perhaps I love her.

Love is so short and oblivion so long.


Because on nights like this I held her in my arms,

my soul is lost without her.


Although this may be the last pain she causes me,

and this may be the last poem I write for her.

[Tungi]

The Profit

But if in your fear you would seek only
love’s peace and love’s pleasure,
Then it is better for you that you cover
your nakedness and pass out of love’s
threshing-floor,
into the seasonless world where you
shall laugh, but not all of your laughter,
and weep, but not all of your tears.

Khalil Gibran

[alexandermagic]

My breath catches in waves,
my heart hammers in remembrance
of a somehow familiar love,
of an enchanting elusive dance.
The resonating voice,
the curve of your lips,
a smile that strikes a familiar chord
from somewhere in the past.
I know you...
I sense you intangible...
just out of reach...
There's a memory burned into my soul
of a promise we beseeched.
Two luminescent souls,
their essence melded into one...
Arching and swirling
against a midnight sun. Freedom and joy,
ecstasy and love
Twin flames incomplete alone...
Yet... magnificent as one.
I have not forgotten or erased
the eternal promise that we made
to find one another
in this new time and place...
I am searching and seeking,
drawing the memory to my senses
though it is still all unclear...
I sense and feel your presence --
this sense of urgency
that I must hurry... pushes me on
Twin Flame... Twin Soul...
Your memory burns strong...
Help me to find you,
to recognize you when I do.
Let the promises of many lifetimes be realized and true.
Twin flame, find me...
Hold me close to your light...
Let me draw from your strength --
let our memories breathe life...
Come to me, my soul mate,
and let our love be
the covenant of a rainbow,
blazed into eternity.

[Garbo]

(for Her)

Miroslav Antic


Britvom cu morati
da te ljustim sa sebe,
da te do krvi, kao krljust, skidam.

Moracu da te otkidam
kao ljusturu skoljke
uraslu u skrapu krecnu.

Jer video sam te svu
Do stida,
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te vecnu,
i isprljanu
i mlecnu.

Zaboravicu ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova cu ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog uzarenog tla.

Sto vekova cu zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesecinu cu kao razanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova cu ovako da te volim,
uzasno da te volim,
Sav od paperja i sav od zla.

[Garbo]

"SJAJ U TRAVI"
William Wordsworth

(for Her)


Sada,
kada ništa na svijetu ne može vratiti dane prohujalog ljeta
naš sjaj u travi i blještavost svijeta,
ne treba tugovati,
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti...
zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svadjali i
da smo bili krivi...

Požurimo, s danima i danima sto će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe...

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali, gazili
ali, tvoje ruke bit će prekratke,
a noge premorene da se vratiš...bit će kasno

Možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrečene tajne
htjeti jedno drugome da kažemo,
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci
jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju...

Ne boj se, jednom ćes se zaljubiti
al' ljubit ćes zato što će te nešto na toj ženi podsjećati na mene...

Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam
život je borba - nastoj pobijediti
ali ako izgubiš - ne smiješ tugovati
cilj života je ljubav - a ona traži žrtve

Bila si moje veliko proljeće
uspomena koja će vjecno živjeti u budućnosti
koje ću se sjećati...

Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela
bit će to ironija tuge...

I nestat će sjaja u travi
nestat će veličanstvenost svijeta
ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo...
moja besmrtna ljubavi...

[Garbo]

"UZALUD JE ODSUTNOST TVOJA"
Zal Kopp

(for Her)


Uvijek, kad ostanem sam, mila,
kroz nesanicu doleti plava ptica
i tvoj osmjeh na postelju spusti.
Uvijek kad sam sam, ljubavi moja,
kad noć neizdrživo boli,
tvoj stidljivi obris
čudesno procvjeta u noći,
i krv tako glasno u meni provri
da s okusom mjesečine
tvoja moćna prisutnost
zavede moje puste ruke
i moji uzdasi u njima zajeca.

Toliko toga u njoj postoji,
toliko tvoga mome biću daje
da je uzaludna odsutnost tvoja.
Uzalud je i usamljenost moja,
uzalud je mrak sto sjenama hara,
jer kad se srce razmaše tamom,
uzalud je prisutnost njena.
I kad noću zaplaču zidovi,
kad zavjese navuku tugu,
ponašam se kao da si kraj mene,
jer tvoja topla prozirnost
kroz polusan miri moju dušu.

Volim kad se svlačiš u škrtoj tišini
i kroz nebo ljubim tvoje nježno lice.
Uzalud je tada ranjivost moja,
nestaje pustoš mojih sjetnih usana.
Uzaludna je, jer tvoja je milost
kao kriška mlade mjesečine zanosna
Uvijek kad sam sam, ljubavi moja,
u vremenu si moga sanjanja,
i s njim čekam miris plave ptice,
jer kad tvoj osmjeh
pažljivo na moje grudi spusti,
uzalud je odsutnost tvoja.

[Garbo]

"POLJUBI ME"
Zak Prever

(for Her)


Desilo se to u kvartu grada svetlosti
gde je zagushljivo i gde je uvek tama.
Zimi kao i leti tamo je uvek zima.
Ona je stajala na stepenicama
On pored nje
Ona pored njega
Noc je i bilo je snega
Osecao se sumpor
To su poslepodne ubijali stenice
Ona mu je govorila:
Ovde je mrak nedostaje mi zrak
Zimi kao i leti ovde je uvek zima
I Bozje Sunce ovamo ne dolazi
Valjda posla ima u boljim kvartovima
Zagrli me cvrsto...
Poljubi me...
Ljubi me dugo...
Ljubi me...
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas
Ovde se umire od svega
I od toplote i od hladnoce i od snega
Ovde zraka nema
Ne budesh li me ljubio umrecu ugushena
Tebi je 15. godina
Meni je 15. godina
Zajedno imamo 30. godina
Sa 30. godina vishe nismo mladi
To su godine kada se radi
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas.
Poljubi me!

[Garbo]

"ПЕСМА БЕЗ КРАЈА"
Миомир Јовановић

(for Her)


Хтео сам ноћас да ти песму пишем
Баш једну од оних које вечно трају,
Како када словом, не могу да дишем,
А ум ми је просут, по твоме бескрају.

Стихови ми плачу негде у прашини
Док мисао тражим дрхтавим прстима,
О колко те има у немој тишини,
У свему што живи, у мојим очима.

Желео сам само да ти руке љубим,
Да далеко време стопим у близину,
А знам да немоћан све поново губим,
И све дубље тонем, у твоју дубину.

Да хтео сам душо да ти песму пишем
Сад док сан се игра са мислима твојим,
Како када словом не могу да дишем,
А ум ми је просут, више не постојим.

Кад ти с јутром сунце лице помилује
А крупне ти очи сан поклоне дану,
И док птица песма, даљином се чује,
Не питај се где сам, ту сам ти на длану.

[Garbo]

"ЖЕЉА"
Миомир Јовановић

(for Her)


Као тихи шапат у тренутку горим
Разагоним жеље од себе далеко,
Ношен дивљим собом у ништа се створим
Да не желим усне залуд би их чек'о.


Има те у свакој капи ове крви
У дубини мене надмоћ твога тела,
Помози да живот у прах што се мрви
Васкрсне у теби, ех када би хтела.


Као тихи шапат ја у теби горим
И разгоним жеље од себе далеко,
Ношен дивљим собом у ништа се створим
Да не желим усне залуд би их чек'о.

[Garbo]

"CEKAJ ME"
Konstantin Simonov

(for Her)


Čekaj me, i ja ću doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek šiju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sjesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek rekne tko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat ćemo kako
preživjeh vatru kletu-
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svijetu.

[Garbo]

"ЗБОГ ЉУБАВИ"
Пол Елијар

(for Her)


Размрсио сам собу где спавам, где снивам
Размрсио сам поље и град где живот проводим,
Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајући бдим.

Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.

Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.

[Garbo]

"KADA MI NEDOSTAJEŠ"
Miroslav Antic

(for Her)


Mislim tuđe misli
Kradem svoje vrijeme
provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snijega ...

kada poželim
Da ti nedostajem
odsanjam pjesmu
zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvijet bijeli.

Kada te nema
Jer tako hoću
zaledim osmijeh
U sebi kažem ime
udahnem duboko
I pomislim -
Tako mi nedostaješ.

[Garbo]

"ПРИЗИВ"
Милан Ракић

(for Her)



Помени ме у молитвама твојим
Кад сунце пада за далеке горе.
Јер знај да мене кобне мисли море,
И да се, као слабо дете, бојим.

Ти чиста душо, буди Геновева
Над заспалим Паризом која бди,
Докле под њеним благословом снева
Љубавник чедан и злочинци сви;

И кад под твојом молитвом заћуте,
О заштитнице вечне душе моје,
Све кобне мисли што ми срце муте,
И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Помени ме у молитвама, мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...

[Garbo]

"JA TE OBOŽAVAM"
Charles Baudelaire

(for Her)


Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

[Garbo]

"UZALUD JE BUDIM"
Branko Miljkovic

(for Her)



Budim je
zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima....
Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe
zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa...

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

[Garbo]

"SONET O NEPOROCNOJ LJUBAVI"
Branko Miljković

(for Her)


Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju...

[Garbo]

"ТУГОМ МУТИШ ОЧИ"
Борис Пастернак

(for Her)


Раздражљива а тако тиха,
сва си од ватре која гори.
Дај ми, у тамно здање стиха
лепоту твоју да затворим.

Гле како су преображене
у жару кућице абажура,
крај зида, крај окна, наше сене
и обриси наших фигура.

С ногама седиш на дивану,
по турски их под собом сплете,
свеједно- на светлу и у тами
ти вазда судиш као дете.

Причајући - на концу се збише
зрнца што ти падоше с врата.
Поглед твој је тужан сувише,
а реч наивна и умиљата.

Реч љубав тек теби могу дати;
све друго је неважно, лако,
за те – свет ћу преименовати,
само ако ти желиш тако.

Можда ће чувство благо, тајно
твој тамни поглед да источи
и твог срца богатство сјајно?!
Зашто ли тугом мутиш очи?

[Garbo]

"CEZNJA"
Milan Rakic

(for Her)


Danas cu ti dati, kada vece padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveca,
U cistoti duse moje, nekad jadne,
Citavu bujicu proletnjega cveca.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve ce biti lepse, sve draze I vise,
Noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome mirise
Krzljava I retka u busenu trava.

I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
Stidljivi sapati u blazenoj tami,
I reci iz kojih prolece mirise...

[Garbo]

"КРАЈ"
Јован Дучић

(for Her)


Хоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.

Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.

И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

[Garbo]

"SERENADA"
Miroslav Antic

(for Her)


Mjesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zalut'o.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snijega,
nasmijan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cvijeta pjegav.

Oprosti, uvijek moram da odem.
Vjetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Što kvase vode
obale niske za skitača.

Uvijek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvijek se biva na ovom svijetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvijek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mjesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno vece žuto.

[Garbo]

"SIGNALI U NOCI"

(for Her)


Mrezama za ljude, lancima za ribe
Privukla si me
Okovima od zlata, rukama oko vrata
Konopcima ljubavi
Svezala si me radosti draga
Okovima od zlata, rukama oko vrata
Konopcima ljubavi.

I sad hodam kao mjesecar
Po zlatnoj stazi sto na vodi sja
Ostavljam svoj camac
Da potone do dna
I trcim po vodi
Mokrih stopala
U svjetioniku nasred mora.

Tvoji signali u noci
Dragi, kada ces doci
Tvoji signali u noci
Dragi, kada ces doci

Mrezama za ljude, lancima za ribe
Vezani su ljudi svi
Oni disu kao jedan, citav svijet je svezan
Konopcima ljubavi.