Sanjao sam Denija.
Kao nailazim ja pešaka na jednu raskrsnicu u mom rodnom gradu, a ono tamo u sred nje sudar. U nekog skršenog fiću koji je naglo zakočio se zakucala neka lada (recimo). I čovek iz lade izlazi...otvaraju se vrata od fiće, kad unutra DENI, gleda nešto po patosu kola, okreće se...kao da mu sudar nije nešto primarno o čemu bi mislio tog trenutka...savija se nešto dole, pipa...i diže se prema onom čoveku što stoji pored otvorenih vrata i pilji u njega, pokazuje mu kažiprst i viče "Slatka voda! SLatka voda!!" uspaničen, uspaničen...Čovek se nešto buni, a Deni insistira da mu gurne prst u usta kako bi se i sam uverio da je to em VODA, i ništa drugo OSIM vode, em slatka...Ja prilazim bliže i čujem Denija kako uplašeno objašnjava da mu se u toku vožnje u kolima (!?!?) pojavila PODZEMNA VODA (!?!?)...čovek gubi strpljenje, kaže kao čoveče, ej, sudar...ja takođe nije baš da razumem šta to Deni priča, kakva voda u kolima, aman...mada me njegov panični strah donekle onespokojava, prelazi i na mene...KAD odjednom iz ulice kojom sam ja išao, normalnoj na njihov pravac kretanja (a što oni ne vide jer su što okrenuti ledjima što zaokupljeni raspravom, pokušaju Denija da mu gurne prst u usta, čovekovim pokušajima da se od toga odbrani...) ja vidim da se niz blagu nizbrdicu survava neka ogromna VODA, kojoj tu mesto uopšte nije, ni reke, ni jezera s druge strane...kao cunami, JURI na dole. Ja naravno pokušavam da viknem, da ih upozorim da se sklone, međutim nema glasa...ja vičem a oni me niti vide niti čuju.
The End