Kolki' sam ja post iskucala ovde, pa me sjebo jedan poziv dok sam kuckala i popizdim i sve obrisem
Lm, 'tela sam da kazem da potpuno odsustvo ljubomore ne mora da znaci da osoba misli da je naj i da niko drugi nema sanse, ko sto je Sitnicava primetila, vec da je osoba u miru sa sobom, da zna da nikako ne moze spreciti da se desi sto se moze desiti. Znaci, ne zna to samo racionalno, kao vecina ljudi, vec to kapira i dusevno.
Ja nisam jedna od tih, ali jesam blizu. Svaki put kad osetim ljubomoru, sada, skroz skapiram da je samo sujeta u pitanju. Nije strah od gubitka, nekako kapiram da ne mogu potpuno da izgubim nekog do koga mi je stalo, ako postoji ljubav (ne funkcionisem tako da nekog moram da imam do kraja zivota i da zivimo zajedno, te mi je drago da bude tu negde, te gubitak kapiram kao neciju smrt ili da me neko zamrzi,a to se objektivno, ne moze bas cesto desavat) nego samo sujeta onako, zacne.
I onda joj kazem-aj zajebi taj rad.
Mnogo je gadna ta sujeta, skroz ume da zamagli vid.