- 26 Apr 2011, 11:15
#2208763
U redu, ovo je stvar kojoj sam posvetio nekih 50 sati mog zivota (barem tako kaze Open Office). Jedna od retkih gej furry prica koje su mi zapale za oko, pa sam odlucio da se oprobam u prevodjenju. Pretpostavljam da ima dosta furija iz bivse Juge (ili onih koji se tako osećaju), a koliko znam nas mentalitet, nemaju svi zivaca da citaju literaturu na stranom jeziku.
Obratite paznju, naime, ova prica sadrzi neke prilično škakljive teme, kao na primer nasilan seks, upotreba teskih droga, fizicko i psihicko zlostavljanje, itd. Preskocite ako ste maloletni ili smatrate sebe osetljivom osobom!
Priča se zove "Fotke 8x10" a original možete naći ovde:
prvi deo http://sofurry.com/page/50234/user
drugi deo http://sofurry.com/page/80951/user
=======================================
-----------------------------------------
Fotke 8x10
napisao Ktarra
preveo Kun
------------------------------------------
Klik.
Bljesak blica rasteruje ono malo senki što su visile po ivicma sobe. Svetlo se plastično presijavalo i bacalo oštre siluete krzna i udova, ali sve te nepravilnosti će se ionako ispeglati u post-produkciji.
Klik.
Grčeći se, savijajući nazad leđa šapa zarivenih u debeo tepih beo kao prvi sneg, beo kao njegovo sopstveno krzno, Pajper je puštao ruke da klize niz telo, ne skidajući pogled sa namigujućeg, treperavog oka objektiva.
Klik.
Zujanje mehanizama, stalni klepet zaslona, jedva čujno cijukanje bilc kondenzatora, pozadinski šum studija, laka muzika i neprestano čavrljanje fotografa.
Klik.
"Daj više očnjaka, Pajper."
Klik.
"Pripadaš kameri, Pajper."
Klik.
"Ti si foto-drolja, hajde pokaži mi!"
Klik.
"Pokaži mi osmeh, Pajperu."
Klik.
"Hajde, jedan osmeh za mene."
Klik.
"Ništa ne postižem sa ovim klincem, Rejneru." Trebalo je par sekundi da shvati da su kamere prestale da klikću, da su sijalice prestale da bljeskaju. Seo je na prostirku, blenući na buljuk fotografa, pomoćnika, menadžera, šminkera, i svog drugog osoblja koje se vuklo po foto sesijama.
Glavni fotograf, visoka lasica koga Paper nikad nije video bez kamere, ozlojeđeno je gledao na njega, mršteći njušku, dok su bezbrojni beznačajnici obletali oko njega, proveravajući ovo ili ono, spuštajući i dizajući svetla, pripremajući da sve bude apsolutno savršeno za sledeće snimanje.
Pajper je neodređeno shvatao da su bili razočarani u njega, ali ga baš nije ni bilo briga tog trenutka. Kao i uvek, sve je izgledalo kao da se događa daleko odavde, nekom drugom. Povrh svega i glava je počela da ga boli. Možda zbog trepćućih svetala, možda je jednostavno bio umoran. U stvarni, nije ga ni bilo briga.
Rejner se odnekud stvorio, spuštajući se pored Pajpera na dlakav zastirač, kopajući po džepu dok je rukom sklanjao par štrčećih dlaka sa Paperovih savršenih plavih očiju. Sredovečna vidra, toga dana izgledao je kosmatiji nego inače, i dok je odmeravao polu-golog Pajpera, držanje mu beše žustrije i grublje nego inače.
"Ma hajde Paperu, malo osmeha za kamere, a?" Rekao je, ali Pajper je samo uzdahnuo, krmeljivo trepćući.
"Uvek se smešim za kamere, Rejner, ili durim, ili mrštim. Muka mi je više." Odgovorio je, umorno gladeći kosu.
"Nemoj ponovo s tim sranjem." Rejner je rekao, mršteći se, kostrešeći svoje kratko, oštro krzno. "Pre ili kasnije kreneš s tim. Uzmi malo ovih, da se opustiš, biće gotovo pre nego što se osvestiš. Onda ćeš malo da se odmoriš, a?" Rekao je, gurajući par svetlo-plavih pilula u Pajperovu njušku. Malo se odupirao, ali se na kraju maši boce iz Rejnerove ruke, kušajući gorki hemijski ugriz pipula pre nego što ih je hladna mineralna voda sprala niz grlo.
Pogledao je gore, i spazio da su fotograf i ekipa imali toliko učtivosti da skrenu pogled dok je gutao pilule. To je sve što je on bio za njih, samo slika, samo posao. Prava lisica je je bila nevidljiva, mastilo na papiru kada se dan završi. Rejner ga je potapšao po ramenu i promrljao nešto dok se udaljavao, a on je blago treptao, pokušavajući da izgleda stidljivo, blenući u namigujuću šumu sočiva, poput očiju vanzemaljaca.
Klik.
Eto ga, tek dvadeset dve i već top model koji prodaje sve što se može zamisliti. Mršave linije, plavook i čistog belog krzna, sve je to napravilo ovu arktičku lisicu prirodnim izborom industrije, sredstvo za prodaju odeće, parfema, kola... Svega. To je sve što je on bio, na kraju, samo sredstvo, alatka za prodaju proizvoda. Njegovo lice se nalazilo u skoro svakom časopisu, na svakom bilbordu, ali to je sve što je on ikada bio - samo lice, njegovo prokleto, dečačko lice od milion dolara.
Klik.
Danas je nosio prugasti džins na kukovima, dovoljno nisko da slika ne postane pornografska, kačeći ruke na viseće trake i gurajući ih u džepove dok se valjao i pokazivao za gladna sočiva, radeći šta god mu je rečeno, dok su kamere beskrajno kliktale i zujale. Srebrno raspeće mu je visilo oko vrata, nešto što ga je ovlaš zabavljalo u svoj ironiji - religiozna ikona koja svetluca na svetlosti bliceva - dok su mu naređivali da se ponaša kao poslednja kuja.
Klik.
Osetio je da pilule počinju da deluju, kako mu se telo oslobađa. Osmeh mu postade prirodniji dok su oči klonule. To je bilo u redu, to ga je uozbiljilo, barem je Rejner tako uvek govorio. Slušao je zapovesti fotografa, bol je još bio tu, ali ga više nije zanimao.
Klik.
Povio je leđa unazad i gladio ruku niz međunožje, osećajući miris uzbuđenja iz pola tuđih međunožja u sobi, koji su očima gladno pratili krivinu njegovog tela. Nije bio siguran da li bi trebalo da oseća hvalu ili gađenje, tako da je prešao preko toga, ignorišući emocije, mašući repom dok je postrance gledao u zid objektiva. Trik manekena je u tome da glumiš kao da će ti par farmerki od života napraviti non-stop orgiju, gde je svako savršena, besprekorna statua. Besprekorna napolje. Kamera ne laže, ona pokazuje tačno ono što je na slici. A zašto?
Klik.
Zato što je to sve što zverke žele da znaju, samo slika, samo scena ispred njih. U slici, sve je akcija, sve lepota, sve radost. Sa slikom, ne moraš da brineš o priči iza nje, o dosadnim detaljima, o istini. Tačno je da slika govori hiljadu reči, ali to su baš one reči koje prodaju magazine, prodaju aute, prodaju džins.
Klik.
Reči kao "savršen."
Klik.
"Prelep."
Klik.
"Besprekoran."
Klik.
Šta mislite, otkud fraza "lep kao slika", Pajper je mislio za sebe dok je nastavio da drhće i okreće se na prostirci, grizući jednu ruku dok je preko ramena gledao na kamere. Sada je već jedva čuo reči fotografa, jedva je mogao išta da oseti sem vreline svetala na njegovom čistom, savršenom krznu. Nije morao da ga sluša, delao je po sopstvenom scenariju, onaj koji je pratio tako dugo da mu se činio lak kao disanje.
Klik.
Pokaži mi seks.
Klik.
Pokaži mi ranjivost.
Klik.
Pokaži mi zadovoljstvo.
Klik.
Pokaži mi kako da budem radostan, kako da budem celovit kupujući ono što mi nudiš.
Klik.
Pokaži mi sliku.
Klik.
Pokaži mi bilo šta sem priče, jer su priče dosadne.
Klik.
Sa svakom sledećom slikom, Pajper je postajao sve više nevidljiv, postajao sve više ništa u džinsu koji je nosio.
Klik.
Doduše, nije uvek bilo ovako. Pajper se sećao vremena kada je život bio jednostavan, kada je sve bilo lakše, kada nisu postojale agencije, ni foto sesije, ni privatne žurke, ni valijum ni vikoden, ni manikiri ni tretmani lepote, ni gomila nametljivih zverki koje nisu htele ništa drugo sem da on nosi njihovu odeću, da stoji pored njihovih auta, da radi ono šta oni kažu i da potom stisnu okidač. Nije bio siguran šta je radio onda, ranije, pre nego što je počeo da provodi dane ispod nemilosrdnog oka kamere.
Sećao se kuće u kojoj je odrastao, sećao se travnatog dvorišta gde je kao dete jurio leptire. Sećao se majke i oca i škole u koju je išao, ali tek jedva. Izgledalo je kao daleka prošlost, pre nego što se preselio u veliki grad i počeo da prodaje sebe radi prodavanja stvari. To je bilo baš čudno, da najjači utisak iz njegovog detinjstva bude jurenje tih prokletih leptira u zadnjem dvorištu. Nije bio siguran zašto mi se to činilo tako posebno, zašto je odudaralo od svih drugih sećanja. Ali uvek se mogao jasno setiti tih sunčanih dana na početku leta, kada je vazduh bio pun obećanja o novom životu i kada su prve od tih zelenokrilih lepotica izlazile iz čaura, po prvi put u godini.
Budući da su arktičke lisice, Pajper i njegova porodica su uvek bili blizu snega, i tokom njegovog detinjstva nisu živeli mnogo daleko od linije večne zime. Malo južnije i završili bi kao one zagorele lisice, njegov otac bi imao običaj da kaže. Leptiri nisu dugo preživeli, ne u toj klimi, ali kada su se pojavili, čak i za tako kratko vreme, ostavili su svoj kratak bljesak lepote, uzvišeno isijavanje života koje on nikad neće zaboraviti.
Topla svetlost šara kroz njihova krila, živahna svetlo-zelena poput najbujnije livade, način na koji su visili i lepršali u vrućem vazduhu, zvuk njegovog sopstvenog smeha dok su plesali van domašaja njegovih šaka, uvek izvan domašaja, uvek tako prokleto jasno. Ako bi se dovoljno skoncentrisao, mogao bi da zamisli da je baš tu, kao da leptiri ponovo plešu ispred njega, van domašaja njegovih šapa. Čak i dok je taj šupak od fotografa lajao naređenja da se skine, da prodaje odeću, sve što mu je trebalo je da sklopi kapke i bio je tamo, ponovo jureći zelene leptire.
Klik.
Sada je na zabavi u potkrovlju nekog glumca, konzerva piva u njegovoj šaci dok priča sa zverkama o kojima ništa nije znao, ništa nije mario. Nije bio siguran ni u kom gradu je te večeri, od svih tih letova u zadnje vreme. Uvek su bili letovi, penjenje, silaženje sa aviona, bez predstave gde ide, Rejner priča ali reči nemaju dejstva pošto su male pilule obavile svoj posao. Ko zna gde je bio večeras? Nju Jork, Pariz, London, Madrid, Berlin, Tokijo, Sidnej, njegov pasoš je imao više pečata nego većina pilota na međunarodnim linijama.
Glavni pevač nekog, za sada, poznatog benda mu je pričao nešto. Pajper je klimao glavom i učtivo se smešio dok ga je slušao kako priča o svojoj gitari, ili možda o autu. Pajper nije bio potpuno siguran, i shvatio je da je vrlo teško da mari o ičemu. Taj tip, visoki vuk u svilenoj košulji otkopčanoj tako da otkriva široke, mrkodlake grudi, ušiju protkanih dijamatskim pirsinzima, mislio je da je neki jebeno vrhunski lik, ali opet, tako su mislile i sve ostale zverke sa kojima je Pajper pričao. Poluglasno je uzdahnuo, još uvek pokušavajući da izgleda zainteresovan za vukove reči. Nije hteo da izgleda malodušno, ali upoznao je tako mnogo osoba, svaki dan neko novi, toliko puno imena i lica koja bljesnu i onda se izgube, bilo je nemoguće zapamtiti ih sve. Zato je izabrao da ne zna nikoga.
Doduše, niko od njih se nije ni interesovao za njega. Sve što su hteli bila je linija njegovih kukova, nestašni smešak sa bezbrojnih bilborda, i naravno, usko, zbijeno dupe koju je nosio ispod vitkog repa. On je bio nevidljiv, naravno. Sve što su videli je bio džins, majica, dezodorans, kabriolet. Hteli su da jebu stvar na prodaju, da jebu statusni simbol. To je bila sledeća velika stvar za kupovinu, Pajper je pretpostavljao. Taj vuk, gos-n Bend Ovog Meseca, će verovatno završiti sa rukom u njegovim gaćama. Možda će Pajper uživati u tome, možda neće. Ionako nije ni bitno, pošto ujutru vuka neće ni videti ni poznavati.
Rejner je bio jedina osoba koju je Pajper uistinu poznavao. Ta vidra je nekada bila maneken baš kao i on, ali su ga godine naterale da se penzioniše. Rejner je bio jedan od onih koji su živeli svoj posao, čiji je svaki minut postojanja bio posvećen karijeri. Kad mu je rečeno da ga više ne mogu koristiti kao modela zato što jednostavno više nije bilo lep, nije pao u očajanje, niti počeo da prodaje tiganje na posleponoćnim šoping kanalima, kao što su mnoge njegove kolege učinile. Ostao je u industriji, i postao menadžer, kanališući sve što je naučio u potragu za sledećom mladom stvari, praveći je savršenom, praveći je onim šta su mnogi želeli da budu, kako bi mogao da prodaje šta god mu je plaćeno da prodaje.
"Lepota je ružna industrija," obično je govorio. Onda bi krenuo da priča o sledećem kastingu, o sledećem pojavljivanju u javnosti, o sledećoj zabavi. Pajper bi prestao da ga sluša, očiju zatvorenih, snova punih leptira.
Klik.
Jednog dana, dok mu je neki dalmatiner stajlista nanosio maskaru pre snimanja reklame za novi parfem, pitao je Rejnera, i svo njegovo iskustvo, kakav je osećaj biti nevidljiv.
"Šta?" Odgovorio je rasejano, u isto vreme pričajući na mobilni.
"Biti nevidljiv. Znaš, uvek biti u centru pažnje, ali tako da te niko nikad ne vidi." Pajper je odgovorio.
"Šta pričaš, jebote? Eno ga tamo bilbord od četiri metra sa tobom gde nosiš ništa sem gaća i keza, u šezdeset šest gradova širom sveta! Kako možeš biti nevidljiv?" Rejner bi ljutito odgovorio, mršteći se na Pajpera neko vreme. Obično bi vidra radila više stvari u isto vreme, deleći pažnju na tako mnogo različitih radnji, da je koncentrisanje se na samo jednu stvar, Pajpera u ovom slučaju, bilo obeshrabrujuće iskustvo.
"Pa..." Pajper bi počeo, nesiguran šta je mislio. "To je kao da... Svi me vide, ali niko ne vidi... Mene, znaš? Oni samo vide gaće, a ne mene." Rekao je, dok mu se ubeđenje topilo u kazanu Rejnerovog pogleda.
"Oh da, ta dilema." Rejner nonšalantno odvrati, izvrćući oči dok je zatvarao mobilni. "Svaki maneken ima tu dilemu pre ili kasnije. Da, to je sve što si ti. Par pantalnoa. Auto. Komad jebenog donjeg veša. Pa to su i svi drugi, to je sve što jesu, samo etikete. Doktor, advokat, knjigovođa, to su samo etikete. Jedina razlika je što tvoja etiketa ima više nula tamo gde piše cena." Rekao je, sa sumornim kezom na licu.
"Po tebi je to ceo život? Novac?" Pitao je, sećajući se okrutnosti u Rejnerovom smehu.
"Misliš da je to zajebano? A šta je sa tobom?" Rejner odgovori. "Kada si zadnji put spasio neku porodicu iz zapaljene zgrade? Kada si zadnji put spasio život? Ne vidim ni vatrogasce, ni doktore, nikoga od tih zverki na bilbordima, samo tebe. Ti si heroj, ti ih sve prejebavaš!" Odgovori, spuštajući se pored Pajpera, sedajući u stolicu. "Oni prave idola od tebe, Pajperu, oni te obožavaju!"
"Oni samo obožavaju sliku!" Pajper procvili, očajno želeći da ga Rejner shvati. Ta vidra nije bila njegov prijatelj, daleko od toga, bio je uobraženi šupak, ali ipak jedina osoba sa kojom bi Pajper mogao da priča, jedini za koga je verovao da će ga saslušati. Bio je i jedini koji je stvarno video Pajpera a ne ručni sat ili par manžetni.
"Postoji li šta drugo sem slike?" Jednostavno je odgovorio, tiho. Njegov iskaz se usekao u lisca dublje nego bilo šta drugo što je ikada rekao. Postoji li šta drugo, sem slike? Da li je postojala osoba uhvaćena na tom filmu? Rejner mu se hladno nasmeja, otvori mobilni i nastavi priču, dok se dalmatinac vratio na svoj posao, utapkavajući crveni puder na praznu školjku koja je sedela na šminkerskoj stolici, pripremajući je za trenutak kada će je napuniti i napraviti od nje nešto drugo.
Na kraju, lepota i jeste ružna industrija.
Klik.
Sada je opet na zabavi, na privatnom balkonu koji gleda na pretrpane i užurbane ulice daleko ispod. Uzdah, beli puder mu ulazi u nozdrvu, oči malo suze dok ih trlja, uzimajući zgužvanu hiljadarku od gos-n Pevaca Benda Ovog Meseca. Nije imao pojma kako je stigao na balkon, ni zašto radi ovo, svakako ne sa ovom propalicom. Obično je uzimao mnogo veće zgužve dolara nego što je dobio od ovog vuka, sa svim tim dijamantskim pirsinzima i izbeljenim zubima, koji će bez sumnje već sledećeg meseca ostati na ulici kada svet izgubi interesovanje za njega i njegovu muziku. Ionako nije bitno. Boje su zatitrale i đavolski zgasle dok mu se mozak povukao dublje nazad, unutra, dok svetlosti grada igraše ispred njegovih očiju. Ovo je već bolje, rekao je sebi, osećam se življim. Osetio je da je sve lepše i svetlije nego što je bilo. Ovo je već bolje.
Moj Bože, bolje da bude. Mrzeo bi da vidi kako izgleda normalno posle ovog boljeg, razmišljao je, dok je nekontrolisao vrteo glavom.
Sada je gledao preko, na ulice ispod, stežući ogradu dok su zverke proticale ispod, jureći tu i tamo, njihovi životi naizgled mali i besmisleni. Ali nešto u vezi sa tom jednostavnošću njihovih života je bilo prekrasno, tako prolazno i besmisleno na prvi pogled, u isto vreme bezobzirno elegantno.
"Sve te zverke dole... Baš kao leptiri." Pajper reče sebi u bradu, izgubljen u mislima i magli u svojoj glavi.
"Da, znam, svi oni su jeben insekti," reče gos-n Bend Ovog Meseca, iza Pajpera, dok je ušmrkavao još jednu debelu liniju. Lisac je uzdahnuo i okrenuo se ka vuku, gledajući ga sa mešavinom sažaljenja i gađenja. Da li su svi bogati, poznati, i lepi, baš ovakvi? Odakle su došli? Da li negde postoji fabrika skotova koja serijski štancuje kopilad, koje mase obožavaju bez ikakvog drugog razloga sem zato što su kopilad?
Da li je Pajper bio jedan od njih? Užasna pomisao, ali valjalo je razmisliti o tome. Možda je i bio, ali ako jeste, nije uvek bio ovakav. Kroz maglovito sećanje Pajper je mogao da ukaže na tačan dan njegove promene, iako je izgledalo da se to dogodilo pre više od jednog veka.
Klik.
Njegov prvi kasting. Izledalo je kao u filmu, ali u stvari, pokupili su ga sa ulice, svežeg u velikom gradu. Rejner ga je spazio kako hoda niz cestu i zgrabio ga, obećavajući novac i slavu u zamenu za njegov lik. Pajper se dvoumio, ali tada je bio skoro bez para, pa je prihvatio ponudu. Zvučalo je kao lak posao, zar ne?
Sećao se da je trebalo da naprave par snimaka za ono što je Rejner zvao "njegov portfolio." Pajper je bio toliko naivan, kada je stigao u grad, da nije ni znao šta to znači. Fotograf ga je prvo pitao da skine majcu, onda pantalone. U prvi mah se složio, ali onda je u strahu odbio. Njegove drhtave ruke su odbile da ih otkopčaju.
"Ej klinac, pa mislio sam da želiš da radiš ovo?" Rejner je pitao. Fotograf je čekao - ista lasica koji ga je često fotografisala, čvrsto držeći kameru u jednoj ruci dok mu je šapa nestrpljivo tapkala po podu, hitro dobovanje nasuprot dobovanju Pajperovog srca.
"Ne želim da se skidam go, Rejneru!" Odgovorio je, drhtavim glasom.
"Niko to ne traži od tebe, momak." Rejner se nasmejao, čineći da se Pajper oseti kao poslednja budala. "Samo želimo da pokažeš malo krzna, to je sve!"
"Samo... Bojim se." Pajper odgovori.
"Reče da si švorc, jel da?"
"D... Da." Lisac odogovori turobno.
"Pa odradi ovo, i nećeš nikad više morati da brineš o novcu. Veruj mi klinac, ti si prirodan! Ti si zvezda!" Rekao je. Pajper je još uvek oklevao, šape su mu se tresle, pa je Rejner gurnuo ruku u džep, tražeći nešto. "Ako si još nervozan, uzmi ovo." Rekao je, pružajući par pilula na dlanu, nebesko plavih kao Pajperove oči. "Olabaviće te, opustićeš se. Uzmi."
Pajper je opet oklevao, ali pogled u Rejnerovim očima, rugajući ton njegovog glasa, nestrpljivo tap-tap-tapkanje fotografove šape, sve je to doprinelo da se oseća glupim, kao neki neotesani seljački klipan u velikom gradu. Uzeo je pilule. Dopustio im je da ga slikaju.
Klik.
Ponovo sećanje, slučajna slika kao kad prelistavaš modni magazin. Metro, Avenija, Krej, Esense, skoro svaka slika je bio Pajper, svaki snimak još jedna prazna slika njega kako nosi neku bezveznu krpicu, šireći te duboke plave oči i duge, skoro ženske trepavice.
Sada je bio na foto sesiji u sred neke pustinje, među zarđalim grdosijama aviona koje je vojska ostavila tu da istrunu. Bilo im je jeftinije da ih samo ostave i to nazovu "reklamaciono polje" nego da ih sve pretope, pa su to i uradili. Tog dana sa njim je bio još jedan maneken, crnodlaki panter po imenu Maks, i njih dvoje su trebali da glume ljubavni par, njuški približenih na santimetar jedan od drugog, nikad se dodirujući. Zašto?
"Zato što je biti gej sada in, bejbi!" Fotograf se glasno kikotao, škljocajući sliku za slikom njih dvoje kako se sudaraju, guraju, penju po olupinama, sve dok se Pajper nije razbesneo. Smeh i bezukusna neprekidna dreka naređenja iz fotografovog grla uspuzala se uz liščeve nerve sve dok nije poželeo da ga zadavi, tu, u pustinji, pred celom ekipom. Njegova osećanja su se očigledno videla, jer ga je Maks pitao šta nije u redu. Desilo se dok je panter glumio ulogu aktivnog, jašući Pajperov mršavi struk.
"Ništa..." Odvratio je. "Znaš... Lepota je ružna industrija." Citirao je vidru, i Maks je napravio grimasu.
"Ne, nije. Najlepša je od svih. Samo nas pogledaj!" Maks reče, smejući se kao i fotograf. Pajper ga je odmah zamrzeo.
"Hoću gej, dečki! Pokažite mi gej!" Fotograf zavrišta, dok mu je kamera beskrajno škljocala.
"Mislim, zar ti ne smeta što si na svim tim slikama, što te obožavaju, a niko te doista ne zna?"
"Pokažite mi kvir!"
"Nemam pojma. Ovo je samo ekstra način da otplatim Ferari." Maks je odgovorio, slegajući ramenima, i ako je Pajper mogao više od ovoga da ga mrzi, sigurno bi tako uradio.
"Pokažite mi homo!" Fotograf je vikao, i Maks je ponovo slegnuo ramenima, spuštajući se da ukrsti njušku sa Pajperom. Žestok poljubac mora da je izgledao odlično na kameri, ali baš kao i sve ostalo u industriji, oskudevao je u strasti, u osećanjima, i u životu. To je bila slika poljubca, odjek, ideja. Ni reči o onome šta stoji iza tog poljupca, nego samo on sam, bez značenja.
"Tako je! Pokaži mi pederluk!" Fotograf je kreštao, a Pajper gutao suze dok ga je panter ljubio.
Klik.
Peder. Ta reč je donela još jedno sećanje, otvarajući zapečaćeni deo u modnom magazinu koji je bio Pajperovo sećanje. Bljesak argumenata, povišenih glasova, vike i cike. Ta reč, korišćena samo jednom, uvek na kraju. Pre nje je bila "bolest," kao kad dobiješ grip i antibiotici će ga srediti. Kao kad bi mogao da svratiš u apoteku i kupiš protivotrov za pederluk.
Izvinite doktore, mogu li da dobijem lek za pedere?
Sad hoću da sam zadovoljan.
Sad hoću da sam zaljubljen, mogu li da dobijem pilulu za to?
Pajper je želeo da sve bude tako lako, ali sve što je sada imao bile su pilule koje bi naterale bol da nestane. Čak i uz njih, još uvek je imao taj bolesni osećaj u utrobi kad god bi se setio očevih reči – bolest - i tihog, prigušenog načina na koji je to rekao.
Ali kada je rekao – pederu – i kada je vikao, pljuvajući, kao za kletvu, Pajper je otišao, bez osvrtanja nazad, bez vraćanja u kuću gde je jurio leptire. Taj život je bio završen. Sve što je ostalo od tog života bile su fotografije, slike u glamuroznom, plastificiranom magazinu njegovog sećanja. Objasnio je Rejneru, jednom, zašto je napustio svoj dom, ali vidra je na to samo slegnula ramenima. Pa dobro, rekao je. To nije neubičajeno, barem ne danas. Vremena su se promenila, ideali su drugačiji za nove generacije.
Rekao je da se Pajper toga ne seća, ali nekada davno, bila je jedna decenija posvećena ničem drugom sem ljubavi i miru. Pa, ne baš, bilo je rata i mržnje, ali svi su imali nadu, radili su za to. Tako se sećam tih godina – Rejner mu je pričao - to je bilo leto ljubavi. Posle toga, došla je decenija tehnološkog napretka, decenija kompjutera i mikročipova. Posle toga, proveli smo vreme obožavajući sami sebe, sigurni u naše mesto u svetu, sigurni da smo dostigli vrhunac civilizacije. To su bile godine koje pamtimo kao godine kada smo mislili da smo stigli na vrh sveta, iako je sada potpuno drugačije.
Svake nedelje, nova pošast. Polarne kape se tope. Imigranti upravljaju državom. Ponestaje nam kiseonika. Bezbrojne epidemije. Dobićeš rak od bilo čega. Teroristi dolaze, možda su već ovde. Ne veruj nikom. Budućnost više nije nešto čemu smo se nadali, već nešto od čega se bojimo, kao mračna oluja koja se nadvija nad obzorjem. Dok mu je pričao o svetu, Pajper se sećao, to bio jedini trenutak kada je Rejner stvarno bio tužan, kao da je sve to, nekako, bila njegova krivica. Te zadnje godine, rekao je, su godine koje će se pamtiti kao godine straha. Na kraju, dodao je, ako bude bilo ikoga da ih se seća.
Potom, uz okrutni kez, dodao je:
"Ali koga zabole? Mi smo ovde da prodajemo. Naravno, možda smo na brodu koji tone, ali smo barem poslednja otvorena prodavnica na Titaniku." Zarežao je, kao da je to nešto čega se treba ponositi.
Klik.
Vratimo se na zabavu u glumčevom potkrovlju. Pajper je teško disao dok ga je gos-n Bend Ovog Meseca jebao od pozadi, njegov topao, groktajući vučji dah je udarao u lišćeva leđa sa svakim potresom noga i šapa. Kad se ovo dogodilo? Da li je Pajper pristao? Sigurno ne, ali eto ga ovde, osećaj vukovog kurca kako ulazi i izlazi iz njega, ugriz bola i zadovoljstva sa svakim potresom kukova.
Pajper je osećao ukus semena u njušci, teški ukus njemu tako prisan i poznat kao bljesak blica ili gorčina pilula. Gledajući ispod, video je svoje krzno umrljano nitima mlečno bele sperme, ali njegov kurac je još uvek bio krut i natekao iznad. Koliko dugo već ovo traje? Nije znao, niti je bio siguran šta se sve dogodilo, dok je vuk vukao ruke duboko po krznu njegovih leđa leđima, bezobrizno mu grebući kožu svojim prljavim kandžama.
Sa svakim udarom izgledalo je da se vuk usađuje sve dublje u Pajperovu usku zadnjicu, i lisac nije mogao a da ne pusti krik, osećajući kako ga vukov natekli čvor pritiska. Koliko god je to bilo prijatno, Pajper je samo želeo da se završi, samo želeo da se otarasi teškog vonja i pirsingzima-ožlebljenog kurca tog prokletog vuka. Sve što je hteo je da ode i istušira se, da se ispira sve dok se ne oseti dovoljno čistim, ali za to bi mu bile potrebne godine.
Guste, svetlucave niske semena po njegovom krznu, ukus sperme na jeziku - možda gos-n Bend Ovog Meseca i nije bio jedini na ovoj zabavi, Pajper je pomislio, dok je slušao vuka kako hropće i dahće. Ali on je jedini ostao, njegov čvor je sada širio liščevu rupu, grubo ga nabijajući do kraja.
"Da, da, ti si dobra droljica..." Vuk dahće u njegovo uvo, zvučeći tako slično kao lasica fotograf sa snimanja. Sve što je Pajper želeo je da se završi, ali znao je da neće skoro. Pitao se šta je vuk mislio da jebe – da li je to bio Kejlajn džins? Šanel broj 5? Novi BMW kabriolet? To je sve što je on bio - jebanje, lik, slika, još jedan proizvod.
Vuk ni na koji način nije mogao jebati Pajpera, niko nije ni znao da Pajper postoji. Tamo napolje je postojao svet pun zverki koje nisu mogle da se nauživaju njegove slike, gluvi na njega kao ličnost. Ali uvek, nekako, tamo negde, iznad linije večnog snega, nalazila se jedna kućica koja je privlačila leptire, na proleće, gde je živeo par lisica koje je nekad zvao "porodica", a koji nisu želeli da znaju za Pajpera.
Misli su sad izbledele. Kokain i talasi orgazma su sprali sve sem osećaja, požude, slike. Pajper se propeo, jednom rukom obuhvatajući vuka oko vrata, drugom čvrsto hvatajući svoj sopstveni ukrućeni čvor, stenjući. Osećaj i zvuk se podigao do krešenda, dok se brana u njemu lomila, Pajper je stezao svoj kurac, štrcajući mlečno beli mlaz. Moglo je izgledati predivno, na fotografiji. Gej je sada in, palo mu je na pamet, njegov um ponovo se igrajući po nekom unutrašnjem scenariu, prema sloganima po kojima je živeo svaki dan svog života.
Klik.
Daj mi penetraciju.
Klik.
Daj mi požudu.
Klik.
Daj mi otuđenost.
Klik.
Daj mi apatiju.
Klik.
Daj mi dve pilule svakog sata, dva gorka spasioca besprekorna i plava kao njegove oči, dva zrna koja miruju na njegovom jeziku, plišana, kadifna kao bilo koji crveni tepih po kome je lisac ikada hodao.
Klik.
Daj mi bilo šta sem pravih osećanja.
Klik.
Daj mi nešto što će mi pomoći da ne poštujem ono što jesam.
Klik.
Vrrrr.
Ček' da zamenim film...
Plop.
Klik.
Vrrrr.
Ajmo ponovo.
Klik.
Bila je noć. Vazduh još uvek svež, sa obećanjem topline koju donosi proleće. Ulice su se kupale u tami, sa malim grupicama svetlosti raštrkanim po uličnim svetlima i kućama. Pajper je stojao ispred jedne od tih, na tremu mesta koje je nekad zvao dom, stisnutih šaka, trudeći se da mu vilica ne drhti.
Ispred njega je bio lisac koga je nekada zvao otac, sa besom i gađenjem na licu, stojao je, zaprečujući ulaz. Pajper je čuo jecanje iznutra, znao je da majka ne želi da ga vidi, da gleda sina koji je osramotio. Mali kofer je ležalo kraj njegovih nogu, gde ga je otac bacio, mršavi i bedni kofer za nešto što je sada sadržalo sav njegov život. Pajper nije obraćao pažnju na kofer, već je fiksirao pogled na lisca koji je stojao na pragu.
"Dao sam ti šansu, dečače." Rekao je. Uopšte nije ličio na svog sina; ramena su mu bila široka, ruke čvrste i mišićave. Pajper je nasledio vitku, žensku liniju od svoje majke, duge trepavice i meko krzno je bilo njeno. Jedina stvar koju je dobio od oca bile su oči – dva para jednakih, ošamućujućih, nebesko plavih očiju koje gledaše napred, na trem, jedina sličnost između oca i sina. "Dao sam ti šansu da se promeniš, ali nisi mogao protiv svoje bolesti, jel' tako?"
"To nije bolest." Pajper reče, trudeći se da mu glas ne zadrhti. Osetio je kako mu se oči vlaže. "Ništa nije pogrešno sa mnom."
"Jeste! Nije ispravno!" Njegov otac je zalajao.
"Ispravno? Zašto ti odlučuješ šta je a šta nije ispravno sa mnom? Neću se promeniti, ni sad, ni nikad. Ponosim se sa ovim što jesam, čak i ako ti to ne možeš." Pajper je odgovorio. Osetio se bolesnim, kao da će smesta briznuti u plač, ali nešto mu nije dalo.
"Onda idi!" Otac je prelomio. "Odlazi odavde, pederčino! Ne želimo da te ikad više vidimo!" Zalupio je vrata ispred Pajperovog nosa. On je ostao da blene u drvenariju vrata. Glava mu je bila prazna. Čuo je da kuknjava u kući raste i postaje sve žalosnija, krajičkom oka je video prozore na kućama kako se pale, i vrata kako se otvaraju, želeći da vide šta se to događa. Mogao je da oseti oči komšiluka kako ga progorevaju, kako ga gledaju kroz zavese, očajni da saznaju sve njegove tajne, ali sve što je mogao bilo je da nastavi da blene u zatvorena vrata nekadašnjeg doma.
Isprva je mislio da će se vrata ponovo otvoriti, da će neko izaći i tražiti da im se pridruži. Pošto se to nije dogodilo, poželeo je da sam to pokuša, da ponovo uđe u kuću i moli za oproštaj, da to mesto ponovo učini svojim domom. Ali kao što je otac rekao, ne žele više nikad da ga vide. Ništa više nije mogao da uradi, sem da ode.
Ovde nije bilo ničega za njega, ni kuća, a ni porodica. Već je izgledalo čudno, lažno, jedno sećanje, slika u magazinu. Ništa nije ostalo za njega, ovde, sem sećanja na leptire. Pokupio je kofer i spustio se niz trem, stupajući u noć, koračajući dalje od malog, nekada toplog jezerca svetlosti.
Klik.
Pajper je zatreptao očima, sporo, spuštajući se iz zagrljaja sna u užasnu stvarnost budnog stanja, prazno zverajući u nepoznati plafon, pokušavajući da se seti šta se dogodilo prethodne noći. Sve mu se činilo prazno, otpaci i zalogaji sećanja u tami.
Bio je na zabavi, onda je ušmrkao koku na krovu sa nekim samoproglašenim vrhunskim muzičarem, onda je... Pajper napravi grimasu, osećajući se osramoćen. Stvarno mu je dozvolio da mu to uradi? Nije bio siguran, sve se činilo kao san, a onda je sanjao cele noći. Uzdahnuo je. Nije ništa sanjao već dugo vremena, i bio je srećan zbog toga. Ta noć rastanka je pohodila njegove snove već dugo vremena, poruga i omraza jača nego ikad.
Seo je na krevet i pokušao da odgurne te misli, blentavo trepćući i razgledajući sobu. Bila je to neka hotelska soba, očigledno, zidovi bezbojno beli kako bi se poklopili sa nameštajem, prazni sem par bezazlenih, apstraktnih slika. Spavao je na velikom bračnom krevetu, i nije se trudio da se pokrije ni da svuče odeću. Osetio se prljavim. Podigao se na šape i napravio par koraka po sobi, suve njuške i bolne glave. Zglobovi na rukama i nogama su mu se ukočili i boleli su ga, i dok je blago masirao bolna ramena, pitao se, kako je, dođavola, stigao ovde.
Posle par minuta besciljnog bauljanja kroz sobu, našao je papirić na kuhinjskom stolu, Rejnerov rukopis.
"Strpao sam te ovde prošle noći, klinjo. Kasting je u dva. Poslaću vozača. Biće super. R."
Pajper je pročitao poruku par puta, ne baš iznenađen kratkom, iznenadnom prirodom vidrine poruke. Uzdahnuo je i počešao bolni vrat, ne obraćajući pažnju na negodovanje iščašenih zglobova. Zašto bi očekivao išta više od njega? On je bio samo objekat, stvar, samo još nešto što bi vidra prodala. Desno od papirića na kuhinjskom stolu, viseći na hromiranoj barskoj stolici, stojalo je odelo u najlon-kesi.
"Lepo izgleda," pisalo je na kesi. Drugim rečima, "vidi ono što ti kažem da vidiš", "radi ono što ti kažem da radiš, "budo ono što ti kažem da budeš." Unutar tog ogromnog, većeg-od-života bića po imenu Pajper, iza Pajpera koji je krasio bilborde i magazine, sa licem koje je teralo na plač i telom od koga poludiš, stojao je Rejner, skriveni lutkar, onaj koji je kontrolisao šta je javnost videla. On je bio majstor, čovek iza zavese u Zemlji Oz, a Pajper, samo hologram. Veći od života, ali samo san. Ideja, forma koja se mogla oblikovati u šta god bi Rejner izabrao za njega.
Gledaj ekran, narode, gledaj šou. Ne obraćajte pažnju na vidru iza zavese.
Pajper je uzdahnuo, sklapajući oči. Bilo je suviše rano ujutru da razmišlja na ovaj način. Još je imao sat ili dva pre nego što limuzina dođe da ga odveze na snimanje, pa se odvukao do tuša i pokušao da sa sebe spere prljavštinu i sećanje na prethodnu noć.
Stojeći u tušu, njegova čisto belo krzno se slepilo za telo, dok je voda dobovala po zatvorenim očima, i para punila kupatilo, čineći sve oko njega nejasno, paperjasto. Pajper bi blokirao svoje misli ovde, pretvarao se da je negde, neko drugi.
Ostao je tako, samo stojeći dole ispod mlaza vruće vode kolko god je mogao da podnese, sve dok se nije iskrao iz kabine, izlazeći iz blagoslovene topline natrag u hladnu stvarnost. Uklonio je vodu iz krzna u velikom, zidnom fenu, i potom obukao odeću što mu je Rejner ostavio. Uske, tamno-sive pantalone koje su isticale svaku njegovu krivinu, nisko na kukovima, pripijena bela majca koja je izgledala kao da se topi u krznu, crveni kaiš, i crveni šal. Pajper se ovlaš sećao da je to bilo "in" ove sezone, neutralni tonovi sa tek malo živih boja.
Telefon u hotelskoj sobi je zazvonio jednom, znao je da ga limuzina čeka u prizemlju. Pokušao je da nađe naočare za sunce, negde su nestale, nije znao gde. Bilo je mnogo lakše suočiti se sa danom kada su mu oči zaštićene od sunca, kao da je postojao neki štit između njega i sveta. Ali izgleda da će sad morati da izađe bez njih.
Pogledao se u ogledalo i video svoj zadivljujući odraz, iskezivši svoj savršeni, izbeljeni osmeh od milion dolara, otkrivajući niske uglačanih, besprekornih zuba oko rubin-crvenog jezika. Nije to bio pravi osmeh, već onaj koji bi im dao kada kažu "osmeh". Kad li sam se zadnji put spontano osmehnuo, pitao se. Kada sam zadnji put zategnuo mišiće čeljusti zbog nečeg iskrenog, prirodnog?
Još je razmišljao o tome dok se spuštao u predvorje hotela, hodajući istim onim hladnim hodom koji je naučio kao maneken; onom vrstom hoda koja je terala svako oko da se okrene za njim. Osećao je njihove poglede na sebi - recepcionara, sobara, prosedog jazavca u fotelji koji je tobož čitao novine, i još nekoga. Stojeći na vratima, ne spuštajuči pogled sa Pajpera, stajao je visok haski u šoferskoj uniformi. Srebrna dugmad su svetlucala na dnevnoj svetlosti dok je skidao kapu.
"Prevoz za g-dina Pajpera?" Rekao je, mirno, toplog i odmerenog glasa.
"Da, to sam ja." Lisac odgovori, ne otkrivajući nikakvu emociju u glasu.
"Dobar dan gospodine." Haski reče, držeći otvorena hotelska vrata za lisca da izađe. Dok je Pajper stojao na ulici, zaslepljen suncem, vozač je pohrlio oko njega da otvori vrata crne limuzine koja se tupo presijavala ispred ulaza u hotel.
Penjanje u mračnu unutrašnjost limuzine beše blagoslov, debeli zatamnjeni prozori su zasenjivali svetlost i vraćali mir njegovim osetljivim očima. Uzdahnuo je dok mu se krzno klizalo između oskudne odeće i hladne crne kože sedišta, nameštajući ramena tako da mu bude što udobnije. Zatvorio je oči i pokušao da sakupi misli, slušajući vozača kako uskače u sedište i vezuje pojas. Blago predenje je označilo početak rada motora, koje je Pajper osetio kroz sedšte kao slabo golicanje.
"Kako ste jutros, gospodine?" Neki glas reče, budeći Pajpera iz obamrlosti. Dvaput je pogledao oko sebe, začuđeno treptajući, dok nije shvatio da mu to vozač priča preko ramena. Limuzina je bila u pokretu.
"A?" Pajper neučtivo odvrati, pre nego što je mozak shvatio značenje reči. "A. Dobro, hvala na pitanju." Rekao je, blago smeten. Nije navikao da priča sa vozačima, konobarima, nosačima, i svim tim beznačajnim zverkama koji su stalno jurile oko njega. U stvari, uopšte nije navikao da priča, njemu su pričali.
"Baš je lep dan danas, hm?" Vozač reče dok se Pajper bečio, gledajući kroz prozor. Čak i sa zatamnjenim staklima, izgledalo je suviše blistavo za njega. Ipak, nebo bejaše čisto, a vazduh blag.
"Da, izgleda tako." Pajperu se vožnja u limuzini uvek činila dezorjentišuće. Na snimanju, drugi su ga gledali, a on ih nije video. Ali iza zatamnjenog stakla limuzine bilo je obrnuto. Mogao ih je sve gledati, a oni su živeli u potpunom neznanju o njegovom postojanju. Gurnuo je ruku u džep, i jedva čujno zveckanje mu izmami osmeh: Rejner ga je suviše dobro znao. Ostavio je bočicu sa onim malim plavim pilulama.
Pajperova šaka nestade u džepu. Polu-utrnuli prsti su šeprtljali oko komplikovanog poklopca. Bočica konačno otvorena, dve na jezik, gorki, poznati ukus pada niz grlo, rastvara se u praznom stomaku. Gurnuo je bočicu nazad u džep i čekao da živost u crevima dopre do mozga, letimično primećujući vozačeve oči u retrovizoru, kako ga posmatraju.
"Bolesni ste, gospodine?" Vozač reče, mršteći se. Pajper primeti boju očiju što ga posmatraše - bogatu, nekako dobro poznatu, sjajno zelenu.
"Da, vozaču, mnogo sam bolestan." Pajper hladno odvrati, iznerviran pitanjem, ne skidajući pogled sa tih očiju i ne sluteći zašto mu se čine tako poznate.
"Slobodno mi recite ako puno pričam, gospodine. Bio sam taksista, a čavrljanje je navika koje se teško oslobodite," reče vozač.
Pajper primeti kako se vozačeve oči skupljaju dok se kezio, i to ga malo opusti. "U redu, ne smeta mi," tiho je odgovorio.
"Hvala gospodine. Smem li da Vas upitam nešto, ako nije suviše lično?"
"Da, šta?"
"Zašto mi izgledate tako poznato, gospodine? Da li sam Vas negde video ranije?" Vozač reče.
Pajper oseti kako mu se vraća gorčina, podsećajući se ko je i šta je. "Da, bez sumnje," grubo je odvratio. Vozač ništa više nije rekao, osećajući da je dotakao osetljivu temu.
Vozili su se nekoliko minuta u tišini. Pajper je gledao na metropolis kroz koji su prolazili. Zaustavili su se na raskrsnici, u najsporijoj traci. Kola su prolazila pored njih, s leve i desne strane, i tada Pajper začu uzdah iznenađenja. Istegnuo je vrat da pogleda šta to vozač gleda, i ugledavši, srce mu pade u petu. Pravo ispred njih, iznad saobraćajne gužve, nadvijao se bilbord sa Pajperom, većim-od-života, bestidno razvučenim preko čitave zgrade, sa nimalo manje bestidnom stavom i odećom.
Prisetio se, bilo je određenih nesporazuma u vezi sa tom reklamom. Bila je suviše sugestivna, kako rekoše, ali su je nekako provukli. Pajper je ležao na leđima, potpuno nag, zaodenut samo svojim podvijenim repom koji mu je prekrivao muškost. Gledajući naviše, ka gledaocu, bile su njegove polu-zatvorene oči, od umora ili od Rejnerovih pilula, nije bio siguran, nije se sećao snimanja. Njegove tanke šake na grudima stojaše jedna preko druge, u gestu koji je prizivao i odbijao u isto vreme. Sedamdeset i dva zasebna panela su sačinjavala ovaj bilbord, sedamdeset i dve ploče koje zajedno činiše jednu nepristojnu liju, veću od života, sa usnama nasmejanim tek toliko da se primete očnjaci, tek "dovoljno da ogladne," kako reče Rejner. U ćošku je bila, skoro nevidljiva, silueta boce parfema, i reči: "Proscio: Pour Homme". To je bilo sve. Pedeset miliona dolara, sedamdeset dva panela, visoko dvanaest spratova i deset metara u širinu. Za bočicu parfema.
Pokušali su da prodaju sve. Ali pre ili kasnije, počeće da prodaju i nas. Pravi proizvod će postati nebitan. Pre ili kasnije, žive zverke će dospeti u prodavnice, njihovi životi će biti nešto što se kupuje i koristi, troši, baca u đubre. Kupci će, jednostavno, kupiti novu.
Pajper je shvatio o čemu vozač razmišlja, o čemu je svako razmišljao kada bi ga video na takvom bilbordu. Verovatno se pitao kako izgleda jebati ga, iskoristiti i baciti, još jedan proizvod kao svi ostali koje je prodavao. Lisac se spusti niže u sedište, postiđen i užasnut onim što je postao, i onim šta su ostali mislili o njemu.
"Savršene su," reče vozač.
"Šta?" Pajper odgovori, zbunjen. To nije bio odgovor koji je njegova slika obično izazivala.
"Njegove... Vaše oči. Znam da sam ih video ranije..." Haski reče, gledajući naizmenično na Pajpera u limuzini, u retrovizoru, pa na Pajpera većeg-od-života preko puta raskrsnice. "To obično peglaju u Fotošopu, oči. Ali Vaše, Vaše stvarno izgledaju tako. Nebesko plave, čiste i prelepe."
"Prelepe?" Pajper odahnu, ukočen.
"Da. Savršene su," haski reče. Onda se svetlo na semaforu promeni i opet su bili u pokretu, pored bilborda, dalje od opscenosti, dalje od svega. Ta opaska je ostala da visi u vazduhu, čak i pošto su reči davno zamukle. Ostala je ta jedna reč, "savršene," i čudni, mali smešak koji je odbijao da nestane sa Pajperove njuške.
Niko nije ciljao kamerom, niko nije viknuo "akcija".
Niko nije rekao "osmeh".
Klik.
* * *
Klik.
Pajper je sada bio u studiju, čekajući da nova klapna počne, nezainteresovano gledajući u hordu zverki koje je trčala oko njega zatežući ovo i ono, popravljajući scenu tu i tamo, blenući naizmenično u svoj posao pa na Pajperovo obnaženo telo. Stojao je na sredini, na pijedestalu, kao bedna i pogana kuja Vavilonska, obećavajući lepotu i zadovoljstvo za šaku dolara. Spasenje plaćeno otkupninom i na rate.
Video je Rejnera u gomili kako naređuje zverkama šta i kako da rade, organizujući njih gotovo trideset, da rade na fotografiji samo jedne lisice. Vidra ga je ponovo ignorisala, mogao je to da oseti. Pajper nije shvatao kako je dospeo u hotel prošle noći, i verovao je da je Rejner našao na zabavi i odvukao do sobe. To ga je učinilo mrzovoljnim čitavog dana.
Coknuo je jezikom, pokušavajući da ne gleda iza sebe, da ne krene da drhti svaki put kada bi pogledao set. U studiju je bilo toplo, on nije nosio ništa sem jedva vidljivih kupaćih gaća, ali i pored krzna nije mogao da spreči drhtanje, osećajući svu težinu gladnih očiju koje blenu u njegova leđa.
"Okej, Pajperu, samo još par minuta." Rejner ga je pozvao, ali Pajper ne odgovori ništa, misli i pažnje jednako rastrojenih. Krajičkom oka je video Rejnera kako nešto šapuće u uvo nekom od asistenata. Vidrine oči su se sjajile dok je gledao mesto gde Pajper sedeše, i Pajper je odmah znao šta ovaj šapuće.
"Prati ga, ne daj mu da ode," to su bile vidrine reči. Pazi na njegovo vladanje, obrati pažnju na Pajpera kućnog ljubimca, na Pajpera klinca, Pajpera roba. Lisac teško uzdahnu i protrlja oči, osećajući se malaksalo i iscrpljeno od prethodne noći. Zglobovi su ga već kočili i glava je počinjala da ga boli, što je značilo da je vreme za još Rejnerovih pilulica. Ali Rejner nije hteo da mu ih da, ili je jednostavno zaboravio.
Možda je mislio da će Pajper popiti celu bočicu, koju mu je ostavio, popiti sve na iskap? Obično bi se to dešavalo, ali iz nekog razloga, Pajper nije posegnuo za njom. Čudno, i bez Rejnera bi sam uzeo pilule kada vreme dodje, ali zasto to nije uradio sada? Šta ga je nateralo da ih odgodi, da se kontroliše, makar za trenutak?
Ništa neobično se nije desilo, sigurno. Bila je ta divlja, dekadentna zabava, poznato jurcanje i šmrkanje, ništa čudno. Tvrd, sirov seks, gde ga je ta propalica iskoristila kao proizvod, tu nema ništa zanimljivo. Jedino čega je mogao da se seti je bila vožnja, i taj novi vozač, koji reče kako su mu oči savršene.
Pajper oseti neko čudno golicanje oko njuške, i primeti da se ponovo smeši, bez ikakvog razloga sem vozačeve opaske tog jutra. Taj vozač, sigurno je imao ime, Pajper se pitao, oblizujući usne.
A šta te briga, na kraju - onaj drugi deo njegovog uma je šaptao, vrućim, mračnim glasom, grickajući rubove njegovih misli – on je samo još jedan od onih potrošača, koji te gleda obnaženog na bilbordima i časopisima, koji drka na tebe, ti si njihov trošak, njihova pornografija. On samo vidi tvoje telo, tvoju sliku u novinama, sliku koja prodaje kola i šampanjac i dijamante, on ne vidi pravog tebe. Na kraju, ti ne postojiš. Slika je sve što si ti, sećaš se?
Samo želim da mu znam ime, da prestanem da ga u mislima zovem "vozač", Pajper reče za sebe, trepćući dok je ekipa proveravala bliceve, zaslepljujući ga. Jedva čujno kliktanje bliceva beše tako tiho u odnosu na čavrljanje gomile zverki ispred i iza njega.
Klik.
Sigurno, pa zato želiš da znaš njegovo ime, odgovori vrući gnevni glasić u njemu.
Klik.
Poludeo si, Pajper reče sebi, gubeći strpljenje.
Klik.
Ja lud - glasić odgovori, siktajući - ja se ne svađam sa samim sobom.
Klik.
Oslobodi me od prokletih misli, Pajper proturi kroz glavu, dok mu je ruka već letela do džepa u pantalonama, tražeći one male plave čuvare razuma. Opsovao je kada mu je ruka udarila u snežno-belo krzno i gaćice, shvatajući da pilule nisu kod njega. U tim uskim gaćicama jedva da je bilo mesta i za Pajpera. Sočiva su bila spremna, suvo gledajući od gore, spremna da ga učine besmrtnim. Kao da već nije bilo dovoljno njegovih fotki.
"Sve spremno, pazi, uključujemo svetla." Rejner objavi, i istog trenutka Pajper oseti udar vreline na leđima. Studijska svetla su se uključila, prosvetljavajući kroz platno, na kome je bila slika starog ambara u žitnom polju, ispod plavog neba. Nije ga ta slika naterala da zadrhti, već nešto pravo ispred njega.
Bile su to dve lutke, verodostojno napravljene dve riđe lisice u seljačkoj odeći, muž i žena, jedno pored drugog. Muž je držao vile u rukama, a žena je gledala negde u daljinu, bezizražajno, oboje upitno, mrtvo blenući u kamere. Podsećalo ga je na neku staru sliku, nije mogao da se seti šta tačno. Naravno, na toj staroj slici nije bilo ni polu-gole lije u kupaćim gaćama.
Pajper nije shvatao šta bi trebalo da prodaje, ionako u većini slučajeva nije ni znao. Za njega je to bilo samo još jedno snimanje, pokazivanje tela ispred kamera. Ali ovog puta, nekako je drugačije. Nije mogao a da ne primeti nešto čudno, uznemirujuće poznato na tim lutkama.
Verovatno samo njegov um, naravno. Ali izraz lica tog lisca-muža, oholi, bezvoljni izraz koji je sugerisao gađenje – podsetilo ga je na izraz lica njegovog oca, te noći koja je sada izgledala tako davno. Te lutke nisu bile arktičke lisice, kao Pajper i njegova porodica, već obične riđe lisice, boje zalazećeg sunca, ali izraz na muževljevom licu je, bez sumnje, bio jezgrovito sličan. Svaki put kada je pogledao beživotne oči te lutke, podsetio se na noć koju je svom snagom pokušao da zaboravi.
Uzdahnuo je i okrenuo pogled, tražeći nešto drugo da mu ulovi pažnju. Spazio je Rejnera u gomili, kako kontroliše tek završene fotke na ekranu laptopa, kriveći njušku u zlokobni kez zadovoljstva. Videvši taj kez, podsetio se na jedan drugi događaj, nešto što se dogodilo pre dve godine, samo par nedelja pošto ga je otac izbacio iz kuće.
Klik.
Bilo je ledena, gorka hladnoća te jeseni, i obećavala je tešku zimu. Toga se Pajper sećao da je razmišljao, dok je hodao prepunim trotoarom, drhteći, ruku gurnutih duboko u džepove. Bio je umoran i gladan, ali je znao da mora da nastavi da se kreće, da traži sebi neki posao.
Hteo je da dokaže da može preživeti u gradu, ne roditeljima, već samom sebi. Ali bilo je teško. Imao je vrlo malo novca kada se zaputio. Čvrsta hrana mu se činila kao daleko sećanje posle toliko nedelja preživljavanja na instant-testenini i supama, ali sad nije imao para čak ni za to. Nije mogao da plati kiriju za sledeći mesec u majušnoj, prljavoj sobi gde je odseo, niti je mogao kupiti sebi topliju odeću za zimu. Nije bio siguran kako će preživeti hladnoću, a gusto krzno mu nije pomagalo protiv jakog gradskog vetra. Niko nije nudio posao, bilo je teško zaposliti se bez iskustva, i malo po malo, lisac je stigao do kraja puta. Praznih džepova i praznog stomaka krstario je ulicama, noću, tražeći nešto, bilo šta.
Nedostajao mu je novac, hrana, toplina, krov nad glavom i krevet u kome bi mogao prespavati. Prigradsko naselje iz koga je pobegao glavom bez obzira, sada mu se činilo kao jedini spas. Ali znao je da se ne može vratiti. Čak i ako bi ga roditelji primili nazad, njegov ponos mu nije dozvoljavao da se vrati, očevo ozlojeđeno ismevanje i majčino povučeno negodovanje. Nije mogao da živi s tim. Opet, bojao se, razmišljajući hoće li se prvo smrznuti ili umreti od gladi. Sreća, činilo mu se, mu je uvek davala ono što ne treba: kod kuće je imao život, ali ne i slobodu, dok je u gradu istu tu slobodu izvojevao po cenu života.
Ne mali broj zverki isteranih iz kuće, a potom sateranih u ćošak u velikom gradu, su pre ili kasnije počeli da prodaju ono što je uvek imalo kupca: ono ispod repa. Bio je to opasan i bedan posao, ali često jedini način da se preživi. Kao retko lepa zverka, Pajper bi mogao sebi napraviti pristojan prihod na taj način. Sam sebe bi lagao kada bi rekao da nije, u očaju, razmatrao i tu mogućnost.
Ali toga dana sudbina mu je zakuvala nešto potpuno drugačije.
"Izvini..." Neko reče, grabeći ga za lakat dok je hodao, razbijajući koprenu preko njegovih misli, vraćajući ga u tvrdu stvarnost. Okrenuo se i spazio dva tamna klikera, Rejnerove male oči, i ozbiljni smešak koji se širio na njuški ispod. "Da li te znam od nekud?"
"Šta?" Pajper upita, smeten, dok su ga bušile Rejnerove oči, oštre kao stvrdla, kao da gledaju kroz njega, ili na nešto ili nekoga iza. "N... Ne, mislim da ne."
"Oh, baš zgodno. Imaš baš ono lice kakvo bi trebalo da stoji na naslovnim stranicama." Vidra promrlja, dok je Pajper crveneo.
"Hvala Vam, ali mislim da razgovarate sa pogrešnom lisicom." Pajper odgovori, pokušavajući da se izvuče, ali vidrin stisak beše čeličan.
"Želiš li da budeš ta lisica?" Rejner odgovori, kradomice, kao da je reč o nekoj tajni. Uneo se u Pajperovo lice, njegove pohlepne okice su žudno pretraživale Pajperove nebesko plave, čekajući na liščev odgovor.
"Ništa mi nije jasno..." Pajper odgovori, počinjuči da oseća strah od ove čudne vidre.
"Mogao bi da budeš na svim naslovnim stranicama, klinac, sve što ti je potrebno je neko da te izvede na put." Vidrin glas se spustio u šapat, braon njuška se približila Pajperovom uvu. Onda, najednom, stisak popusti i šaka se odvoji od prepadnutog lisca, dok je vidra širila čeljusti u nešto što je više ličilo na pakosni mig nego na osmeh. "A taj neko sam ja. Šta misliš?"
"Ne... Ne razumem." Pajper promuca, trljajući bolni lakat.
"Ime mi je Rejner, i ja ću te učiniti slavnim." Reče, kao da je to bila neka činjenica, kao da je sve već isplanirao i samo čekao na lepu budalu, kao što je Pajper, da naiđe i padne mu u šake. Kasnije, Pajper je primetio da upravo to beše slučaj. Rejner je već duže vremena izviđao ulice za neotkrivenim talentima, za nekim koga bi gurnuo pod reflektore.
Ranjivim, to je rekao, Pajper se seti.
"Ti si, klinac, mnogo ranjiv." Rejner je rekao, dva crna oka u hladnoj noći. Ubedio ga je da pođe u restoran, obećavajući da će mu platiti večeru ako dozvoli liscu da ga sasluša.
Obećao mu je sve ono što on nije imao, sve što mu je potrebno da zgrabi njegovu pažnju. Hranu, novac, mesto za život... Sve što mu je potrebno, ali još važnije, rekao mu je da će se starati o njemu.
"Brinuću se o tebi, klinac, zato što ti je potreban neko," vidra reče, i dalje se izgladnelo kezeći. "Obožavaće kako si ranjiv, kako nevino izgledaš, prodavaćeš se kao alva. Ako nemaš nekoga da se brine o tebi, živog će te pojesti, klinac, veruj mi." Pajper ga nije slušao, misli izgubljenih u šolji kafe koja se pušila ispred njegove smrznute njuške.
Sada to zvuči tako glupo, ali on tad bejaše tako gladan, tako malaksao i promrzao, da mu se toplina pića činila važnijom od onoga što mu je vidra pričala. Obazrivo je srkao kafu, iako je bila suviše vruća, trzajući se dok ga je štipala niz grlo, uživajući u osećaju šireće topline u želucu.
"Ali zašto ja?" Pitao je, spuštajuči šolju na sto, prekidajući Rejnera u sred priče o tome kako će ga načiniti zvezdom. "Šta me čini posebnim?"
"Zašto?" Rejner upita, iznenađen, kao da nije mogao poverovati u Pajperovu naivnost. "Zato što si tako jebeno prelep." Na to se lisac neprijatno promeškoljio u sedištu. Obrazi su mu goreli. "Hej, nemoj me pogrešno shvatiti, ne tražim dečka za zabavu. Nisam peder, ne brini oko toga," vidra odvrati, ali Pajperovi obrazi su je još gore zažarili na pomen te reči.
"Da..." Pajper promrlja, obavijajući svoje duge prste oko šolje, ponovo zarivajući njušku u vruće dubine kafe nadajući se da će mu belina krzna sakriti crvene obraze.
"Hoću da kažem, sa takvim telom, mogao bi biti poznat. Ne, morao bi biti poznat." Rejner reče, gledajući unaokolo po restoranu. "Jebeni je zločin što već nisi poznat, ali ako ostaneš uz mene, klinac, daćemo im ono što na šta su čekali. Daćemo im..." Rekao je i ispružio svoj čekinjasti prst ka liscu.
"Pajpera," odgovorio je. Rejner se na to iskezio.
"Tačno, Pajperu. Sviđa mi se." Nasmejao se i pružio mu ruku. "Sviđa mi se, zvuči egzotično. Daćemo im Pajpera, i potrudićemo se da te nikad ne zaborave. Brinuću se o tebi, klinjo, i obećavam da ti u životu nikad ništa neće faliti. Šta kažeš?"
Pajper još bejaše nesiguran. Gledao je u ispruženu ruku, još nesiguran da li da veruje vidri ispred sebe. Glava mu je bila puna priča o velikom zlom gradu. Nervozno je grizao usnu. Da li je imao šta da izgubi?
Klik.
"Pajperu?"
Klik.
Zašto da ne? Pokazao se darežljiv, a inače, šta bi vidra dobila čineći mu nepravdu?
Klik.
"Pajperu?"
Klik.
"Pajperu, jesmo li spremni?"
Lisac protrese glavu, shvatajući da ga vidra zove, da je u studiju, a ne u onom kafiću od pre tri godine. Snoviđenje se zadržalo za trenutak, dok je klimnuo i namestio se u poziciju za slikanje, a onda nestalo, odnesenno zvukom bliceva koji se pune i okidaju.
Klik.
Samo da nije prihvatio vidrinu ruku, mislio je, zabacujući glavu i ramena, gledajući preko ramena na kamere.
Klik.
Bio bi slobodan. Oslobođen svega ovoga.
Klik.
Ma da, slobodan da umre na ulici, odgovori sam sebi, klizeći rukom oko krivine svoje zadnjice, preko bele pruge na ugalj-crnim gaćicama. Rejner te je spasao, napravio nešto do tebe. Pre njega si bio ništa, Pajper reče u sebi, iako je jedva mogao da poveruje u to.
Klik.
A šta sam ja sada? Samo školjka, lik, mahuna. Ja sam ništa, svađao se, vikao naglas u sebi, dok mu je glas odzvanjao u lobanji. Stavio je ruku preko njuške, dodirujući je blago, i pogledao na kamere, sa neukaljanom nevinošću u očima. Nevinošću koja je vrištala da se opogani, obeščasti, uništi.
Klik.
Pa šta? Ti si kao i milioni drugih zverki, koje žive lažne živote, pretvarajući se da su srećni. Makar si poznat, prozbori ponovo glas u njegovoj lobanji.
Klik.
Oh, pa dakle niko na svetu nije srećan? Svi smo osuđeni na patnju?
Klik.
Otkud znam? Ja sam samo glas u tvojoj glavi.
Klik.
Gubim razum – Pajper prošaputa, dok se previjao pred kamerama.
Klik.
Barem to radiš sa stilom, prošapta glas, ali on ga nije slušao, već se osmehivao, dajući im savršen i više od svega lažan osmeh, za sve kamere. Okružen sevanjem, sve vreme je izbegavao oči dve statue iza njega, jer svaki put kad ih je pogledao video je osuđujuće, zgađene poglede svojih roditelja.
Klik.
"Dobro veče gospodine, jeste li imali prijatan dan?"
Pajper bejaše izgubljen u sopstvenom svetu dok je išetao iz studija, osećajući se prljavijim nego posle onoga od prethodne noći – tada je barem davao svoje telo za mnogo nižu cenu. Nije ni shvatio da mu se neko obraća dok nije video vozača kako stoji pored, sa oštrim, profesionalnim osmehom na licu, prateći ga, u iščekivanju.
"O, zdravo." Pajper reče, nesiguran i pomalo gizdav. "Dug... Bio je dug dan," reče, ulazeći u crnu limuzinu koja je čekala ispred. Nameštanje svetla, podešavanje kamera, boja, ekspozicije, čitava armija stilista koja cepidlači svaki centimetar krzna na njegovom telu, sve je to trajalo užasno, užasno dugo. Kao i uvek, iscrpljujuće, naročito pošto je još od jutra bio prilično mamuran. Bilo mu je drago što se mogao uspuzati u tamnu, hladnu unutrašnjost limuzine, zadovoljan što se vraća u hotel na koji sat odmora.
"Možda bi ste želeli da nešto pojedete, gospodine?" Haski upita, dok se uvlačio u vozačko sedište, startujući motor.
"Molim?" Pajper upita, zbunjen.
"Dali su mi instrukcije da se postaram da imate sve što Vam treba, gospodine, ja nisam samo vozač."
"Nisi?"
"Ne. Za vreme rada na Vašem projektu, gospodine, ako Vam nešto treba, šta god zamislite, molim Vas, javite mi. Možete me dobiti i preko telefona u hotelu, preko brzog biranja."
"Stvarno?" Pajper upita, nesiguran da li mu se sviđa ideja ličnog sluge.
"Da gospodine, bilo šta."
"Pa, za početak, prestani da me zoveš gospodine." Pajper reče, odsečno. "Mislim da sam bar nekoliko godina mlađi od tebe. Trebao bi da ja tebe zovem gospodine."
"Da gospodine. Mislim... Izvini." Vozač odgovori, kriveći njušku u osmeh dok se za trenutak okrenuo preko ramena. "Moć navike."
"Onda prestani s tim. Reci, kako da ti saznam ime?"
"Moje ime, gosp... Moje ime?" Haski upita.
"Da, ako ćeš da me pratiš narednih nekoliko nedelja, bolje da znam kako se zoveš."
"Zovem se Dian." Haski odgovori, sevajući svojim prostim zelenim očima u retrovizoru dok je gledao Pajpera. "A ti? Ako nije problem..."
"Naravno da ne. Ja sam Pajper." Lisac odgovori.
"Pajper... Sviđa mi se." Dian odvrati, a Pajper moraše da pogleda u stranu, skrivajući osmeh.
"Skoro smo kod hotela, gos-n. Pajper..." Dian poče, ali ga lisac prekide.
"Samo Pajper, molim te." Pajper odgovori, malo oštrije nego što je hteo. "Pajper je u redu."
"U redu, Pajperu, stigli smo kod hotela. Jesi li siguran da ti ništa više ne treba?" Haski upita, okrećući svoju vlažnu njušku prema Pajperu, dok je parkirao limuzinu u podzemnu garažu hotela. Pajper je odbio, puštajući Diana da čeka par sekundi u neizvesnosti dok je izlazio. "Pa, ako ti treba nešto, znaš kako da me dobiješ," haski mu reče pre nego što je Pajper odšetao, još se toplo smešeći.
U hotelskoj sobi, Pajper je čvrsto zatvorio vrata, isključujući mobilni i telefon u sobi, potom je ugasio svetlo i počeo da se skida. Snežno-belo krzno se presijavalo u tami, osvetljeno svetlošću grada koji je bujao kroz prozor. Mislio je da se ušunja u tuš, spere prljavštinu koju je zamišljao da se svakog dana lepi za njegovo krzno, i proba da se opere. Posle toga, bacio bi se u luksuzni krevet, gde bi isključio um od svega, i prosto spavao.
Barem je to bio plan. Svi zglobovi su ga boleli i oset
Obratite paznju, naime, ova prica sadrzi neke prilično škakljive teme, kao na primer nasilan seks, upotreba teskih droga, fizicko i psihicko zlostavljanje, itd. Preskocite ako ste maloletni ili smatrate sebe osetljivom osobom!
Priča se zove "Fotke 8x10" a original možete naći ovde:
prvi deo http://sofurry.com/page/50234/user
drugi deo http://sofurry.com/page/80951/user
=======================================
-----------------------------------------
Fotke 8x10
napisao Ktarra
preveo Kun
------------------------------------------
Klik.
Bljesak blica rasteruje ono malo senki što su visile po ivicma sobe. Svetlo se plastično presijavalo i bacalo oštre siluete krzna i udova, ali sve te nepravilnosti će se ionako ispeglati u post-produkciji.
Klik.
Grčeći se, savijajući nazad leđa šapa zarivenih u debeo tepih beo kao prvi sneg, beo kao njegovo sopstveno krzno, Pajper je puštao ruke da klize niz telo, ne skidajući pogled sa namigujućeg, treperavog oka objektiva.
Klik.
Zujanje mehanizama, stalni klepet zaslona, jedva čujno cijukanje bilc kondenzatora, pozadinski šum studija, laka muzika i neprestano čavrljanje fotografa.
Klik.
"Daj više očnjaka, Pajper."
Klik.
"Pripadaš kameri, Pajper."
Klik.
"Ti si foto-drolja, hajde pokaži mi!"
Klik.
"Pokaži mi osmeh, Pajperu."
Klik.
"Hajde, jedan osmeh za mene."
Klik.
"Ništa ne postižem sa ovim klincem, Rejneru." Trebalo je par sekundi da shvati da su kamere prestale da klikću, da su sijalice prestale da bljeskaju. Seo je na prostirku, blenući na buljuk fotografa, pomoćnika, menadžera, šminkera, i svog drugog osoblja koje se vuklo po foto sesijama.
Glavni fotograf, visoka lasica koga Paper nikad nije video bez kamere, ozlojeđeno je gledao na njega, mršteći njušku, dok su bezbrojni beznačajnici obletali oko njega, proveravajući ovo ili ono, spuštajući i dizajući svetla, pripremajući da sve bude apsolutno savršeno za sledeće snimanje.
Pajper je neodređeno shvatao da su bili razočarani u njega, ali ga baš nije ni bilo briga tog trenutka. Kao i uvek, sve je izgledalo kao da se događa daleko odavde, nekom drugom. Povrh svega i glava je počela da ga boli. Možda zbog trepćućih svetala, možda je jednostavno bio umoran. U stvarni, nije ga ni bilo briga.
Rejner se odnekud stvorio, spuštajući se pored Pajpera na dlakav zastirač, kopajući po džepu dok je rukom sklanjao par štrčećih dlaka sa Paperovih savršenih plavih očiju. Sredovečna vidra, toga dana izgledao je kosmatiji nego inače, i dok je odmeravao polu-golog Pajpera, držanje mu beše žustrije i grublje nego inače.
"Ma hajde Paperu, malo osmeha za kamere, a?" Rekao je, ali Pajper je samo uzdahnuo, krmeljivo trepćući.
"Uvek se smešim za kamere, Rejner, ili durim, ili mrštim. Muka mi je više." Odgovorio je, umorno gladeći kosu.
"Nemoj ponovo s tim sranjem." Rejner je rekao, mršteći se, kostrešeći svoje kratko, oštro krzno. "Pre ili kasnije kreneš s tim. Uzmi malo ovih, da se opustiš, biće gotovo pre nego što se osvestiš. Onda ćeš malo da se odmoriš, a?" Rekao je, gurajući par svetlo-plavih pilula u Pajperovu njušku. Malo se odupirao, ali se na kraju maši boce iz Rejnerove ruke, kušajući gorki hemijski ugriz pipula pre nego što ih je hladna mineralna voda sprala niz grlo.
Pogledao je gore, i spazio da su fotograf i ekipa imali toliko učtivosti da skrenu pogled dok je gutao pilule. To je sve što je on bio za njih, samo slika, samo posao. Prava lisica je je bila nevidljiva, mastilo na papiru kada se dan završi. Rejner ga je potapšao po ramenu i promrljao nešto dok se udaljavao, a on je blago treptao, pokušavajući da izgleda stidljivo, blenući u namigujuću šumu sočiva, poput očiju vanzemaljaca.
Klik.
Eto ga, tek dvadeset dve i već top model koji prodaje sve što se može zamisliti. Mršave linije, plavook i čistog belog krzna, sve je to napravilo ovu arktičku lisicu prirodnim izborom industrije, sredstvo za prodaju odeće, parfema, kola... Svega. To je sve što je on bio, na kraju, samo sredstvo, alatka za prodaju proizvoda. Njegovo lice se nalazilo u skoro svakom časopisu, na svakom bilbordu, ali to je sve što je on ikada bio - samo lice, njegovo prokleto, dečačko lice od milion dolara.
Klik.
Danas je nosio prugasti džins na kukovima, dovoljno nisko da slika ne postane pornografska, kačeći ruke na viseće trake i gurajući ih u džepove dok se valjao i pokazivao za gladna sočiva, radeći šta god mu je rečeno, dok su kamere beskrajno kliktale i zujale. Srebrno raspeće mu je visilo oko vrata, nešto što ga je ovlaš zabavljalo u svoj ironiji - religiozna ikona koja svetluca na svetlosti bliceva - dok su mu naređivali da se ponaša kao poslednja kuja.
Klik.
Osetio je da pilule počinju da deluju, kako mu se telo oslobađa. Osmeh mu postade prirodniji dok su oči klonule. To je bilo u redu, to ga je uozbiljilo, barem je Rejner tako uvek govorio. Slušao je zapovesti fotografa, bol je još bio tu, ali ga više nije zanimao.
Klik.
Povio je leđa unazad i gladio ruku niz međunožje, osećajući miris uzbuđenja iz pola tuđih međunožja u sobi, koji su očima gladno pratili krivinu njegovog tela. Nije bio siguran da li bi trebalo da oseća hvalu ili gađenje, tako da je prešao preko toga, ignorišući emocije, mašući repom dok je postrance gledao u zid objektiva. Trik manekena je u tome da glumiš kao da će ti par farmerki od života napraviti non-stop orgiju, gde je svako savršena, besprekorna statua. Besprekorna napolje. Kamera ne laže, ona pokazuje tačno ono što je na slici. A zašto?
Klik.
Zato što je to sve što zverke žele da znaju, samo slika, samo scena ispred njih. U slici, sve je akcija, sve lepota, sve radost. Sa slikom, ne moraš da brineš o priči iza nje, o dosadnim detaljima, o istini. Tačno je da slika govori hiljadu reči, ali to su baš one reči koje prodaju magazine, prodaju aute, prodaju džins.
Klik.
Reči kao "savršen."
Klik.
"Prelep."
Klik.
"Besprekoran."
Klik.
Šta mislite, otkud fraza "lep kao slika", Pajper je mislio za sebe dok je nastavio da drhće i okreće se na prostirci, grizući jednu ruku dok je preko ramena gledao na kamere. Sada je već jedva čuo reči fotografa, jedva je mogao išta da oseti sem vreline svetala na njegovom čistom, savršenom krznu. Nije morao da ga sluša, delao je po sopstvenom scenariju, onaj koji je pratio tako dugo da mu se činio lak kao disanje.
Klik.
Pokaži mi seks.
Klik.
Pokaži mi ranjivost.
Klik.
Pokaži mi zadovoljstvo.
Klik.
Pokaži mi kako da budem radostan, kako da budem celovit kupujući ono što mi nudiš.
Klik.
Pokaži mi sliku.
Klik.
Pokaži mi bilo šta sem priče, jer su priče dosadne.
Klik.
Sa svakom sledećom slikom, Pajper je postajao sve više nevidljiv, postajao sve više ništa u džinsu koji je nosio.
Klik.
Doduše, nije uvek bilo ovako. Pajper se sećao vremena kada je život bio jednostavan, kada je sve bilo lakše, kada nisu postojale agencije, ni foto sesije, ni privatne žurke, ni valijum ni vikoden, ni manikiri ni tretmani lepote, ni gomila nametljivih zverki koje nisu htele ništa drugo sem da on nosi njihovu odeću, da stoji pored njihovih auta, da radi ono šta oni kažu i da potom stisnu okidač. Nije bio siguran šta je radio onda, ranije, pre nego što je počeo da provodi dane ispod nemilosrdnog oka kamere.
Sećao se kuće u kojoj je odrastao, sećao se travnatog dvorišta gde je kao dete jurio leptire. Sećao se majke i oca i škole u koju je išao, ali tek jedva. Izgledalo je kao daleka prošlost, pre nego što se preselio u veliki grad i počeo da prodaje sebe radi prodavanja stvari. To je bilo baš čudno, da najjači utisak iz njegovog detinjstva bude jurenje tih prokletih leptira u zadnjem dvorištu. Nije bio siguran zašto mi se to činilo tako posebno, zašto je odudaralo od svih drugih sećanja. Ali uvek se mogao jasno setiti tih sunčanih dana na početku leta, kada je vazduh bio pun obećanja o novom životu i kada su prve od tih zelenokrilih lepotica izlazile iz čaura, po prvi put u godini.
Budući da su arktičke lisice, Pajper i njegova porodica su uvek bili blizu snega, i tokom njegovog detinjstva nisu živeli mnogo daleko od linije večne zime. Malo južnije i završili bi kao one zagorele lisice, njegov otac bi imao običaj da kaže. Leptiri nisu dugo preživeli, ne u toj klimi, ali kada su se pojavili, čak i za tako kratko vreme, ostavili su svoj kratak bljesak lepote, uzvišeno isijavanje života koje on nikad neće zaboraviti.
Topla svetlost šara kroz njihova krila, živahna svetlo-zelena poput najbujnije livade, način na koji su visili i lepršali u vrućem vazduhu, zvuk njegovog sopstvenog smeha dok su plesali van domašaja njegovih šaka, uvek izvan domašaja, uvek tako prokleto jasno. Ako bi se dovoljno skoncentrisao, mogao bi da zamisli da je baš tu, kao da leptiri ponovo plešu ispred njega, van domašaja njegovih šapa. Čak i dok je taj šupak od fotografa lajao naređenja da se skine, da prodaje odeću, sve što mu je trebalo je da sklopi kapke i bio je tamo, ponovo jureći zelene leptire.
Klik.
Sada je na zabavi u potkrovlju nekog glumca, konzerva piva u njegovoj šaci dok priča sa zverkama o kojima ništa nije znao, ništa nije mario. Nije bio siguran ni u kom gradu je te večeri, od svih tih letova u zadnje vreme. Uvek su bili letovi, penjenje, silaženje sa aviona, bez predstave gde ide, Rejner priča ali reči nemaju dejstva pošto su male pilule obavile svoj posao. Ko zna gde je bio večeras? Nju Jork, Pariz, London, Madrid, Berlin, Tokijo, Sidnej, njegov pasoš je imao više pečata nego većina pilota na međunarodnim linijama.
Glavni pevač nekog, za sada, poznatog benda mu je pričao nešto. Pajper je klimao glavom i učtivo se smešio dok ga je slušao kako priča o svojoj gitari, ili možda o autu. Pajper nije bio potpuno siguran, i shvatio je da je vrlo teško da mari o ičemu. Taj tip, visoki vuk u svilenoj košulji otkopčanoj tako da otkriva široke, mrkodlake grudi, ušiju protkanih dijamatskim pirsinzima, mislio je da je neki jebeno vrhunski lik, ali opet, tako su mislile i sve ostale zverke sa kojima je Pajper pričao. Poluglasno je uzdahnuo, još uvek pokušavajući da izgleda zainteresovan za vukove reči. Nije hteo da izgleda malodušno, ali upoznao je tako mnogo osoba, svaki dan neko novi, toliko puno imena i lica koja bljesnu i onda se izgube, bilo je nemoguće zapamtiti ih sve. Zato je izabrao da ne zna nikoga.
Doduše, niko od njih se nije ni interesovao za njega. Sve što su hteli bila je linija njegovih kukova, nestašni smešak sa bezbrojnih bilborda, i naravno, usko, zbijeno dupe koju je nosio ispod vitkog repa. On je bio nevidljiv, naravno. Sve što su videli je bio džins, majica, dezodorans, kabriolet. Hteli su da jebu stvar na prodaju, da jebu statusni simbol. To je bila sledeća velika stvar za kupovinu, Pajper je pretpostavljao. Taj vuk, gos-n Bend Ovog Meseca, će verovatno završiti sa rukom u njegovim gaćama. Možda će Pajper uživati u tome, možda neće. Ionako nije ni bitno, pošto ujutru vuka neće ni videti ni poznavati.
Rejner je bio jedina osoba koju je Pajper uistinu poznavao. Ta vidra je nekada bila maneken baš kao i on, ali su ga godine naterale da se penzioniše. Rejner je bio jedan od onih koji su živeli svoj posao, čiji je svaki minut postojanja bio posvećen karijeri. Kad mu je rečeno da ga više ne mogu koristiti kao modela zato što jednostavno više nije bilo lep, nije pao u očajanje, niti počeo da prodaje tiganje na posleponoćnim šoping kanalima, kao što su mnoge njegove kolege učinile. Ostao je u industriji, i postao menadžer, kanališući sve što je naučio u potragu za sledećom mladom stvari, praveći je savršenom, praveći je onim šta su mnogi želeli da budu, kako bi mogao da prodaje šta god mu je plaćeno da prodaje.
"Lepota je ružna industrija," obično je govorio. Onda bi krenuo da priča o sledećem kastingu, o sledećem pojavljivanju u javnosti, o sledećoj zabavi. Pajper bi prestao da ga sluša, očiju zatvorenih, snova punih leptira.
Klik.
Jednog dana, dok mu je neki dalmatiner stajlista nanosio maskaru pre snimanja reklame za novi parfem, pitao je Rejnera, i svo njegovo iskustvo, kakav je osećaj biti nevidljiv.
"Šta?" Odgovorio je rasejano, u isto vreme pričajući na mobilni.
"Biti nevidljiv. Znaš, uvek biti u centru pažnje, ali tako da te niko nikad ne vidi." Pajper je odgovorio.
"Šta pričaš, jebote? Eno ga tamo bilbord od četiri metra sa tobom gde nosiš ništa sem gaća i keza, u šezdeset šest gradova širom sveta! Kako možeš biti nevidljiv?" Rejner bi ljutito odgovorio, mršteći se na Pajpera neko vreme. Obično bi vidra radila više stvari u isto vreme, deleći pažnju na tako mnogo različitih radnji, da je koncentrisanje se na samo jednu stvar, Pajpera u ovom slučaju, bilo obeshrabrujuće iskustvo.
"Pa..." Pajper bi počeo, nesiguran šta je mislio. "To je kao da... Svi me vide, ali niko ne vidi... Mene, znaš? Oni samo vide gaće, a ne mene." Rekao je, dok mu se ubeđenje topilo u kazanu Rejnerovog pogleda.
"Oh da, ta dilema." Rejner nonšalantno odvrati, izvrćući oči dok je zatvarao mobilni. "Svaki maneken ima tu dilemu pre ili kasnije. Da, to je sve što si ti. Par pantalnoa. Auto. Komad jebenog donjeg veša. Pa to su i svi drugi, to je sve što jesu, samo etikete. Doktor, advokat, knjigovođa, to su samo etikete. Jedina razlika je što tvoja etiketa ima više nula tamo gde piše cena." Rekao je, sa sumornim kezom na licu.
"Po tebi je to ceo život? Novac?" Pitao je, sećajući se okrutnosti u Rejnerovom smehu.
"Misliš da je to zajebano? A šta je sa tobom?" Rejner odgovori. "Kada si zadnji put spasio neku porodicu iz zapaljene zgrade? Kada si zadnji put spasio život? Ne vidim ni vatrogasce, ni doktore, nikoga od tih zverki na bilbordima, samo tebe. Ti si heroj, ti ih sve prejebavaš!" Odgovori, spuštajući se pored Pajpera, sedajući u stolicu. "Oni prave idola od tebe, Pajperu, oni te obožavaju!"
"Oni samo obožavaju sliku!" Pajper procvili, očajno želeći da ga Rejner shvati. Ta vidra nije bila njegov prijatelj, daleko od toga, bio je uobraženi šupak, ali ipak jedina osoba sa kojom bi Pajper mogao da priča, jedini za koga je verovao da će ga saslušati. Bio je i jedini koji je stvarno video Pajpera a ne ručni sat ili par manžetni.
"Postoji li šta drugo sem slike?" Jednostavno je odgovorio, tiho. Njegov iskaz se usekao u lisca dublje nego bilo šta drugo što je ikada rekao. Postoji li šta drugo, sem slike? Da li je postojala osoba uhvaćena na tom filmu? Rejner mu se hladno nasmeja, otvori mobilni i nastavi priču, dok se dalmatinac vratio na svoj posao, utapkavajući crveni puder na praznu školjku koja je sedela na šminkerskoj stolici, pripremajući je za trenutak kada će je napuniti i napraviti od nje nešto drugo.
Na kraju, lepota i jeste ružna industrija.
Klik.
Sada je opet na zabavi, na privatnom balkonu koji gleda na pretrpane i užurbane ulice daleko ispod. Uzdah, beli puder mu ulazi u nozdrvu, oči malo suze dok ih trlja, uzimajući zgužvanu hiljadarku od gos-n Pevaca Benda Ovog Meseca. Nije imao pojma kako je stigao na balkon, ni zašto radi ovo, svakako ne sa ovom propalicom. Obično je uzimao mnogo veće zgužve dolara nego što je dobio od ovog vuka, sa svim tim dijamantskim pirsinzima i izbeljenim zubima, koji će bez sumnje već sledećeg meseca ostati na ulici kada svet izgubi interesovanje za njega i njegovu muziku. Ionako nije bitno. Boje su zatitrale i đavolski zgasle dok mu se mozak povukao dublje nazad, unutra, dok svetlosti grada igraše ispred njegovih očiju. Ovo je već bolje, rekao je sebi, osećam se življim. Osetio je da je sve lepše i svetlije nego što je bilo. Ovo je već bolje.
Moj Bože, bolje da bude. Mrzeo bi da vidi kako izgleda normalno posle ovog boljeg, razmišljao je, dok je nekontrolisao vrteo glavom.
Sada je gledao preko, na ulice ispod, stežući ogradu dok su zverke proticale ispod, jureći tu i tamo, njihovi životi naizgled mali i besmisleni. Ali nešto u vezi sa tom jednostavnošću njihovih života je bilo prekrasno, tako prolazno i besmisleno na prvi pogled, u isto vreme bezobzirno elegantno.
"Sve te zverke dole... Baš kao leptiri." Pajper reče sebi u bradu, izgubljen u mislima i magli u svojoj glavi.
"Da, znam, svi oni su jeben insekti," reče gos-n Bend Ovog Meseca, iza Pajpera, dok je ušmrkavao još jednu debelu liniju. Lisac je uzdahnuo i okrenuo se ka vuku, gledajući ga sa mešavinom sažaljenja i gađenja. Da li su svi bogati, poznati, i lepi, baš ovakvi? Odakle su došli? Da li negde postoji fabrika skotova koja serijski štancuje kopilad, koje mase obožavaju bez ikakvog drugog razloga sem zato što su kopilad?
Da li je Pajper bio jedan od njih? Užasna pomisao, ali valjalo je razmisliti o tome. Možda je i bio, ali ako jeste, nije uvek bio ovakav. Kroz maglovito sećanje Pajper je mogao da ukaže na tačan dan njegove promene, iako je izgledalo da se to dogodilo pre više od jednog veka.
Klik.
Njegov prvi kasting. Izledalo je kao u filmu, ali u stvari, pokupili su ga sa ulice, svežeg u velikom gradu. Rejner ga je spazio kako hoda niz cestu i zgrabio ga, obećavajući novac i slavu u zamenu za njegov lik. Pajper se dvoumio, ali tada je bio skoro bez para, pa je prihvatio ponudu. Zvučalo je kao lak posao, zar ne?
Sećao se da je trebalo da naprave par snimaka za ono što je Rejner zvao "njegov portfolio." Pajper je bio toliko naivan, kada je stigao u grad, da nije ni znao šta to znači. Fotograf ga je prvo pitao da skine majcu, onda pantalone. U prvi mah se složio, ali onda je u strahu odbio. Njegove drhtave ruke su odbile da ih otkopčaju.
"Ej klinac, pa mislio sam da želiš da radiš ovo?" Rejner je pitao. Fotograf je čekao - ista lasica koji ga je često fotografisala, čvrsto držeći kameru u jednoj ruci dok mu je šapa nestrpljivo tapkala po podu, hitro dobovanje nasuprot dobovanju Pajperovog srca.
"Ne želim da se skidam go, Rejneru!" Odgovorio je, drhtavim glasom.
"Niko to ne traži od tebe, momak." Rejner se nasmejao, čineći da se Pajper oseti kao poslednja budala. "Samo želimo da pokažeš malo krzna, to je sve!"
"Samo... Bojim se." Pajper odgovori.
"Reče da si švorc, jel da?"
"D... Da." Lisac odogovori turobno.
"Pa odradi ovo, i nećeš nikad više morati da brineš o novcu. Veruj mi klinac, ti si prirodan! Ti si zvezda!" Rekao je. Pajper je još uvek oklevao, šape su mu se tresle, pa je Rejner gurnuo ruku u džep, tražeći nešto. "Ako si još nervozan, uzmi ovo." Rekao je, pružajući par pilula na dlanu, nebesko plavih kao Pajperove oči. "Olabaviće te, opustićeš se. Uzmi."
Pajper je opet oklevao, ali pogled u Rejnerovim očima, rugajući ton njegovog glasa, nestrpljivo tap-tap-tapkanje fotografove šape, sve je to doprinelo da se oseća glupim, kao neki neotesani seljački klipan u velikom gradu. Uzeo je pilule. Dopustio im je da ga slikaju.
Klik.
Ponovo sećanje, slučajna slika kao kad prelistavaš modni magazin. Metro, Avenija, Krej, Esense, skoro svaka slika je bio Pajper, svaki snimak još jedna prazna slika njega kako nosi neku bezveznu krpicu, šireći te duboke plave oči i duge, skoro ženske trepavice.
Sada je bio na foto sesiji u sred neke pustinje, među zarđalim grdosijama aviona koje je vojska ostavila tu da istrunu. Bilo im je jeftinije da ih samo ostave i to nazovu "reklamaciono polje" nego da ih sve pretope, pa su to i uradili. Tog dana sa njim je bio još jedan maneken, crnodlaki panter po imenu Maks, i njih dvoje su trebali da glume ljubavni par, njuški približenih na santimetar jedan od drugog, nikad se dodirujući. Zašto?
"Zato što je biti gej sada in, bejbi!" Fotograf se glasno kikotao, škljocajući sliku za slikom njih dvoje kako se sudaraju, guraju, penju po olupinama, sve dok se Pajper nije razbesneo. Smeh i bezukusna neprekidna dreka naređenja iz fotografovog grla uspuzala se uz liščeve nerve sve dok nije poželeo da ga zadavi, tu, u pustinji, pred celom ekipom. Njegova osećanja su se očigledno videla, jer ga je Maks pitao šta nije u redu. Desilo se dok je panter glumio ulogu aktivnog, jašući Pajperov mršavi struk.
"Ništa..." Odvratio je. "Znaš... Lepota je ružna industrija." Citirao je vidru, i Maks je napravio grimasu.
"Ne, nije. Najlepša je od svih. Samo nas pogledaj!" Maks reče, smejući se kao i fotograf. Pajper ga je odmah zamrzeo.
"Hoću gej, dečki! Pokažite mi gej!" Fotograf zavrišta, dok mu je kamera beskrajno škljocala.
"Mislim, zar ti ne smeta što si na svim tim slikama, što te obožavaju, a niko te doista ne zna?"
"Pokažite mi kvir!"
"Nemam pojma. Ovo je samo ekstra način da otplatim Ferari." Maks je odgovorio, slegajući ramenima, i ako je Pajper mogao više od ovoga da ga mrzi, sigurno bi tako uradio.
"Pokažite mi homo!" Fotograf je vikao, i Maks je ponovo slegnuo ramenima, spuštajući se da ukrsti njušku sa Pajperom. Žestok poljubac mora da je izgledao odlično na kameri, ali baš kao i sve ostalo u industriji, oskudevao je u strasti, u osećanjima, i u životu. To je bila slika poljubca, odjek, ideja. Ni reči o onome šta stoji iza tog poljupca, nego samo on sam, bez značenja.
"Tako je! Pokaži mi pederluk!" Fotograf je kreštao, a Pajper gutao suze dok ga je panter ljubio.
Klik.
Peder. Ta reč je donela još jedno sećanje, otvarajući zapečaćeni deo u modnom magazinu koji je bio Pajperovo sećanje. Bljesak argumenata, povišenih glasova, vike i cike. Ta reč, korišćena samo jednom, uvek na kraju. Pre nje je bila "bolest," kao kad dobiješ grip i antibiotici će ga srediti. Kao kad bi mogao da svratiš u apoteku i kupiš protivotrov za pederluk.
Izvinite doktore, mogu li da dobijem lek za pedere?
Sad hoću da sam zadovoljan.
Sad hoću da sam zaljubljen, mogu li da dobijem pilulu za to?
Pajper je želeo da sve bude tako lako, ali sve što je sada imao bile su pilule koje bi naterale bol da nestane. Čak i uz njih, još uvek je imao taj bolesni osećaj u utrobi kad god bi se setio očevih reči – bolest - i tihog, prigušenog načina na koji je to rekao.
Ali kada je rekao – pederu – i kada je vikao, pljuvajući, kao za kletvu, Pajper je otišao, bez osvrtanja nazad, bez vraćanja u kuću gde je jurio leptire. Taj život je bio završen. Sve što je ostalo od tog života bile su fotografije, slike u glamuroznom, plastificiranom magazinu njegovog sećanja. Objasnio je Rejneru, jednom, zašto je napustio svoj dom, ali vidra je na to samo slegnula ramenima. Pa dobro, rekao je. To nije neubičajeno, barem ne danas. Vremena su se promenila, ideali su drugačiji za nove generacije.
Rekao je da se Pajper toga ne seća, ali nekada davno, bila je jedna decenija posvećena ničem drugom sem ljubavi i miru. Pa, ne baš, bilo je rata i mržnje, ali svi su imali nadu, radili su za to. Tako se sećam tih godina – Rejner mu je pričao - to je bilo leto ljubavi. Posle toga, došla je decenija tehnološkog napretka, decenija kompjutera i mikročipova. Posle toga, proveli smo vreme obožavajući sami sebe, sigurni u naše mesto u svetu, sigurni da smo dostigli vrhunac civilizacije. To su bile godine koje pamtimo kao godine kada smo mislili da smo stigli na vrh sveta, iako je sada potpuno drugačije.
Svake nedelje, nova pošast. Polarne kape se tope. Imigranti upravljaju državom. Ponestaje nam kiseonika. Bezbrojne epidemije. Dobićeš rak od bilo čega. Teroristi dolaze, možda su već ovde. Ne veruj nikom. Budućnost više nije nešto čemu smo se nadali, već nešto od čega se bojimo, kao mračna oluja koja se nadvija nad obzorjem. Dok mu je pričao o svetu, Pajper se sećao, to bio jedini trenutak kada je Rejner stvarno bio tužan, kao da je sve to, nekako, bila njegova krivica. Te zadnje godine, rekao je, su godine koje će se pamtiti kao godine straha. Na kraju, dodao je, ako bude bilo ikoga da ih se seća.
Potom, uz okrutni kez, dodao je:
"Ali koga zabole? Mi smo ovde da prodajemo. Naravno, možda smo na brodu koji tone, ali smo barem poslednja otvorena prodavnica na Titaniku." Zarežao je, kao da je to nešto čega se treba ponositi.
Klik.
Vratimo se na zabavu u glumčevom potkrovlju. Pajper je teško disao dok ga je gos-n Bend Ovog Meseca jebao od pozadi, njegov topao, groktajući vučji dah je udarao u lišćeva leđa sa svakim potresom noga i šapa. Kad se ovo dogodilo? Da li je Pajper pristao? Sigurno ne, ali eto ga ovde, osećaj vukovog kurca kako ulazi i izlazi iz njega, ugriz bola i zadovoljstva sa svakim potresom kukova.
Pajper je osećao ukus semena u njušci, teški ukus njemu tako prisan i poznat kao bljesak blica ili gorčina pilula. Gledajući ispod, video je svoje krzno umrljano nitima mlečno bele sperme, ali njegov kurac je još uvek bio krut i natekao iznad. Koliko dugo već ovo traje? Nije znao, niti je bio siguran šta se sve dogodilo, dok je vuk vukao ruke duboko po krznu njegovih leđa leđima, bezobrizno mu grebući kožu svojim prljavim kandžama.
Sa svakim udarom izgledalo je da se vuk usađuje sve dublje u Pajperovu usku zadnjicu, i lisac nije mogao a da ne pusti krik, osećajući kako ga vukov natekli čvor pritiska. Koliko god je to bilo prijatno, Pajper je samo želeo da se završi, samo želeo da se otarasi teškog vonja i pirsingzima-ožlebljenog kurca tog prokletog vuka. Sve što je hteo je da ode i istušira se, da se ispira sve dok se ne oseti dovoljno čistim, ali za to bi mu bile potrebne godine.
Guste, svetlucave niske semena po njegovom krznu, ukus sperme na jeziku - možda gos-n Bend Ovog Meseca i nije bio jedini na ovoj zabavi, Pajper je pomislio, dok je slušao vuka kako hropće i dahće. Ali on je jedini ostao, njegov čvor je sada širio liščevu rupu, grubo ga nabijajući do kraja.
"Da, da, ti si dobra droljica..." Vuk dahće u njegovo uvo, zvučeći tako slično kao lasica fotograf sa snimanja. Sve što je Pajper želeo je da se završi, ali znao je da neće skoro. Pitao se šta je vuk mislio da jebe – da li je to bio Kejlajn džins? Šanel broj 5? Novi BMW kabriolet? To je sve što je on bio - jebanje, lik, slika, još jedan proizvod.
Vuk ni na koji način nije mogao jebati Pajpera, niko nije ni znao da Pajper postoji. Tamo napolje je postojao svet pun zverki koje nisu mogle da se nauživaju njegove slike, gluvi na njega kao ličnost. Ali uvek, nekako, tamo negde, iznad linije večnog snega, nalazila se jedna kućica koja je privlačila leptire, na proleće, gde je živeo par lisica koje je nekad zvao "porodica", a koji nisu želeli da znaju za Pajpera.
Misli su sad izbledele. Kokain i talasi orgazma su sprali sve sem osećaja, požude, slike. Pajper se propeo, jednom rukom obuhvatajući vuka oko vrata, drugom čvrsto hvatajući svoj sopstveni ukrućeni čvor, stenjući. Osećaj i zvuk se podigao do krešenda, dok se brana u njemu lomila, Pajper je stezao svoj kurac, štrcajući mlečno beli mlaz. Moglo je izgledati predivno, na fotografiji. Gej je sada in, palo mu je na pamet, njegov um ponovo se igrajući po nekom unutrašnjem scenariu, prema sloganima po kojima je živeo svaki dan svog života.
Klik.
Daj mi penetraciju.
Klik.
Daj mi požudu.
Klik.
Daj mi otuđenost.
Klik.
Daj mi apatiju.
Klik.
Daj mi dve pilule svakog sata, dva gorka spasioca besprekorna i plava kao njegove oči, dva zrna koja miruju na njegovom jeziku, plišana, kadifna kao bilo koji crveni tepih po kome je lisac ikada hodao.
Klik.
Daj mi bilo šta sem pravih osećanja.
Klik.
Daj mi nešto što će mi pomoći da ne poštujem ono što jesam.
Klik.
Vrrrr.
Ček' da zamenim film...
Plop.
Klik.
Vrrrr.
Ajmo ponovo.
Klik.
Bila je noć. Vazduh još uvek svež, sa obećanjem topline koju donosi proleće. Ulice su se kupale u tami, sa malim grupicama svetlosti raštrkanim po uličnim svetlima i kućama. Pajper je stojao ispred jedne od tih, na tremu mesta koje je nekad zvao dom, stisnutih šaka, trudeći se da mu vilica ne drhti.
Ispred njega je bio lisac koga je nekada zvao otac, sa besom i gađenjem na licu, stojao je, zaprečujući ulaz. Pajper je čuo jecanje iznutra, znao je da majka ne želi da ga vidi, da gleda sina koji je osramotio. Mali kofer je ležalo kraj njegovih nogu, gde ga je otac bacio, mršavi i bedni kofer za nešto što je sada sadržalo sav njegov život. Pajper nije obraćao pažnju na kofer, već je fiksirao pogled na lisca koji je stojao na pragu.
"Dao sam ti šansu, dečače." Rekao je. Uopšte nije ličio na svog sina; ramena su mu bila široka, ruke čvrste i mišićave. Pajper je nasledio vitku, žensku liniju od svoje majke, duge trepavice i meko krzno je bilo njeno. Jedina stvar koju je dobio od oca bile su oči – dva para jednakih, ošamućujućih, nebesko plavih očiju koje gledaše napred, na trem, jedina sličnost između oca i sina. "Dao sam ti šansu da se promeniš, ali nisi mogao protiv svoje bolesti, jel' tako?"
"To nije bolest." Pajper reče, trudeći se da mu glas ne zadrhti. Osetio je kako mu se oči vlaže. "Ništa nije pogrešno sa mnom."
"Jeste! Nije ispravno!" Njegov otac je zalajao.
"Ispravno? Zašto ti odlučuješ šta je a šta nije ispravno sa mnom? Neću se promeniti, ni sad, ni nikad. Ponosim se sa ovim što jesam, čak i ako ti to ne možeš." Pajper je odgovorio. Osetio se bolesnim, kao da će smesta briznuti u plač, ali nešto mu nije dalo.
"Onda idi!" Otac je prelomio. "Odlazi odavde, pederčino! Ne želimo da te ikad više vidimo!" Zalupio je vrata ispred Pajperovog nosa. On je ostao da blene u drvenariju vrata. Glava mu je bila prazna. Čuo je da kuknjava u kući raste i postaje sve žalosnija, krajičkom oka je video prozore na kućama kako se pale, i vrata kako se otvaraju, želeći da vide šta se to događa. Mogao je da oseti oči komšiluka kako ga progorevaju, kako ga gledaju kroz zavese, očajni da saznaju sve njegove tajne, ali sve što je mogao bilo je da nastavi da blene u zatvorena vrata nekadašnjeg doma.
Isprva je mislio da će se vrata ponovo otvoriti, da će neko izaći i tražiti da im se pridruži. Pošto se to nije dogodilo, poželeo je da sam to pokuša, da ponovo uđe u kuću i moli za oproštaj, da to mesto ponovo učini svojim domom. Ali kao što je otac rekao, ne žele više nikad da ga vide. Ništa više nije mogao da uradi, sem da ode.
Ovde nije bilo ničega za njega, ni kuća, a ni porodica. Već je izgledalo čudno, lažno, jedno sećanje, slika u magazinu. Ništa nije ostalo za njega, ovde, sem sećanja na leptire. Pokupio je kofer i spustio se niz trem, stupajući u noć, koračajući dalje od malog, nekada toplog jezerca svetlosti.
Klik.
Pajper je zatreptao očima, sporo, spuštajući se iz zagrljaja sna u užasnu stvarnost budnog stanja, prazno zverajući u nepoznati plafon, pokušavajući da se seti šta se dogodilo prethodne noći. Sve mu se činilo prazno, otpaci i zalogaji sećanja u tami.
Bio je na zabavi, onda je ušmrkao koku na krovu sa nekim samoproglašenim vrhunskim muzičarem, onda je... Pajper napravi grimasu, osećajući se osramoćen. Stvarno mu je dozvolio da mu to uradi? Nije bio siguran, sve se činilo kao san, a onda je sanjao cele noći. Uzdahnuo je. Nije ništa sanjao već dugo vremena, i bio je srećan zbog toga. Ta noć rastanka je pohodila njegove snove već dugo vremena, poruga i omraza jača nego ikad.
Seo je na krevet i pokušao da odgurne te misli, blentavo trepćući i razgledajući sobu. Bila je to neka hotelska soba, očigledno, zidovi bezbojno beli kako bi se poklopili sa nameštajem, prazni sem par bezazlenih, apstraktnih slika. Spavao je na velikom bračnom krevetu, i nije se trudio da se pokrije ni da svuče odeću. Osetio se prljavim. Podigao se na šape i napravio par koraka po sobi, suve njuške i bolne glave. Zglobovi na rukama i nogama su mu se ukočili i boleli su ga, i dok je blago masirao bolna ramena, pitao se, kako je, dođavola, stigao ovde.
Posle par minuta besciljnog bauljanja kroz sobu, našao je papirić na kuhinjskom stolu, Rejnerov rukopis.
"Strpao sam te ovde prošle noći, klinjo. Kasting je u dva. Poslaću vozača. Biće super. R."
Pajper je pročitao poruku par puta, ne baš iznenađen kratkom, iznenadnom prirodom vidrine poruke. Uzdahnuo je i počešao bolni vrat, ne obraćajući pažnju na negodovanje iščašenih zglobova. Zašto bi očekivao išta više od njega? On je bio samo objekat, stvar, samo još nešto što bi vidra prodala. Desno od papirića na kuhinjskom stolu, viseći na hromiranoj barskoj stolici, stojalo je odelo u najlon-kesi.
"Lepo izgleda," pisalo je na kesi. Drugim rečima, "vidi ono što ti kažem da vidiš", "radi ono što ti kažem da radiš, "budo ono što ti kažem da budeš." Unutar tog ogromnog, većeg-od-života bića po imenu Pajper, iza Pajpera koji je krasio bilborde i magazine, sa licem koje je teralo na plač i telom od koga poludiš, stojao je Rejner, skriveni lutkar, onaj koji je kontrolisao šta je javnost videla. On je bio majstor, čovek iza zavese u Zemlji Oz, a Pajper, samo hologram. Veći od života, ali samo san. Ideja, forma koja se mogla oblikovati u šta god bi Rejner izabrao za njega.
Gledaj ekran, narode, gledaj šou. Ne obraćajte pažnju na vidru iza zavese.
Pajper je uzdahnuo, sklapajući oči. Bilo je suviše rano ujutru da razmišlja na ovaj način. Još je imao sat ili dva pre nego što limuzina dođe da ga odveze na snimanje, pa se odvukao do tuša i pokušao da sa sebe spere prljavštinu i sećanje na prethodnu noć.
Stojeći u tušu, njegova čisto belo krzno se slepilo za telo, dok je voda dobovala po zatvorenim očima, i para punila kupatilo, čineći sve oko njega nejasno, paperjasto. Pajper bi blokirao svoje misli ovde, pretvarao se da je negde, neko drugi.
Ostao je tako, samo stojeći dole ispod mlaza vruće vode kolko god je mogao da podnese, sve dok se nije iskrao iz kabine, izlazeći iz blagoslovene topline natrag u hladnu stvarnost. Uklonio je vodu iz krzna u velikom, zidnom fenu, i potom obukao odeću što mu je Rejner ostavio. Uske, tamno-sive pantalone koje su isticale svaku njegovu krivinu, nisko na kukovima, pripijena bela majca koja je izgledala kao da se topi u krznu, crveni kaiš, i crveni šal. Pajper se ovlaš sećao da je to bilo "in" ove sezone, neutralni tonovi sa tek malo živih boja.
Telefon u hotelskoj sobi je zazvonio jednom, znao je da ga limuzina čeka u prizemlju. Pokušao je da nađe naočare za sunce, negde su nestale, nije znao gde. Bilo je mnogo lakše suočiti se sa danom kada su mu oči zaštićene od sunca, kao da je postojao neki štit između njega i sveta. Ali izgleda da će sad morati da izađe bez njih.
Pogledao se u ogledalo i video svoj zadivljujući odraz, iskezivši svoj savršeni, izbeljeni osmeh od milion dolara, otkrivajući niske uglačanih, besprekornih zuba oko rubin-crvenog jezika. Nije to bio pravi osmeh, već onaj koji bi im dao kada kažu "osmeh". Kad li sam se zadnji put spontano osmehnuo, pitao se. Kada sam zadnji put zategnuo mišiće čeljusti zbog nečeg iskrenog, prirodnog?
Još je razmišljao o tome dok se spuštao u predvorje hotela, hodajući istim onim hladnim hodom koji je naučio kao maneken; onom vrstom hoda koja je terala svako oko da se okrene za njim. Osećao je njihove poglede na sebi - recepcionara, sobara, prosedog jazavca u fotelji koji je tobož čitao novine, i još nekoga. Stojeći na vratima, ne spuštajuči pogled sa Pajpera, stajao je visok haski u šoferskoj uniformi. Srebrna dugmad su svetlucala na dnevnoj svetlosti dok je skidao kapu.
"Prevoz za g-dina Pajpera?" Rekao je, mirno, toplog i odmerenog glasa.
"Da, to sam ja." Lisac odgovori, ne otkrivajući nikakvu emociju u glasu.
"Dobar dan gospodine." Haski reče, držeći otvorena hotelska vrata za lisca da izađe. Dok je Pajper stojao na ulici, zaslepljen suncem, vozač je pohrlio oko njega da otvori vrata crne limuzine koja se tupo presijavala ispred ulaza u hotel.
Penjanje u mračnu unutrašnjost limuzine beše blagoslov, debeli zatamnjeni prozori su zasenjivali svetlost i vraćali mir njegovim osetljivim očima. Uzdahnuo je dok mu se krzno klizalo između oskudne odeće i hladne crne kože sedišta, nameštajući ramena tako da mu bude što udobnije. Zatvorio je oči i pokušao da sakupi misli, slušajući vozača kako uskače u sedište i vezuje pojas. Blago predenje je označilo početak rada motora, koje je Pajper osetio kroz sedšte kao slabo golicanje.
"Kako ste jutros, gospodine?" Neki glas reče, budeći Pajpera iz obamrlosti. Dvaput je pogledao oko sebe, začuđeno treptajući, dok nije shvatio da mu to vozač priča preko ramena. Limuzina je bila u pokretu.
"A?" Pajper neučtivo odvrati, pre nego što je mozak shvatio značenje reči. "A. Dobro, hvala na pitanju." Rekao je, blago smeten. Nije navikao da priča sa vozačima, konobarima, nosačima, i svim tim beznačajnim zverkama koji su stalno jurile oko njega. U stvari, uopšte nije navikao da priča, njemu su pričali.
"Baš je lep dan danas, hm?" Vozač reče dok se Pajper bečio, gledajući kroz prozor. Čak i sa zatamnjenim staklima, izgledalo je suviše blistavo za njega. Ipak, nebo bejaše čisto, a vazduh blag.
"Da, izgleda tako." Pajperu se vožnja u limuzini uvek činila dezorjentišuće. Na snimanju, drugi su ga gledali, a on ih nije video. Ali iza zatamnjenog stakla limuzine bilo je obrnuto. Mogao ih je sve gledati, a oni su živeli u potpunom neznanju o njegovom postojanju. Gurnuo je ruku u džep, i jedva čujno zveckanje mu izmami osmeh: Rejner ga je suviše dobro znao. Ostavio je bočicu sa onim malim plavim pilulama.
Pajperova šaka nestade u džepu. Polu-utrnuli prsti su šeprtljali oko komplikovanog poklopca. Bočica konačno otvorena, dve na jezik, gorki, poznati ukus pada niz grlo, rastvara se u praznom stomaku. Gurnuo je bočicu nazad u džep i čekao da živost u crevima dopre do mozga, letimično primećujući vozačeve oči u retrovizoru, kako ga posmatraju.
"Bolesni ste, gospodine?" Vozač reče, mršteći se. Pajper primeti boju očiju što ga posmatraše - bogatu, nekako dobro poznatu, sjajno zelenu.
"Da, vozaču, mnogo sam bolestan." Pajper hladno odvrati, iznerviran pitanjem, ne skidajući pogled sa tih očiju i ne sluteći zašto mu se čine tako poznate.
"Slobodno mi recite ako puno pričam, gospodine. Bio sam taksista, a čavrljanje je navika koje se teško oslobodite," reče vozač.
Pajper primeti kako se vozačeve oči skupljaju dok se kezio, i to ga malo opusti. "U redu, ne smeta mi," tiho je odgovorio.
"Hvala gospodine. Smem li da Vas upitam nešto, ako nije suviše lično?"
"Da, šta?"
"Zašto mi izgledate tako poznato, gospodine? Da li sam Vas negde video ranije?" Vozač reče.
Pajper oseti kako mu se vraća gorčina, podsećajući se ko je i šta je. "Da, bez sumnje," grubo je odvratio. Vozač ništa više nije rekao, osećajući da je dotakao osetljivu temu.
Vozili su se nekoliko minuta u tišini. Pajper je gledao na metropolis kroz koji su prolazili. Zaustavili su se na raskrsnici, u najsporijoj traci. Kola su prolazila pored njih, s leve i desne strane, i tada Pajper začu uzdah iznenađenja. Istegnuo je vrat da pogleda šta to vozač gleda, i ugledavši, srce mu pade u petu. Pravo ispred njih, iznad saobraćajne gužve, nadvijao se bilbord sa Pajperom, većim-od-života, bestidno razvučenim preko čitave zgrade, sa nimalo manje bestidnom stavom i odećom.
Prisetio se, bilo je određenih nesporazuma u vezi sa tom reklamom. Bila je suviše sugestivna, kako rekoše, ali su je nekako provukli. Pajper je ležao na leđima, potpuno nag, zaodenut samo svojim podvijenim repom koji mu je prekrivao muškost. Gledajući naviše, ka gledaocu, bile su njegove polu-zatvorene oči, od umora ili od Rejnerovih pilula, nije bio siguran, nije se sećao snimanja. Njegove tanke šake na grudima stojaše jedna preko druge, u gestu koji je prizivao i odbijao u isto vreme. Sedamdeset i dva zasebna panela su sačinjavala ovaj bilbord, sedamdeset i dve ploče koje zajedno činiše jednu nepristojnu liju, veću od života, sa usnama nasmejanim tek toliko da se primete očnjaci, tek "dovoljno da ogladne," kako reče Rejner. U ćošku je bila, skoro nevidljiva, silueta boce parfema, i reči: "Proscio: Pour Homme". To je bilo sve. Pedeset miliona dolara, sedamdeset dva panela, visoko dvanaest spratova i deset metara u širinu. Za bočicu parfema.
Pokušali su da prodaju sve. Ali pre ili kasnije, počeće da prodaju i nas. Pravi proizvod će postati nebitan. Pre ili kasnije, žive zverke će dospeti u prodavnice, njihovi životi će biti nešto što se kupuje i koristi, troši, baca u đubre. Kupci će, jednostavno, kupiti novu.
Pajper je shvatio o čemu vozač razmišlja, o čemu je svako razmišljao kada bi ga video na takvom bilbordu. Verovatno se pitao kako izgleda jebati ga, iskoristiti i baciti, još jedan proizvod kao svi ostali koje je prodavao. Lisac se spusti niže u sedište, postiđen i užasnut onim što je postao, i onim šta su ostali mislili o njemu.
"Savršene su," reče vozač.
"Šta?" Pajper odgovori, zbunjen. To nije bio odgovor koji je njegova slika obično izazivala.
"Njegove... Vaše oči. Znam da sam ih video ranije..." Haski reče, gledajući naizmenično na Pajpera u limuzini, u retrovizoru, pa na Pajpera većeg-od-života preko puta raskrsnice. "To obično peglaju u Fotošopu, oči. Ali Vaše, Vaše stvarno izgledaju tako. Nebesko plave, čiste i prelepe."
"Prelepe?" Pajper odahnu, ukočen.
"Da. Savršene su," haski reče. Onda se svetlo na semaforu promeni i opet su bili u pokretu, pored bilborda, dalje od opscenosti, dalje od svega. Ta opaska je ostala da visi u vazduhu, čak i pošto su reči davno zamukle. Ostala je ta jedna reč, "savršene," i čudni, mali smešak koji je odbijao da nestane sa Pajperove njuške.
Niko nije ciljao kamerom, niko nije viknuo "akcija".
Niko nije rekao "osmeh".
Klik.
* * *
Klik.
Pajper je sada bio u studiju, čekajući da nova klapna počne, nezainteresovano gledajući u hordu zverki koje je trčala oko njega zatežući ovo i ono, popravljajući scenu tu i tamo, blenući naizmenično u svoj posao pa na Pajperovo obnaženo telo. Stojao je na sredini, na pijedestalu, kao bedna i pogana kuja Vavilonska, obećavajući lepotu i zadovoljstvo za šaku dolara. Spasenje plaćeno otkupninom i na rate.
Video je Rejnera u gomili kako naređuje zverkama šta i kako da rade, organizujući njih gotovo trideset, da rade na fotografiji samo jedne lisice. Vidra ga je ponovo ignorisala, mogao je to da oseti. Pajper nije shvatao kako je dospeo u hotel prošle noći, i verovao je da je Rejner našao na zabavi i odvukao do sobe. To ga je učinilo mrzovoljnim čitavog dana.
Coknuo je jezikom, pokušavajući da ne gleda iza sebe, da ne krene da drhti svaki put kada bi pogledao set. U studiju je bilo toplo, on nije nosio ništa sem jedva vidljivih kupaćih gaća, ali i pored krzna nije mogao da spreči drhtanje, osećajući svu težinu gladnih očiju koje blenu u njegova leđa.
"Okej, Pajperu, samo još par minuta." Rejner ga je pozvao, ali Pajper ne odgovori ništa, misli i pažnje jednako rastrojenih. Krajičkom oka je video Rejnera kako nešto šapuće u uvo nekom od asistenata. Vidrine oči su se sjajile dok je gledao mesto gde Pajper sedeše, i Pajper je odmah znao šta ovaj šapuće.
"Prati ga, ne daj mu da ode," to su bile vidrine reči. Pazi na njegovo vladanje, obrati pažnju na Pajpera kućnog ljubimca, na Pajpera klinca, Pajpera roba. Lisac teško uzdahnu i protrlja oči, osećajući se malaksalo i iscrpljeno od prethodne noći. Zglobovi su ga već kočili i glava je počinjala da ga boli, što je značilo da je vreme za još Rejnerovih pilulica. Ali Rejner nije hteo da mu ih da, ili je jednostavno zaboravio.
Možda je mislio da će Pajper popiti celu bočicu, koju mu je ostavio, popiti sve na iskap? Obično bi se to dešavalo, ali iz nekog razloga, Pajper nije posegnuo za njom. Čudno, i bez Rejnera bi sam uzeo pilule kada vreme dodje, ali zasto to nije uradio sada? Šta ga je nateralo da ih odgodi, da se kontroliše, makar za trenutak?
Ništa neobično se nije desilo, sigurno. Bila je ta divlja, dekadentna zabava, poznato jurcanje i šmrkanje, ništa čudno. Tvrd, sirov seks, gde ga je ta propalica iskoristila kao proizvod, tu nema ništa zanimljivo. Jedino čega je mogao da se seti je bila vožnja, i taj novi vozač, koji reče kako su mu oči savršene.
Pajper oseti neko čudno golicanje oko njuške, i primeti da se ponovo smeši, bez ikakvog razloga sem vozačeve opaske tog jutra. Taj vozač, sigurno je imao ime, Pajper se pitao, oblizujući usne.
A šta te briga, na kraju - onaj drugi deo njegovog uma je šaptao, vrućim, mračnim glasom, grickajući rubove njegovih misli – on je samo još jedan od onih potrošača, koji te gleda obnaženog na bilbordima i časopisima, koji drka na tebe, ti si njihov trošak, njihova pornografija. On samo vidi tvoje telo, tvoju sliku u novinama, sliku koja prodaje kola i šampanjac i dijamante, on ne vidi pravog tebe. Na kraju, ti ne postojiš. Slika je sve što si ti, sećaš se?
Samo želim da mu znam ime, da prestanem da ga u mislima zovem "vozač", Pajper reče za sebe, trepćući dok je ekipa proveravala bliceve, zaslepljujući ga. Jedva čujno kliktanje bliceva beše tako tiho u odnosu na čavrljanje gomile zverki ispred i iza njega.
Klik.
Sigurno, pa zato želiš da znaš njegovo ime, odgovori vrući gnevni glasić u njemu.
Klik.
Poludeo si, Pajper reče sebi, gubeći strpljenje.
Klik.
Ja lud - glasić odgovori, siktajući - ja se ne svađam sa samim sobom.
Klik.
Oslobodi me od prokletih misli, Pajper proturi kroz glavu, dok mu je ruka već letela do džepa u pantalonama, tražeći one male plave čuvare razuma. Opsovao je kada mu je ruka udarila u snežno-belo krzno i gaćice, shvatajući da pilule nisu kod njega. U tim uskim gaćicama jedva da je bilo mesta i za Pajpera. Sočiva su bila spremna, suvo gledajući od gore, spremna da ga učine besmrtnim. Kao da već nije bilo dovoljno njegovih fotki.
"Sve spremno, pazi, uključujemo svetla." Rejner objavi, i istog trenutka Pajper oseti udar vreline na leđima. Studijska svetla su se uključila, prosvetljavajući kroz platno, na kome je bila slika starog ambara u žitnom polju, ispod plavog neba. Nije ga ta slika naterala da zadrhti, već nešto pravo ispred njega.
Bile su to dve lutke, verodostojno napravljene dve riđe lisice u seljačkoj odeći, muž i žena, jedno pored drugog. Muž je držao vile u rukama, a žena je gledala negde u daljinu, bezizražajno, oboje upitno, mrtvo blenući u kamere. Podsećalo ga je na neku staru sliku, nije mogao da se seti šta tačno. Naravno, na toj staroj slici nije bilo ni polu-gole lije u kupaćim gaćama.
Pajper nije shvatao šta bi trebalo da prodaje, ionako u većini slučajeva nije ni znao. Za njega je to bilo samo još jedno snimanje, pokazivanje tela ispred kamera. Ali ovog puta, nekako je drugačije. Nije mogao a da ne primeti nešto čudno, uznemirujuće poznato na tim lutkama.
Verovatno samo njegov um, naravno. Ali izraz lica tog lisca-muža, oholi, bezvoljni izraz koji je sugerisao gađenje – podsetilo ga je na izraz lica njegovog oca, te noći koja je sada izgledala tako davno. Te lutke nisu bile arktičke lisice, kao Pajper i njegova porodica, već obične riđe lisice, boje zalazećeg sunca, ali izraz na muževljevom licu je, bez sumnje, bio jezgrovito sličan. Svaki put kada je pogledao beživotne oči te lutke, podsetio se na noć koju je svom snagom pokušao da zaboravi.
Uzdahnuo je i okrenuo pogled, tražeći nešto drugo da mu ulovi pažnju. Spazio je Rejnera u gomili, kako kontroliše tek završene fotke na ekranu laptopa, kriveći njušku u zlokobni kez zadovoljstva. Videvši taj kez, podsetio se na jedan drugi događaj, nešto što se dogodilo pre dve godine, samo par nedelja pošto ga je otac izbacio iz kuće.
Klik.
Bilo je ledena, gorka hladnoća te jeseni, i obećavala je tešku zimu. Toga se Pajper sećao da je razmišljao, dok je hodao prepunim trotoarom, drhteći, ruku gurnutih duboko u džepove. Bio je umoran i gladan, ali je znao da mora da nastavi da se kreće, da traži sebi neki posao.
Hteo je da dokaže da može preživeti u gradu, ne roditeljima, već samom sebi. Ali bilo je teško. Imao je vrlo malo novca kada se zaputio. Čvrsta hrana mu se činila kao daleko sećanje posle toliko nedelja preživljavanja na instant-testenini i supama, ali sad nije imao para čak ni za to. Nije mogao da plati kiriju za sledeći mesec u majušnoj, prljavoj sobi gde je odseo, niti je mogao kupiti sebi topliju odeću za zimu. Nije bio siguran kako će preživeti hladnoću, a gusto krzno mu nije pomagalo protiv jakog gradskog vetra. Niko nije nudio posao, bilo je teško zaposliti se bez iskustva, i malo po malo, lisac je stigao do kraja puta. Praznih džepova i praznog stomaka krstario je ulicama, noću, tražeći nešto, bilo šta.
Nedostajao mu je novac, hrana, toplina, krov nad glavom i krevet u kome bi mogao prespavati. Prigradsko naselje iz koga je pobegao glavom bez obzira, sada mu se činilo kao jedini spas. Ali znao je da se ne može vratiti. Čak i ako bi ga roditelji primili nazad, njegov ponos mu nije dozvoljavao da se vrati, očevo ozlojeđeno ismevanje i majčino povučeno negodovanje. Nije mogao da živi s tim. Opet, bojao se, razmišljajući hoće li se prvo smrznuti ili umreti od gladi. Sreća, činilo mu se, mu je uvek davala ono što ne treba: kod kuće je imao život, ali ne i slobodu, dok je u gradu istu tu slobodu izvojevao po cenu života.
Ne mali broj zverki isteranih iz kuće, a potom sateranih u ćošak u velikom gradu, su pre ili kasnije počeli da prodaju ono što je uvek imalo kupca: ono ispod repa. Bio je to opasan i bedan posao, ali često jedini način da se preživi. Kao retko lepa zverka, Pajper bi mogao sebi napraviti pristojan prihod na taj način. Sam sebe bi lagao kada bi rekao da nije, u očaju, razmatrao i tu mogućnost.
Ali toga dana sudbina mu je zakuvala nešto potpuno drugačije.
"Izvini..." Neko reče, grabeći ga za lakat dok je hodao, razbijajući koprenu preko njegovih misli, vraćajući ga u tvrdu stvarnost. Okrenuo se i spazio dva tamna klikera, Rejnerove male oči, i ozbiljni smešak koji se širio na njuški ispod. "Da li te znam od nekud?"
"Šta?" Pajper upita, smeten, dok su ga bušile Rejnerove oči, oštre kao stvrdla, kao da gledaju kroz njega, ili na nešto ili nekoga iza. "N... Ne, mislim da ne."
"Oh, baš zgodno. Imaš baš ono lice kakvo bi trebalo da stoji na naslovnim stranicama." Vidra promrlja, dok je Pajper crveneo.
"Hvala Vam, ali mislim da razgovarate sa pogrešnom lisicom." Pajper odgovori, pokušavajući da se izvuče, ali vidrin stisak beše čeličan.
"Želiš li da budeš ta lisica?" Rejner odgovori, kradomice, kao da je reč o nekoj tajni. Uneo se u Pajperovo lice, njegove pohlepne okice su žudno pretraživale Pajperove nebesko plave, čekajući na liščev odgovor.
"Ništa mi nije jasno..." Pajper odgovori, počinjuči da oseća strah od ove čudne vidre.
"Mogao bi da budeš na svim naslovnim stranicama, klinac, sve što ti je potrebno je neko da te izvede na put." Vidrin glas se spustio u šapat, braon njuška se približila Pajperovom uvu. Onda, najednom, stisak popusti i šaka se odvoji od prepadnutog lisca, dok je vidra širila čeljusti u nešto što je više ličilo na pakosni mig nego na osmeh. "A taj neko sam ja. Šta misliš?"
"Ne... Ne razumem." Pajper promuca, trljajući bolni lakat.
"Ime mi je Rejner, i ja ću te učiniti slavnim." Reče, kao da je to bila neka činjenica, kao da je sve već isplanirao i samo čekao na lepu budalu, kao što je Pajper, da naiđe i padne mu u šake. Kasnije, Pajper je primetio da upravo to beše slučaj. Rejner je već duže vremena izviđao ulice za neotkrivenim talentima, za nekim koga bi gurnuo pod reflektore.
Ranjivim, to je rekao, Pajper se seti.
"Ti si, klinac, mnogo ranjiv." Rejner je rekao, dva crna oka u hladnoj noći. Ubedio ga je da pođe u restoran, obećavajući da će mu platiti večeru ako dozvoli liscu da ga sasluša.
Obećao mu je sve ono što on nije imao, sve što mu je potrebno da zgrabi njegovu pažnju. Hranu, novac, mesto za život... Sve što mu je potrebno, ali još važnije, rekao mu je da će se starati o njemu.
"Brinuću se o tebi, klinac, zato što ti je potreban neko," vidra reče, i dalje se izgladnelo kezeći. "Obožavaće kako si ranjiv, kako nevino izgledaš, prodavaćeš se kao alva. Ako nemaš nekoga da se brine o tebi, živog će te pojesti, klinac, veruj mi." Pajper ga nije slušao, misli izgubljenih u šolji kafe koja se pušila ispred njegove smrznute njuške.
Sada to zvuči tako glupo, ali on tad bejaše tako gladan, tako malaksao i promrzao, da mu se toplina pića činila važnijom od onoga što mu je vidra pričala. Obazrivo je srkao kafu, iako je bila suviše vruća, trzajući se dok ga je štipala niz grlo, uživajući u osećaju šireće topline u želucu.
"Ali zašto ja?" Pitao je, spuštajuči šolju na sto, prekidajući Rejnera u sred priče o tome kako će ga načiniti zvezdom. "Šta me čini posebnim?"
"Zašto?" Rejner upita, iznenađen, kao da nije mogao poverovati u Pajperovu naivnost. "Zato što si tako jebeno prelep." Na to se lisac neprijatno promeškoljio u sedištu. Obrazi su mu goreli. "Hej, nemoj me pogrešno shvatiti, ne tražim dečka za zabavu. Nisam peder, ne brini oko toga," vidra odvrati, ali Pajperovi obrazi su je još gore zažarili na pomen te reči.
"Da..." Pajper promrlja, obavijajući svoje duge prste oko šolje, ponovo zarivajući njušku u vruće dubine kafe nadajući se da će mu belina krzna sakriti crvene obraze.
"Hoću da kažem, sa takvim telom, mogao bi biti poznat. Ne, morao bi biti poznat." Rejner reče, gledajući unaokolo po restoranu. "Jebeni je zločin što već nisi poznat, ali ako ostaneš uz mene, klinac, daćemo im ono što na šta su čekali. Daćemo im..." Rekao je i ispružio svoj čekinjasti prst ka liscu.
"Pajpera," odgovorio je. Rejner se na to iskezio.
"Tačno, Pajperu. Sviđa mi se." Nasmejao se i pružio mu ruku. "Sviđa mi se, zvuči egzotično. Daćemo im Pajpera, i potrudićemo se da te nikad ne zaborave. Brinuću se o tebi, klinjo, i obećavam da ti u životu nikad ništa neće faliti. Šta kažeš?"
Pajper još bejaše nesiguran. Gledao je u ispruženu ruku, još nesiguran da li da veruje vidri ispred sebe. Glava mu je bila puna priča o velikom zlom gradu. Nervozno je grizao usnu. Da li je imao šta da izgubi?
Klik.
"Pajperu?"
Klik.
Zašto da ne? Pokazao se darežljiv, a inače, šta bi vidra dobila čineći mu nepravdu?
Klik.
"Pajperu?"
Klik.
"Pajperu, jesmo li spremni?"
Lisac protrese glavu, shvatajući da ga vidra zove, da je u studiju, a ne u onom kafiću od pre tri godine. Snoviđenje se zadržalo za trenutak, dok je klimnuo i namestio se u poziciju za slikanje, a onda nestalo, odnesenno zvukom bliceva koji se pune i okidaju.
Klik.
Samo da nije prihvatio vidrinu ruku, mislio je, zabacujući glavu i ramena, gledajući preko ramena na kamere.
Klik.
Bio bi slobodan. Oslobođen svega ovoga.
Klik.
Ma da, slobodan da umre na ulici, odgovori sam sebi, klizeći rukom oko krivine svoje zadnjice, preko bele pruge na ugalj-crnim gaćicama. Rejner te je spasao, napravio nešto do tebe. Pre njega si bio ništa, Pajper reče u sebi, iako je jedva mogao da poveruje u to.
Klik.
A šta sam ja sada? Samo školjka, lik, mahuna. Ja sam ništa, svađao se, vikao naglas u sebi, dok mu je glas odzvanjao u lobanji. Stavio je ruku preko njuške, dodirujući je blago, i pogledao na kamere, sa neukaljanom nevinošću u očima. Nevinošću koja je vrištala da se opogani, obeščasti, uništi.
Klik.
Pa šta? Ti si kao i milioni drugih zverki, koje žive lažne živote, pretvarajući se da su srećni. Makar si poznat, prozbori ponovo glas u njegovoj lobanji.
Klik.
Oh, pa dakle niko na svetu nije srećan? Svi smo osuđeni na patnju?
Klik.
Otkud znam? Ja sam samo glas u tvojoj glavi.
Klik.
Gubim razum – Pajper prošaputa, dok se previjao pred kamerama.
Klik.
Barem to radiš sa stilom, prošapta glas, ali on ga nije slušao, već se osmehivao, dajući im savršen i više od svega lažan osmeh, za sve kamere. Okružen sevanjem, sve vreme je izbegavao oči dve statue iza njega, jer svaki put kad ih je pogledao video je osuđujuće, zgađene poglede svojih roditelja.
Klik.
"Dobro veče gospodine, jeste li imali prijatan dan?"
Pajper bejaše izgubljen u sopstvenom svetu dok je išetao iz studija, osećajući se prljavijim nego posle onoga od prethodne noći – tada je barem davao svoje telo za mnogo nižu cenu. Nije ni shvatio da mu se neko obraća dok nije video vozača kako stoji pored, sa oštrim, profesionalnim osmehom na licu, prateći ga, u iščekivanju.
"O, zdravo." Pajper reče, nesiguran i pomalo gizdav. "Dug... Bio je dug dan," reče, ulazeći u crnu limuzinu koja je čekala ispred. Nameštanje svetla, podešavanje kamera, boja, ekspozicije, čitava armija stilista koja cepidlači svaki centimetar krzna na njegovom telu, sve je to trajalo užasno, užasno dugo. Kao i uvek, iscrpljujuće, naročito pošto je još od jutra bio prilično mamuran. Bilo mu je drago što se mogao uspuzati u tamnu, hladnu unutrašnjost limuzine, zadovoljan što se vraća u hotel na koji sat odmora.
"Možda bi ste želeli da nešto pojedete, gospodine?" Haski upita, dok se uvlačio u vozačko sedište, startujući motor.
"Molim?" Pajper upita, zbunjen.
"Dali su mi instrukcije da se postaram da imate sve što Vam treba, gospodine, ja nisam samo vozač."
"Nisi?"
"Ne. Za vreme rada na Vašem projektu, gospodine, ako Vam nešto treba, šta god zamislite, molim Vas, javite mi. Možete me dobiti i preko telefona u hotelu, preko brzog biranja."
"Stvarno?" Pajper upita, nesiguran da li mu se sviđa ideja ličnog sluge.
"Da gospodine, bilo šta."
"Pa, za početak, prestani da me zoveš gospodine." Pajper reče, odsečno. "Mislim da sam bar nekoliko godina mlađi od tebe. Trebao bi da ja tebe zovem gospodine."
"Da gospodine. Mislim... Izvini." Vozač odgovori, kriveći njušku u osmeh dok se za trenutak okrenuo preko ramena. "Moć navike."
"Onda prestani s tim. Reci, kako da ti saznam ime?"
"Moje ime, gosp... Moje ime?" Haski upita.
"Da, ako ćeš da me pratiš narednih nekoliko nedelja, bolje da znam kako se zoveš."
"Zovem se Dian." Haski odgovori, sevajući svojim prostim zelenim očima u retrovizoru dok je gledao Pajpera. "A ti? Ako nije problem..."
"Naravno da ne. Ja sam Pajper." Lisac odgovori.
"Pajper... Sviđa mi se." Dian odvrati, a Pajper moraše da pogleda u stranu, skrivajući osmeh.
"Skoro smo kod hotela, gos-n. Pajper..." Dian poče, ali ga lisac prekide.
"Samo Pajper, molim te." Pajper odgovori, malo oštrije nego što je hteo. "Pajper je u redu."
"U redu, Pajperu, stigli smo kod hotela. Jesi li siguran da ti ništa više ne treba?" Haski upita, okrećući svoju vlažnu njušku prema Pajperu, dok je parkirao limuzinu u podzemnu garažu hotela. Pajper je odbio, puštajući Diana da čeka par sekundi u neizvesnosti dok je izlazio. "Pa, ako ti treba nešto, znaš kako da me dobiješ," haski mu reče pre nego što je Pajper odšetao, još se toplo smešeći.
U hotelskoj sobi, Pajper je čvrsto zatvorio vrata, isključujući mobilni i telefon u sobi, potom je ugasio svetlo i počeo da se skida. Snežno-belo krzno se presijavalo u tami, osvetljeno svetlošću grada koji je bujao kroz prozor. Mislio je da se ušunja u tuš, spere prljavštinu koju je zamišljao da se svakog dana lepi za njegovo krzno, i proba da se opere. Posle toga, bacio bi se u luksuzni krevet, gde bi isključio um od svega, i prosto spavao.
Barem je to bio plan. Svi zglobovi su ga boleli i oset
), hvala na objašnjenju šta su to furiji. Nisam ikada pre čuo za taj izraz 