Bootstrap Framework 3.3.6

Over a dozen reusable components built to provide iconography, dropdowns, input groups, navigation, alerts, and much more...

Književnost, film, TV, pozorišta, galerije...

Moderatori: Over the rainbow, Moderators

Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2141673
Death Be Not Proud






Death be not proud, though some have called thee
Mighty and dreadfull, for, thou art not soe,
For, those, whom thou think'st, thou dost overthrow,
Die not, poore death, nor yet canst thou kill mee.
From rest and sleepe, which but thy pictures bee,
Much pleasure, then from thee, much more must flow,
And soonest our best men with thee doe goe,
Rest of their bones, and soules deliverie.
Thou art slave to Fate, Chance, kings, and desperate men,
And dost with poyson, warre, and sicknesse dwell,
And poppie, or charmes can make us sleepe as well,
And better then thy stroake; why swell'st thou then?
One short sleepe past, wee wake eternally,
And death shall be no more; death, thou shalt die.
Korisnikov avatar
By Mars
#2141691
Silence by Thomas Hood


There is a silence where hath been no sound,
There is a silence where no sound may be,
In the cold grave—under the deep, deep sea,
Or in wide desert where no life is found,
Which hath been mute, and still must sleep profound;
No voice is hush’d—no life treads silently,
But clouds and cloudy shadows wander free,
That never spoke, over the idle ground:
But in green ruins, in the desolate walls
Of antique palaces, where Man hath been,
Though the dun fox or wild hyæna calls,
And owls, that flit continually between,
Shriek to the echo, and the low winds moan—
There the true Silence is, self-conscious and alone.
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2141694
Silvija,

575



"Heaven" has different Signs—to me—
Sometimes, I think that Noon
Is but a symbol of the Place—
And when again, at Dawn,

A mighty look runs round the World
And settles in the Hills—
An Awe if it should be like that
Upon the Ignorance steals—

The Orchard, when the Sun is on—
The Triumph of the Birds
When they together Victory make—
Some Carnivals of Clouds—

The Rapture of a finished Day—
Returning to the West—
All these—remind us of the place
That Men call "paradise"—

Itself be fairer—we suppose—
But how Ourself, shall be
Adorned, for a Superior Grace—
Not yet, our eyes can see—
Korisnikov avatar
By bas bleu
#2141737
at thirty-one when some are rich

at thirty-one when some are rich
and others dead,
i, being neither, have a job instead,
but come each evening back to a high room
above deep gardenfuls of air, on which
already has been laid an autumn bloom.

and here, instead of planning how
i can best thrive,
how best win fame and money while alive,
i sit down, supper over, and begin
one of the letters of a kind i now
feel most of my spare time is going in:

i mean, letters to women - no,
not of the sort
the papers tell us get read out in court,
leading directly to or from the bed.
love-letters only in a sense: they owe
too much elsewhere to come under that head.

too much kindness, for a start;
i know, none better,
the eyelessness of days without a letter;
too much to habit ('stop? but why on earth...?'):
too much to an unwillingness to part
with people wise enough to see my worth.

i'm kind, but not kinetic - don't
enlist a word
simply because its deed has been deferred;
ends in themselves, my letters plot no change;
they carry nothing dutiable; they won't
aspire, astound, establish or estrange.

why write them, then? are they in fact
just compromise,
amiable residue when each denies
the other's want? or are they not so nice,
stand-ins in each case simply for an act?
mushrooms or virtue? or, toadstools or vice?

they taste the same.
so summer ends,
and nights draw in.
another evening wasted! i begin
writing the envelope, and a bitter smoke
of self-contempt, of boredom, too, ascends.
what use is an endearment and a joke?

p.l.
By Speculum Columbae
#2142270
Per tropo fede talor se perigola!

Non è dolor nè più mortale spàsemo,
come sença falir cader ne biàsemo,
el ben se tacie e lo mal pur se cigola.

Per tropo fede talor se perigola!

Lasso colui che mai si fidò in fémena,
chè l'amor so veneno amaro sèmena,
onde la morte spesso se ne spigola.

Per tropo fede talor se perigola!

Oimè, ch'Amor m'à posto in cotal àrcere,
onde convienne ognor làgreme sparçere,
si che doglia lo mio cor formìgola.

Per tropo fede talor se perigola

Codex Rossi
By Speculum Columbae
#2144222
Соната месечине (за AngraMainu, bas blue и Orlando the Lady)

(Пролећно вече. Велика соба старинске куће. једна жена у годинама, обучена у црно, обраћа се једном младићу. Кроз два прозора неумољиво продире месечина. Заборавио сам да кажем да је жена у црном објавила две-три занимљиве песничке књиге религиозне инспирације. Дакле, жена у црном говори младићу):

Дозволи ми да пођем с тобом. Kaкав месец вечерас!
Добар је месец, - неће се видети
да ми је коса седа. Месец ће ми опет позлатити косу. Ти нећеш разликовати.
Дозволи ми да пођем са тобом.

Кад сија месец, продужавају се сенке у кући,
невидљиве руке повлаче завесе,
Неки бледи прст пише по прашини на клавиру
заборављене речи - не желим да их чујем. Ћути.

Дозволи ми да пођем с тобом
мало даље, до ограде циглане,
до места где улица скреће а појављује се
бетонски град, али ваздушаст, окречен месечином,
тако равнодушан и бестелесан
тако реалан као метафизика
да најзад можеш да поверујеш како постојиш и како не постојиш
да никад ниси постојао, да није постојало време ни његова пустош.
Дозволи ми да пођем с тобом.

Поседећемо кратко на зиду, на том узвишењу,
и кад нас пролећни ветрић буде скоро одувао
можда ћемо чак замислити да летимо,
зато што често, чак и сада, чујем шуштање моје хаљине
као када машу два моћна птичија крила
а ти се затвараш у тај шум лета
и осетиш како ти се стежу грло, ребра, тело,
и тако стиснут мишићима плавог ваздуха
сред снажних нерава висине
није важно да ли одлазиш, или се враћаш
нити је важно што је мени оседела коса.

(нисам ја зато тужна - тужна сам
што ми није оседело и срце).
Дозволи ми да пођем с тобом

Знам да је свако сам на свом путу ка љубави,
сам на путу ка слави и ка смрти!
Знам то. Испробала сам. Не вреди.
Дозволи ми да пођем с тобом

Ова кућа је постала уклета, одбија ме -
хоћу да кажем да је сувише остарила, клинови не држи више
рамови слика отпадају као да се стропоштавају у празно,
гипсани украси се одвајају од зида тако нечујно
као што са вешалице пада шешир покојников у мрачном ходнику
као што изношена вунена рукавица тишине пада са њених колена
или као што једна пруга месечеве светлости пада на стару распарану фотељу.

Некад је и она била нова - није та фотографија коју гледам тако подозриво -
говорим о фотељи, јако удобној да у њој преседиш многе сате
сањарећи склопљених очију било шта
- равну пешчану плажу, мокру, сјајну на месечини,
сјајнију од мојих старих кожних лакованих ципела које
једном месечно дајем на чишћење на углу,
или једро рибарске барке које се губи на хоризонту
уљуљкано сопственим дахом,
троугласто једро пресавијено укосо надвоје као марамица
којом не може ништа да се покрије нити сачува
или да се широм отвори да поздрави махањем. Увек сам
била луда за марамицама,
не да бих у њима чувала било шта,
на пример, семење цветова или камилице узбране у пољу предвече
нити да увежем на њој са четири чвора капу какву носе
радници на незавршеној згради преко пута,
нити да бих њом брисала очи - ја сам сачувала одличан вид;
никад нисам носила наочари. Обичан каприц, те марамице.

Сада их пресавишеј начетворо, на осмину, на шеснаестину,
да нешто радим прстима. Сад сам се присетила
да сам тако откуцавање музички ритам кад сам ишла у конзерваториј
у плавој школској кецељи с белом крагном и две плаве плетенице
- 8, 16, 32, 64, -
док ме је за руку држала мала пријатељица бресквино дрво
све у светлости и са розе цветовима,
(опрости ми на овим изразима - лоша навика) - 32, 64, - а моји су полагали
велике наде у мој музички дар. Дакле, говорила сам ти о овој фотељи
распараној - виде се зарђали федери, пуњење
помишљала сам да је однесем на поправку суседу столару,
али где да нађем времена и пара и расположења - шта прво поправити?
хтела сам и да је покријем чаршавом - уплашила сам се
белог чаршава по оваквој месечини. На којој су седели
људи са великим сновима, као што си ти, као и ја уосталом,
а сад се они одмарају испод земље где им не досађују ни киша, ни месец.
Дозволи ми да пођем с тобом

Застаћемо на тренутак сасвим на врху мермерних степеница Светог Николе
ти ћеш се затим спуштати њима, а ја ћу се вратити
осећајући намојој левој страни топлину од оног случајног додира твоје јакне
и чувајући неколико светлосних квадрата малих прозора тога насеља
и ово пребело испарење месеца као нека велика поворка сребрних лабудова -
не устежем се од оваквих речи, јер сам ја
у току многих пролећних ноћи раније разоварала са Богом који ми се појавио
одевен сумаглицом и славом такве месечине,
а ја сам му принела на жртву много младића, још дивнијих и од тебе,
тако бела и недоступна, ја сам испарила у мој бели пламен, у белину месечине,
запаливши се од прождрљивих очију мушкараца и уздржане екстазе младића,
опкољена предивним телима, поцрнелим од сунца,
удовима снажним од вежби у пливањум веслању, у арени, у фудбалу
(иако сам глумила да их не примећујем)
чела, усне и грла, колена, прсти и очи,
груди и руке и бутине (што заиста нисам примећивала)
- знаш, понекад, дивећи се, довољно ми је његово дивљење
- боже, какве звездане очи, а ја се уздижем у апотеози звезда које се опиру
јер мени, опкољеној и споља и изнутра,
није остао други пут него једино нагоре, или надоле.
- Не, то није довољно.
Дозволи ми да пођем с тобом

Знам ја да је тренутак прошао. Дозволи ми да пођем,
јер сам толике године, данима и ноћима и у гримизна поднева, остајала сама
упорна, сама и сасвим чиста,
чак и у мом брачном кревету сасвим чиста и сама,
пишући славне стихове на колена Богу
стихове који ће, тврдим ти, као да су урезани у беспрекорни мермер, надживети
и мој живот и твој живот, много дуже. То није довољно.
Дозволи ми да пођем с тобом

Ова ме кућа више не држи.
Не подносим да је носим на својим леђима.
Мораш стално да будеш пажљив, јако пажљив,
да подупиреш зид великим креденцом
да подупиреш креденац прастарим столом са инкрустацијама
да подупиреш тај сто столицама
да подупиреш столице својим рукама
да своје раме подметнеш под греду која попушта.
И клавир, као црни мртвачки сандук. Не усуђујеш се да га отовориш.
Стално буди пажљив, буди пажљив да они не падну,
да сам не паднеш. Не могу то да трпим.
Дозволи ми да пођем с тобом

Ова кућа, упркос свим својим покојницима, не мисли да умре.
Упорно настоји да живи са својим покојницима
да живи од својих покојника
да живи од извесности сопствене смрти
и чак да смести те своје покојнике на дотрајале постеље и полице.
Дозволи ми да пођем с тобом

Овде, колико год да опрезно ходам у вечерњој измаглици,
или у папучама или боса,
нешто ће зашкрипати - пуцкета прозорско стакло или неко огледало
зачују се неки кораци - али не моји.
Напољу, на улици, ти се кораци можда и не чују, -
кајање, како кажу, има дрвену обућу, -
а ако погледаш ово или оно огледало,
испод прашине и оних напрслина,
разазнајеш свој лик блеђи и у фрагментима,
тај лик за који ништа више од живота ниси тражио него да
он остане чист и неподељен.

Усне руба чаше сијају и на месечини
као кад замахнеш бријачем - како да је прислоним на своје усне?
колико год да сам жедна, - како да је прислоним? - Видиш?
још увек сам расположена за поређење, то ми је преостало,
то ми доказује да сам још увек овде.
Дозволи ми да пођем с тобом

Понекад, док пада ноћ, имам утисак
да поред прозора пролази мечкар а својом старом тешком мечком
чије је крзно пуно трња и чичка
дижући прашину у суседној улици
самотни облак прашине која се као тамјан диже у сумрак
а деца су се вратила на вечеру и више им не дају напоље
макар да погађају да им иза зида порлази стара мечка -
а преморену мечку води мудрост њене самоће, а да не зна ни куда ни зашто -
јер је јако отежала, више се не може играти на задњим ногама
не може да носи своју чипкану капицу да забави децу,
доколичаре, оне који траже да игра,
а она би једино хтела да се опружи на тле
пуштајући да јој газе по трбуху, одигравши тако своју последњу игру,
показујући своју страшну снагу мирења са судбином
своје неприхватање на туђе интресе, на алке у њушци, на захтеве својих зуба,
своје непристајање на смрт као наставак и сазнање о животу
који се уздиже над њеним ропством сазнањем и делањем.

Ко ипак може ови игру да игра до краја?
И мечка се опет усправља и наставља пут
подвргавајући се каишу и алкама у њушци, зубима
уз поздрав својих испуцалих усана новчићима које јој бацају дивна деца без подозрења
(дивна управо зато што су без подозрења)
и захваљујући. Јер једино што оматореле мечке
науче да изразе јесте: хвала, хвала.
Дозволи ми да пођем с тобом

Ова мекућа гуши. Нарочито кухиња
као морско дно. Окачене џезве сијају
као округле, крупне очи невероватних риба,
алге и шкољке ми се заплићу у косу -
касније не могу да их уклоним,
не могу опет да испливам на површину -
послужавник ми нечујно испада из руку - падам
и видим мехуриће од мог даха како се пењу, како се пењу
настојим да се разонодим посматрајући их
и питајући се шта би неко горе рекао видевши те мехуриће,
можда да се неко дави, или да ронилац истражује дубине?

А у ствари, много пута тамо, у дубини тог дављења откривам
кораке и бисере и блага из бродова после бродолома,
неочекивана открића и јучерашња и данашња и будућа,
тако рећи потврду вечности,
известан поновни дах, или што зову бесмртним,
срећу пијанство, чак одушевљење,
корале и бисере и сафире;
не знам само како да их дарујем - не, ипак их дајем;
не знам само да ли они могу да их узму - ништа за то - ја их дајем.
Дозволи ми да пођем с тобом

Само тренутак. Да узмем јакну.
Кад је време овако ћудљиво, треба се причувати.
Вечери су влажне, а и месец,
зар ти се не чини да и он у ствари појачава хладноћу?

Дај да ти закопчам кошуљу - баш имаш јаке груди,
месец је баш јак - ова фотеља кажем - када подигнем филџан са стола
под њим остане рупа тишине, а ја је одмах прекријем дланом,
да не погледаш унутра - вратим филџан на његово место;
а месец, рупа у лобањи света - не гледај унутра
то је магнетскаснага која те привлачи - немој да гледаш, немојте да гледате,
чујте док вам говорим - упашћете унутра. Тај занос
диван, потпуно без тежине - упашћеш, -
мермерни бунар месец
играју сенке и нема крила, тајновити гласови - зар их не чујете?

Дубоко, дубоко се пада,
дубоко, дубоко се уздиже,
ваздушаста статуа у своја отворена крила, уплетена
дубоко, дубоко неумољива благост тишине, -
дрхтава светиљка на другој обали, као да се љуљаш на своме таласу,
дах океана - пази можеш пасти. Не гледај у мене,
мени је у природи љуљање - изванредан занос. Тако сваког дана пред сумрак
мало ме боли глава, као од неке несвестице.

Често отрчим у апотеку преко пута по аспирин,
а некада ми се не да да одем и останем са главобољом
да слушам шупљу буку у зидовима од водоводних цеви
или скувам себи кафу, а увек расејана
из непажње направим две - ко ће да попије другу кафу? -
Баш смешно, оставим је на ивици прозора да се хлади
или понекад пијем и другу шољу, гледајући са прозора зелену фирму апотеке
као да је зелена светлост неког бешумног воза који долази по мене
даме одведе с мојим марамама, искривљеним ципелама, црном ташном и песмама,
наравно, без кофера - шта ће ми?
Дозволи ми да пођем с тобом

А, одлазиш? Лаку ноћ. Не, не идеш. Лаку ноћ.
Ускоро ћу изаћи. хвала. Јер, напокон треба
да изађеш из ове скрхане куће.
Треба мало да видим град - не, не месец -
град са његовим жуљевитим рукама, с надничарима,
град који се заклиње хлебом и песницом
град који нас све носи на леђима
с нашим ситничарењем, злобама и мржњама,
с нашим амбицијама, незнањем и нашом строгошћу, -
слушам крупне кораке града,
да не чујем више твоје кораке
нити кроаке Бога, ни моје сопствене кораке. Лаку ноћ.

(У соби постаје мрачно. Вероватно је облак прекрио месец. Изненада, као да је нко појачао радио у суседном бару, зачула се једна веома позната музика. И тада схватим да је целу ово сцену тихо пратила "Соната на месечини", у ствари први њен део. Младић ће сада почети да силази с ироничним, можда сажаљивим осмехом на својим лепо обликованим усанама и уједно с осећањем ослобођења. У тренутку кад стигне управо код Светог Николе, пре но што сиђе по мермерним степеницама, он ће почети да се смеје, гласним неиздржљивим смехом. Тај његов смех уопште неће звучати неприлично под месечином. Можда ће једино неприлично бити то што уопште није неприличан. Убрзо ће младић зачутати, уозбиљити се и рећи: "Крај једне епохе". Онда, потпуно спокојан, опет ће раскопчати кошуљу и наставити својим путем. А за жену у црном, не знам да ли је напослетку изашла из куће. Опет је засијала пуна месечина. А у угловима собе сенке се укоче од неподношљивог кајања, скоро гнева, не толико због живота, колико због некорисног исповедања.

Jани Рицо


[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=Q2Gi2pd5 ... re=related[/youtube]
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2144235
Originally posted by Dante
за AngraMainu, bas blue и Orlando the Lady
Hvala, dragi decace. :)
I ja tako kuvam sebi po dve kafe a nemam sa kim da ih pijem kao lirski subjekat u nekoj strofi posle pete.
Korisnikov avatar
By walt333
#2144289
Gde sve je muzika


Na zamaraj se čuvanjem ovih pesama!
I ako se poneki od naših instrumenata razbije
Ništa za to.

Nabasali smo na mesto
U kojem sve je muzika

Prebiranje po strunama i zvuci flaute
Razležu se okolinom,
Pa čak i kada bi harfa celoga sveta
Kojim slučajem izgorela, još uvek bi bilo
Svirke skrivenih instrumenata.

Tako i sveća treperi i gasi se,

No mi imamo parče kremena i varnicu.
Ovo umeće sviranja je morska pena.
Graciozni taktovi dopiru do bisera
Negde sa dna okeana.

Pesme se penju uvis u vidu vodene prašine
I okrajaka debala nanetih na žalo, okrnjene!


One potiču iz potajnog i moćnog izvora
Koji ne možemo videti.

Batali sad reči.
Raskrili prozor u sredini svojih grudi,
Neka duhovi uleću i izleću.

Dželaludin Rumi
By Speculum Columbae
#2144821
Lo duca e io per quel cammino ascoso
intrammo a ritornar nel chiaro mondo;
e sanza cura aver d'alcun riposo,

salimmo sù, el primo e io secondo,
tanto ch'i' vidi de le cose belle
che porta 'l ciel, per un pertugio tondo.

E quindi uscimmo a riveder le stelle.


Vođ pođe sa mnom po toj skritoj stazi,
da u svet beli vratimo se tuda,
te uzgor sta, bez odmora da gazi

prvi, ja za njim, dok ne videh čuda
od lepih stvari što se ebom gnezde
kroz okrugao otvor jedan, kuda

Izađosmo opet da ugledamo zvezde.


Dante Alighieri, Inferno, Canto XXXIV
By Speculum Columbae
#2145169
Ma fakut muma frumuasă
Ĭula, ĭulaĭ, la
Ma fakut muma frumuasă
Ĭula, ĭulaĭ, ĭulaĭ, la la, ĭula ĭulaĭ la
Şî ma ţîńe înkîsă-n kasă
Ĭula, ĭulaĭ, la
Ku feruanka la ferĭastă
Ĭula, ĭula, ĭulaĭ, la la, ĭula ĭulaĭ la

Ńiś la apă nu ma lasă
Ĭula, ĭula, la
Ńiś la ļamńe-n bîtatură
Ĭula, ĭula, la
Kî sa ćĭame kî ma fură
Ĭula, ĭula, la

Firĭaĭ, muĭkă, pîkatuasă
Ĭula, ĭula, la
Maĭ fakut aşa frumuasă
Ĭula, ĭula, la
Şî ma ţîń înkisă-n kasă
Ĭula, ĭula, la
By Guion Nerville
#2147084
NEKO RAZLIČIT OD NAS I SLIČAN NAMA

Sad on hoda kao da mu je voda u cipeli,
drhturi, onako visok, skoro bez oslonca,
misli jedino o suštini svog jada.

Uskoro ga nećemo gledati:
ući će u neku kuću, posve ličnu,
motriće on nas, ne mi njega.

Kroz malen prozor, ispod samog krova,
gde su zvezde uistinu zvezde, i gde
sunce greje svoju ruku na sopstvenom sjaju.

A možda ga ni videli nismo,
nego je taj čovek slika
koju pokušavamo da stvorimo o sebi.

Ni makac od našeg ogledala,
odeveni sad u purpur i svilu,
sad u odeću kakvog siromaha.


PRAVILA ŽIVOTA

Čitati u prepodnevnim časovima
u prohladnoj prostoriji
sa spuštenim roletnama.

Izaći u šumu. Gledati
kosove i jarebice,
i gavranove na obasjanom proplanku.

Sedeti u krčmi,
piti tuđe vino iz šarenog bokala.
Smešiti se domaćici koja je samo u donjem rublju.

Videti Boga
prerušenog u jednog od onih regruta
koji svoju bezazlenost prikrivaju skarednim dosetkama.

Napisati nekoliko kratkih pesama
o zlatnozelenom lišću,
o ženi koja pegla rublje u cvetnoj kući.

Razgovarati sa izmišljenim prijateljima,
za izmišljenim stolom,
na kome su (takođe izmišljeni)
mali predmeti od metala i drveta.


SJAJ I JAD IZVESNIH ČINJENICA

Neki dečak, lep ko pena i nestalan
ko ona, gledajući često šta to činim,
pokušava da i sam napiše pesmu.

No o čemu će do o mesečini, moru
koje nikad video nije, o noći
koja uliva strah u kosti i mrtvima a kamoli njemu.

Rekoh mu da piše o onima koje gleda
svakodnevno i poznaje, o materi mu, hromoj sestri,
ili o ocu koji ne izbija iz divlje krčme.

Pa o sebi, o knjigama koje čita ili
o onom što čini u nužniku zagledan
u sličicu neke debele gospe bez grudnjaka, i tako dalje.

Muislim da me nije razumeo i da mu se učinilo
da mu se podsmevam, umesto da hvalim
velelepnu temu njegovih stihova: buru na moru i krik galebova.

I da će mu biti potreban čitav život
dok uzmogne pretakati u stihove
to što obično nazivamo život: sjaj i jad naših činjenica.

Aleksandar Ristović
Korisnikov avatar
By bas bleu
#2147089
others because you did not keep that deep-sworn vow
have been friends of mine;
yet always when i look death in the face,
when i clamber to the heights of sleep,
or when i grow excited with wine,
...suddenly i meet your face.
Korisnikov avatar
By Mars
#2147172
Pour Ne Pas Vivre Seul

Pour ne pas vivre seul
On vit avec un chien
On vit avec des roses
Ou avec une croix
Pour ne pas vivre seul
On 'sfait du cinéma
On aime un souvenir
Une ombre, n'importe quoi
Pour ne pas vivre seul
On vit pour le printemps
Et quand le printemps meurt,
Pour le prochain printemps
Pour ne pas vivre seul
Je t'aime et je t'attends pour avoir l'illusion
De ne pas vivre seule, de ne pas vivre seule

Pour ne pas vivre seules
Des filles aiment des filles
Et l'on voit des garçons
Epouser des garçons
Pour ne pas vivre seuls
D'autres font des enfants
Des enfants
Qui sont seuls
Comme tous les enfants
Pour ne pas vivre seul
On fait des cathédrals
Où tous ceux
Qui sont seuls
S'accrochent à une étoile
Pour ne pas vivre seule
Je t'aime et je t'attend pour avoir l'illusion
De ne pas vivre seule

Pour ne pas vivre seul, on se fait des amis
Et on les réunit quand vient les soirs d'ennui
On vit pour son argent, ses rêves, ses palaces
Mais on n'a jamais fait un cercueil à deux places
Pour ne pas vivre seule, moi je vis avec toi
Je suis seule avec toi, tu es seul avec moi.
Pour ne pas vivre seul
On vit comme ceux qui veulent se donner l'illusion
De ne pas vivre seul.



Not To Be Alone

Not to be alone
We get a dog
Surround us with roses
Or worship a cross

Not to be alone
We believe in fairy tales
Are fond of memories
A shadow, anything will do

Not to be alone
We long for spring
And when it's over
We long for the next

Not be alone
I love and wait
It makes me believe
That I'm not alone...

Not to be alone
Girls like girls
And boys like other boys

Not to be alone
Others have children
Children who are alone
Just like other children

Not to be alone
We build cathedrals
Where all lonely souls
Hold on to a star

Not to be alone
I love and wait
It makes me believe
That I'm not alone

Not to be alone
We make friends
We meet them on those difficult nights
We live for our money, our dreams and our palaces
But we will never make our coffins for two persons

Not to be alone
I live with you
I'm lonely with you
You're lonely with me
Not to be alone
We live like this which makes us believe
We're not alone.
Korisnikov avatar
By AngraMaina
#2148263
Originally posted by Dante

Соната месечине (за AngraMainu, bas blue и Orlando the Lady)
:radosnice:


...... :love: :love: :love: :love: :love: .................. :love: :love: :love: :love: :love:
:love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: ...... :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
:love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
:love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
...... :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
............ :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
.................. :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
........................ :love: :love: :love: :love: :love: :love: :love:
.............................. :love: :love: :love: :love: :love:
.................................... :love: :love: :love:
..........................................:love:
By XanaX
#2149427
off topic: you're in love? :) goy-yentl love? :P

(frei, besetzt oder reserviert?)

Mislim; pročitah hebreiku, te mi svane, iz neke vlastite faze:

"Ani l'dodi v(r)e'dodi li"

:opacupa:

Iz Solomonove pjesme / knjige ( više ni ja znam kako), jest to, Porno-Bible, ili, jednostavno -

"Pjesma nad pjesmama"



Činilo se romantičnim, valjda, iako; danas (u suvremenom ibritu) zvuči pomalo ...hmh..

Smisao kojem su tom dijelu stiha dali je izuzetno lijep, iako je moja prva asocijacija (sad kad dešihrirah hebreiku, a spor sam u tom) u stilu "Tko tu koga?"

Znaš li nastavak stiha iz "Shir H'shirim" (nisam siguran za izgovor vokala izha "H" :shrug: ?

Ha roh*ei ba'shoh*shanim**

(* - su moja interpretacija semitskog b/h/r)

(** shanim su valjda ljiljani ili ruže)
________________________________________________________________

Although we stand opposite each other in many ways, I do think we could ...
"find a way to be good neighbours".
Shalom!
By Orion
#2150100
Žena!


Žena!
Večita inspiracija,
večiti ideal, najveća tajna,
Žena!
Tako svima poznata,
al ipak samo sebi znana.

Najveća radost, najveća briga,
najveća laž, najveća istina,
Žena!
Nikad od okoline shvaćena,
Žena!
Uvek tugom praćena!


Irena Tomić, Traganje po beskraju, 2009.
Korisnikov avatar
By bas bleu
#2152485
snow

you come back,
after my two-month night,
as i knew you would, like light, light.
and though it is summer's height,
sexy with thunder, rainy heat,
you talk of snow.

it is gathering now,
packing the freight of itself
into cold, faraway clouds,
miles out at sea,
crying upwards into the black sky;

each flake unique, that will fall on us, as we kiss,
or i tell you the poem by louis macneice.
the room was suddenly rich...

c.a.d.
By Speculum Columbae
#2154340
Moja domovina

Pun mi je kurac
Srba, Šiptara i Bosanaca
Madara, Čeha i Slovenaca
nesvrstanih Crnaca
i Makedonaca
Židova, Arapa i stranih studenata
djece afričkih diplomata
Japanaca, Kineza i Azijata
i svih tih prljavih beduina
zbog kojih mi Hrvati
ispadamo nekakvi primitivni
štajaznam šoveni
i kse
ksefon
kako se reče
e to.
Korisnikov avatar
By bas bleu
#2155466
perfection isn’t like a perfect story

i think often of the time i was perfectly happy.
and sat by the harbour reading a borrowed cavafy.
you were with me of course and the night before we
played bar billiards, green under lights, in the cafe
postponing our first shared bedtime and every ball
that didn’t come back made us look at each other and down.
i collected the key and we crossed the late night hall
and seeing the room you cried, it was so small.

we were too close. we bore each other down.
i changed the room and we found that you were ill.
nothing was perfect, or as it should have been.
i lay by your side and watched the green of dawn
climb over our bodies and bring out of darkness the one
perfect face that made nothing else matter at all.

p.j. kavanagh
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2155635
MOJSIJE (Kranjčević)
odlomak


Na hiljade su onaj čule glas.
Razumio ga samo genije,
Po drugi put si slušo osudu:
"I tebi baš što goriš plamenom
Od ideala silnih, vječitih,
Ta sjajna vatra crna bit će smrt
Mrijeti ti ćeš kada počneš sam
U ideale svoje sumnjati!"
Korisnikov avatar
By bas bleu
#2155687
the lesson

according to hammond who heard it out on a spree
from a man who had known a priest who was chaplain on duty
the morning the last man was hanged in crumlin road jail,
what the man said as he shook hands and went to the hangman
was 'father, this is going to be a lesson to me.'

seamus heany
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2155999
***

toliko sitnine po meni
otežale, toliko težim,
razbacati, rasuti, udeliti
se, i ko me za rukav
povuče, i ko se o njega spo-
takne, neobuzdano, nesmetano,
neometano. neoprezno. i u prazno,
i u prazno




B S O
By Speculum Columbae
#2156014
Ήθελα να’ρθώ το βράδυ

Na jednom ostrvu
živeo jednom mladić.
Setan i beo.
Zamišljen i sam.
Šetao mladić
po kamenim zidinama
i kaldrmama
i lomio noge po stenju.
Slušao talas kako udara
vetrove kako tuku u jedra
kao u talambase.
Kako mu duva kroz kosti.
Jedne večeri
sa bećarima i bekrijama
i mornarima i džambasima
ovaj mladić je
došao na moja vrata.
Pijan i glasan.
I kao što varvari udaraju u štitove
dizao ruke u svež noćni karipskoplavi zrak
I govorio mi: Ήθελα να’ρθώ το βράδυ
I ušao u moju kuću.
Tiho je stao pore prašnjavog crnog kredenca
na kome se samo senke viju
Posmatrao sam ovog mladića kako stoji
neskladan u odnosu na kredenac.
A ipak - samo moj.
I čuo talas kako udara
Vetrove kako tuku u jedra.
Te večeri sam doneo još jedan dušek.
I nisam više spavao sam.
By LeDeNa_
#2156019
Provest ću sutra misleći o prekosutra,
tako će biti moguće; ali danas ne...
Ne, danas ništa; danas ne mogu.
Zbrkana ustrajnost moje objektivne subjektivnosti,
san mojega stvarnog života, umetnutog,
zamor unaprijedni i beskonačni,
zamor svemirski da bi se ukrcao u tramvaj ...
ta vrsta duha...
Prekosutra samo...
Danas se želim pripraviti,
želim se pripraviti da sutra mislim na slijedeći dan...
On je odlučan.
Sutra je dan nauma.
Sutra ću sjesti u uredovnicu da osvojim svijet;
ali ću svijet osvajati samo prekosutra...
Dolazi mi želja da zaplačem,
dolazi mi želja da zaplačem gorko i smjesta, u nutrini...
Ne tražite da znate više, to je tajna, neću reći.
Prekosutra samo...
Kad sam bio dijete, nedjeljni me je cirkus zabavljao čitav tjedan.
Danas me samo zabavlja nedjeljni cirkus čitavog tjedna djetinjstva...
Prekosutra ću biti drugi.
Moj će život postati slavodobitnim,
sve moje stvarne odlike pametnoga, odgojenoga, uporabivoga stvorenja
bit će prizvane službenim nalogom...
Ali nalogom od prekosutra...
Danas želim spavati, sastavit ću ga prekosutra...
Koja je, za danas, predstava što će mi ponoviti djetinjstvo?
Čak i ulaznice da kupim sutra,
jer je zapravo.prekosutra dobra predstava ...
Prije, ne...
Prekosutra ću imati javan stav što ću ga sutra izučavati.
Prekosutra ću naposljetku biti ono što danas ne mogu nikako biti.
Prekosutra samo....
Spava mi se kao psu lutalici na hladnoći.
Spava mi se veoma.
Sutra ću ti zboriti riječi, ili prekosutra...
Da, možda samo prekosutra
Budućnost...
Da, budućnost

Alvaro de Campos (Fernando Pessoa)
By LeDeNa_
#2156021
Došao sam na plažu da provedem
Vrijeme ručka; izuo sam cipele i
Sada sjedim na pijesku
U mekom proljetnom suncu
Pušim i gledam u valove
Kako spokojno umiru
Malo sam začuđen
Da navršavam četrdesetu
Rubom vode i pijeska prolaze
Lijepe mlade žene
Sa zavrnutim nogavicama
Vidim ih u času kad uđu
U moj pogled na valove
Znam da je zakon vjerojatnosti
Na mojoj strani, da je
Među njima barem jedna koju
Bih mogao nagovoriti bez
Većeg napora
Bez znatnijih tehničkih poteškoća
Ali ne slijedim ih pogledom
Gledam pravo u valove
Kako spokojno umiru na pijesku
Ne zanimaju me igrači odbojke
Iza mojih leđa
Ne zanimaju me djeca
Ni roditelji ni malobrojni kupači
Ni daske ni gumena odijela
Ne zanimaju me galebovi ni psi.
Sjedim i gledam u valove
Kako spokojno umiru
Pušim i od vremena na vrijeme
Pročistim grlo i pljucnem
Između koljena u pijesak
Mislim da se smiješim
U mekom proljetnom suncu
Lagano, neodređeno
Kao čovjek, koji ima osjećaj
Da je pobijedio u nečemu
Ali mu nije jasno koliko mu je stalo
I je li mu uopće stalo
Godine će dolaziti i prolaziti
Mogu mi podmetati nogu
Ali mi ne mogu donijeti ništa
Što već nisam živio
Ništa što već nisam umro.

Boris Maruna
Korisnikov avatar
By Misfit
#2156746
"Out, Out - "
by Robert Frost
The buzz saw snarled and rattled in the yard And made dust and dropped stove-length sticks of wood, Sweet-scented stuff when the breeze drew across it. And from there those that lifted eyes could count Five mountain ranges one behind the other Under the sunset far into Vermont. And the saw snarled and rattled, snarled and rattled, As it ran light, or had to bear a load. And nothing happened: day was all but done. Call it a day, I wish they might have said To please the boy by giving him the half hour That a boy counts so much when saved from work. His sister stood beside him in her apron To tell them "Supper." At the word, the saw, As if it meant to prove saws know what supper meant, Leaped out at the boy's hand, or seemed to leap - He must have given the hand. However it was, Neither refused the meeting. But the hand! Half in appeal, but half as if to keep The life from spilling. Then the boy saw all - Since he was old enough to know, big boy Doing a man's work, though a child at heart - He saw all was spoiled. "Don't let him cut my hand off - The doctor, when he comes. Don't let him, sister!" So. The hand was gone already. The doctor put him in the dark of ether. He lay and puffed his lips out with his breath. And then - the watcher at his pulse took a fright. No one believed. They listened to his heart. Little - less - nothing! - and that ended it. No more to build on there. And they, since they Were not the one dead, turned to their affairs.
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#2156879
USAMLJENI ZVUK

toliko me ima da me reči ne mogu poneti. rasut
u ogledalu. zaustavljen na rubovima. u topotu nemirnog
stada. taj krug kretanja pretvara se u zupčanik da bi uhvatio
bilo kakvo značenje. kamenje se kotrlja – jeka seče ponor.
zvuk je prevođenje. stvari su zakopane u zvuk. zvuk je
postelja. zvuk je dete dodira. zvuk rađa stvar. zvuk je
majka.
zavrteo sam novčić na stolu. sad slušam njegov zuj i
gledam kako skida bezbrojne vazdušne košuljice
da bi opet postao novčić. bože, zašto nisam tako brz?
brz do iščeznuća.


Nikola Vujčić
  • 1
  • 56
  • 57
  • 58
  • 59
  • 60
  • 92
long long title how many chars? lets see 123 ok more? yes 60

We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]

Another post test yes yes yes or no, maybe ni? :-/

The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]

Do you need a super MOD? Well here it is. chew on this

All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]

Lasagna on me this time ok? I got plenty of cash

this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]

Swap-in out addons, use only what you really need!