Bootstrap Framework 3.3.6

[Galateja]

Imam tu čast da se prva učlanim u klub.

Pesnik zanimljive biografije i bibliografije. Imao je plahu narav, bio sklon ekscesima i alkoholu. Iako je stradao pre tačno pedeset godina još se sa sigurnoću ne zna da li se ubio ili je ubijen.
No, da mu pesme nisu tako dobre pojelo bi ga vreme. Živeo bi u anegdotama o starom Beogradu.
Ono što mi se posebno dopada u poeziji Branka Miljkovića je metaforičnost, likovnost, aforističnost:

kamen sa krilima

***
zvezdano čelo

***
zvezdana promaja

***
ubi me prejaka reč

***
poeziju će svi pisati

***
i pad je let

***
isto je pevati i umirati

***
da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj

***
ko ne sluša pesmu slušaće oluju
(...)


Bio je neosimbolista i pisao najčešće refleksivnu poeziju. Česti motivi koje je koristio su vatra, kamen, zvezde, pepeo...

Brankova pesma koja mi se najviše dopada je pesma Uzalud je budim koja je svrstana u ljubavnu poeziju. međutim, pesnika je inspirisalo mrtvo telo mlade žene stradale u bombardovanju.


''




Budim je

zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama

Zbog neba
razapetog između prstiju

Budim je zbog reči koje peku grlo

Volim je ušima....

Treba ići do kraja sveta
i naći rosu na travi...

Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde...

Zbog ljudi
koji bez čela i imena
prolaze ulicom

Zbog anonimnih reči
trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova

Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom!

Moja ljubav
puna drugih
je deo zore koju budim

Budim je zbog zore
zbog ljubavi
zbog sebe

zbog drugih...

Budim je
mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla:
neka me traži
i vidi
da me nema

Ta žena sa rukama deteta
koju volim
To dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim...

Uzalud
uzalud
uzalud...

Uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova

Uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim

Ti znaš
voda protiče
ali ne kaže ništa........

Uzalud je budim

Treba obećati
izgubljenom imenu
nečije lice
u pesku

Ako nije tako
odsecite mi ruke
i pretvorite me
u kamen!

[Tot]

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
Pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

[Hans]

Divno.

[Galateja]

# Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga
osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti

[bas bleu]

goran

noć suviše velika za moje zvezdano čelo
u nekim šumama crnim nepoznatim
i drvo je reklo nemoj. jutro moje belo
ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

pčele sleću na leš koga nema
zvona odlaze u prostor crnim stepeništem
moj je završen dan. al se na počinak ne sprema
san moj iza brda gde mrtav sebe ištem.

ovde dole svako svoju tamu ima
moj mrak je senka ptice. o ne ima
puta kojim bi do mene mogli doći

ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
smrti ljubomorna najveća moja noći!

[Ulix]

Sjajan pesnik, ali me fanatično obožavanje njegove poezije ujedno i zbunjuje. Znam bar desetak mladih pesnika koji se svim snagama trude da budu njegove kopije.

[Srklet]

Za početak, neka umru pod sumnjivim okolnostima.

[Guion Nerville]

Daktil sna

Stoje izmišljeni bregovi
od zlata gde zvezda sjala je.
Tu smrti nema. Vetrovi
u nebo se vraćaju. Pala je

lobanja niz crne grebene.
U mračne dubine nosi li
to što sam čuo.
Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve
od želje strašne smrznute.
Na putu ostale su kletve
I zvezde spore omrznute.

O nema šumo na obali
noć gde besvesna počinje
da l snaga me slatka obali
ili me san moj opčinje.

Zatvoren je taj predeo
u sebi. Ta mesta nemaju
svoja sunca. Pod zemljom to
oblik sna moga spremaju

[Guion Nerville]

More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

[Orlando the Lady]

Naš princ.

[Majra Diuna]

POHVALA VAZDUHU

Ne iščezavaš ni u nekorisnom času
Kada su glasovi iznutra šuplji
Kada se udiše praznina
Ne uskraćuješ se
Ni zaleđenom telu ni otvrdlom srcu
Tako nenametljiv
Da često zaboravim da postojim
Tamo gde ničega nema
Jedina si nada jedina mogućnost
Čak ni dok sanjam nezamenljiv nečim drugim

[Majra Diuna]

Verujem, da bih mogao da govorim,
da izađem iz sebe s nadom za povratak,
makar kroz pustinju mesta gde gorim,
makar krozu smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni,
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

[Orlando the Lady]

GOJKOVICA





I tako budućnost mračnoj nadi posta
Sužanj i talac zlo životu verno.
Grlicu opeva kamenje što osta
U predelu koji raste lakoverno.
Jesi li živi stub grad il mrtva
Beli bedem dojiš prevaru sve veću?
Prazno ime nade i prelepa žrtva
U zidu bez zvezda pravedno se sreću.
Tela čistijeg od izgubljenih reči gori
Dan posle vremena koga se svi boje.
Noć niz Bojanu otiče u tvoje
Srce prodano nesigurno zori.
Trgovci časni što kupuju vatrom
Iz tvojih ruku istinito blago
Na tvome telu grad crtaju jatom
žrtvenih ždralova umiljatom snagom.




-inacee, veoma lep ciklus... samo nesto i ne znam ljude koji se primaju na pesme odatle.

[Anhedonie]

Volim ga.

omiljena pesma od njega mi je ariljski andjeo

[Galateja]

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
Najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
Bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga.
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih ćće se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slusaće oluju
Ali:
Hoće li sloboda umeti da peva
Kao sto su sužnji pevali o njoj?