Odlomak iz mog prvog romana koji ne znam kada će biti gotov i objavljen...
Ukratko, Konstantin Zec je glavni lik koji preko oglasa traži nekoga ko bi se ubio zajedno sa njim. 'Vreme marcipana' je glava o iznenadnoj smrti njegovog oca.
VREME MARCIPANA
Dobro došli!
Novi svet u koji vas uvodi vaša sopstvena žrtva bi mogao da vam se dopadne a i ne mora. Vi ste dželati sopstvenog života, sami ste se upleli u paukovu mrežu zakona, kredita, kreditnih kartica, pereca na kredit, kondoma na kredit, užitaka uz pesme ’Evo banke Cigane moj’ po hiljaditi put a niste ni svesni da se kaže ’Ciganine’ a ne ’Cigane’. Međutim, dobro je. Vazduh nije zagušljiv. Pritisak dobar, malo manje kristala u mokraći nego obično, ali u redu. Vi mislite da savršeno plivate dok vas čipovi kredita nemilosrdno češkaju po kucavici. Znoj se polako taloži po zglobovima na nogama i dok stigne do peta već ste neko drugi. Rekli su vam da tako treba.
Vaši roditelji se nisu preterano voleli. U sebi su taložili frapantne količine gneva koji se pretvarao u decu jer istina je da je seks najbolji posle svađa i rasprava, kada se konačno oslobodite svih kič-uspomena iz svog stana, porazbijate sve uspomene iz luna parka i ekskurzija po Kadinjači pa se lakše dolazi do orgazma. On je čistiji, precizan, koncilijantan. Ne guši. Stan je sada minimalistički a deca su na putu. Postali ste to dete. Dok ste gledali svet kroz pore, membrane i ćelije, napolju se živelo od uspomena. Neki ljudi su gledali slike, prisećali se svojih prababa, kupovali nameštaj. Ali ne, vaša majka je dolazila sa pijace punih ruku, sa celerom koji viri iz trošne torbe, dok ste se vi držali ručicama za njena rebra unutar njene utrobe. Vaša majka je tako zadihana palila cigaretu na terasi a vi ste tada tako malo znali o tome.
Bol. Iskonski bol. Uvek neki bol koji mora da postoji. Čitava Srbija je bol, osuđena na patnju, a nismo tako hteli.
Loši roditelji.
Loša škola.
Loše zdravstvo. Bol.
Loš brak, posao, deca probisveti. Bol.
Život bez plana za sopstvenu budućnost a usta puna patriotizma. Curi.
- Kume, bol je ovde stil života.
- Nema ljubavi bez bola, kume.
Sada bi Vojin Zec malo lelujao. Sada, sa svojih šezdeset i šest godina bi se malo odmorio od sastanaka, putovanja, godina, decenija, srljanja, borbe, ujedanja i držanja plena punog trnja golim rukama i jakim zubima, sa par dlačica na prstima. Seo je u fotelju dok je terasa bila otvorena i duvao je hladan decembarski vetar.
Vojine, džabe si živeo.
Sin ti je pred samoubistvom.
Ali dobro, sve ima svoje. Ko je kriv Konstantinu Zecu kad ne ume sa stokom kao stočar. Da je naučio na vreme, surovo bačen na ledinu, radio bi za sebe korisnije stvari od kaligrafski besprekornog upisivanja u dnevnik učenika koji je urinirao po tabli. Vojine, gledao si sopstvenog sina kao pobesnela zver, nemirna i divlja, od čije senke ustrepte svi a pustio si ga da se koprca po ledini želeći da bude kao ti. Gledao si ga kako sam liže sebi rane dok krvari iznutra. Naveo si ga da pomisli na to da sebi naudi. A ko si ti u stvari?
’ Kao mlad si vređao sopstvenu majku i oca.
Izdao si svoje drugove iz detinjstva. Uvek si u zasedi čekao na priliku da im pokažeš da si superioran.
Varao si ženu kojoj si govorio da si zaljubljen u nju još od gimnazijskih dana. Varao si je sa najgorim ženama a trebalo je barem da joj ukažeš čast i ne budeš sa protuvama. Donosio bi joj čokoladnu bombonjeru sa putovanja a znaš da se užasavala marcipana. Gledao si kako ga topi u ustima dok zajedno pijete kafu a još se osećaš na memljivu motelsku sobu na auto-putu Beograd-Niš.
Uh...kako sam umorna od tebe.
Prodao si očevo imanje na selu kako bi se pomodarski uselio u grad, postao deo nekakve tradicije o kojoj se govori a niko ne zna šta je ona zapravo jer si upravo ti bio jedan od onih koji je govorio da se bez svetog Save i istorije može i da nismo gladni i da je sve ostalo bućkuriš. Diploma inžinjera i svega što si napravio vinula te je u viši krug, daleko od polusveta kom si po pravilu pripadao a u tom višem svetu ima naravno mesta za sve, samo se do tamo teško stiže.
Mene si ponižavao kad god si mogao, mog muža, kuću, rugao si se mom prostodušnom srpstvu, sitnicama koje su činile i čine moj život, s podsmehom si reagovao na nesposobnost da rađam, gade.
Nisi bio na očevoj sahrani, a Konstantin će na tvoju doći jednog dana.
Nisi nikada razgovarao kao otac sa sinom.
Sam si putovao po svetu, dok su ti žena i sin jedva sastavljali kraj sa krajem dok je inflacija harala.
Nisi bio prisutan kada si bio najpotrebniji.
Ti si kukavica, Vojine.
Umri.’
Ova misao je bila jedna od mnogih koja se gnezdila u glavi Vojinove sestre Vesne, svega nekoliko sati nakon što je primila tragičnu vest o iznenadnoj smrti brata sa kojim godinama nije govorila.
*
A na groblju...a na groblju dva jutra kasnije muk usled nedostatka tema u starijih ljudi. Govorile bi usne i dalje ali se izašlo iz kapele i bilo je vreme da se tromim korakom krene ka parceli. Iz puteljaka su se videli vrhovi paliluskih solitera i čulo se blago škripanje snega pod čizmama. Žene se držaše uz svoje muževe koji im nešto saopštavahu ali bezuspešno jer je bilo važnije u ovom potresnom trenutku ostati na nogama, sa petama 10 centimetara iznad zemlje. Pop Sveta iđaše ispred Konstantina odevenog u dugački crni kaput, crne kose raščupane. Lice mu je bilo suvo, pogled usredsređen na par metara pred sobom dok je Jasmina koračala iza u crnom kaputu držeći se za sestru iz Kikinde. Vidno potresena, čulo se njeno grcanje u koloni ljudi koji pratiše Vojina. Sećali su se svega što je činio za njih, lepih zuba i osmeha koji je imao iako se kod kuće vrlo malo smejao. Osmeh je bio rezervisan za prijatelje, saradnike, poznanike i poznanice koji su dobijali na kredit parče njegove prividne porodične idile i imitacije sreće. Ljudi tako vole.
Konstantinove usne malo su napupele i delovale su ispucalo od zime i studeni. Između obrva mu se po svoj prilici isticala kratka linija ogorčenosti, neverice i teskobe. Umornim pogledom šamarao je nepreglednu grobljansku belinu. Koračao je ne misleći na to koliko mu je pre samo nekog vremena bilo loše. Vojinova smrt bila je sada i ovaj jedini put važnija od njegove a tako bi po pravilu trebalo da je uvek- deca ispraćaju roditelje a ne roditelji decu. Vojin je, kao i u mnogim drugim prilikama do sada, ispao loš privatni heroj. Nedaleko od njega, u koloni su bili i Nataša i Dušan. Nataša, bez imalo šminke na sebi i velikim crnim naočarima, hodala je sa razočaranim pogledom koji se ispod sveg tog crnila jasno očitavao. Sa crnim kožnim rukavicama na rukama obuhvatila je Dušanovu ruku dok su se približavali parceli a dugačka kosa joj je skoro pa prekrivala obraze. Pažljivi slušalac mogao je oslušnuti bat njenih cipela koje su se presijavale na blagom suncu. Dušan je bio jedan od onih koji je na sahrane išao u odelu. Delovale su mu kao prijemi samo bez preterane potrebe za isticanjem bilo čijeg smisla za humor. Najednom zastadoše.
Konstanin duboko uzdahnu a Jasmina mu se približi. Nakon što provede nekoliko trenutaka pored parcele prošapta:
- E, moj Vojo, vidi šta je sveta došlo! A ti zaspao...-potom se udalji i ugrize se za usnu.
Konstantin je ćutao i čudio se činjenici kako čak i ljudi koji su odrasli u velikom gradu, tu se školovali i zasnivali svoje porodice, mogu imati tako neprikladne misli za tako prikladan trenutak kada se čovek miri, seća najboljeg i pamti najbolje. Odabir reči mu je ličio na žal ljudi koji žive daleko, ne koriste sve padeže i ne lete često avionom, u nekakvoj zabiti, učaureni u svoje sitne spletke. O svemu tome je zapravo samo slušao a o tome počinje da razmišlja tek sada, na pragu svoje tridesete godine, kada ujedno i oseća kako se talog svega iz minulog vremena spušta polako u njegovu lobanju i pravilno se raspoređuje, koči mu svaku misao i nalazi duboke rupe unutar njega i kada se talog useli tako duboko, Konstantin oseti kako je sve dalje...i sve je i dalje jasno kao Bajkal a sve više opčinjava kao Šeherezadina priča.
Vojinova sestra se prekrsti i stade pored sanduka u kom je ležao njen brat. Sveštenik potom poče pevati svojim umilnim glasom i narod se udubi u razmišljanja. Čulo se tiho Jasminino jecanje, zvuk kloparanja kandila, njihanje svešteničke mantije po hladnom vetriću i Konstantinov uzdah koji para studeni zimski vazduh. Potom se seti Jasmininog retoričkog pitanja od nekoliko trenutaka pre i okrete se da vidi sav taj svet koji se tiskao na malenoj parceli. Gledali su ga kao da je krenuo na dugačak i vrlo tegoban put. Sebi je ličio na Orfeja koji po nešto odlazi ali nije znao po šta. I, svi ti pogledi uprti u njega u tom trenutku postavljali su pitanja jedan za drugim. Na njih Konstantnin Zec nije umeo da odgovori. Očekivao je da će mu reći: ’Hajde, šta čekaš, siđi!’ ’Ne budi kukavica!’ ’Čemu li su te naučile te tvoje škole?’ ’Bori se, slabiću!’Ali nisu. Ovaj put nemo ćutahu.
Tada su videli Vojina poslednji put.
Sunce je nakon sprovoda polako topilo krovove oko u san utonulih parcela i grobljem je vladao mir. Sve je ćutalo dok je Konstantin sedeći ispred jedne od kapela pokušavao da se seti onog najlepšeg o čemu je razmišljao i tada, pred rakom. Ljudi su se mahom razilazili posle kratkog ručka koji je bio priređen. Pružali su svoje još masne ruke od mladog sira, kajmaka, čvaraka i supe i gledali tugaljivim pogledom u Konstantina i Jasminu. Vesna je stajala sa strane. Danas su svi govorili sa njom. Konstantin je oduvek govorio sa svojom tetkom, samo što ona to nije znala. Konstantin potom ustade i poče se šetati uskim stazama i krete pratiti tragove cipela u utabanom snegu. Nedaleko od kapele nalazila se kućica sa toaletima, na koju je bio naslonjen veliki venac, šarenim svećem ukrašen. Konstantin, sa rukama u džepovima kaputa, stade čitati ime osobe čija se duša preselila. Nakon pročitanog shvati da je u pitanju njegov otac. Ušavši u prostorije toaleta, video je male hodnike koji su vodili levo i desno, sa vratima sa obeju strana. Desno, čuo je duboke muške uzdahe kako se ritmično mešaju sa kratkim ženskim, čije su cipele kratkim klaparanjem o pločnik pravile zvuk koji je sekao prostoriju. Konstantin se polako približavao poslednjim vratima desno, dok je osetio svoje nemirno srce kako mu cepa vrat. Muški glas je grubo šaputao: Hoću da znaš da te želim i dalje. Je l’ ti jasno?
Potom je začuo siloviti zvuk vrhunca nečijeg snošaja. Ženski uzdasi se više nisu čuli dok se nakon nekog vremena nije umirio i muški. Iza vrata koja Konstantin, paralisan od čuda u kom se našao na groblju, nije smeo da otvori, čulo se kratko pucketanje usana od poljubaca i zvuk zakopčavanja šnale na kaišu. Konstantin potom izađe što je brže mogao a napolju ga dočeka prodorni zrak sunca koji ga je presekao po čelu. Odšetao je do mesta gde je ranije sedeo, gde ga dočeka Jasmina.
- Dobro, gde si ti nestao?
- Bio sam tu blizu...tu sam. Nešto se dogodilo?
- Ne, samo je Svetin brat želeo da ti se javi. Ali nije imao vremena dugo da ostaje, pozdravio te. Zamisli, doneo je divan, predivan venac Voji- potom Jasmina uzdahnu a Konstantin sede. Kroz kapije groblja, preko puta, video je taksi koji je čekao i par trenutaka kasnije i Natašu kako žurno utrčava u taksi, popravljajući karmin, u crnoj mini suknji sa kaputom preko ruke.
- Primi moje najiskrenije saučešće, Koča- pojavi se nakon nekog vremena ispred njega čovek širokih ramena i jake crne brade.
- Hvala ti, Branislave- Konstantin ustade i pruži ruku Svetinom bratu, koji je stajao u odelu i sa kaputom u rukama- rekla mi je majka da si morao da odeš- reče Konstantin dok je gledao ozbiljnog čoveka pred sobom kako popravlja dugmad na crnoj košulji.
- Ne, morao sam do toaleta. Ne krivim je. Vrlo se potresla.
- Da.
- Kako si? Nisam te video sigurno dve godine.
- Dobro sam- Konstantin je klimao glavom- sve će nadam se biti dobro.
- Naravno, samo se ne treba predavati- reče Branislav. Zvučao je kao uverljivi prodavac nameštaja ili kao savetnik za kredite. Konstantin je gledao unaokolo neko vreme nakon što je seo na metar do njega i ćutali su. Potom je Branislav uzeo čokoladnu bombonu iz posude na omalenom stolu. Izvadivši je iz celofana i stavivši je u usta, reče:
- E Koča brate, ni marcipan nije više kao kad smo bili deca.
Sedeli su tako još neko vreme kao ljudi koji su se sreli na železničkoj stanici i krate vreme ispraznim razgovorima o vremenu a ne kao ljudi koji su zajedno proživeli najnestašnije godine dečaštva. Lišeni uspomena, sećanja, pravih reči i saosećanja, spajala ih je u tom trenutku telegrafska razmena aksioma o Vojinu. Konstanin je slušao Branislava kako govori o njegovom tek preminulom ocu sa dužnim poštovanjem dok mu se marcipan topi u ustima, prenadražen željom da mu saspe sve bombone u grkljan i gleda ga dok se koprca pred kapelom, tela još uvek neopuštenog od nedavnog olakšavanja u grobljanskom toaletu.
nisam pisala, ja pevam, a to za osmomartovski koncert cu te ubiti 
