- 29 Nov 2010, 02:34
#2063818
Evo uspeo sam nešto začas da prevedem.
Oprostite na eventualnim greškama ili nepravilnom prevođenju, ali ovde nešto još pored radim.
A želeo sam da svi imaju kvalitetan pristup ovom snimku:
"Možda još uvek imate slike iz Beograda pred očima, jer je tamo izbilo do nasilničkih događanja desničarsko-ekstremnih grupa tokom parade ponosa. Tuce ljudi je povređeno. Ne samo u Srbiji. Na čitavom Balkanu je homoseksualnost kao i pre tabu tema. Agresija i netolerancija protiv pedera i lezbejki se često ne kažnjava. To se posebno odnosi na Bosnu. Doduše tamo postoji zakon protiv diskriminacije, ali se pokazuje opasno po život da se javno deklarišeš kao homoseksualac. Iz Bosne izveštava Suzane Glas.
On se autovao. Nije znao da njegovo okruženje ne može podneti toliko javnosti. Jasenko, 23, student anglistike, živi u bosanskom gradu Tuzli.
"Ovde ne postoji ništa slično klubu, gde se ljudi mogu sastati, bez obzira na to da li su pederi, lezbejke ili transeksualci. Takvo što ne postoji nigde u Bosni."
Nekoliko meseci je pobegao, dobivajući stipendiju za studiranje u češkom gradu Brnu. Najradije bi da je ostao. Tamo je prisustvovao paradi ponosa, i bio je oduševljen koliko javno je mogao da izživi svoju homoseksualnost. Nazad u Bosni je ponovo bio ispljuvan na ulici i izvikan.
"Strašno sam postao paranoičan i zastrašen. Toliko se dogodilo i razmišljanje ljudi se ne menja zapravo iako živimo u godini 2011."
Kao učitelj engleskog jezika i pride peder, ljudi bi mu napravili od života pakao. Sada hoće da postane modni dizajner. Jasenko se autovao pre sedam godina. Od tada njegov otac ne priča sa njim.
"Moja majka je prihvatila moju homoseksualnost i da ništa povodom toga ne može promeniti. Ali se plaši za moju sigurnost. Osim toga, više se ne mogu ovde ni sa kim sastati. U međuvremenu svi znaju da sam peder. I muškarci koji su me do sada znali, ili koji bi se sada sa mnom hteli sastati, kažu da ne žele da se sastanu, jer ako ih bilo ko vidi sa mnom, pomisliće da su takođe pederi."
A da vas drže za pedera se još uvek smatra katastrofom. Ovo je patrijarhalno, pretežno islamsko društvo, u kome se jedva koja slavna ličnost autovala. Ali zato ima sve više ljudi kao Jasenko. Njegova prijateljica Sabina je lezbejka, i radi toga bi pre dve godine od radikalnih islamističkih grupa u Sarajevu gotovo do smrti bila istučena, da u poslednjem trenutku nije stigla policija, na jedinom pedersko-lezbejskom fastivalu u bh.
"Kada smo napustili zgradu, pratili su nas. Demolirali su taksi. I želeli su nas ubiti."
To su scene koje im ne mogu izaći iz glave. Huligani i islamisti pokušavjau da uđu u akademiju umetnosti, gde se održavao festival.
Policija dolazi prekasno. Sigurno je jedino da od šoka se nisu povratili oni koji su pogođeni demonstracijama. Elma Islavović studira na višoj školi. Pobuna tokom festivala je, koja sa tom scenom nije imala nikakve veze, dovela na ideju, da završni film o homoseksualcima napravi. Protagonistima je morala obećati da se film neće objavljivati na bosanskim televizijama. Većina ih je htela da uradi nešto javno, ali takođe da zaštite svoju porodicu od npr. tipičnih reakcija kao što su: "Da je moje dete gej, radije bih da je mrtvo." "To nije dozvoljeno, po našoj religiji je to abnormalno i ne sme se protiviti Božijoj reči." Da prosvetljenje ne stoji samo na početku filma dokazuje ne samo film.
"Prilikom ovog filma je najviše uticalo to da sam se sprijateljila sa jako puno pedera i lezbejki, koji su zaista sasvim normalni ljudi."
Pedersko-lezbejski festival je tada organizovalo četiri žena. Takođe organizovano je udruženja za homoseksualce. Jedna od ovih žena je Emina Trunić. Ovo udruženje ne postoji više.
"Jednostavno nam je postalo preteško, posle festivala meni i mojoj devojci je bila otkazana soba i ugovor za stanarinu za sobe. I nijedna od 24 žalbi nije dovela do osude."
Nešto se ipak poboljšalo posle dve godine od kada je se to dogodilo.
"Zakoni su sada bolji. Postoji zakon protiv diskriminacije. Ali ako ja na osnovu moje homoseksualnosti budem diskriminisana i odem da se požalim policiji, ne bih bila tu sigurna da bi oni tu nešto uradili, niti da bim ih verovala"
Jasenko i njegovi prijatelji hoće da osnuju novo udruženje za prava svojih homoseksualnih prijatelja u nadi da će sve više ljudi biti spremno da se označe na osnovu svoje seksualnosti.
"Mi znamo puno ljudi, ali čujemo sve češće da nije pravo vreme. Da čekamo još jednu godinu, još jednu godinu. Kada bismo tako gledali, prošlo bi 20 godina i ništa se ne bi dogodilo."
Oni znaju takođe da njihovi strahovi i problemi nisu tipični za Bosnu ali da su ovde barem kući i zato žele hrabro da idu napred. "
poslao sam mu poruku i ponudio pomoc. 
