Bootstrap Framework 3.3.6

[bas bleu]

let me put it this way:
if you came to lay

your sleeping head
against my arm or sleeve,

and if my arm went dead,
or if i had to take my leave

at midnight, i should rather
cleave it from the joint or seam

than make a scene
or bring you round.

there,
how does that sound?

s.a.

[Guion Nerville]

Silvija Plat



Jutarnja pesma

Ljubav te navi kao debeli zlatni sat.
Babica ti tabane pljesnu, i tvoj se goli plač
Smesti među elementima.

Odjekuju naši glasovi, slave tvoj dolazak, Nova statua,
U muzeju punom promaje, tvoja nagost
Pomračuje našu izvesnost. Stojimo unaokolo prazno ko zidovi.

Nisam ti više mati
No oblak što ogledalo od kapi stvara da sopstveno odrazi lagano
Iščeznuće na ruci vetra.

Svu noć leptirak tvog daha
Trepti između ravnih rumenih ruža. Budim se da slušam:
U mom se uhu daleko more talasa.

Na prvi plač iz postelje posrćem, ko krava teška i cvetna
U viktorijanskoj spavaćici.
Usta se tvoja otvaraju ko mačija čista. Ram prozora

Izbeljuje i guta svoje zgasle zvezde. A ti isprobavaš
Svoju pregršt nota;
Jasni vokali se uzdižu poput balona.



Suparnik

Kad bi se luna smejala, na tebe bi ličila.
Isti utisak ostavljaš
Prekrasnog nečeg, al razornog.
I ti i ona veliki ste dužnici svetla.
Njena O-usta nad svetom tuže; tvoja su prirodna

A prvi ti je dar da sve u kamen pretvoriš.
Budim se u mauzoleju; tu si,
Lupkaš prstima po mermernom stolu, tražiš cigarete,
Pakostan ko žena, ali ne tako nervozan,
I od želje mreš da nešto bespogovorno laneš.

Luna, takođe, svoje podanstvo ponižava.
Al danju je smešna.
Nezadovoljstva tvoja, s druge strane,
Stižu kroz poštanski prorez s redovitošću punom ljubavi,
Bela i prazna, rasprostiruća ko ugljen-monoksid.

Ni dana bez vesti od tebe,
Šetaš možda Afrikom, al misliš na mene.



Vertikalna sam

Al radije bih da sam horizontalna.
Nisam ja drvo sa korenom u zemlji
Što minerale siše i ljubav majčinsku
Pa da mogu svakog marta u listu da zablistam,
Niti sam lepojka iz baštenske leje
Što gizdavo nafrakana privlači svoj deo ah-ova,
Nesvesna da uskoro mora da precveta.
U poređenju sa mnom, drvo je besmrtno
A krunica cveta nije visoka, al više zadivljuje,
I ja želim dugovečnost prvog i drskost drugog.
Noćas, u neizmerno maloj svetlosti zvezda,
Drveće i cveće rasipa svoje hladne mirise.
Hodam između njih, al niko me ne primećuje.
Ponekad mislim da u snu sigurno
Na njih najviše nalikujem –
S mislima svojim izbledelim.
Za mene je mnogo prirodnije, da budem ispružena.
Tad smo nebo i ja u otvorenom razgovoru,
I biću ja od koristi kad se konačno ispružim:
Drveće će moći da me dodirne, a cveće će imati vremena za mene.


(prevela Ljiljana Đurđić)

[Guion Nerville]

Marija Knežević


Poslednja lekcija o nežnosti

Kad umrem,
obavezno ostavite prozor otvoren.
Hoću da nastavim da budem prizor
kroz koji sa tobom hodam
korak prirastao uz korak
kao neistražena životinjica
u šetnji
iz jedne u drugu vrstu.

I gramofon da ste mi uključili.
Ne volim tango sa traka,
Još manje savršenstvo kompakt diskova.
Želim da na miru igram sa tobom
mislima
taj ples koji sam sa sobom pleše.
Nađite mi ploču koja pucketa.
Volim da volim u šumovima.

Otvorite mi sva tvoja pisma.
Žudim da ih njušim,
onako kako sam ih uvek čitala.

Na sto, kraj postelje
koja je uvek i samrtna,
stavite mi školjku i malu mirišljavu sveću.
Ako nađete miris vanile,
puno ste mi učinili.

Ako zapovedni način prevedete
na jezik želje da biva neispunjena,
poveriću vam svog psa.
Kad pomislite da me nema,
ako se ne upitate o poreklu
mojih zahteva,

voleću vas više
nego žive.



Samo to

(Dušanu Kneževiću)


Gospodin sa slabom cirkulacijom,
javljaju nam,
izdahnuo je iza ponoći.

Bio je star.
To smo i očekivali.

Kao da smo unapred znali i da će mlada
snaja plakati najviše, u nastavcima, te
primetiti u pauzi kako se dedina duša
Bože-dragi! preselila u sveću.

Znali smo sve i o požaru izazvanom
dogorevanjem duše.

Takođe, prema predviđanjima,
usledila je izložba odbrambenih mehanizama,
retko porodično okupljanje.
Svako ga je voleo na svoj način.

Spremno smo dočekali službenike iz preduzeća
za sahrane, ni trepnuli nismo pošto su
sandukom odvalili parče zida.

Sve nam je bilo oduvek poznato,
neko sa manje stila rekao bi --
dosadno.

Za previd je kriva jesen
neumerena u padavinama.

Osvit divnoga dana
kad otišao je deda.

[Guion Nerville]

Džon Ešberi


Šta je poezija

Srednjovekovni grad, ukrašen frizom
Sa skautima iz Nagoje? Sneg

Koji je počeo onda kad smo poželeli?
Prekrasne slike? Pokušaj da se izbegnu

Ideje, kao u ovoj pesmi? Ipak mi im se
Vraćamo kao kakvoj supruzi, ostavljajući

Ljubavnicu za kojom čeznemo? Sada će oni
Morati da joj veruju

Kao što joj verujemo mi. U školi
Svaka je misao pročešljana:

Ono što je ostalo bilo je nalik na polje.
Sklopite oči, osetićete ga miljama oko sebe.

Sada ih otvorite na usko-uznesenoj stazi.
Ona bi nam mogla dati -- šta? Neke cvetove uskoro?

(prev. David Albahari, Zoran Vragolov)

[Isidora Dankan]

NE PITAJ ME O BOSFORU VIŠE

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj - pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.


Jesenjin:snob:

[LeDeNa_]

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba
njegove muškosti. Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku
njegovu djecu. I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!



Vesna Parun

[Guion Nerville]

Isidora Dankan, predosetio da ce ti ovde biti prvi post kada sam video tvoj nik na listi korisnika.

Dobrodosla!

[Isidora Dankan]

hehehe hvala na dobrodoslici, morala sam da ubacim svoje omiljene stihove od cuvenog Jesenjina !:mackodlak:

[Speculum Columbae]

Veliki Taso, ne usuđujem se da prepevavam, ko razume, razume njegovu kanconu o lepoti senki:

O del grand'Apennino
figlio picciolo sì,ma glorioso
e di nome più chiaro assai che d'onde
fugace peregrino
a queste tue cortesi amiche sponde
per sicurezza vengo e per riposo.
L'alta Quercia che tu bagne e feconde
con dolcissimi umori,ond'erlla spiega
i rami sì ch'i monti e i mari ingombra,
mi ricopra con l'ombra.
L'ombra sacra,ospital,ch'altrui non niega
al suo fresco gentil riposo e sede,
entro al più denso mi raccoglia e chiuda,
sì ch'io celato sia da quella cruda
e cieca dea,ch'è cieca eppur mi vede,
ben ch'io da lei mi appiatti in monte o'nvalle,
e per solingo calle
notturno io mova e sconosciuto il piede;
e mi saetta sì che ne'miei mali
mostra tanti occhi aver quanti ella ha strali.

Torquato Tasso, Rime

[Isidora Dankan]

Opet ja heh...poezija moje podrucije sta da se radi . Ovo je jedna od najljepsih Jesenjinovih pjesama koja u mnogo cemu objasnjava sve nase probleme i bit ljubavi. Ko je ne shvata, neka se ne ljuti zbog naslova

KURVA

Za ženu priznajem samo kurvu
Poštene nek se ne naljute,
Jer zbog njih izgubih svu radost svoju,
Zbog njih izgubih svoje pute.

Kurva mi dade sve sto joj tražih
Sve slasti jedne žene
I nikad ne pokuša da mi ukrade
Ni delić uspomene

Uvek je volela da me nadje
Okruzena čašama vina
I nikad ne pokuša da se snadje
Da bi sa mnom dobila sina

Za ženu priznajem samo kurvu,
postene neka se ne naljute...

[Orlando the Lady]

Pesma koja me je bas gadno pogodila u prevozu:


ЧАРНА ПОПОВИЋ

,,Џин у пиџами''




И данас си устала из мог кревета

То је било малопре

Била си у пиџами а ја сам стајао го
Не доводим то ни у какву везу,
само бих волео да једном из мог кревета
и ти устанеш гола

Данас си устала из мог кревета

То је било пре него малопре
Вадиш џин из ранца
Знам тај џин
Купила си га у оној малој брвнари
Само они имају џин те чудне боје
Још чуднијег укуса

Пијеш четири чаше наискап
А јутро је тек!

[Torry]

iskrena da budem i nisam nesto zagrizena za poeziju

ALI......


ova pesma <3


Da su meni oči tvoje,
zvezdama bih prkosio,
nit' bi sunce poželio,
da su meni oči tvoje!

Da su meni oči tvoje,
ma s' u njima rastopio,
ja bih opet srećan bio,
da su meni oči tvoje!

Da su meni oči tvoje,
voleo bih neg' sve blago,
neg' kamenje sjajno drago!

Raj bi sami pregoreo,
u njima bih slatko mreo,
da su meni oči tvoje!

[bas bleu]

selva oscura

a house can be haunted by those who were never there,
if there was where they were missed. returning to such
is it worse if you miss the same or another or none?
the haunting anyway is too much.
you have to leave the house to clear the air.

a life can be haunted by what it never was
if that were merely glimpsed. lost in the maze
that means yourself and never out of the wood
these days, though lost, will be all your days;
life, if you leave it, must be left for good.

and yet for good can be also where i am,
stumbling among dark treetrunks, should i meet
one sudden shaft of light from the hidden sky
or, finding bluebells bathe my feet,
know that the world, though more, is also i.

perhaps suddenly too i strike a clearing and see
some unknown house - or was it mine? - but now
it welcomes whom i miss in welcoming me;
the door swings open and a hand
beckons to all the life my days follow.

louis macneice

[smaug]

Ja videh Troju, i videh sve.
More, i obale gde lotos zre,
i vratih se, bled, i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.


U kuci mi je pijanka, i blud,
a tuzan je zivot na svetu, svud -
izuzev optimiste!
Ja nisam pevac prodanih pravila,
ni laskalo otmenih krava.
Ja pevam tuznima:
da tuga od svega oslobodjava.


Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu Poetika.
Necu da preskocim Krlezu, ni Curcina,
niti da budem narodna dika,
Sudbina mi je stara,
a stihovi malo novi.


Ali: ili nam zivot nesto novo nosi,
a dusa nam znaci jedan stepen vise,
nebu, sto visoko, zvezdano mirise,
il nek i nas, i pesme, i Itaku, i sve,
djavo nosi.

[LeDeNa_]

Za tebe moja ljubavi

Isao sam na pijacu ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
moja ljubavi
Isao sam na pijacu cveca
I kupio sam cvece
Za tebe
moja ljubavi
Isao sam na pijacu gvozdja
I kupio sam lance, teske lance
Za tebe
moja ljubavi
I onda sam otisao na pijacu robova
I trazio te
Ali te nisam nasao
Moja ljubavi


Jacques Prevert


Dorucak u jutro

Sipao je kafu u solju
Sipao je mleko u solju kafe
Sipao je secer
U kafu sa mlekom
Promesao kasiciom
Popio je kafu
I sklonio solju
I cutao je
Upalio je cigaretu
Pravio je kolutove od dima
Otresao je pepeo u pepeljaru
I cutao je
Nije me pogledao
Ustao je
Stavio svoj sesir na glavu
Obukao svoj kisni kaput
Zato sto je padala kisa
I otisao na kisu
Bez ijedne reci
A ja, ja sam spustila glavu na ruku
I plakala

Jacques Prevert

[bas bleu]

sure proof

i can no more describe you
than i can put a thing for the first time
where it already is.

if i could make a ladder of light
or comb the hair of a dream girl with a real comb
or pour a table into a jug...

i'm not good at impossible things.
and that is why i'm sure
i will love you for my ever.

norman maccaig

[walt333]

Izjava

Gospode Bože, volio sam džem od jagoda
I tamnu slast ženskog tijela
Kao i ledenu votku, sleđa u ulju,
Mirise: cimeta i klinčića.
Pa kakav sam ja onda prorok? Toliko je drugih
S pravom bilo odabrano, vjerodostojnih.
A tko da meni povjeruje? Jer vidješe
Kako se bacam na jelo, kako praznim čaše
I pohlepno se zagledam u vrat konobaričin.
S manama i njih svjestan. Žudan veličine,
Vješt da je opazim pa ma gdje bila,
Pa ipak, premda ne baš oštra vida,
znao sam što preostaje manjima, kao što sam ja:
Vašar kratkih nada, zborište oholica,
Nadmetanje grbavaca, književnost.

Czesław Miłosz

[Orlando the Lady]

^

Marko Stojkić

Moja hipohondrija, kotrljajući džez




Zvono udari triput. Bez šećera,
bez mleka. Beli leptiri nesanice. Noktima
grebeš prozor vagona, Mišel,
tvoja bela haljina leprša u bašti
dok prolaznici
ostaju samo prolaznici.

Brišem prašinu sa fotografija –
neke su s jednim, neke sa više osmeha –
tvoje bele cipele nisu danas u šetnji,
šporet je hladan, na stolu
mrve hleba nepokupljene u žurbi,
do pola popijen čaj.

Za sobom ostavljaš pustoš.
Moje senke plešu po zidu,
kućna tehnika miruje,
sveće mirišu na zagrljaje, Mišel,
sve je, sem mene, živo.

Napolju sviću statue. Paleta
od sivo-plave, preko karmina
do žute, oker, zelenkaste.

Kadar na podočnjake,
moja hipohondrija, kotrljajući džez.
Grebeš noktima prozor vagona.
O, Mišel, sva ta izmaglica!
Promiču stubovi, na njima plivaju žice.
Tvoja bela haljina na vetru.

[Speculum Columbae]

Reis glorios, verais lums e clartatz,
Deus poderos, Senher, si a vos platz,
Al meu companh siatz fizels aiuda!
Qu'eu no lo vi, pos la nochs fo venguda,
Et ades sera l'alba

Bel companho, si dormetz o velhatz,
No dormatz plus, suau vos ressidatz!
Qu'en orien vei l'estela creguda
C'amena.l jorn, qu'eu l'ai be conoguda,
Et ades sera l'alba

Bel companho, en chantan vos apel!
No dormatz plus, qu'eu auch chantar l'auzel
Que vai queren lo jorn per lo boschatge
Et ai paor que.l gilos vos assatge
Et ades sera l'alba

Bel companho, issetz al fenestrel
E regardatz las estelas del cel
Conoisseretz si.us sui fizels messatge!
Si non o faitz, vostres n'er lo damnatge
Et ades sera l'alba

Bel companho, pos me parti de vos,
Eu no.m dormi ni.m moc de genolhos,
Ans preiei Deu, lo filh Santa Maria,
Que.us me rendes per leial companhia,
Et ades sera l'alba

Bel companho, la foras als peiros
Me preiavatz qu'eu no fos dormilhos,
Enans velhes tota noch tro al dia.
Era no.us platz mos chans ni ma paria
Et ades sera l'alba

Bel dous companh, tan sui en ric sojorn
Qu'eu no volgra mais fos l'alba ni jorn,
Car la gensor que anc nasques de maire
Tenc et abras, per qu'eu non prezi gaire
Lo fol gilos ni l'alba.

Giraut de Bornelh

Care slavni, časni zrače beli,
Bože mili, kada biste hteli
mome drugu dat znak vaše moći,
jer ne videh njega još od noći,
a brzo će zora.

Lepi druže, spavali il' bdeli,
ne spavajte, nek mine san vreli,
jer s' istoka ta zvezda će doći
što dan nosi, spazih u jasnoći,
i brzo će zora.

Lepi druže, slušajte moj govor,
ne usnite jer kroz šumski lovor
dan javljajuć čujem cvrkut ptica,
ja se plašim opasnih tmica
a brzo će zora.

Lepi druže, stanite na prozor
i vidite zvezde kroz prostor,
tad znaćete da vam nisam zlica;
u protivnom čuvajte čast lica,
jer brzo će zora.

Lepi druže, otkad se rastasmo
ja ne spavah već molih se samo
da Bog dobri sin Svete Marije
mog mi vernog druga ne sakrije
jer brzo će zora.

Lepi druže, moliste me tamo
da se skrijem u predvorje tamno
i do dana bdijem što radije;
do mog društva i pesme vam nije,
a brzo će zora.

Dragi druže, u takvom sam stanu
da ne mislim o zori i danu,
jer najlepšu koju rodi mati
držim i grlim, zalud me prati
i zli zavidnik i zora.

Giro od Borneja

[bas bleu]

gift

you tell me that silence
is nearer to peace than poems
but if for my gift
i brought you silence
(for i know silence)
you would say
"this is not silence
this is another poem"
and you would hand it back to me.

leonard cohen

[bas bleu]

silence

my father used to say,
"superior people never make long visits,
have to be shown longfellow's grave
nor the glass flowers at harvard.
self-reliant like the cat --
that takes its prey to privacy,
the mouse's limp tail hanging like a shoelace from its mouth --
they sometimes enjoy solitude,
and can be robbed of speech
by speech which has delighted them.
the deepest feeling always shows itself in silence;
not in silence, but restraint."
nor was he insincere in saying, "make my house your inn".
inns are not residences.

marianne moore

[smaug]

Пошетала Хајка Атлагића;
На Хајкуни дивно одијело:
Једна глава, седам перишана;
Jедне уши, а двоје минђуше;
Једно грло, три дробна ђердана;
Једне плећи, три кавада жута;
Једне руке, троје белензуке;
Једно срце, три златна појаса;
На ногама гаће шаровите,
Какве су јој клете искићене!
До кољена вуци и бауци,
Од кољена ситне веверице,
А покрај њих све јуначки брци,
На усперку пашин делибаша,
Око њега тридесет делија;
На учкуру двије кујунџије:
Један кује, други позлаћује.
Шета млада низ нову чаршију
Пред дућане Јована бећара:
„Божја помоћ, Јоване бећаре!”—
„Здрава била, Хајко Атлагића!
„Здрава била, и гаће дерала,
„А и мени халвалука дала.”
Вели њему Хајкуна ђевојка:
„О Јоване, Бог те не убио!
„А шта ћу ти дати халвалука?
„Да бих дала везена јаглука,
„У том нема за те халвалука;
„Да бих дала танка бошчалука,
„Ни ту нема за те халвалука;
„Да бих тебе у ложницу звала,
„Не ћеш, Јово, ћети мировати,
„Веће хоћеш стати враговати.”
Проговори дијете Јоване:
„Ход’, Хајкуна, да се опкладимо,
„У твој ђердан и у мог ђогата,
„Ђе речемо, да се састанемо:
„Јал’ у моме, јал’ у твоме двору,
„Ил’ у башчи бега Атлагића,
„Да заједно ноћцу преноћимо:
„Које прије стане враговати,
„Нека даде коња, ил’ ђердана.”
Проговори Хајкуна ђевојка:
„Чујеш ли ме, дијете Јоване!
„Кад довече тавна ноћца дође,
„Дођи, Јово, у зелену башчу
„Под неранџу бега Атлагића,
„Чекај мене под жутом неранџом.”
Па ђевојка оде у дворове.
Мисли Јово на дућану своме,
Што му рече Туркиња ђевојка:
Да л’ ће доћи, да л’ навести Турке.
У то доба тавна ноћца дође.
Шета Јово у зелену башчу
Под неранџу бега Атлагића,
Мало стаде под жутом неранџом,
Стаде јека кроз зелену башчу:
Стоји звека дробнијех ђердана,
Стоји шкрипа жутијех кавада,
Стаде клепет мества и папуча;
Рече Јово, навела је Турке,
Па побјеже кроз зелену башчу.
Jави му се Туркиња ђевојка:
„Куд ћеш, Јово? Ногу подломио!
„Знаш ли, данас што си говорио.”
Стаде Јово у зеленој башчи,
Дође к њему Туркиња ђевојка,
Узе Јова за бијелу руку,
Води њега на горње чардаке,
Па легоше у меке душеке.
Заспа Јово како јагње лудо,
Ал’ ђевојка спавати не може,
Окреће се по меку душеку,
Уд’ри Јова руком уз образе:
„О Јоване, не дигао главе!
„Зар ти жалиш твојега ђогата?
„Да Бог да га узјахали Турци!
„А мој ђердан попили хајдуци!”
Кад то виђе дијете Јоване,
Он загрли Туркињу ђевојку,
Пољуби је три-четири пута,
Да тко броји, и више би било.
Па заспаше ђеце обадвоје.
Кад се прену дијете Јоване,
Танку кулу огријало сунце,
Рече ријеч дијете Јоване:
„Ој ђевојко, мртви сан заспала!
„На пенџере огријало сунце,
„Хоће мене Турци погубити.”
Вели њему Туркиња ђевојка:
„Не бој ми се, дијете Јоване!
„Ја бих тебе могла оставити
„И годину дана бијелијех
„У нашему двору бијеломе,
„Да не знаде ни отац ни мајка.”
Па се скочи на ноге лагане,
Па Јована у душеклук спрема
И затрпа њега душецима.
Ваздан Јово у душеку спава,
Доке њима тавна ноћца дође,
Те намири и оца и мајку,
Иде Јову на горње чардаке,
И Јована вади из душека,
Донесе му господску вечеру,
И покупи жутијех дуката,
Па сиђоше пред подруме б’јеле,
Опремише дора Атлагића,
Оде Јово да под своју кулу,
Те опреми својега ђогата
И он узе, што имаде блага,
Добријех се доватише коња,
Па одоше у равне Котаре.
Кад у јутру јутро освануло,
Виђе љуба бега Атлагића,
Ђе на кули не има ђевојке,
Покупљено из ризнице благо,
А не има коња у подруму:
Брже гради књигу на кољену,
За кћери је књигу оправила:
„За што, кћери, да од Бога нађеш!
„Своме оцу ти запали браду?
„Старој мајци образе поцрни?”
А Хајкуна другу шаље мајци:
„Не будали, моја стара мајко!
„Да ти знадеш, моја стара мајко,
„Како влаше плаховито љуби,
„Ти би мога баба оставила,
„Па б’ отишла стара за каура.”

[smaug]

Evo ti i Planxty verzija ove gore pesme

There were three old gypsies came to our hall door.
They came brave and boldly-o,
One sang high and the other sang low,
And the lady sang the Raggle-Taggle Gypsy-o.

It was upstairs downstairs the lady went,
Put on her suit of leather-o.
It was the cry all around the door,
She's away with the Raggle-Taggle Gypsy-o.

It was late that night that the lord came in,
Inquiring for his lady-o.
The servant girls they replied to him all,
he's away with the Raggle-Taggle Gypsy-o.

Oh saddle for me, me milk white steed.
Me big horse is not speedy-o.
I will ride and I'll seek me bride,
She's away with the Raggle-Taggle Gypsy-o.

Oh then he rode east and he rode west.
He rode north and south also,
But when he rode to the wide-open field
It was there that he spied his lady-o.

Why did you leave your house and your land?
Why did you leave your money-o?
Why did you leave your only wedded lord
All fer the Raggle-Taggle Gypsy-o?

Yerra, what do I care for me house and me land?
What do I care for money-o??
Yerra what do I care for my only wedded lord??
I'm away with the Raggle-Taggle Gypsy-o.

Well it was there last night in a goose-feather bed
With blankets drawn so comely-o.
Tonight you'll lie in a wide-open field
In the arms of a Raggle-Taggle Gypsy-o.

"Yerra, what do I care for a goose-feather bed?
With blankets drawn so comely-o.?
Ionight I'll lie in a wide-open field
In the arms of me Raggle-Taggle Gypsy-o.

Oh for you rode east when I rode west.
You rode high and I rode low.
"I'd rather have a kiss of the yellow Gypsy's lips
Than all of the money-o.

[bas bleu]

to je sve lepo. ali znas sta onda bude?

to my wife

choice of you shuts up that peacock-fan
the future was, in which temptingly spread
all that elaborative nature can.
matchless potential! but unlimited
only so long as i elected nothing;
simply to choose stopped all ways up but one,
and sent the tease-birds from the bushes flapping.
no future now. i and you now, alone.

so for your face i have exchanged all faces,
for your few properties bargained the brisk
baggage, the mask-and-magic-man's regalia.
now you become my boredom and my failure,
another way of suffering, a risk,
a heavier-than-air hypostasis.

p.l.

i think i'd rather have the money-o

[smaug]

Oh I know- o! Narocito ovo poslednje!

[Speculum Columbae]

Portia's love:

Beshrew your eyes,
They have o'erlook'd me and divided me;
One half of me is yours, the other half yours,
Mine own, I would say; but if mine, then yours,
And so all yours

William Shakespeare, Merchant of Venice, Act III, scene 2


Klete vaše oči!
Urekoše me one i na dvoje
Razdeliše mi srce: pola njega
Vaše je, druga polovina vaša -
Htela sam reći: moja; no je l' moja,
Onda je vaša, te je vaše sve.

Viljem Šekspir, Mletački trgovac, III čin, 2 scena

[Speculum Columbae]

Bassanio's choice:

So may the outward shows be least themselves:
The world is still deceived with ornament.
In law, what plea so tainted and corrupt,
But, being seasoned with a gracious voice,
Obscures the show of evil? In religion,
What damned error, but some sober brow
Will bless it and approve it with a text,
Hiding the grossness with fair ornament?
There is no vice so simple but assumes
Some mark of virtue on his outward parts:
How many cowards, whose hearts are all as false
As stairs of sand, wear yet upon their chins
The beards of Hercules and frowning Mars;
Who, inward search'd, have livers white as milk;
And these assume but valour's excrement
To render them redoubted! Look on beauty,
And you shall see 'tis purchased by the weight;
Which therein works a miracle in nature,
Making them lightest that wear most of it:
So are those crisped snaky golden locks
Which make such wanton gambols with the wind,
Upon supposed fairness, often known
To be the dowry of a second head,
The skull that bred them in the sepulchre.
Thus ornament is but the guiled shore
To a most dangerous sea; the beauteous scarf
Veiling an Indian beauty; in a word,
The seeming truth which cunning times put on
To entrap the wisest...

Shakespeare, Merchant of Venice, Act III, Scene 2


Te tako može često spoljašnjost
Ne biti jezgru svom ni nalik; vazda
Nakit čoveka vara. Malo li je Na sudu takvih prljavih i gadnih
Odbrana koje, kad su milozvučnim
Rečene glasom, zla vid zasenče?
Malo l' u crkvi groznih jeresi
Kojima kakav dostojanstven otac
Blagoslov daje i opravdava ih
Citatom kakvim svetim, skrivajući
Nakaznost njinu lepim nakitom?
Poroka nema tako tupava
Da neće neku oznaku vrline
uzeti na se. Kukavica ima
Napretek, koje srcem čvršće nisu
No što su kakvi basamci u pesku,
A brade nose kao mrki Mars
I kao Herkul; no kad malo bolje
U njih se začeprka, vidi se
Da im je jetra kao mleko bela;
A srčanosti ovaj korov na se
Stavljaju da bi bili strašniji!
Lepotu pogledajte, videćete
Da se na gram, na kantar kupuje;
A ko na sebi više nosi nje -
U čemu čudo prirodno se tvori -
Taj utoliko manje teži sam:
Tako su one zlatne kovrdže,
Zmijasto uvijene, što na vetru
Raspusno poigravaju, na nekoj
Lepoti vajnoj - često samo miraz
Sa tuđe glave, dok u grobu leži
Lobanja što ih donese na svet.
Nakit je tako samo varljiv žal
Pred morem punim strašnih pogibelji;
Lep veo koji pokriva rugobu;
U jednu reč: tek privid istine
Što ga na sebe lukavi trenutak
Uzme za zamku i mudracu stavi...

[Isidora Dankan]

Secaj me se

Secaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor zacaran vodi;
secaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noc snivajuc hodi;
uzdrhtis li kad te zadovoljstvo zove
ili senka mami u vecernje snove,
cuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Secaj me se.

Secaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce ocajnicko svene.
Za moju se tuznu ljubav ti pomoli.
Sta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
vecno ce da grca:
Secaj me se.

Secaj me se kada slomljenoga
srca budem u san vecan pao;
secaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nezno cvao.
Videti me neces;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja cu da te grlim
Cuj u nocnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Secaj me se...


Alfred De Mise

[Speculum Columbae]

Ne crains point le serein, Sirene de mon ame,
L'air ne fait point d'effort sur ta divinité.
Luminaire immortel, arreste un peu ta flame,
Il n'en faut qu'un rayon pour un grand jour d'esté:
Que di-je? Elle s'en va, je la voy qui sommeille:
Adieu clarté des cieux, Puis que Cloris, leur unique merveille,
N'a point d'oreille, la terre n'a point d'yeux.

Ne boj se mira, Sireno moje duše, sam
Vazduh ne ostavlja posledica na tvoje divote.
Besmrtna svetlosti, obuzdaj malo plam
Samo jedan zrak osvetli letnje dane te
Što ja rekoh? - Ona ode. Vidim je u sna kraju
Zbogom lučo neba, još od Klorinde, nemaju
ušiju, niti zemlja očiju.

Constantijn Huygens

[Speculum Columbae]

Resurrexi, et adhuc tecum sum:
posuisti super me manum tuam:
mirabilis facta est scientia tua
probasti me, et cognovisti me:
tu cognovisti sessionem meam,
et resurrectionem meam.

Ustadoh i još sam sa tobom:
Podigao si ruku na me:
Čudesno je tvoje znanje
kušaš me i znaš
Ti znaš kad sedam
i kad ustajem