- 10 Okt 2010, 22:31
#2007999
Odavno ne napisah tekst. Ovo stoga što možda nisam imao adekvatnu priliku ili možda jer nije bilo šta pametno reći.. Ne znam, jedni će reći ovo prvo, a drugi pak ovo drugo. Ali neće svi koji budu čitali tekst biti složni oko jednog stava. No, neće se za to uhvatiti kao slep za štap već će produžiti i nastaviti sa čitanjem ili će pak, uzeti nešto drugo da rade...
Ovo je tekst za svakoga, ali i nikoga, u zavisnosti od toga kako mu pristupite. Ako ste voljni da čitate i u ovom momentu nemate pametnija posla, ovo je tekst za vas, a ako pak niste voljni i mrzi vas, nemojte, jer ovo nije tekst za vas. Osnovno ljudsko pravo je pravo na život. Osoba samim rođenjem dobija ovo pravo, a njega štiti država svojim zakonima. To je nešto što je nesporno. Sem ovog, osoba ima čitav niz drugih prava koja su ograničena samo činjenicom da svojim pravima osoba ne sme da ugrožava (pre svega fizički) druge individue. Jedno od prava koje čovek ima je i pravo da voli i bude voljen. Bez obzira na koji način posmatrate čoveka, kao božije savršeno biće ili kao najbrži spermatozoid njegovog oca ne možete mu uskratiti krucijalno pravo na ljubav. Vi volite i voljeni ste, neki od vas više, neki manje, ali nikome nije stran pojam „ljubav“ i sve ono što isti zastupa i nosi sa sobom. U čemu je onda problem? Čemu onda strah?
Prethodnih dana smo svi bili bombardovani stavovima i mišljenjima svih onih koji su današnju manifestaciju podržavali ili osporavali. Danas su se sudarile ljubav i mržnja. Da li ima pobednika možete pitati jednog od 124 policajca koji su završili u urgentnoj obavljajući najbolje što mogu svoj posao, a u skladu sa ovlašćenjima koja su imali u datom momentu. Da li su verovali u ideje koje brane, ne znam, ali znam da ni jedan učesnik Povorke nije povređen, a to je bio krajnji cilj. Policija je odradila svoj posao.
Sada, kada je cela manifestacija završena mnogo je kritike na račun organizatora. Svi su nešto u fazonu „da li je vredelo?“... „na vašim je rukama krv nevinih ljudi“ a svi uporno zaboravljaju da je država bila dužna na vreme da reaguje kako do ovoga ne bi ni došlo. Trebalo je preventivno hapsiti. Čim se pojave, grupice huligana je trebalo razbijati i ne omogućavati im da se mobilišu u većem broju. Za nasilje ne postoji opravdanje i licemerno je reći „Pa mogli ste to i očekivati... ovo je Srbija“ i ovome slično.. Nema opravdanja kapitulaciji pred pretnjama. Ustav i zakoni na njemu zasnovani se moraju poštovati! Svi učesnici Povorke su neozleđeni, dakle organizatori su i te kako obavili svoj posao! Ono što se dešavalo van same manifestacije ne pada na teret organizatora već na teret države. Prosto rečeno, nije problem organizatora već države i tu nema diskusije. Svaki drugi argument je zloupotreba i zamena teza. To što neke grupe vređa različitost i potreba onih koji se razlikuju da se iskažu u svojoj različitosti, ne daje za pravo tim grupama da šire mržnju i nasilje kao legitiman oblik protesta. Protest se u savremenim društvima ne iskazuje pesnicom nego rečju; dostojanstvom a ne vandalizmom i primitivizmom!
Mamograf je mama!
Na meti onih koji su se borili za svoje „vrednosti“ je bio po svemu sudeći i nedužni aparat za otkrivanje raka dojki. Stradao je jer je ispred njega znak jedne nezavisne televizije koja je uvek kada dođe do nekih sukoba huligana i države, na meti huligana.
Napadaju sve što nosi simbol onoga sa čime se ne slažu pa čak i kada time čine veću štetu za sebe i svoje bližnje.
Mamograf nije zastupao ničije stavove ali je, eto, stradao kućištem i kablovima (da ne upotrebim frazu „glavom i bradom“). Tužna je slika koja je obišla svet danas. Građani su napali svoju državu, a samo zato što je država pokušala da omogući delu svojih građana da uživaju svoja prava, koja btw. ni na koji način ne ugrožavju druge. Opet postavljam pitanje, zašto je problem ljubav? Na koji način ona vređa nacionalno ili bilo koje drugo biće jednog patriJote? Na koji način ljubav dve devojke ili dva momka ugrožavaju ili „vređaju“ jednog prosečnog nacional socijalistu, fašistu ili ne znam ni ja kakvog politički obojenog građanina?!
Toliko je povređen ponos tih srBskih patriJota da su opet stradali butici markiranih patika, bolje snabdevene prodavnice i institucije.. Njihov se protest opet ogleda u rušenju, prebijanju, paljenju i širenju mržnje i straha. Baš civilizovan način da prenesete poruku neslaganja sa nečim, zar ne?
Kao i svaki, i ovaj je put policija reagovala koliko joj je bilo dozvoljeno i privela masu ljudi (preko 200) a zadržala manje od pola. Šta nam to govori? Opet će mnogi proći nekažnjeni, a preko 100 policajaca će živeti sa nezadovoljstvom jer pravda nije zadovoljena. Pravde neće dobiti svi, ali će štetu vala svi koji rade, morati da plate. Većina onih koji su je napravili neće plaćati jer nisu zaposleni te im država ne može rebnuti sa plate...
Na duže staze...
U odnosu na prošlu godinu, kada je država kapitulirala pred pretnjama, danas smo imali sliku države bila spremna da se bori i odbrani svoje stavove. Imali smo sliku političke volje za borbu sa nasiljem i diskriminacijom. Imali smo sliku napretka. U odnosu na ranije godine, ove godine smo videli sliku Srbije koja je dozvolila svojim građanima da pokažu svoju različitost. Ali današnja slika je i slika prave, podeljene i ugrožene Srbije. Srbije koja ne radi na mnogim svojim problemima a koji se manifestuju kroz nasilje, mržnju i druge oblike devijantnog ponašanja. Tu smo gde smo, a nikada nije prekasno da se krene sa rešavanjem problema. Nikada nije kasno da se institucionalno počne raditi na izgrađivanju jednog zdravog i funkcionalnog društva.
Pogrešno je misliti da je danas učinjena veća šteta no korist. Pogrešno, je jer država branila prava i borila se protiv onih koji su ta ista prava nastojali da ugrože.
LGBT populacija je danas postala prepoznata u društvu i sada, kada konačno iza sebe ima prvi politički protest koji je direktno pokazao koliko su manjine ugrožene, ona treba da nastavi borbu za ravnopravnost i prihvatanje. Sada se borba treba preneti na institucionalni nivo i na taj način treba menjati svest društva. Nisu samo pripadnici lgbt populacije ugroženi, ugroženi su svi građani o kojima država ne vodi računa na institucionalizovan način. Danas su huligani lomili, palili i tukli zbog pokušaja jednog mirnog protesta, a sutra će paliti, lomiti i tući kada država bude pokušala da zbrine rome ili neku drugu manjinu koja ne odgovara frustriranoj većini. Pretnje i mržnja nisu razlog da se država povlači i time daje legitimitet nasilnicima!
Da li je nešto postignuto? Mislim da jeste. Sada znamo sa kakvim ljudima živimo. Sada znamo sa koliko smo mržnje okruženi i koliko smo zapravo sigurni na ulicama naših gradova. Sada imamo (po ko zna koji put) sliku i priliku društva, a i šansu da delamo i menjamo ga. Da li ćemo pokušati i uspeti, znaćemo već dogodine, ako se šačica hrabrih opet usudi da zakaže šetnju različitosti.
Ovo je tekst za svakoga, ali i nikoga, u zavisnosti od toga kako mu pristupite. Ako ste voljni da čitate i u ovom momentu nemate pametnija posla, ovo je tekst za vas, a ako pak niste voljni i mrzi vas, nemojte, jer ovo nije tekst za vas. Osnovno ljudsko pravo je pravo na život. Osoba samim rođenjem dobija ovo pravo, a njega štiti država svojim zakonima. To je nešto što je nesporno. Sem ovog, osoba ima čitav niz drugih prava koja su ograničena samo činjenicom da svojim pravima osoba ne sme da ugrožava (pre svega fizički) druge individue. Jedno od prava koje čovek ima je i pravo da voli i bude voljen. Bez obzira na koji način posmatrate čoveka, kao božije savršeno biće ili kao najbrži spermatozoid njegovog oca ne možete mu uskratiti krucijalno pravo na ljubav. Vi volite i voljeni ste, neki od vas više, neki manje, ali nikome nije stran pojam „ljubav“ i sve ono što isti zastupa i nosi sa sobom. U čemu je onda problem? Čemu onda strah?
Prethodnih dana smo svi bili bombardovani stavovima i mišljenjima svih onih koji su današnju manifestaciju podržavali ili osporavali. Danas su se sudarile ljubav i mržnja. Da li ima pobednika možete pitati jednog od 124 policajca koji su završili u urgentnoj obavljajući najbolje što mogu svoj posao, a u skladu sa ovlašćenjima koja su imali u datom momentu. Da li su verovali u ideje koje brane, ne znam, ali znam da ni jedan učesnik Povorke nije povređen, a to je bio krajnji cilj. Policija je odradila svoj posao.
Sada, kada je cela manifestacija završena mnogo je kritike na račun organizatora. Svi su nešto u fazonu „da li je vredelo?“... „na vašim je rukama krv nevinih ljudi“ a svi uporno zaboravljaju da je država bila dužna na vreme da reaguje kako do ovoga ne bi ni došlo. Trebalo je preventivno hapsiti. Čim se pojave, grupice huligana je trebalo razbijati i ne omogućavati im da se mobilišu u većem broju. Za nasilje ne postoji opravdanje i licemerno je reći „Pa mogli ste to i očekivati... ovo je Srbija“ i ovome slično.. Nema opravdanja kapitulaciji pred pretnjama. Ustav i zakoni na njemu zasnovani se moraju poštovati! Svi učesnici Povorke su neozleđeni, dakle organizatori su i te kako obavili svoj posao! Ono što se dešavalo van same manifestacije ne pada na teret organizatora već na teret države. Prosto rečeno, nije problem organizatora već države i tu nema diskusije. Svaki drugi argument je zloupotreba i zamena teza. To što neke grupe vređa različitost i potreba onih koji se razlikuju da se iskažu u svojoj različitosti, ne daje za pravo tim grupama da šire mržnju i nasilje kao legitiman oblik protesta. Protest se u savremenim društvima ne iskazuje pesnicom nego rečju; dostojanstvom a ne vandalizmom i primitivizmom!
Mamograf je mama!
Na meti onih koji su se borili za svoje „vrednosti“ je bio po svemu sudeći i nedužni aparat za otkrivanje raka dojki. Stradao je jer je ispred njega znak jedne nezavisne televizije koja je uvek kada dođe do nekih sukoba huligana i države, na meti huligana.
Napadaju sve što nosi simbol onoga sa čime se ne slažu pa čak i kada time čine veću štetu za sebe i svoje bližnje.
Mamograf nije zastupao ničije stavove ali je, eto, stradao kućištem i kablovima (da ne upotrebim frazu „glavom i bradom“). Tužna je slika koja je obišla svet danas. Građani su napali svoju državu, a samo zato što je država pokušala da omogući delu svojih građana da uživaju svoja prava, koja btw. ni na koji način ne ugrožavju druge. Opet postavljam pitanje, zašto je problem ljubav? Na koji način ona vređa nacionalno ili bilo koje drugo biće jednog patriJote? Na koji način ljubav dve devojke ili dva momka ugrožavaju ili „vređaju“ jednog prosečnog nacional socijalistu, fašistu ili ne znam ni ja kakvog politički obojenog građanina?!
Toliko je povređen ponos tih srBskih patriJota da su opet stradali butici markiranih patika, bolje snabdevene prodavnice i institucije.. Njihov se protest opet ogleda u rušenju, prebijanju, paljenju i širenju mržnje i straha. Baš civilizovan način da prenesete poruku neslaganja sa nečim, zar ne?
Kao i svaki, i ovaj je put policija reagovala koliko joj je bilo dozvoljeno i privela masu ljudi (preko 200) a zadržala manje od pola. Šta nam to govori? Opet će mnogi proći nekažnjeni, a preko 100 policajaca će živeti sa nezadovoljstvom jer pravda nije zadovoljena. Pravde neće dobiti svi, ali će štetu vala svi koji rade, morati da plate. Većina onih koji su je napravili neće plaćati jer nisu zaposleni te im država ne može rebnuti sa plate...
Na duže staze...
U odnosu na prošlu godinu, kada je država kapitulirala pred pretnjama, danas smo imali sliku države bila spremna da se bori i odbrani svoje stavove. Imali smo sliku političke volje za borbu sa nasiljem i diskriminacijom. Imali smo sliku napretka. U odnosu na ranije godine, ove godine smo videli sliku Srbije koja je dozvolila svojim građanima da pokažu svoju različitost. Ali današnja slika je i slika prave, podeljene i ugrožene Srbije. Srbije koja ne radi na mnogim svojim problemima a koji se manifestuju kroz nasilje, mržnju i druge oblike devijantnog ponašanja. Tu smo gde smo, a nikada nije prekasno da se krene sa rešavanjem problema. Nikada nije kasno da se institucionalno počne raditi na izgrađivanju jednog zdravog i funkcionalnog društva.
Pogrešno je misliti da je danas učinjena veća šteta no korist. Pogrešno, je jer država branila prava i borila se protiv onih koji su ta ista prava nastojali da ugrože.
LGBT populacija je danas postala prepoznata u društvu i sada, kada konačno iza sebe ima prvi politički protest koji je direktno pokazao koliko su manjine ugrožene, ona treba da nastavi borbu za ravnopravnost i prihvatanje. Sada se borba treba preneti na institucionalni nivo i na taj način treba menjati svest društva. Nisu samo pripadnici lgbt populacije ugroženi, ugroženi su svi građani o kojima država ne vodi računa na institucionalizovan način. Danas su huligani lomili, palili i tukli zbog pokušaja jednog mirnog protesta, a sutra će paliti, lomiti i tući kada država bude pokušala da zbrine rome ili neku drugu manjinu koja ne odgovara frustriranoj većini. Pretnje i mržnja nisu razlog da se država povlači i time daje legitimitet nasilnicima!
Da li je nešto postignuto? Mislim da jeste. Sada znamo sa kakvim ljudima živimo. Sada znamo sa koliko smo mržnje okruženi i koliko smo zapravo sigurni na ulicama naših gradova. Sada imamo (po ko zna koji put) sliku i priliku društva, a i šansu da delamo i menjamo ga. Da li ćemo pokušati i uspeti, znaćemo već dogodine, ako se šačica hrabrih opet usudi da zakaže šetnju različitosti.
teleportovala se da nadje Eju