TAMARIS
Jednom, dok sam još bila dete, ubrala sam nekoliko grančica tamarisa. Bilo je rano proljeće i bile su lepe – bez listova ali s nežnim ružičastim cvetovima - ona nijansa ružičaste boje koja se na prvi pogled čini sivom, a tek kad bolje pogledaš prava boja izroni na površinu. Lepo su pristajale uz beli stoljnjak u dnevnoj sobi, no bilo je i drugog cveća pa je ta vaza uskoro dospela na ormar.
Zaboravila sam na grančice i one su dugo stajale u vazi, sve dok voda nije postala gusta i lepljiva, pretvarajući vazu u malu blatnu močvaru. Kada sam izvadila grančice iz vode, pojavili su se mali belkasti korenčići, nalik na konac koji je neko polepio na lepljiive stabljike. Bile su ljigave i krhke, kao nečija utroba i kao novorođeni mačići pre nego ih mačka opere lizanjem. Sve što se rađa je lepljivo i bezbojno, i samo naizgled krhko.
Korenčići su bili lepljivi i blatni, nalik na nešto što treba sakriti, kao da se biljka stidi vlastite želje da prestane biti cvet u vazi i postane stablo. Ipak, oduševila me je njezina sposobnost da pusti korenje, da započne samostalan život zaboravljena u ustajaloj vodi. Posadila sam grančice u vrt i one su se polako, godinama, pretvarale u stablo.
Tamaris je izdržljiva biljka. Jednog leta bila sam na otoku na kome nema ničega osim zapuštenog svetionika i kamenja. Nema čak niti trave, stene i kamen izrastaju iz mora i dovoljne su same sebi. Otok je prekriven belim i sivim - usred plavetnila i ispod nemilosrdne sunčeve vreline. Jedina boja koja se izdvaja usred tog kraljevstva kamena je jarkozelena, gotovo fluorescentna krošnja tamarisa. Stari, podivljali grm jedino je što je ostalo od vrta pored svetionika, grčevito čuva svoju vlagu i prkosi zelenilom.
U tom kraju, pored obale, rastu bezbrojni grmovi tamarisa. Neki su brižno oblikovani u stabla a neki pušteni da rastu divlje i u svim smerovima. Svaki put kada vidim tamarisov grm, pogled mi se zaustavi na njegovoj krošnji a misli krenu nesvesnim, vlastitim smerom.
Ne razmišljam o ružičastim cvetovima niti o izdržljivosti mediteranske biljke. Zagledam se u krošnju i pogledom tražim savršenstvo...
.............................................................................................................................
Svet je reduciran na nekoliko oseta. Hladno, toplo, bol. Bez zvuka, bez trajanja i promjene. Trenutak savršenstva.
Početkom proljeća prolistat će prvo ružičastom, a onda zelenom bojom. Ne zna da je za mene postala simbol. Da u njoj vidim moju vlastitu želju koja je izrasla iz ljepljivih, blatnih korenčića i razvila se u stablo koje stoji na suncu.
***
Kada ljudi pogledaju tamaris, verojatno vide samo biljku. Ja vidim vlastita maštanja koja više nisu bledi, blatni korenčići koje treba sakriti. Moja maštanja rastu na stablu. Dobar je osećaj kada najmračniji, dugo skrivan deo tebe, konačno raste na suncu.
Nekada sam verovala da savršene stvari ne postoje u stvarnosti. Ponekad ipak postoje. Ovaj sunčani dan, ruža na mome krilu i ovo stablo iznad mene dokaz su da postoje.
by LeDeNa_
(