Bootstrap Framework 3.3.6

[starsailor]

moja Marina

BELEZI

Ko u skutu da preneh goru -
Bolna sam cela !
Ja i ljubav poznam po bolu
Duz celog tela.

Ko od mene da neko cini
Za oluje tle.
Ja ljubav poznam po daljini -
Bliska za sve.

Ko da u meni rov su rili
do samog vrela.
Ja i ljubav poznam po zili
Duz celog tela.

Bolnoj. Kao kad vetric puhne
Grivu na Huna:
Ja i ljubav poznam kad pukne
Najcvrsca struna.

Glasa - kad rdja glasne zice
Ziva so bela.
Ja ljubav poznam po glasnici,
Ne ! - po ge-zici
Duz celog tela !

[Orlando the Lady]

[smaug]

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

[sofia]

Himna Lepoti
De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdna ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noci što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

Bodler

[sofia]

Dječja

Eto ti razlog
a ti i dalje šuti
i trubi u rog
liričaru uvrnuti.

Ma, čemu jarost
zato kaj krivo čitaš
pripremi se za post
ako već mene pitaš.

Sumnjam da to znaš
ova se ograda klima
u kući koju biraš
slučajno već neko ima.

Storije o obostranom
u slikovnicu stavi
u spomen prolaznom
bljesku u tvojoj glavi.

Evo ti prolog
a ti i dalje šuti
i trubi u rog
liričaru uvrnuti.


Romana Brolih

[sofia]

Izabel


Šutnula je ime
s litice
mali dio je ostao
na cipeli
tek toliko..
Glanca i
podmazuje
to neodstranjeno
smeće,
neuočljivo
i prisutno.
Dok na štriku njiše
zaboravljena slova.
Ruke su slabe,
ne grle nikog,
samo oči miluju glazbu.
Radio je
upaljen cijelu noć.
Netko hoda po staklu.
Izabel,
smiješno sad to davno ime zvuči.
Izabel, reci kad da krenem
i ja ću se svući.
Cipele odmah navući
i skočiti na vlak.
Chavela Vargas počinje u 8.


Romana Brolih

[Speculum Columbae]

Alba (jutarnja pesma)

Reis glorios, verais lums e clartatz,
Deus poderos, Senher, si a vos platz,
Al meu companh siatz fizels aiuda!
Qu'eu no lo vi, pos la nochs fo venguda,
Et ades sera l'alba

Bel companho, si dormetz o velhatz,
No dormatz plus, suau vos ressidatz!
Qu'en orien vei l'estela creguda
C'amena.l jorn, qu'eu l'ai be conoguda,
Et ades sera l'alba

Bel companho, en chantan vos apel!
No dormatz plus, qu'eu auch chantar l'auzel
Que vai queren lo jorn per lo boschatge
Et ai paor que.l gilos vos assatge
Et ades sera l'alba

Bel companho, issetz al fenestrel
E regardatz las estelas del cel
Conoisseretz si.us sui fizels messatge!
Si non o faitz, vostres n'er lo damnatge
Et ades sera l'alba

Bel companho, pos me parti de vos,
Eu no.m dormi ni.m moc de genolhos,
Ans preiei Deu, lo filh Santa Maria,
Que.us me rendes per leial companhia,
Et ades sera l'alba

Bel companho, la foras als peiros
Me preiavatz qu'eu no fos dormilhos,
Enans velhes tota noch tro al dia.
Era no.us platz mos chans ni ma paria
Et ades sera l'alba

Bel dous companh, tan sui en ric sojorn
Qu'eu no volgra mais fos l'alba ni jorn,
Car la gensor que anc nasques de maire
Tenc et abras, per qu'eu non prezi gaire
Lo fol gilos ni l'alba.

Care slavni, časni zrače beli,
Bože mili, kada biste hteli
mome drugu dat znak vaše moći,
jer ne videh njega još od noći,
a brzo će zora.

Lepi druže, spavali il' bdeli,
ne spavajte, nek mine san vreli,
jer s' istoka ta zvezda će doći
što dan nosi, spazih u jasnoći,
i brzo će zora.

Lepi druže, slušajte moj govor,
ne usnite jer kroz šumski lovor
dan javljajuć čujem cvrkut ptica,
ja se plašim opasnih tmica
a brzo će zora.

Lepi druže, stanite na prozor
i vidite zvezde kroz prostor,
tad znaćete da vam nisam zlica;
u protivnom čuvajte čast lica,
jer brzo će zora.

Lepi druže, otkad se rastasmo
ja ne spavah već molih se samo
da Bog dobri sin Svete Marije
mog mi vernog druga ne sakrije
jer brzo će zora.

Lepi druže, moliste me tamo
da se skrijem u predvorje tamno
i do dana bdijem što radije;
do mog društva i pesme vam nije,
a brzo će zora.

Dragi druže, u takvom sam stanu
da ne mislim o zori i danu,
jer najlepšu koju rodi mati
držim i grlim, zalud me prati
i zli zavidnik i zora.

Trubadur Giro od Borneja.

[Orlando the Lady]

Kao telasce,kad krilcem mase,
U suncu se prevrnu malo -
I zapaljivo staklence nase
Na empiriju se vec dalo.

Ko komaracka sitnica neka
Jecala je po zenitu pravom
I krisom se sred zujanja meka
Mucila trescica u plavom:

O,ne zaboravi me,kazni me,
Ali mi daj ime,ucini.
Pojmi - bice mi lakse sa njime
U bremenoj plavoj dubini.

Osip Mandeljstam

[starsailor]

Stigla si mi

Stigla si sve godine i prestigla ih
Izmakla vjetrovima s obale
Mirisnih se ruku dotakla ovih krajolika
Moga srca proširenog na tvoje detalje
Izmakla si nevoljama i dosadnim danima
Uplovila u moje more ljubavi
Uzburkala vrhove prstiju na mekanim
Dodirima tvoje kože
Pod blijedim mjesečevim zagrljajem
S tobom godinu proživim u jednom danu
I priljubljen uz tople tvoje grudi
Znam da sam s tobom pjesma
Koja lebdi nad travom negaženom
u praskozorje
Naše probuđene nježnosti

Stigla si na vrijeme
Da pobijediš vrijeme
I da me nađeš osuđenog na tebe

Z.K.

[Orlando the Lady]

Šeli, smarač

''Rarely Comest Thou''


Rarely, rarely comest thou,
Spirit of Delight!
Wherefore hast thou left me now
Many a day and night?
Many a weary night and day
'Tis since thou art fled away.

How shall ever one like me
Win thee back again?
With the joyous and the free
Thou wilt scoff at pain.
Spirit false! thou hast forgot
All but those who need thee not.

As a lizard with the shade
Of a trembling leaf,
Thou with sorrow art dismayed;
Even the sighs of grief
Reproach thee, that thou art not near,
And reproach thou wilt not her.

Let me set my mournful ditty
To a merry measure;--
Thou wilt never come for pity,
Thou wilt come for pleasure;
Pity then will cut away
Those cruel wings, and thou wilt stay.

I love all that thou lovest,
Spirit of Delight!
The fresh Earth in new leaves dressed,
And the starry night;
Autumn evening, and the morn
When the golden mists are born.

I love snow and all the forms
Of the radiant frost;
I love waves, and winds, and storms,
Everything almost
Which is Nature's, and may be
Untainted by man's misery.

I love tranquil solitude,
And such society
As is quiet, wise, and good;
Between thee and me
What difference? but thou dost possess
The things I seek, not love them less.

I love Love--though he has wings,
And like light can flee,
But above all other things,
Spirit, I love thee--
Thou art love and life! O come!
Make once more my heart thy home!

[Anhedonie]

Branko Miljkovic

Deo Ariljskih andjela:

Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.

[walt333]

Hocu da kacim Eliota ali me mrzi da kucam nesto duze, tako da evo ove.

STIHOVI ZA STARCA

Tigar u zamci za tigrove
Nije tako gnevan,
Ni rep sto siba nije tako miran,
Kao kad dusmana nanjusim ja
Gde u sustinskoj krvi cuci,
Il's drugarskog drveta visi.
Posto pronicljivosti otkrijem zub
Pisak preko zasvodjenog jezika
Od mrznje je srdacniji,
Od prvih ljubavi gorci,
I nepristupacan mladima.
U zlatnom mi oku odrazen
Glupak saznaje da je lud.

Cik reci da nisam veseo!

T.S. Eliot (prevod Rasa Livada i David Albahari)

[bas bleu]

the spirit wooed

once i believed in you,
and then you came,
unquestionably new, as fame
had said you were. but that was long ago.

you launched no argument,
yet i obeyed,
straightaway, the instrument you played,
distant down sidestreets, keeping different time,

and never questioned what
you fascinate
in me; if good or not, the state
you pressed towards. there was no need to know.

grave pristine absolutes
walked in my mind:
so that i was not mute, or blind,
as years before or since. my only crime

was holding you too dear.
was that the cause
you daily came less near – a pause
longer than life, if you decide it so?

p.l.

[bas bleu]

on raglan road

on raglan road on an autumn day i met her first and knew
that her dark hair would weave a snare that i might one day rue;
i saw the danger, yet i walked along the enchanted way,
and i said, let grief be a fallen leaf at the dawning of the day.

on grafton street in november we tripped lightly along the ledge
of the deep ravine where can be seen the worth of passion's pledge,
the queen of hearts still making tarts and i not making hay -
o i loved too much and by such and such is happiness thrown away.

i gave her gifts of the mind i gave her the secret sign that's known
to the artists who have known the true gods of sound and stone
and word and tint. i did not stint for i gave her poems to say.
with her own name there and her own dark hair like clouds over fields of may

on a quiet street where old ghosts meet i see her walking now
away from me so hurriedly my reason must allow
that i had wooed not as i should a creature made of clay -
when the angel woos the clay he'd lose his wings at the dawn of day.

patrick kavanagh

''

[Anhedonie]

Vasko Popa
Kosti kost

Shta cemo sad
Sad cemo vecherati srz

Srz smo za ruchak pojele
Sad shupljina u meni zanoveta

Onda cemo svirati
Mi volimo svirku

Shta cemo kad psi naidju
oni vole kosti

Onda cemo im zastati u grlu
I uzivati

[bas bleu]

love again

love again: wanking at ten past three
(surely he's taken her home by now?),
the bedroom hot as a bakery,
the drink gone dead, without showing how
to meet tomorrow, and afterwards,
and the usual pain, like dysentery.

someone else feeling her breasts and cunt,
someone else drowned in that lash-wide stare,
and me supposed to be ignorant,
or find it funny, or not to care,
even ... but why put it into words?
isolate rather this element

that spreads through other lives like a tree
and sways them on in a sort of sense
and say why it never worked for me.
something to do with violence
a long way back, and wrong rewards,
and arrogant eternity.

p.l.

[Speculum Columbae]

Хоть убей, следа не видно,
Сбились мы, что делать нам?
В поле бес нас водит видно
Да кружит по сторонам.
Сколько их, куда их гонят,
Что так жалобно поют?
Домового ли хоронят,
Ведьму ль замуж выдают?
А. Пушкин

[dukkehjem]

Originally posted by Vetur úlfur

Branko Miljkovic

Deo Ariljskih andjela:

Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!
Iz presađenog otrova dan raste i sprema
Početak lepote, a lepote još nema:
U prekomernosti i izobilju se gubi,
Lepo je manjkanje u sebi što ljubi
Prazninu i mesto još neoporavljeno
Od odlaska anđela, svislo bilje. Seno
Na tragu odlutalog cveta čije ime
Miriše izvan vrta i vodi me
Do čistih mesta, nestvarnih bez nade,
Ružo pomerena najslađi moj jade,
O kako divno traješ izmerena
Svojom odsutnošću, odvažno mislena.
Vatro bezbolna, o žestino daha
Onog čega nema, primedbo mog praha,
Što prista na sebe, ali nade pun,
Zbog koje je svaki svršetak nepotpun,
Odsevom cilja neprozirnost smiri,
Uvredu gline suncu, sjaj raširi.
Zid mutni što se pod freskom otrezni
I ojača prazni zanos neoprezni,
Nek lepše od zvuka sluti mi suštinu,
Gubljenje vida i put u dolinu.
Jer i pad je let dok se ne padne
U sebe; a tamo - nema nas, već gadne
Kljuju nas ptice i ruglo smo svima;
Ko nema više srca taj ga ima.
I pakao je ljubav kad dozrevanje oka
Ružu u sliku pretvori, duboka
Rasanjanost da joj ludi miris kroti
I oduzme srce vedrini i lepoti,
Jer ako krajnosti isto sunce doji
Suvišno je srce gde pesma postoji.
Providnost lepotu opsednu da plane
Kad prezirom kazni sve izlišne dane
Gde dosada je vrlina bez nade
Pepeo odbleska koji upoznade
Ispražnjen jug i posvećene ruke
Sjajem nove zvezde za prastare muke
Kad pakao je ljubav i isti oganj gori
U zločinačkom srcu i na gori.

jao, da ti samo znas da je meni miljkovic omiljeni pesnik!
More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su

u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.



Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi, svojim koračajući putem, al znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.



Praznino, kako su zvezde male!



Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti od koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedina zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.

Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

---
Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Nekoga sveta teške sene pale
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Lepi moj dane s dušom elegije
Tražim početak sjaj i sate stale
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.
I kraj vatre kojom ne hrane se dani
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

Ljubavi moja mrtva a ipak živa
O sve što prođe večnost jedna biva
I nema mene al ima ljubavi moje.
---
# Triptihon za Euridiku

I

Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji
svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio,
gorki sam ukus tvoga odsustva osetio
u ustima. Još mi smrt u ušima zuji

Noć s ove strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
noć s one strane meseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su
odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu.
Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva.

Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam.
Nikad da se završi taj kameni san
Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti
gde su prizori, s one strane krvi gde voće
otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će
pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti.

O, u slepoočnice se svoje nastaniti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće.
Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće.
Lice bez očiju na pustome zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.
Crne ptice obleću oko moje glave.
Neka mi čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave,
ako izgubim tvoje divno lice
na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće
ptica.
Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt
dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu
kletve. Smrt
svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
Oblaci puni ptica i budućeg bilja.
---
uvek se, iznova, najezim

[dukkehjem]

i, naravno:
# Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

[Speculum Columbae]

Dar vode

Kiša kad ozgor na zemlju pada,
ona si je jedna: što voda, voda.
Ama na bilju, na drvlju, razliko dejstvuje:
mekša i tvrdi, sladi i gorča,
bojali čini, miris i zločest zadah
primeće cveću i travama;
ubeljuje, zeleni, žutka, crveni,
crnpurasti, plavetni i prešaruje;
na papradi sladi, na pelinu gorča,
a neke nakisele ukazuje...
Osobito svakoj rastlici
svoju razlikost daje,
te na maslici s vode zejtin rađa
a na lozi vino;
na razliki drveti, razliko i voće biva.
Tako i obaška svakoj travici
svoj dar joj voda izdaje

* * *

Srce zaraslo trnjem

Ja se tobože nadah i čekah
moj vinograd da iznese grožđe,
a međer, po njemu je trnje!
Ama zato izvestiću vam
što ću ja učiniti tome mome vinogradu:
razbacaću mi oko njega obgradu,
soboriću duvar, ostaviću ga pusta,
neobrezana ni opkopana;
neka da svašto po njemu gazi i tre ga:
što u njemu ko što nađe,
neka grabi i raznosi!

Gavrli Stefanović Venclović

[Dina]

Originally posted by dukkehjem

i, naravno:
# Poeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

[Anhedonie]

Meni je Branko omiljen, posle Dis-a

[dukkehjem]

Originally posted by Vetur úlfur

Meni je Branko omiljen, posle Dis-a

Meni Miljkovic, pa drugo mesto dele Pandurovic, Drainac, Kis, Popa, Dis, Marina Cvetajeva, Desanka Maksimovic

[Dear Lucy]

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak
buduću upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno - sve
drugo sam odavno već zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

- Walt Whitman -

[Dear Lucy]

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko detinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negde, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mesečinom.
Ima te i mora te biti, posle toliko godina
poput skrivenog mesta, prisutna si krišom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cveća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugde te ima i u koloni otkucaja,
gde si oduvek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtajima,
ima te, zauvek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osećam u vazduhu prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te, ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

- Zal Kopp -

[Anhedonie]

Fina lista, meni je Vasko Popa na trecem mestu.

[bas bleu]

i say i say i say

anyone here had a go at themselves
for a laugh? anyone opened their wrists
with a blade in the bath? those in the dark
at the back, listen hard. those at the front
in the know, those of us who have, hands up,
let's show that inch of lacerated skin
between the forearm and the fist. let's tell it
like it is: strong drink, a crimson tidemark
round the tub, a yard of lint, white towels
washed a dozen times, still pink. tough luck.
a passion then for watches, bangles, cuffs.
a likely story: you were lashed by brambles
picking berries from the woods. come clean, come good,
repeat with me the punch line 'just like blood'
when those at the back rush forward to say
how a little love goes a long long long way.

simon armitage

[Tot]

Crnac govori o rekama - Lengston Hjuz


Za mnoge reke sam znao:
Reke iskonske kao svet, koje su tekle dok još u ljudskim venama krv nije bila potekla.
Moja je duša duboka kao reke.
Kupao sam se u Eufratu kada zore još musave bejahu i neuke.
Sagradio sam brvnaru kraj Konga i uspavljivao me je.
Zurio sam u Nil i dizao kraj njega piramide.
Kada se Ejb Linkoln spustio u Nju Orlins, čuo sam kako peva Misisipi i video mu muljevito dno pozlaćeno beznadežnim smirajem Sunca.
Znao sam za mnoge reke.
Prastare i mutne vode.
Moja duša je duboka
Kao reke.

[Orlando the Lady]

ZA DANTEA, GAVRIL STEFANOVIC VENCLOVIC:

ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ

Kако године и дни скоро врве проходљиво,
и човечији живот се сатире;
дан по дан и час по час, све,
људи (не само тога и онога што нејма)
ама и туштених са света их нестаје!
Сунцу је ход опредељен,
зна му се пут докле ходи с окретом својим;
а остало што је год на земљи,
једно настаје, а другога нестаје;
које пак множи се и прибива,
а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу
и текућим водами у морске дубоке
разливајући се пучине!
С великом хуком паште се тамо,
а онде им знања ни трага предња нестаје!
Ал' што је постало од Бога
за потребу изарад људи,
ипак се свакад тога находи
свега доста с променом годиштном.
Од земље што је саздато,
од ње се удиљ и рађа по завичају своме,
и опет све у земљу
преобрће се и одлази.
А земља, те земља: ципом једнако стоји;
Сунце је сву сјајући оптиче
и пак до свога му хатара дотиче
на меру излазну, удиљ тако,
једним окретом!
Тако и сви ветрови, сваки са своје му стране
душући заустаљају се и опет дишу!
Туштене по земљи воде сливајући се
једне у друге, све у море теку!
А оно не отиче никуд;
ветрови га разњихују,
а докле му је мера и обграда,
даље се не шири, нити кад се мањи;
ни долази, а ни осише.
И све је то на свету постало врло угодно
за проводење нашега живота,
свуда мери доходно;
зна се докле коме допирање и крај,
што ли, за колико и докле ли што траје.

[Speculum Columbae]

Originally posted by Orlando the Lady

ZA DANTEA, GAVRIL STEFANOVIC VENCLOVIC:

ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ

Kако године и дни скоро врве проходљиво,
и човечији живот се сатире;
дан по дан и час по час, све,
људи (не само тога и онога што нејма)
ама и туштених са света их нестаје!
Сунцу је ход опредељен,
зна му се пут докле ходи с окретом својим;
а остало што је год на земљи,
једно настаје, а другога нестаје;
које пак множи се и прибива,
а ово отходи: свиден посао поточњем прелазу
и текућим водами у морске дубоке
разливајући се пучине!
С великом хуком паште се тамо,
а онде им знања ни трага предња нестаје!
Ал' што је постало од Бога
за потребу изарад људи,
ипак се свакад тога находи
свега доста с променом годиштном.
Од земље што је саздато,
од ње се удиљ и рађа по завичају своме,
и опет све у земљу
преобрће се и одлази.
А земља, те земља: ципом једнако стоји;
Сунце је сву сјајући оптиче
и пак до свога му хатара дотиче
на меру излазну, удиљ тако,
једним окретом!
Тако и сви ветрови, сваки са своје му стране
душући заустаљају се и опет дишу!
Туштене по земљи воде сливајући се
једне у друге, све у море теку!
А оно не отиче никуд;
ветрови га разњихују,
а докле му је мера и обграда,
даље се не шири, нити кад се мањи;
ни долази, а ни осише.
И све је то на свету постало врло угодно
за проводење нашега живота,
свуда мери доходно;
зна се докле коме допирање и крај,
што ли, за колико и докле ли што траје.

:nesvestica i trudnoća:
Danas sam ga čitao Eifranloo i oduševio se.