Bootstrap Framework 3.3.6

[Saraaa]

NE BUDI DALEKO OD MENE

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negde daleko usnu valovi.
Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vedje u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Pablo Neruda

[Ulix]

Malo je duže, ali vredi se potruditi.

Ljubav, Marija
(Rade Drainac)

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.

[Ulix]

Još jedna i neću više.


RADE DRAINAC

Pesnik, apaš i profet,
Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog
ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sja:

Eto to sam ja!

Pijanac, kockar, ali nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazvežđa,
Slabi igrač na konopcu morala, ali zato izvrstan
ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!

Neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gađa,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni
žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava;
Upamtite:
To sam ja!

[sofia]

YO NO SOY YO

Soy este
que va a mi lado sin yo verlo;
que, a veces, voy a ver,
y que, a veces, olvido.
El que calla, sereno, cuando hablo,
el que perdona, dulce, cuando odio,
el que pasea por donde no estoy,
el que quedará en pié cuando yo muera.

Juan Ramón Jiménez

JA NISAM JA

Onaj sam
koji kraj mene neopazen hodi;
kojeg, katkada vidim,
i kog katkad zaboravim.
Onaj koji spokojan cuti, kada govorim,
koji, blag, prasta kada prezirem,
onaj koji hodi tamo gde mene nema,
i koji ce ostati uspravan kada ja umrem.

[Speculum Columbae]

Amor mi fa cantar a la francesca.

Perche questo m'aven non olso dire.
Che quella donna che me fa languire
Temo che non verebe a la mia tresca.

Amor mi fa cantar a la francesca.

A lei sum fermo celar el mio core
E consumarmi inanzi per so amore.
Ch'almen more per cosa gentilesca.

Amor mi fa cantar a la francesca.

Donne, di vero dir ve posso tanto.
Che questa donna, per cui piango e canto.
E, come rosa in spin, morbida e fresca.

Amor mi fa cantar a la francesca.

Zbog ljubavi francuski da pem

Što to da činim, da kažem ne smem
Neće moje razumeti udvaranje
Bojim se, ona zbog koje venem.

Zbog ljubavi francuski da pem

Od nje moram sakriti srce svoje
I uništit sebe, ljubavi njene, zbog koje.
Tako plemenitoi mrem.

Zbog ljubavi francuski da pem

Tako ti istine, damo, mogu ti reći samo
Ove dame zbog koje jecam i pem
Da se na nju, nežnu ružu ubodem.

Zbog ljubavi francuski da pem

Prepev renesansnog venecijanskog madrigala, by me

[Speculum Columbae]

Ecco la primavera

Ecco la primavera
Che'l cor fa rallegrare,
Temp'è d'annamorare
E star con lieta cera.

Noi vegiam l'aria e'l tempo
Che pur chiam' allegria
In questo vago tempo
Ogni cosa vagheza.

L'erbe con gran frescheza
E fior' coprono i prati,
E gli albori adornati
Sono in simil manera.

Ecco la primavera
Che'l cor fa rallegrare
Temp'è d'annamorare
E star con lieta cera.

Eto, dođe proleće

Eto, dođe proleće
da srca u dragosti probudi
vreme zaljubljenih ljudi
i da se nosi lice sreće

U takvom uživamo vremenu
dozivamo ime sreće
U ovako divotnom vremenu
svaka divota na zemlju sleće.

Trava u velikoj svežini
zelena na livadama u cveću
A svaka grančica na drveću
čini isto kao i cveće

Eto, dođe proleće
da srca u dragosti probudi
vreme zaljubljenih ljudi
i da se nosi lice sreće

Francesco Landini, balata, Codex Faenzs, prepev by me.

''

[Ulix]

Čovek peva posle rata
(Dušan Vasiljev)

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; -
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine klanja,
radi ovog svetog saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni još samo šaku zraka
I malo bele, jutarnje rose –
Ostalo vam na čast!

[Speculum Columbae]

XXIV Primavera, gospa najboljeg prijatelja

...Dogodilo se jednoga dana, da sam negde sedeo zamišljen, i da sam osetio drhtaj u srcu, kao da sam bio pred tom gospom.

I tada, kažem, kako mi se ukazao lik Amora; jer učinilo mi se da ga vidim kako dolazi s one strane gde se nalazila moja gospa, i kao da mi je rekao u mome srcu: "Ne zaboravi da blagosiljaš dan kad sam te uzeo, jer treba da to učiniš."

I zaista mi se činilo da mi je srce tako veselo, kao da to i nije bilo moje srce, zbog njegovog novog stanja.

A malo posletih reči, koje mi je srce reklo jezikom Amorovim, videh kako neka plemenita gospa stiže prema meni, koja je bila čuvene lepote, a bila je žena moga najboljeg prijatelja.

A ime te gospe bilo je Đovana, samo što su joj svi zbog njene lepote, kako se misli, dali nadimak Primavera; i tako su je zvali.

A odmah za njom, motreći, videh kako dolazi čudesna Beatriče. Ove gospe prilazile su meni, jedna za drugom, i činilo mi se da mi Amor govori u srcu, i da kaže: "Ova prva nazvana je Primavera samo zbog ovoga današnjeg dolaska; jer ja sam sam podstaknuo izumitelja imena Primavera, to jeste ona koja će prva doći onoga dana kad će se Beatriče pokazati nakon fantazije njenoga vernika. Ali ako pogledaš njeno prvo ime, ono kaže isto što i Prima verra, prva će doći, jer joj ime Jovana dolazi od onoga Jovana, koji je predskazao istinsku svetlost, govoreći: "Ego vox clamantis in deserto: parate viam Domini" - Ja sam glas vapajućeg iz pustinje: Otvorite put Gospodu.

I još mi se učinilo da mi je kazao, potom, ove reči: "A ko bi znao da tanano posmatra, ovu bi Beatriče mogao nazvati Amor, zbog mnogo sličnosti koje ima sa mnom".

Nakon čega sam, promislivši o svemu odlučio da to opišem kroz rime svom najboljem prijatelju, prećutkujući neke reči koje je trebalo prećutati, uveren da je i njegovo srce zadivljeno posmatralo lepotu ove plemenite Primavere; i tada rekoh sonet:


Osetih u svome srcu kako zastor
duh zaljubljeni diže, što je snio:
a iz daljine videh stiže Amor
tako, da ga ne prepoznah, čio,

Zboreć: "Da čast mi odaš, čini napor";
a svaku reč je osmehom krepio.
Dok odgonetah, pomalo i nazor,
otkud gospodar moj dođe premio,

Ugledah s gospom Vanom gospu Biče
kako im korak prema nama leće,
jedna i druga čudo od lepote;

I u sećanju čujem kako kliče
Amor mi: "Ovu zovu Proleće,
a ovu Amor, jer mi moj lik ote."

Dante Aligijeri, Novi život

[sofia]

I znam,
Veliko, mukom jedno,
tu kuca srce.

Uvoru gde izviralo,
klici utaman biljka,
tvrdom neznanja zrnu,
gde se znalo.




I znam,
Veliko tamom jedno,
rodjaju zahodi sunce.

I ustav li
gde igda palo,
smiraj u rodjaju to
nadje svoj mir.


M.Nastasijevic

[Orlando the Lady]

Originally posted by sofia
I ustav li
gde igda palo,
smiraj u rodjaju to
nadje svoj mir.

[Galateja]

Originally posted by Ulix

Čovek peva posle rata
(Dušan Vasiljev)

Ja sam gazio u krvi do kolena,
I nemam više snova.
Sestra mi se prodala
I majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
Ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena, i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
I kliktao sam kad se u mraku napred hrli,
I onda leti k vragu i Bog, i čovek, i rov!

A danas mirno gledam kako mi željenu ženu
gubavi bakalin grli,
i kako mi s glave raznosi krov; -
i nemam volje – il nemam snage – da mu se svetim.

Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
I besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao sudbinu svoju pravu –
Ali je danas znam!

Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine klanja,
radi ovog svetog saznanja
što mi je donelo propast.

I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni još samo šaku zraka
I malo bele, jutarnje rose –
Ostalo vam na čast!

Jao, divna pesma! Naročito kada je recituje sjajni Bekim Fehmiu:

''

[sofia]

Stvarno jeste
Hvala ti.

[Orlando the Lady]

Крвави сватови

Пут белина светина је кренула
бледих кожа у руху паперјастом.
Шећер лизала деца. Уз ветар
голубије им сиве чарапице
свиле чланке, хитрином ваздух
преметен у етар згрушан у колоплет.
Где се узмакла магла, ту се двојио лет
ту је стала не минула чистина,
Она је закрила реч деце за свет.

[starsailor]

moje voljeni Gospodin M.

Dobro


Dvanaest kvadratnih metara od mene -
sve sto nas cetvoro imamo od kuce:
Ljilja, Osja ja i Stene
(jedno kuce.)
Ja sam se mnogo po toplim
zemljama motao,
ali tek te zime uz cvokotanje zuba
shvatio sam sta je toplota -
prijateljstvo, porodica, ljubav.
Napisah li nesto?
Ako jesam,
ma sta ako uspeh da srocim -
to su skivile oci-nebesa
ljubljene moje oci.
Goruce, crne
kao u srne.
Odjednom telefon stade da se koci,
udari uho ko motkom:
glad je sakrila oci otokom.
Lekar mota - za oci gazele
treba toplota, treba zelen.
Na kuci, vec brze voljenoj,
sav strepec - dve mrkvice drzec
za zelen repic.
Ja poklanjah mnogo cveca i slatkisa,
ali u secanju cuvam mrkvice ove
od svega vise, i naramak
brezovih drva.
Mokra i teska gomila trescica,
a svaka treska
tanka obrvica.
Obrazi natekli.
Zenice se spekle.
Neznost i celer
oci da iscele.
Pogled izvuci, gledaj revoluciju.
Meni je lako - ja sam Majakovski,
pa glodjem tako but konjski.

[Galateja]

''

[Orlando the Lady]

Ma vazi, nema sanse da slusam sad ceo ,,Lament"...

U svakom slucaju... glas ovog lika...
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=XSmBSDkU ... re=related[/youtube]

(1,45 sek )

[Anhedonie]

Originally posted by Ulix

Čovek peva posle rata
(Dušan Vasiljev)

Obozavam je.

[walt333]

1.
Po pustoj zemlji nevoljno ponicuci,
U slasti neravnih koraka
Ona se krece, malo prestizuci
Parnjakinju hitru i momka-vrsnjaka.
Nosi je sloboda uskracena
U nadahnucu mucnog nedostatka,
I kao da se odgonetka kratka
U njenom hodu zeli zadrzati -
Da je taj napon prolecnog vremena
Za nas - pramajka groba zasvodjena,
I da ce vavek sve tako pocinjati.

2.
Postoje takve zene, srodnice zemlje crne.
I hod im zvoni kao ridanje.
Da prate vaskrsle i da prve
Pozdrave mrtve - to im je cilj postojanja.
Greh je da se od njih neznosti cekaju,
al' se od njih ljudi tesko rastaju.
Danas - andjeli, sutra crv grobni uhranjen,
Vec prekosutra su - mutno prisecanje...
I to stupanje - postace nedostupno...
Besmrtno cvece, nebo celokupno,
I sve sto ce biti - tek je obecanje.

Osip Mandeljstam

[Ulix]

Walt333...

[walt333]

Dramimo u duetu

[Dear Lucy]

Jesi li tako dugo vežbao da naučiš da čitaš?
Jesi li bio tako ponosan, sam dokučivši značenje pesama?

Zastani danas i noćas sa mnom i posedovaćeš
poreklo svih pesama,
Posedovaćeš dobro zemlje i sunca (milioni sunaca još
su ostali)
Nećeš više uzimati stvari iz druge ili treće ruke,
niti motriti očima mrtvih, niti se hraniti
utvarama u knjigama,
Nećeš motriti niti mojim očima, niti uzimati stvari
od mene,
Slušaćeš na sve strane, cediti ih iz sebe sama - w.w.

[LeDeNa_]

Zaljubljen u Ljubav

Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grese
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su
ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i
podario mi komadic zivota, moguce je da ne bih kazao sve sto mislim, ali
bih nesumnjivo mislio sve sto kazem. Stvari bih cenio ne po onome sto
vrede, vec po onome sto znace. Spavao bih manje, sanjao vise. Shvatio
sam da svakim minutom koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset
sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali
spavaju. Slusao bih druge dok govore... i kako bih uzivao u sladoledu od
cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic zivota, oblacio bih se jednostavno,
izlagao potrbuske suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo vec i dusu.
Boze moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mrznju na ledu, i cekao
da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu
Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u
casu svitanja. Zalivao bih ruze suzama, da bih osetio bol od njihovih
bodlji, i strastven poljubac od njihovih latica.....
Boze moj, kada bih imao jedan komadic zivota... Ne bih pustio da prodje
ni jedan jedini dan, a da ne kazem ljudima koje volim da ih Volim.
Uveravao bih svaku zenu i svakog muskarca da su mi najblizi i ziveo bih
zaljubljen u Ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko grese kada misle da
prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostareli kada
prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da
sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa staroscu
vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi... Naucio sam da
citav svet zeli da zivi na vrhu planine, a da ne znaju da je istinska sreca u
nacinu savladjivanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne
svojom malom sakom svoga oca da ga je steglo zauvek. Naucio sam da
covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu
pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naucim od vas,
premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj
sanduk, ja cu na zalost poceti da umirem...

Gabriel Jose Garcia Marques

[faxsimil]

Dišem, a srce mi je pusto.

Zgrčen u uglu sobe,
napunjen porodicom,
dišem,
a srce mi je
pusto.
Snovi nisu važni,
oni nisu život.
Život je samo ono
što je izrečeno.
Plačem,
i to je dobro.
Tihu,
skamenjenu noć,
navlačim na prste.
Usta su mi puna leda,
sjaktim.
Vlasnik stana.
okružen zidovima,
pevan nepoznato.
pevajući,
kao.


ZAŠTO PROGANJATI UMETNIKE

Zato što su umetnici.
Zato što ih je rodila mati.
Zato što prave decu.
Zato što piju vodu.
Zatp što su živi.
Zato što spavaju.
Zato što se smeju.
Zato što idu u bioskop.
Zto što slušaju radio.
Zato što idu na letovanje.
Zato što umiru.
Zato što sede u parku.
Zato što gledaju svojim očima.
Zato što idu ulicom.
Zato što su goliciljivi.
Zato što ih volimo.
Zato što nose debele gaće.
ZATO ŠTO IH TREBA PROGANJATI I TAČKA.


Autor: Vujica Rešin Tucić

[sofia]

A POSLE

Iščezavaju
lavirinti
što ih vreme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

FGL

[Speculum Columbae]

Srcu sumpornom, od kučine puti,
kostima što su sve od granja suva,
duši bez uzda, niko je ne čuva,
spremnu da želju za prelepim smuti;

razumu slabom, klecne li, te se smuti
u svetu gde se varka, lepak kuva;
lako je onom od ovakvog ruva
planuti, zapnu o iskru li skuti.

Za umetnost lepu, jer ko nju s neba
ponese, smogne prirodu da svali,
makar uprla gde god da se dene;

ako mi sluha i vida ne treba
više za nju, što srce ote, pali,
kriv je tad ko za vatru stvori mene.

Mikelanđelo Buonaroti, Sonet Tomazu Kavalijeriju


* * *

Kad višnje zvezde sinu
sađe nešto što blista
...
ovde ta iskra ista
mudro u srcu plemenitom niče
lice s očima što na zvezde liče.

Mikelanđelo, deo madrigala

* * *

Kad ti čitavim rajem oči snatre,
pod trepavice tvoje, tamo kuda
voleh te prvo, usplamteo hitam.

Mikelanđelo, jedna tercina stanca, deo soneta

[AngraMaina]

Nemam gde drugde da napišem, ali lornina pesma je božanstvena! Taj koga proganja takvim pesmama može da bude ponosan što je postao tema njenog teksta. Ona ima redak talenat. Njoj treba otvoriti Word i dati joj da piše. I sve joj oprostiti.

[Sunce]

Originally posted by walt333

1.
Po pustoj zemlji nevoljno ponicuci,
U slasti neravnih koraka
Ona se krece, malo prestizuci
Parnjakinju hitru i momka-vrsnjaka.
Nosi je sloboda uskracena
U nadahnucu mucnog nedostatka,
I kao da se odgonetka kratka
U njenom hodu zeli zadrzati -
Da je taj napon prolecnog vremena
Za nas - pramajka groba zasvodjena,
I da ce vavek sve tako pocinjati.

2.
Postoje takve zene, srodnice zemlje crne.
I hod im zvoni kao ridanje.
Da prate vaskrsle i da prve
Pozdrave mrtve - to im je cilj postojanja.
Greh je da se od njih neznosti cekaju,
al' se od njih ljudi tesko rastaju.
Danas - andjeli, sutra crv grobni uhranjen,
Vec prekosutra su - mutno prisecanje...
I to stupanje - postace nedostupno...
Besmrtno cvece, nebo celokupno,
I sve sto ce biti - tek je obecanje.

Osip Mandeljstam

[bas bleu]

Originally posted by AngraMaina

Nemam gde drugde da napišem, ali lornina pesma je božanstvena! Taj koga proganja takvim pesmama može da bude ponosan što je postao tema njenog teksta. Ona ima redak talenat. Njoj treba otvoriti Word i dati joj da piše. I sve joj oprostiti.

stvarno ti se dopada? hmmm...

[AngraMaina]

Originally posted by bas bleu

Originally posted by AngraMaina

Nemam gde drugde da napišem, ali lornina pesma je božanstvena! Taj koga proganja takvim pesmama može da bude ponosan što je postao tema njenog teksta. Ona ima redak talenat. Njoj treba otvoriti Word i dati joj da piše. I sve joj oprostiti.

stvarno ti se dopada? hmmm...

Definitivno ima žicu, pročitaj ostale stvari koje je pisala... Neverovatan osećaj za simetriju, ritam, glasovnu harmoniju...

[Orlando the Lady]

W.B. Yeats



On Woman


MAY God be praised for woman
That gives up all her mind,
A man may find in no man
A friendship of her kind
That covers all he has brought
As with her flesh and bone,
Nor quarrels with a thought
Because it is not her own.

Though pedantry denies,
It’s plain the Bible means
That Solomon grew wise
While talking with his queens.
Yet never could, although
They say he counted grass,
Count all the praises due
When Sheba was his lass,
When she the iron wrought, or
When from the smithy fire
It shuddered in the water:
Harshness of their desire
That made them stretch and yawn,
Pleasure that comes with sleep,
Shudder that made them one.
What else He give or keep
God grant me—no, not here,
For I am not so bold
To hope a thing so dear
Now I am growing old,
But when if the tale’s true
The Pestle of the moon
That pounds up all anew
Brings me to birth again—
To find what once I had
And know what once I have known,
Until I am driven mad,
Sleep driven from my bed,
By tenderness and care,
Pity, an aching head,
Gnashing of teeth, despair;
And all because of some one
Perverse creature of chance,
And live like Solomon
That Sheba led a dance.