Lepo da si se ovoga setio, Sunce.
Moje omiljeno cvece. Podseca me na Mediteran, na prostor tako lepo omedjen raznim kulturama, koji buja civilizacijom, citavim njenim slojevima koji i danas pulsiraju. Opstaje, pun zivota, uprkos svim iskusenjima i lomovima vremena, bas kao i neki zbun lavande u dalmatinskom krsu. Graciozan i pitom, a ponekad i sirov, decentno mirisan, ali na momente i ostar. Lek i otrov. Cvrst, otporan i istrajan. Od vrtova Baleara, rajskih polja Provanse, do osuncanog i ponosnog Hvara, lavanda siri svoj opojni miris, koji kao da sadrzi cestice morske soli i surog i golog kamena izmesane sa aromaticnim biljem. Lavanda je krasila kolibe siromasnih tezaka, stitila ih od insekata, a usunjala se i u skrinje aristokratije medju njihove skupocene haljine, i kroz parfeme svezila i mirisala njihovu kozu. Ubirana od srca cestitih ljudi donosena je na dar Gospi, krasila je i oltare nekih zabitih kamenih crkvica diljem hriscanskog mediterana, a mesajuci svoje mirise sa tamjanom, uzdigla se i do sakralnog.
Tako obicna u svom sarmu i nenametljivoj lepoti, za jednu biljku koja je tako protkala civilizaciju. Kako je ne voleti.