Bootstrap Framework 3.3.6

[Speculum Columbae]

X

Rain has fallen all the day.
O come among the laden trees,
The leaves lie thick upon the way
Of memories.

Staying a little by the way
Of memories shall we depart.
Come, my beloved, where I may
Speak to your heart.

James Joyce, Chamber music

[bas bleu]

Inniskeen Road: July Evening

The bicycles go by in twos and threes -
There's a dance in Billy Brennan's barn to-night,
And there's the half-talk code of mysteries
And the wink-and-elbow language of delight.
Half-past eight and there is not a spot
Upon a mile of road, no shadow thrown
That might turn out a man or woman, not
A footfall tapping secrecies of stone.
I have what every poet hates in spite
Of all the solemn talk of contemplation.
Oh, Alexander Selkirk knew the plight
Of being king and government and nation.
A road, a mile of kingdom, I am king
Of banks and stones and every blooming thing.

Patrick Kavanagh

[bas bleu]

And the days are not full enough
And the nights are not full enough
And life slips by like a field mouse
Not shaking the grass

Ezra Pound

[Hys.]

Sestina of the Tramp-Royal

by Rudyard Kipling
Rudyard Kipling

1896
Speakin’ in general, I ’ave tried ’em all—
The ’appy roads that take you o’er the world.
Speakin’ in general, I ’ave found them good
For such as cannot use one bed too long,
But must get ’ence, the same as I ’ave done,
An’ go observin’ matters till they die.

What do it matter where or ’ow we die,
So long as we’ve our ’ealth to watch it all—
The different ways that different things are done,
An’ men an’ women lovin’ in this world;
Takin’ our chances as they come along,
An’ when they ain’t, pretendin’ they are good?

In cash or credit—no, it aren’t no good;
You ’ave to ’ave the ’abit or you’d die,
Unless you lived your life but one day long,
Nor didn’t prophesy nor fret at all,
But drew your tucker some’ow from the world,
An’ never bothered what you might ha’ done.

But, Gawd, what things are they I ’aven’t done?
I’ve turned my ’and to most, an’ turned it good,
In various situations round the world—
For ’im that doth not work must surely die;
But that's no reason man should labour all
’Is life on one same shift—life’s none so long.

Therefore, from job to job I’ve moved along.
Pay couldn’t ’old me when my time was done,
For something in my ’ead upset it all,
Till I ’ad dropped whatever ’twas for good,
An’, out at sea, be’eld the dock-lights die,
An’ met my mate—the wind that tramps the world!

It’s like a book, I think, this bloomin’ world,
Which you can read and care for just so long,
But presently you feel that you will die
Unless you get the page you’re readin’ done,
An’ turn another—likely not so good;
But what you’re after is to turn ’em all.

Gawd bless this world! Whatever she ’ath done—
Excep’ when awful long I’ve found it good.
So write, before I die, ‘’E liked it all!’

[dukkehjem]

Бранко Миљковић:
ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна,
песму која мири завађене речи
слободу која има своје робове
и усну која се купује за пољубац.

Ја волим реч о коју се отимају две слике
и слику нацртану на очном капку изнутра,
цветове који се препиру са временом
у име будућих плодова и пролећне части.

Ја волим све што се креће,
јер све што се креће,
креће се по законима мировања и смрти.
Волим све истине које нису обавезне.
Јер права истина је стидљива као мирис

Ја волим јучерашње нежности,
да кажем своме телу "доста" и да сањам биље,
прсте, очи, слух другачије распоређене
у шуми него ли у телу.

[dukkehjem]

Horhe Luis Borhes:
Ivanjska noc

Neumoljivi u blistanju zalazak
na ostrici maca razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noc.
Crveni pucketaju
kovitlaci usplamtelih lomaca;
zrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
ziva zastava i ludo komesanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice secaju
da su nekada bile poljane.
Citave bogovetne noci samoca prebira
brojanicu od rasutih zvezda.

[dukkehjem]

(ono iznad okacih na Josipin forum, al kad sam vec prekucavao, rekoh daj da i ovaj prostor malo ulepsam Borhesom )

[Speculum Columbae]

U smrt od Fiore Martinove Šumičić - Epitaphio

O koii gledasci sad gdie ie oudi cuit proctil
na zemi ki nikad pridie se ne uidil
lipotom ki cuitia dobiua ostala
dragoga prolitia ki ie sad sua huala.
Bila sam mladica koia se zuah Fiora
sua kako ruxica ku goii zgar zora
koia se mogah rit meu suitlom mladosti
suim dobrom slauni cuit oda suih liposti
ma uiscigni na nebi uidiu me prauo dim
uzet me ktie sebi da mu rai ugludim.
Tad u placchu osta suit kako kad sunacchace
od zeme bude odnit zimgni dan suoe licchce
i za placch od suita utjesciit uiscigni zgar
za Fioru od ccuita stuori mu oui dar.

Marin Držić, Pjesni razlike


(O koji gledaš sad gdje je ovdi cvit proctil
na zemlji ki nikad pridje se ne vidil
lipotom ki cvitja dobiva ostala
dragoga prolitja ki je sad sva hvala.
Bila sam mladica koja se zvah Fiora
sva kako ružica ku goji zgar zora
koja se mogah rit meu svitlom mladosti
svim dobrom slavni cvit oda svih liposti
ma višnji na nebi vidiv me pravo dim
uzet me ktje sebi da mu raj uljudim.
Tad u plaču osta svit kako kad sunačce
od zemlje bude odnit zimnji dan svoe ličce
i za plač od svita utješit višnji zgar
za Fioru od cvita stvori mu ovi dar.)

[Dear Lucy]

Tri zene-Silvija Plat

- Koliko dugo mogu biti?

Koliko dugo mogu biti zid, odbijati vetrove?

Koliko dugo mogu biti?

Praviti rukom zaklon od sunca,
zaustavljati plave munje hladnog meseca?

Glasovi usamljenosti, glasovi patnje
zaogrcu moja ledja, neminovno.

Kako ih umilostiviti, njihovu malu uspavanku?

- Koliko dugo mogu biti zid oko mog zelenog vrta?
Koliko dugo moje ruke
mogu lechiti njegov bol? I koliko josh moje rechi
mogu biti na nebu sjajne ptice utehe, utehe?

Strashna je stvar
biti toliko otvoren: to je kao da je moje srce
navuklo na sebe lice i otishlo u svet

[Dear Lucy]

Ariel-Silvija Plat

Zastoj u tami.
A onda mi pogled puče na nestvarno plavetnilo
Brda i daljine.

Božanska lavice,
Kako srastamo u jedno,
Stožer peta i koljena!-Brazda

Puca i odmiče, sestra je
Smeđem luku vrata
Koji ne mogu zgrabiti,

Bobice
Nalik crnačkom oku šalju mi mračne
Kuke -

Crne slatke krvave zalogaje,
Sjenke.
Nešto drugo

Vuče me kroz vazduh -
Bedra, kosa;
Komadići s peta mojih.

Svlačim se ja
Bijela Godiva -
Mrtve su ruke, mrtve su strogosti.

Sada se
Pjenušam ka pšenici, svjetlucanju mora.
Urlik djeteta

Stapa se sa zidom.
A ja
Ja sam strijela

Rosa što se
Zajedno sa drumom samoubilački baca
U crveno

Oko, kotao jutra.

[Dear Lucy]

O rerni i grlicama - Aida Bagić

rerna je mesto magije
vatra FIRE blagosilja hranu:
jedemo pečeno meso,
krompir i beli hleb

daj da lomimo belu pogaču
i čuvamo crveno jaje čuvarkuću
budimo bele i crvene kao snežane

nikad me nije dopao dinar sakriven u pogači
ali svejedno mutim maline sa mlekom:

blender je zalog naše ljubavi
i sofa na kojoj nam je gnezdo
i pogled na zvezdarsku šumu
i jasenov sto sa stolicama visokih naslona

rerna je mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovem sylvia)
divimo se predmetima MICROWAVE i glancamo ih
mi jesmo visoki sjaj GLOW nema tu nekih velikih mrlja
(iako, skupilo se prašine, nije li to neminovno?)
devojke su i dalje lepe i mi ih volimo
kad se okupe oko rerne koja je mesto magije
i mesto prelaza iz jednoga u drugi svet (ako se zovu sylvia)

mi fine smo devojke, dobrojutrokomšija
mi fine smo ostarele devojke, dobrojutrokomšinice, štovamjeslatkodete
mi fine smo devojke, dobrojutroljubavi, dobrojutrojedina
ja bih FUCK da otresem prašinu da se kližem na stomaku niz maline pa naniže razbilo se ono crveno jaje jebiga ko će da nam čuva kuću lepo sam ti rekla da ga skloniš idem ja da vrištim a ti kako hoćeš svejedno je gde ću u rernu ću ako treba
(ali nisam ja sylvia. DELETE DELETE. idemo nanovo:
gle grlice na balkonu, i ovde i onde, svud nas prate baš njih dve)

[Dear Lucy]

Poslije kiše, conquista - Aida Bagić

orošenim prozorom utrkuju se kapi.
dvije ili tri, dok ostale motre, spremno.
tek što jedna utrka završi, druga već počinje

pokrene ih vjetar, koji ne čujem,
ili se kapi same dosjete kliznuti staklom
na ovom ovdje prozoru, i na mnogim prozorima

u liniju zelenila u koju se stapaju stabla u orošenom prozoru
uronile su mnoge kiše

volim Barbarinu kišu, monsunske kiše koje ne prestaju
kišu koja nas prati cijelim putem od Amhersta do obale Oregona
volim kad se spusti ljetni pljusak, rominjastu jesenju kišu
okus kišnice iz djedova bunara

jednom sam plesala pod kišom

u mokrim i zelenim haljinama
stotine žena plesalo je pod kišom, na stolovima,
na bijelim stolnjacima, u Guadalajari

jednom sam bila conquistador

godine tisuću pet stotina sedamdeset i pete, harala sam Guadalajarom.
bila sam dječak, ljubavnik dječacima, bila je to conquista. Conquista,
to je tajno ime moje ljubavnice i žene, godine dvije tisuće i treće

Conquista Conquista Conquista, tvojim imenom topoće kiša

volim raspršene duge poslije kiše
(nad nama nije jedna, nego stotine duga)

jednostavno je kazati da kiši
ali češće govorim da kiša pada
Barbara govori da to nije točno i da se kiša penje

nitima nevidljivim
kapi se uspinju s oblaka
prema nama koje čekamo, da nas voda ne odnese
da se ne vratimo, kao kapi na orošenom prozoru

(a duge su vijorile tamo daleko, na ulicama
San Francisca i New Yorka, Berlina i Pariza.
u Zagrebu i Beogradu padala je kiša)

[Dear Lucy]

Ljubavni stihovi - Aida Bagić

dodir klizak niz ruke i reči i naša tela
sviju se jedno o drugo poput
stabala skliskih od kiše

ili je reč o usputnim poljupcima oblaka

šapat je tih i poljupci su tvoji meki leptiri ili su
latice ruža ili je to sunđer
dok me kupaš
uspravnu i nagu

tako nas vidim dok nam usnulima treperi osmeh na licu

tvoje lice u mojim dlanovima
moje lice tebi u zenicama

pogodi koga volim najviše na svetu
pogodi ko nam peva pod prozorom
igrajmo se žmurke pa pogodi gde sam
tu sam sva
radosna sva (što te imam)
uplašena sva (što si mi daleko)
tu sam a ti pogodi
ko sam
i koga volim najviše na svetu

u osmeh da ti uronim
i ruke da ti polomim
i oko iskopam
lažem da nisam htela (htela sam)
zauvek (da ti uzmem zenice)
niz butine da ti se skotrljam
(kao dete kad se pusti niz padinu,
svo zeleno i travnato, a ja budem skliska)

u trnje da upadnem i vadim se
kako znam i umem
dok ti

jecaš/dišeš/drhtiš/čekaš/mirna si/čekaš/sabireš se/dišeš/jecaš

jer me nema
ne vidiš me (ali tu sam)
u mrak gledaš (dok te ljubim)
ja sam tamo (u ambisu i rekama)
ne vidiš me
dok te lomim
krijem se (u pregibima tvoga tela, ti)
pogodi gde sam
i pomislim kako je okrutno voditi ljubav

u tišini

[Dear Lucy]

Čardak ni na nebu ni na bu - Dorta Jagić ( iz zbirke Đavo i usidjelica )


tko zna koliko dugo,
ti Nepoznati Netko,
a da ni ne znaš
sjediš gol iza kuće koju je sagradila riječ moga oca
i treniraš znojnim rukama
ogromno čarobno ravnalo i šestar
ne bi li mi precizno izjavili ljubav
kad bude vrijeme za to.
ali ja, svedena na kopulu svojih roditelja
predugo pušem sama u ugašene plahte
na dječjem krevetu otišlih federa.
s moje krovne tv antene vije se svilena spavaćica,
moja zastava spavanja
i gle, smije li se, vije li se,
onako otkopčana
eterična...
doći će je obući sva dobra stvorenja
s onoga svijeta
prije nego na neko vrijeme i ja
otpješačim u tu bijelu sablast
(ne čekaj me)

[Orlando the Lady]

MARIJA ANDRIJASEVIC

završit ću promatrajući ovo posve objektivno
(konzumeristički alter ego)


mislila sam da će biti lako.
zaskočila me ulična rasvjeta...
ne, ne, ne, treba zabraniti ovo poetsko u meni.
šugavo je.
zaškočio me električni stup, ovaj što provodi rasvjetu do konačnog
odredišta.
bijeli renault 4 ostavljen na sredini ceste.
baš poput nas u onom mom snu.
i sve je bilo puno pjene iz aparata za gašenje vatre.
firefighter. sviđa mi se kako amerikanci izgovore to: fajrfajtr.
ja bih jednog fajrfajtera.
al' da nastavim sad...
sjela sam preko puta, na autobusnu stanicu i stala promatrati
kuću iz koje ćemo se iseliti evo, svaki čas.
mi andrijaševići, jebo mater, nomadi. pravi.
'ko zna što nas je zadržalo ovdje punih deset godina.
ni lustere nemamo po sobama.
i počnem plakati. ono, zapravo. sjedim negdje iza ponoći
na autobusnoj stanici preko puta moje kuće i plačem.
i ne bi mi smetalo da nisam plakala i jučer i prekjučer i onaj dan prije
prekjučer i da nisam počela zaključivati kako sam nakljukana depresijom.
odgojnom. i usput, k'o bog, oplakujem beton.
ne znam ime poštara. uvijek ga zovem boro, al' boro je bio prvi poštar
ikad i nije imao ruku.
zalutala sam u vlastitoj ulici.
prometova sedamnaestica vozi prema garaži.
a ja plačem kako smo se počeli rasipati.
moj novi mobitel, moje nove cipele, moja nova šminka i kaput.
napravila sam sve da mi bude dobro. ugodno.
iako... jebo taj kaput. ustvari sam ga iskopirala od neke američke
glumice baš kad sam odlučila voljeti rozo.
mislila sam da će biti lako.
mislila sam da će biti lako.
jednostavno.
i da ću biti voljena. najsebičnije što se može.

[Dear Lucy]

moj stari se ubio.
jedno jutro je otišao na posao s komadom konopca u džepu.
zadnji put su ga vidjeli u pet i četrdeset i pet ujutro na putu za autobusni kolodvor.
moj stari je bio lud i nepromišljen.
hoću li mu se svidjeti? što ti kažeš? večeras, znaš, neće više biti onih dugih pogleda i zavlačenja. pogledaj me. što kažeš? je l' to to?
otišao je na selo autobusom i objesio se u nekoj šikari.
promišljeni kurvin sin. izašao je stanicu prije i prešao je rijeku bosim nogama da mu ne uđemo u trag.
tražili smo ga mjesec i pet dana.
htjeli smo vjerovati da je živ i lud negdje. htjeli smo vjerovati da živi negdje.
smrdljiv. neopran. nesvjestan. živ.
vatrogasna kola su projurila cestom kad si me prvi put pitao je l' te volim.
naravno da te volim.
ali kao da ja znam što će nam moj stari prirediti sutra.
mjesec i pet dana agonije.
sve smo trikove isprobali, tražili smo ga i pod krevetom.
umalo da nismo i televiziju rastavili. možda se skrio u katodama.
stara je jedno jutro probudila svoju i njegovu braću. i mog brata.
poslala ih je u šikaru i rekla im je: ovo je zadnji put. još jednom i gotovo.
moj brat ga je namirisao. njegovu smrt.
telefon je zazvonio i ja sam znala što nas čeka.
rekla sam joj: dobro je, našli smo ga. samo nam je to i trebalo.
stara je plakala. znam ja, nisi ti to zaslužila, ali... dogodilo se.
žao mi je što sam te ostavila mjesec i pet dana kasnije i što ti nisam bila dovoljno dobra.
ja plačem kad se sjetim brata koji ga je našao.
njegovu glavu odvojenu od tijela. i taj miris.
nosio je bratovu jaknu i moj sat.
vratili su mi taj sat s crvima tri dana kasnije. proučavala sam ga u zahodu.
moj stari je živio u tim crvima i ja sam mogla razgovarati s njim.
bilo je jezivo. nikad nije bio bjelji. pretvorio se u kolutićavca..
rekla sam mu: dobro je. rekla sam mu: ti si stvarno lud.
rekla sam mu: zaboravit ću te. brzo. rekla sam mu: oprosti, ali ja ovo moram napraviti.
zgazila sam sve te crve. sat sam dugo kuhala u kipućoj vodi.
plakala sam.
moj stari se ubio. izgubio je kontrolu nad svojim životom.
moj brat ga je našao, a ja sam razbila vrata sobe vrišteći kako mu neću otići na sprovod.
moj brat je stajao pored mene u povorci. nikad prije ga nisam voljela k'o tad.
moja stara je rekla: jebi ti njemu mater i pokoj mu duši.
nema dana kad ne pomislim što bi se bilo dogodilo s nama od mjesec i šest dana kasnije. M.A.

[Speculum Columbae]

XXX

When to the sessions of sweet silent thought
I summon up remembrance of things past,
I sigh the lack of many a thing I sought,
And with old woes new wail my dear time's waste:
Then can I drown an eye, unused to flow,
For precious friends hid in death's dateless night,
And weep afresh love's long since cancelled woe,
And moan the expense of many a vanished sight:
Then can I grieve at grievances foregone,
And heavily from woe to woe tell o'er
The sad account of fore-bemoanèd moan,
Which I new pay as if not paid before.
But if the while I think on thee, dear friend,
All losses are restored and sorrows end.

Kada u veću misli utišane
Probude dane što odoše hujem,
Žežu me prošle želje kao rane
I stari čemer ponovo jadujem
I moje oko, kome plač ne prija,
Suzi za dragom svitom pokopanom
U nepreglednoj noći smrti, i ja
Tužim nad davno isceljenom ranom;
I venem radi minulih uzdaha,
I zbrajam redom dane jadom pune,
I budim stare tuge ko iz praha,
I plaćam opet plaćene račune.
Al' čim mi tobom misli zamirišu
Prestaju tuge, gubici se brišu.

SHAKE-SPEARES SONNETS Neuer before Imprinted

[sofia]

Ja te obožavam kao nebo nocu,
O posudo tuge, i tvoju mirnocu
Ja ljubim sve više što mi bežiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironicno razmak povecala
Što ga je do neba vec priroda dala...

Bodler

[sofia]

Milosrdne sestre

Cas mir, a cas blesak u duh mu se penje;
Napusten od dveju okrutnih Sestara,
Zbog nauke plodne dok s neznoscu stenje,
Krvava se rana na celu mu stvara.

Al' mrak Alhemije i ucenje sveto
Prezire ranjenik, gord ucenjak, koji
Zna da mu je srce samocom sapeto.
I on, lep jos uvek, neka se ne boji

Smrti, nek veruje u silni kraj, Snove
U noci istine, let kroz carstva njena,
Nek u bolno telo i duh tebe zove,
Milosrdna sestro, Smrti tajanstvena.

Rembo

[AngraMaina]

Арсений Тарковский

* * *

Вот и лето прошло,
Словно и не бывало.
На пригреве тепло.
Только этого мало.

Всё, что сбыться могло,
Мне, как лист пятипалый,
Прямо в руки легло.
Только этого мало.

Понапрасну ни зло,
Ни добро не пропало,
Всё горело светло.
Только этого мало.

Жизнь брала под крыло,
Берегла и спасала.
Мне и вправду везло.
Только этого мало.

Листьев не обожгло,
Веток не обломало...
День промыт, как стекло.
Только этого мало.

[dukkehjem]

Tarkovski
(ne znajem ruski al je Tarkovski izvrstan)

[AngraMaina]

Arsenij Tarkovski

ŽIVOT, ŽIVOT


1
Ne verujem u predskazanja, ne primećujem
Znake. Ni od kleveta, ni otrova
Ne bežim. Na svetu smrti nema.
Besmrtno je sve. Besmrtno je sve. Nisam se
Bojao smrti u sedamnaest godina,
Ni u sedamdeset. Toliko je svetlosti i sveta,
Nema tame ni smrti na tom svetu.
Svi smo na morskoj obali,
A ja sam jedan od onih koji vuče mrežu
Kada dođe plićak besmrtnosti.

2
Živite u kući — i ona se neće srušiti.
Prizvaću bilo koji vek,
Ući u njega i sagraditi sebi kuću.
Eto zbog čega su sa mnom vaša deca
I žene vaše za jednim stolom,
Jednim stolom za pradedu i unuka:
Budućnost se završava svaki čas,
I ako blago podignem svoju ruku
Pet svetlosti će ostati kraj vas.
Dane prošle tako jako
Oštricama svojim podupirem.
Lancem spasenoga merim vreme,
I putovah kroz njega, kao preko Urala.

3
Vek za sebe po svojoj meri biram
Na jugu se prašina razvejavala stepom
Visok korov se razlistao; skakavci su igrali,
Uglačana potkovica je svojim sečivom prorokovala,
I rekla mi kao monah da ću umreti.
Uzeo sam svoju sudbinu i učvrstio je u svom sedlu.
I sada sam dostigao budućnost u kojoj sam,
I povukao dizgine kao dečak.

Samo mi treba moja besmrtnost
Da bi mi krv tekla iz vremena u vreme.
Rado bih platio životom
Za sigurno mesto, stalno toplo.
Ne vodi li me to leteća igla života
Kroz svet kao konac.

[AngraMaina]

@dukkehjem,

Evo prevoda M. Toholja, koji nije dovoljno dobar i nedostaje jedna strofa (najlepša):



***

Evo, i leto minu,
Ko da nije ni sjalo.
Pripeke toplo sinu.
Samo — i tog je malo.

Sve što se zbiti moglo,
Ko listak mi je palo,
Pravo na ruke leglo.
Samo — i tog je malo.

<Ni zlo, ni dobro
Nisu propali uzalud.
Sve je gorelo u svetlu.
Samo -- i tog je malo.>

Život uze pod krilo,
I zbilja mi se dalo,
Spasa je u svem bilo.
Samo — i tog je malo.

Ni lisje da je taklo,
Ni granje da je palo...
Dan ispran, kao staklo
Samo — i tog je malo.



Ovde je .mp3 sa čitanjem samog pesnika: http://imwerden.net/audio/tarkovsky_vot ... roshlo.mp3

[bas bleu]

prothalamium

and so must i lose her whose mind
fitted so sweetly and securely into mine
that words seeded and blossomed in an instant,
whose body was one of mine fine
morning visions come alive and perfect?
must she slip out of my arms so
and i never reveal again in the twilight of her hair
or see world grow
marvellous within her eye. my hands
are empty, and suddenly i think
that on some night like this, when the rain is soft
and moths flutter in the window, seeking a chink,
i'll lose her utterly, a bedded bride
gold ring and contract bound,
the night filled with terrifying music
and she not hearing a sound.

donagh macdonagh

[sofia]

Jučer
sam ugušila krivnju,
rastegnula šipke,
i pobjegla
kroz prozor.
Otišla
do tvojeg grada
sjela
ispod prozora.
Jučer
sam ti dala.
Umjetno disanje.
Nije išlo, gotovo je.
Voliš li me,
ne znam ništa
osim biti teška.
Voliš li me,
stih bez laži,
jezik bez smješka.
Jučer sam
ošamarila inat
dugo kopala da
dođem do tunela.
I pobjegnem
iz kaznionice.
Vani sam još malo,
dan ili tri.
Demoni kojima bježim
brzo će me naći.
Iskoristi ovo vrijeme,
da postaneš,
da dobiješ oblik.
Znam
da često lažeš,
da se trošiš
na loše.
Rečenice i ljude.
Znam
da te ne znam.
i da se ne mogu
pouzdati u tebe.
Znam
da te ne volim
ali imam želju
trčati tvojom glavom.
i prljati
čisto isplanirane minute.
Svejedno. Voliš li me,
ne znam ništa osim biti teška.
Voliš li me,
stih bez laži, lice bez smješka.

Romana Brolih

[Guion Nerville]

Dragan Radovančević


Sreća

Beč, 2009.

„I jedna važna napomena:
noću, posle deset otprilike, primetićete
da ispred stana stoji pogrbljeni čovek bez jednog oka.
Ne, ne plašite se. To je gospodin Tađu.
Samo Tađu, prezime mu u zgradi ne znamo.
Poslednji ko ga je znao, odavno je umro.
Nikoga nema.
Živi u potkrovlju, pa mu je zgodno
da ovde, na drugom spratu, napravi pauzu.
Kad nema lifta.
Ponekad stoji tu satima.
Priča se da od II sv. rata nije želeo da prozbori nemački,
ne znam da li je to istina, kad sam ja poodrasla,
već se povukao u svoju rupu.
Kaže mi baka, 46-te, kad su se taman svi pomirili i namirili,
on, za koga se verovalo da je odavno u oblacima,
ni od kuda se pojavio, samo uz papir da je iz Dahaua.
Sudilo se i sporilo.
Prvo su mu odricali identitet, jer je polagao pravo na naše stanove,
a nije ni ličio na sebe. Gde to ima? Još bez papira!
Kad je to opovrgao, zamalo nije u gradskom parlamentu
samo zbog našeg slučaja izglasan zakon koji bi nas zaštitio.
Da, bio je Poljak i homoseksualac.
A i sad je Poljak.
Možete li da verujete?
U doba Trećeg rajha imao je 17 godina, pa ne znam
da li se već deklarisao, mislim spram seksualnosti,
ali je pravo čudo, prava sreća da je preživeo Holokaust.
I tako su ga smestili u potkrovlje.
Priča se da je fotofobičan i da zato ide u šetnju samo noću.
Ko bi ga znao...
Tek da znate, da se ne sekirate što ćutke stoji pred vašim vratima.
Samo glasno udiše.
Eto, prava je sreća da je preživeo taj Holokaust!“

„Ne sekirajte se, gospođo.“, kratko odgovori,
„Sve je jasno.
I meni je drago zbog Holokausta.“



Deformisana mimika

Kroz paranje gramofonske ploče,
Horovic se, znalački mršteći, trudi
da razazna pesmu.
Koncept u čoveku ima svoj kancer
i slepilo i desnu ruku.
I taj pokret u meni
ostaviće trag koji ću pratiti
kad već zaboravim ono
što ga je ostavilo.
Prevazišavši sebe
nakratko sam odložio zamku.
Jer ja se obraćam
gutljajima razuma,
u kojima strepe mogućnosti
i samo pomno praćenje genealogije
dovešće do (kakvog-takvog) trajanja.

Da se divimo radijaciji
i tražimo odušak u kazni
– naučili smo.
Skelete posmatramo kao
skicu budućeg bića
– i to beše lekcija razuma.

Izdah je komarac hiličar
što našom krvlju crpi
nagoveštaj.

Proživljeni svet još nije sačuvan
(ni u telu, ni u svesti),
jer organ strepnje stari
i pothranjuje njegov odlazak.
A spaljeni pokloni, čiji pepeo,
gradeći novu realnost,
štiti njih same,
iznova nanosi/e bol (nostalgiju?).

Svakog crva iščekuje njegovo lice



IPAK...

Ništa u ovoj pesmi ne svetluca.
Voda je boje kamena,
kamenje je uvređeno koliko može biti.
Mi smo nositelji meseca, nositelji prava na mesec
i ko kaže „grobna tišina”, ne zna ništa o grobu,
ne poznaje nas.
Sklonite svetlost sa slike,
otklonite svaku perspektivu:
naš plen lovi naša srca!
Milosti nemamo, niti nas milost zna,
poznajemo zakone i proste iskaze,

neko je nestao dok smo se smejali sebi.
U ovim stihovima nema ljubavi.
Padaju li zore kao što pada veče?
Došli su karavani izdaleka,
bacaju plastične vreće i čaše
na naša krhka polja.
Po mraku, posmatrao sam rečni tok
na kom se tresao grozničavi mesec.
Veče je ponovo blisko, ali bez suza:
rekoh li ti, milo moje biće,
da sam ponekad ipak srećan?

[Guion Nerville]

davanje

daj mi blagost
u ovaj nevin čas
dok te dodirujem
dok nas ostavljam

dane komljen

[walt333]

OREAD


HIRL up, sea--
whirl your pointed pines.
splash your great pines
on our rocks,
hurl your green over us,
cover us with your pools of fir.

H. D.

[Orlando the Lady]

MIRI IT IS

Miri it is while sumer ilast
With fugheles song
Oc nn necheth windes blast
And weder strong
Ei, ei! What this nicht is long
And ich with wel michel wrong
Soregh and murne and fast

(Merry it is while the summer lasts
With the song of birds
But now draws near the wind's blast
And strong weather
Alas, alas! how long this night is
And I, most unjustly
Sorrow and mourn and fast)

[Speculum Columbae]

XLV

Amore, dobro vidiš da ta dama
ne haje tvoju moć u svako vreme,
sem da je iznad svih lepota dama;
a kada vide da je moja dama,
jer na mom čelu beše tvoja svetlost,
svih okrutnosti ona posta dama;
kao da nema srce kao dama,
već k'o zver divlja od ljubavi hladna:
jer tako u doba topla i hladna
meni se čini da je ova dama
sva sačinjena kao lepi kamen
rukom tog što najbolji kleše kamen.

A ja što te postojaniji no kamen
služim jer tako lepa mi je dama,
skriveni nosim spomen na taj kamen
kojim udari ti me, kao kamen
koji je neko smetao ti vreme,
sve do dna moga srca gde sam kamen.
I nikad takav ne bi nađen kamen
koji, uz sunca il vlastitu svetlost,
imade zakvu čvrstoću i svetlost
koje bi mogli sakrit mi taj kamen
da ne prožme me njegova bit hladna
tamo gde smrt će čekati me hladna.

Gosparu, ti znaš da od zraka hladna
postaje voda kristalasti kamen
pod zvezdom tu gde prostranstva su hladna,
kada se vazduh sav u tela hladna
pretvara, tako da je voda dama
na tom tlu, jer je okolina hladna:
i tako ispred lepog lica hladna
moja se ledi krv u ovo vreme,
a misao što krati moje vreme
sva dobija oblik zrna hladna,
koje iz mene izlazi kroz svetlost
tu okrutna tek gde ulazi svetlost.

U njoj se skuplja sve lepote svetlost;
tako sve trči okrutnost joj hladna
u srce, tvoja gde nestaje svetlost:
jer mi kroz oči lepa lije svetlost
dok je gledam, i vidim je k'o kamen,
svuda gde moja okrene se svetlost.
S očiju njenih stže blaga svetlost
kakvu mi druga ne može dat dama:
što nije ona milosnija dama
spram mene, kroz mrak dok zovem i svetlost,
tek nju da služim, svuda i svo vreme.
Živet zbog druge želje - gubit vreme.

Al', Moći, ti što bi pre nego vreme,
pre nego pokret i vidljiva svetlost,
smiluj se meni, jer me muči vreme;
uđi u srce njoj, jer već je vreme,
da pred tobom se izgubi bit hladna
koja mi ne da, k'o drugima, vreme:
jer udari l' me tvoje ružno vreme
u ovom stanju, taj će nežni kamen
videti gde me prekri grobni kamen
iz kog ću dić' se kada dođe vreme
da saznam da l' bi tako lepa dama
na svetu, kao ta svirepa dama.

Kancono, u mojoj je duši dama
koja mi takav, mada je sva kamen,
da žar spram kog je svaka druga hladna:
stog načinih, dok vladaše noć hladna,
novu stvar, kojoj tvoj oblik da svetlost,
što nemišljena dosad bi sve vreme.

Dante Aligijeri, Rime, Prva od dve sekstine u stilu Arna Danijela