XLV
Amore, dobro vidiš da ta dama
ne haje tvoju moć u svako vreme,
sem da je iznad svih lepota dama;
a kada vide da je moja dama,
jer na mom čelu beše tvoja svetlost,
svih okrutnosti ona posta dama;
kao da nema srce kao dama,
već k'o zver divlja od ljubavi hladna:
jer tako u doba topla i hladna
meni se čini da je ova dama
sva sačinjena kao lepi kamen
rukom tog što najbolji kleše kamen.
A ja što te postojaniji no kamen
služim jer tako lepa mi je dama,
skriveni nosim spomen na taj kamen
kojim udari ti me, kao kamen
koji je neko smetao ti vreme,
sve do dna moga srca gde sam kamen.
I nikad takav ne bi nađen kamen
koji, uz sunca il vlastitu svetlost,
imade zakvu čvrstoću i svetlost
koje bi mogli sakrit mi taj kamen
da ne prožme me njegova bit hladna
tamo gde smrt će čekati me hladna.
Gosparu, ti znaš da od zraka hladna
postaje voda kristalasti kamen
pod zvezdom tu gde prostranstva su hladna,
kada se vazduh sav u tela hladna
pretvara, tako da je voda dama
na tom tlu, jer je okolina hladna:
i tako ispred lepog lica hladna
moja se ledi krv u ovo vreme,
a misao što krati moje vreme
sva dobija oblik zrna hladna,
koje iz mene izlazi kroz svetlost
tu okrutna tek gde ulazi svetlost.
U njoj se skuplja sve lepote svetlost;
tako sve trči okrutnost joj hladna
u srce, tvoja gde nestaje svetlost:
jer mi kroz oči lepa lije svetlost
dok je gledam, i vidim je k'o kamen,
svuda gde moja okrene se svetlost.
S očiju njenih stže blaga svetlost
kakvu mi druga ne može dat dama:
što nije ona milosnija dama
spram mene, kroz mrak dok zovem i svetlost,
tek nju da služim, svuda i svo vreme.
Živet zbog druge želje - gubit vreme.
Al', Moći, ti što bi pre nego vreme,
pre nego pokret i vidljiva svetlost,
smiluj se meni, jer me muči vreme;
uđi u srce njoj, jer već je vreme,
da pred tobom se izgubi bit hladna
koja mi ne da, k'o drugima, vreme:
jer udari l' me tvoje ružno vreme
u ovom stanju, taj će nežni kamen
videti gde me prekri grobni kamen
iz kog ću dić' se kada dođe vreme
da saznam da l' bi tako lepa dama
na svetu, kao ta svirepa dama.
Kancono, u mojoj je duši dama
koja mi takav, mada je sva kamen,
da žar spram kog je svaka druga hladna:
stog načinih, dok vladaše noć hladna,
novu stvar, kojoj tvoj oblik da svetlost,
što nemišljena dosad bi sve vreme.
Dante Aligijeri,
Rime, Prva od dve sekstine u stilu Arna Danijela