Bootstrap Framework 3.3.6

[lazarus]

ALEKSANDAR VUČO

Humor zaspalo

Svu noć kroz usta ulice
Curila spavaća kafa
Svu noć se u postelji nemira
Pod obrvom krvave tamnice
Na panterskim rukama babice
Porađala trula žirafa

Jedno je dete u vosku
Najnižeg varoškog rafa
Glodalo bačenu kosku

Jedno bi dete moglo
(Kada bi samo smelo)
Da zakolje čitavo selo

Svu noć sam pod skutom stanice
Sa plućima od bele hartije
Čekao zakusku srca...

Jedno je drvo na drumu
Krvlju koja iz očiju štrca
Čuvalo užasnu šumu
Na ledeno lenjim minama
na pesnici ledeno lenjih požara

Jedno bi drvo na drumu
Moglo (kada bi htelo)
Da zapali čitavu šumu

[Speculum Columbae]

Odakle je došla tvoja duša?
U snu zasadiš cvet, a na javi nikao čkalj.
A onaj, kojega čekam, tih je u glasu, a skup u istini.
Moj brat u duši, a muž u telu.
Nikako da zanoćim od lepote njegove budan.

Gavrli Stefanović Venclović

[DarkAngel;)]

Rabindranat Tagore - ČEZNEM DA TI KAŽEM NAJDUBLJE RIJEČI

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[lazarus]

Milena Markovic:

RAZVITAK

ja sam jedno govno

koje ima pravo na sve

imam pravo i na to

da budem govno

a ljudi

na stanicama promrzli čekaju

nije kao što je bilo

imaju obećanje

žene sise dimljeni kačkavalj

popust

putovanja krediti

pate ljudi na stanicama

a ja

ja carujem

ko svako govno

ponosno

dok me ne ugaze

a i kad ugaze

smrdeću dugo

dugo

poneće me po kolima

poneće me po tepisima

poneće me po krevetima

ući ću im u kosu

i u uši ću da uđem

i tamo ću da se razvijem

do neslućenih razmera

[Swanheart]

Andric

M.C.

Ostarićemo, što od burna života,
I smirićemo se i proti volje;
To ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! - i nositi
demonstrativno „časne sedine“.
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

[starsailor]

Danas su 4 godine od smrti nase Čarne. Pocivaj u miru sestro.

CRVENE PROPOVEDI

Ne dozvoli da ti kradu
već sama daj
i budi lepa
budi snažna
Ne steži slabije
i ne povlađuj jačima
Neka nebo bude jedina
zemlja u kojoj ćeš stati
odahnuti i mir naći
Ne zaustavljaj se pre toga
i ne misli da je dosta
ljubavi
i dosta hleba
toliko je nevoljenih
toliko gladnih
a ima za sve
ima za sve

Čarna Ćosić (1974 - 2006)

[Simor]

Ovih dana sledeći stihovi Emili Dikinson puno mi znače:

Nada ima perje
vijori u duši,
i peva pesmu bez reči,
i nikada ne prestaje.

[Speculum Columbae]

Gete, već poznati stihovi:

Priđoste opet, lelujna stvorenja
kao pred davni, munti pogled moj.
Da vam sad dam čvrsta uobličenja?
Zar još sam srcem sklon zabludi toj?
Vi navirete svud iz isparenja
i magle - lepo! Vaš nek vlada roj!
Kako mi dušu mladićki potresa
čarobni dašak oko vaših lesa.

Vi donosite slike vedrih dana,
mnoge su drage seni usred vas
javlja se, ko iz zamrlih predanja
ljubavi i drugarstva prvi čas
pominje zbrku životnih putanja
obnovljenoga bola žalan glas
i dobre duše koje, prevarene
od kobi zle, uminuše pre mene.

Buduće pesme oni čuti neće -
kojima nekad svoje prve slah
rasu se krug što ljubazno saleće
utihnu onaj prvi odjek, ah!
Moj bol sad mnoštvo neznano presreće
od koga me i sad kad pljeska strah
a što sam negda pesmom razgaljivo
ko zna kud luta, ako je još živo.

Čežnja me već zaboravljena goni
tim duhovima, u mir, ozbiljnost, sklad
kao da s harfe Eolove zvoni
pesma i šapće polujasan jad.
Ježim se, suza za suzom se roni;
strogo se srce sve razneži sad;
što imam, to se u daljini skriva;
što nestane, za mene stvarnost biva...

[walt333]

Bregovi - Brodski


III deo

Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.

Smrt - to je gakanje vrane
smrt - rujna novčanica.
Smrt - to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt - lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt - stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert - sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt - to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt - to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.

[Zonche!]

NINA ZIVANCEVIC


ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

[Galadriel]

[poem]

Ja te obožavam


Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

Šarl Bodler

[/poem]

[Speculum Columbae]

Rekvijem, Roberta Luisa Stivensona

Pod nebom nek se zvezdanim
Iskopa grob, da tamo spim.
S veseljem življah i mrem sa njim
I ležem tih u svet tišine.

Isklešite za stihom stih:
U kraj on stiže čežnja svih
Sa mora mornar u dom tih
I lovac u dom svoj s planine.

Under the wide and starry sky,
Dig the grave and let me lie.
Glad did I live and gladly die,
And I laid me down with a will.

This be the verse you grave for me:
Here he lies where he longed to be;
Home is the sailor, home from the sea,
And the hunter home from the hill.

[Ulix]

Večna Ana
(Đula Juhas)

Godine su došle, prošle, izostala
si pomalo iz mog sećanja,
izbledala ti je slika, sprali
su se obrisi ramena, iščezli
glasovi i ja nisam išao za
tobom u sve gušću šumu života.
Danas ti već mirno izgovaram ime,
danas već ne zadrhtim od tvog pogleda,
danas već znam da si jedna od mnogih,
da je mladost ludost, ipak ne veruj
draga da je sve uzalud bilo
i da je sasvim prošlo, o, ne veruj!
Jer živiš ti u svakoj nakrivo svezanoj
kravati i pogrešno izgovorenoj reči,
u svakom iskrivljenom pozdravu,
u svakom poderanom pismu
i u čitavom mom promašenom životu
živiš ti i vladaš zauvek, Amin.

[Galadriel]

Originally posted by Ulix

Večna Ana
(Đula Juhas)

Godine su došle, prošle, izostala
si pomalo iz mog sećanja,
izbledala ti je slika, sprali
su se obrisi ramena, iščezli
glasovi i ja nisam išao za
tobom u sve gušću šumu života.
Danas ti već mirno izgovaram ime,
danas već ne zadrhtim od tvog pogleda,
danas već znam da si jedna od mnogih,
da je mladost ludost, ipak ne veruj
draga da je sve uzalud bilo
i da je sasvim prošlo, o, ne veruj!
Jer živiš ti u svakoj nakrivo svezanoj
kravati i pogrešno izgovorenoj reči,
u svakom iskrivljenom pozdravu,
u svakom poderanom pismu
i u čitavom mom promašenom životu
živiš ti i vladaš zauvek, Amin.

[Speculum Columbae]

When most I wink, then do mine eyes best see,
For all the day they view things unrespected;
But when I sleep, in dreams they look on thee,
And darkly bright, are bright in dark directed.
Then thou, whose shadow shadows doth make bright,
How would thy shadow's form from happy show
To the clear day with thy much clearer light,
When to unseeing eyes thy shade shines so!
How would, I say, mine eyes be blessed made
By looking on thee in the living day,
When in dead night thy fair imperfect shade
Through heavy sleep on sightless eyes doth stay!
All days are nights to see till I see thee,
And nights bright days when dreams do show thee me.

Što više žmurim - oči bolje vide
Jer ceo dan ne vide što gledaju;
Al kad ih sklopim - tvoj lik u njih ide,
Zamračene te jasno osećaju.
Kad i sen tvoja tamu svetlom čini
Te u mom oku sklopljenom sja čilo -
Kakav bi prizor na dnevnoj vedrini,
Divan i blistav - tvoje biće bilo!
Kako blaženo oči bi mi sjale
Po živom danu da te smotre zene,
Kad i u mrtvoj noći su sen znale
Tvoju da vide, u snu zaklopljene.
Svi dani su mi noći, kad te nema;
A noći dani, jer te san priprema.

W. Shakespeare

[Guion Nerville]

PORTRET

Petli poju. Ja sam sada
moj portret na zidu.

Svečano odeven, sedim
na stolici. Pogled mi
na sobni pod pada,
na staro poprište.

U sobi nikog nema.
Svi su nekud otišli.
Na njivama rade,
u voćnjacima ili baštama.

Ili na groblju leže, kao ja.


POSLE BOLESTI

Posle kratke i teške
bolesti,
on zapisa stih
plamen i besmislen.

Gledao je i čitao.
Čitao, gledao, stenjao.
Nije mogao da poveruje,
pa pozva prve susede.

Susedi ko susedi,
sede i goste se.

Kao i obično,
na poeziju gledaju belo.
Pesma je tamni prirast.


ZAGLUŠEN, IDEM ULICOM

Zaglušen, idem ulicom,
umoran se vraćam kući.

Nedavno sam izašao iz bolnice.
Opet sam prigrlio život.
Prigrlio pepeo i ništa.

Imao sam misao
da svega imam u izobilju,
da sam mlad i čio
i da se ne rađam od nesreće.

Ali, sada sam ovde
i ružne snove sanjam.
Sad sam zaglušen, sad se vraćam kući.


Novica Tadić

[Ulix]

@Banana: Super izbor.

Kapetanija
(Raša Livada)


Plovidbe više ne liče na naše sudbine
Brodovi prevoze samo svoje dimove Samo
- oružje -duvan
-paladijum A kapetani su postali
savršeni šrafovi brodskih motora
I to bi bilo sve o širokom zdanju
kapetanije Vrana
odsečenih nogu jakog srca
što je ovaj grad upisala u karte sveta
I to bi bilo sve da nema
njene teške senke u koju se skrivam
Postoje ljudi koji žive tamo
gde drugi crkavaju od trulih
tračeva o smrti španskog i kineskog
cara Samo veliki umiru
pljačkaju rûku ili smisla
i udubljujem se u nešto presudnije
za moj život
U mesečinu
što curi s krila na krilo noćnih ptica
kao pivo niz stepenice
U moje
sinuse - pluća - slezinu
I tamo
širi žute lepeze prastare svetlosti
Ali zaboravljena je reč koja može
opisati taj zagrljaj bez rûku
Poljubac bez usana
A Livada kaže
Ako si od dana: Idi u dan;
ako si od noći: Idi u noć.

[Guion Nerville]

Hvala

LAVIRINT

a sada nekoliko koraka
od zida do zida,
tim stepenicama nagore,
ili onim nadole,
zatim malo ulevo,
ako ne udesno,
od zida u dubini zida
do sedmog praga,
svejedno otkud, svejedno kud,
sve do raskrsnice,
gde se sreću,
da bi se razišli
tvoje nade, greške, porazi,
pokušaji, namere i nove nade.
Put za putem,
ali bez povratka.
Dostupno samo ono,
što imaš pred sobom,
a tamo, za utehu,
okuka za okukom,
čuđenje za čuđenjem,
pogled za pogledom.
Možeš da biraš
gde ćeš biti ili ne biti,
preskočiti, skrenuti
samo ne propustiti..
Dakle ovde ili onde,
valjda tamo,
intuitivno, s predosećanjem,
na osnovu razuma, prečicom,
nasumice,
zapetljanim skraćenim putevima.
Kroz neke od niza nizova,
hodnika, kapija,
brzo, jer u vremenu
imaš malo vremena,
s mesta na mesto,
u mnoga još otvorena,
mračna i dvoznačna,
ali i široka, ushićena,
gde je radost, iako neradost
tako reći u blizini,
negde druge, tu i tamo,
ovde-onde ili
sreća u nesreći,
poput zagrade u zagradi
i mirenja sa svim tim,
i iznenada ambis, ali i mostić,
mostić, ali klimav,
klimav, ali jedini,
jer drugog nema.
Tu negde mora postojati izlaz,
više je nego sigurno.
Ali ti ga ne tražiš,
već on traži tebe,
on je od početka
u poteri za tobom,
a ovaj lavirint
nije ništa drugo već samo,
samo tvoje, dok se može,
tvoje, dok je tvoje,
bekstvo, bekstvo –

S poljskog prevela Biserka Rajčić

Wislawa Szymborska

[Ulix]

Krajem septembra
(Petefi Šandor)

U dolu još cveta kasnih basta cveće,
Još se pred prozorom zeleni topola,
al, vidiš, odanle već se zima kreće?
I sneg je već pao povrh brega gola.
Još u mome srcu leto ne izblede
I u njemu cvate pramaleće čelo,
l tamnu mi kosu prošaraše sede,
Dirnu moju glavu zimsko inje belo.

Odjuriće život, cvat će strti studi...
Sedi mi u krilo, draga, dok sam s tobom!
Ti što sada glavu stavljaš mi na grudi
Da l ćeš mi se sutra srušiti nad grobom?
ako umrem prvi, telo mi bez žica
Da l pokrićeš plastom, reći zaleći me?
Da l ćeš zbog ljubavi nekoga mladića
Hteti da ostaviš čak i moje ime?

Udovičkog vela kad se maneš kleta,
Ko crni ga barjak nad grob moj zadeni,
Doći ću po njega iz podzemnog sveta
Usred tamne noći i uzet ga k meni,
Da sušim njime suze što mi kanu,
Jer me zaboravi, lako i bez boli,
I da njim zavija na svom srcu ranu
Onaj što te tu, i sad, večno voli!

[smaug]

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

[Speculum Columbae]

X

Sve rad jednog venčića
koji videh, svaki cvet
uzdah će da mi stvara

Videh vas, gospo, nosit
venčić od cveća mila,
i ljubavlju sav opit
anđela gde širi krila;
a njegova je pesma bila
pesma: "Kad me vidi svet
hvaliće mog gospodara".

Ako tu sad sluša sama
Fioreta mi priču celu
reći ću da moja dama
uzdah nosi moj na čelu.
A da želju budi velu
dama imaće mi splet
Amorov sav od šara.

Moje reči te vesele
cvećem pletući baladu,
za ukras su poželele
tuđe ruho da imadu:
ali vi je za nagradu
ma ko da je počne pet,
slušajte sa puno žara.


Dante Aligijeri, Rime


Per una ghirlandetta
ch'io vidi, mi farà
sospirare ogni fiore.

I' vidi a voi, donna, portare
ghirlandetta di fior gentile,
e sovr'a lei vidi volare
un angiolel d'amore umile
e 'n suo cantar sottile
dicea: "Chi mi vedrà
lauderà 'l mio signore".

Se io sarò là dove sia
Fioretta mia bella [a sentire],
allor dirò la donna mia
che port'in testa i miei sospire.
Ma per crescer disire
mia donna verrà
coronata da Amore.

Le parolette mie novelle,
che di fiori fatto han ballata,
per leggiadria ci hanno tolt'elle
una vesta ch'altrui fu data
però siate pregata,
qual uom la canterà,
che li facciate onore.

[Ulix]

Originally posted by smaug

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Crnjanski?

[Guion Nerville]

Ženski Lazar


Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -


Neka vrsta pokretnog čuda, moja put
sjajna kao nacistički abažur,
moje desno stopalo


Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino
Jevrejsko rublje.


Salvet u kut,
O, moj neprijatelju.
Jesam li užasna?


Nos, očne duplje, svi zubi?
Neprijatni zadah
Nestaće za dan.


Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude


A ja nasmejana žena.
Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.


Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.


Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki
Gura se da vidi


Kako mi odvijaju ruku, nogu-
Veliko svlačenje.
Gospodo, dame,


To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža


Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina.
Nesrećan slucaj


Drugi put sam mislila
Da istrajem i da se više ne vraćam tu.
Njihala sam se sklopljena


Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.


Umiranje je
Veština kao i sve ostalo,
Ja to izvodim maestralno.

Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.


Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si.
Ovo je teatralni


Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom
Poviku iznenađenja:


"Čudo!"
Koji me obara.
Plaća se


Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se
Slušanje mog srca -
Stvarno kuca.


I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi


Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor,
Zato Herr Neprijatelj -


Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata


Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.


Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema -


Parče sapuna,
Burma s venčanja,
Plomba zlatna.


Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez
Oprez.


Iz pepela
Ustajem s kosama crvenim
I muškarce kao zrak tamanim.

Sylvia Plath

[smaug]

Originally posted by Ulix

Originally posted by smaug

Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?

Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.

Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?

O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?

Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.

Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?

Crnjanski?

Jeste. Mizera.

[Guion Nerville]

Možda je ovo ...


Možda je ovo poslednji dan mojega života,
Pozdravih sunce podignuvši desnu ruku,
ne pozdravih ga pak reknuvši mu zbogom.
dadoh mu znak da sam uživao što sam ga gledao; ništa više.


Fernando Pesoa

[willow_in_dawn]

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silovita
Tako drhtava
Tako nezna
Tako ocajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
Losa kao vreme
Kad je vreme lose
Tako istinita
Tako lepa
Tako srecna
I radosna
I tako sirota
Sto drhti od straha k'o dete u mraku
Tako sigurna u sebe
Kao spokojan covek usred noci
Ta ljubav sto je plasila druge
Terala ih da govore
Terala ih da blede
Ta ljubav uhodjena
Jer smo mi uhodili
Gonjena ranjena gazena dotucena poricana
zaboravljena
Jer smo je mi gonili ranili gazili dotukli poricali zaboravili
Cela ta ljubav
Toliko ziva
I suncem okupana
To je moja ljubav
To je tvoja ljubav
I nekog koga nema vise
To nesto uvek novo
A sto se ipak nije promenilo
Istinito kao biljka
Drhtavo kao ptica
Vrelo i zivo kao leto
Mi mozemo oboje
Otici i vratiti se
Mozemo zaboraviti
I opet nastaviti san
Probuditi se patiti ostariti
Zaspati opet
Sanjati smrt
Probuditi se radovati se i smejati
Podmladiti se
Ljubav nam ostaje tu
Tvrdoglava kao mazga
Ziva kao zelja
Surova kao secanje
Glupa kao kajanje
Nezna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Slabasna kao dete
Gleda nas i smesi nam se
I govori nam bez reci
Slusamo je drhteci
I molim je
Zbog tebe
Zbog mene
Preklinjem je
Zbog tebe zbog mene i svih onih koji se vole
I koji su nekada voleli
Zovem je
Zbog tebe zbog mene i svih drugih
Koje i ne znam
Ostani tu
Gde jesi
Tu gde si bila
Ostani tu
Ne mici se
Ne idi
Mi voljeni
Zaboravismo te
Ali ti ne zaboravi nas
Jedino smo tebe na svetu imali
Ne dozvoli da postanemo hladni
Dalje stalno dalje
Bilo gde
Javi nam se
Kad sve prodje na rubu cestara
U sumi sjecanja
Izroni odjednom
Pruzi nam ruku
I spasi nas.



Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju


Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je.
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru.
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela.

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak, to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

[Guion Nerville]

Ahmet Hasim
Bazen

Dole duboko, noć se opet zgrušala
Moja draga smeje se, sa svog uobičajenog mesta
Moja draga koja danju ne dolazi
Pojavljuje se noću kraj bazena.

Mesečina je njen pojas
Nebesa su njen tajni veo
Zvezde ruže u njenim rukama.

[Anhedonie]

Nije ovo bas poezija, ovo je tekst domaceg blek metala. Muzika mi se ne svidja, ali su im tekstovi odlicni

The Stone - Dok Se Blizi Propast Neizbezna

Sta to na severu tinja
Da l' divljaju vatre u daljini
Il' to samo preko inja
Mesecina klizi u tisini

Ne, to nisu divlje vatre
Nit' oreol kralja nocnog neba
Pada preko grana bledih
To nas oko crnog boga gleda

Stezu me hladne ruke tame
Dusom mi se vihor seta
I srcem guje gmizu
Nocas me zovu sva zla ovog sveta

Cujem samo, pucaju kosti
Dok mi preko kicme gaze
Legije noci crne
Gusta mi magla legla na sve staze

Osecam ostre zube zime
I plimu bola kao da me
Hiljadu zveri grize
K'o da mi solju zatvaraju rane

A oko mene sve je mirno
Svuda samo polja snezna
I tisina mukla
Dok se blizi propast neizbezna

Sve su zvezde odavno vec zgasle
Utonule u dubinu tmine
A iz tmine aveti izrasle
Slave nadmoc zime

Nikog nema ove noci crne
Iz mrtvackog sna da zemlju trgne

Crne ptice zlosutnice
Najavice nam pocetak kraja
Kad se ukazu kroz maglu
Na obzorju krila crnog zmaja

[Galadriel]

[poem]

- "Unto Me?" I do not know you --

"Unto Me?" I do not know you --
Where may be your House?

"I am Jesus -- Late of Judea --
Now -- of Paradise" --

Wagons -- have you -- to convey me?
This is far from Thence --

"Arms of Mine -- sufficient Phaeton --
Trust Omnipotence" --

I am spotted -- "I am Pardon" --
I am small -- "The Least
Is esteemed in Heaven the Chiefest --
Occupy my House" --

Emily Dickinson

[/poem]

[Guion Nerville]

Tuga u kamenu

1

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5

I sekira kad ljuto
zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6

Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8

Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.


Momčilo Nastasijević