- 06 Apr 2010, 15:47
#1829997
Lepa Hodzina kci
Jedva je cupala noge iz teskog, sivog blata. Nalazila se u nekoj cudnoj gradjevini, grubih, nedovrsenih zidova. Citav svet, sve oko nje, bilo je sive, turobne, bezivotne boje. Mimo nje promicali su ljudi obuceni u sive dronjke i prnje, sivih upalih lica, mrtvih ociju. Citav svet, sve oko nje se raspadalo. Bio je to svet kome je neko oduzeo energiju. Entropija. Nisu postojale boje, sem sive. Sivo, olovno nebo pritiskalo je odozgo. Nije bilo zvuka. Nije bilo svetlosti. Ni radosti. Samo tuga, sivilo i propadanje.
Nije bilo zivota.
Probudila se, uzdrhtala i znojava. Minutima je posmatrala Njeno lice pored sebe, vracajući se u zivot. Otvorila je oci i nasmesila se. Videvsi njeno lice i strah u ocima, zagrlila ju je, a ona joj je ispricala san. Utesila ju je poljupcima.
Sada je znala da je sanjala buducnost.
-o-
Citava kuca bila je grobnica. Zivela je u grobnici. Grobnici secanja. Groblju uspomena. Ili, bolje bi bilo reci, u hramu. Posvecenom Njoj. A ona je bila vernik i apostol.
Sve je bilo kao dana kada se nije vratila.
Slike, njih dvoje, nasmejani, prasina na komodi, uvelo cvece u vaznama. Njena odeca, uredno slozena, kao da ceka da je obuce. Njene knjige, neke slozene na policama, a neke razbacane po kuci, tamo gde bi ih ostavila. Ponekad bi citala nekoliko knjiga istovremeno, ponekada trazila samo neki odlomak, sentencu, drag deo.
Zatvorila je oci i ugledala njen osmeh. Kako joj se oci sire svaki put kada bi je ugledala. Borice, u uglovima usana, koje su joj davale vedrinu. Oci, toliko zive, toliko duboke, nisu dozvoljavale da skloni pogled sa njih.
Gde god bi se okrenula, nalazila se Ona. U uglacanim daskama poda. U rukopisu njenog dnevnika (Avganistanci imali su obicaj da pre svadbe daju mladoj svoj dnevnik, kako bi ona znale sve o njima pre no sto krenu za njih).
U cetkici za zube. U mirisima njenih stvari. U zacinima u kuhinji koje je nabavila, a ona za vecinu nikada ranije nije ni cula. U hiljadama sitnica koje je koristila, donela i ostavila za sobom.
U njoj.
Drugi deo njenog zivota odvijao se u snovima. Sanjala ga je. Iz dana u dan, iz noci u noci. Ponekad se ne bi setila snova, i zacudjena bi se budila na vlaznom jastuku, ne shvatajuci u prvom trenutku zasto je mokar, a onda bi secanje navrlo i nova niska bisera pridruzila bi se bolu istocenom u noci.
Nije zelela da se probudi. Sanjala je. Sanjala je nju, kako razgovaraju. Videla joj je zacetak suza u ocima, sijale su, isijavale, ljubav, tugu, sve ono sto joj je jos htela reci, pokloniti, a za sta nije preostalo vremena, sto je ostalo zauvek neizreceno i prepucteno bespucima zaborava.
Prinela je ruku njenom licu, dodirnula obraz, nezno, obazrivo, plaseci se da ce nestati, da ce ukoliko samo za tren zatvori oci, trepene, ispariti, vratiti se u limb, ostaviti je ponovo samu, samu, bez Nje...
Bez nje.
Osetilajoj je toplinu obraza. Ruka joj krete ka njenoj kosi, zeleci da jos jednom uroni u nju, prosara prstima, promrsi. Prinela je usne njenima, poljubila je, usisala usnama, uzimajuci je ocajnickii, plaseci se da napusti ovaj trenutak kada je opet ima, kada je ponovo njena, kada su ponovo zajedno i jedno, moleci se Bogu, molećc se svemu u sta je verovala da se ovaj tren zaledi u vremenu i potraje zauvek.
Bila je svesna da se jednom nece probuditi. Da ce ostati u njenom zagrljaju. Pomislila je, zna li iko, da bi dala sve sto poseduje, svoj zivot, samo da jos jednom oseti njene ruke u svojima, da jos jednom potone u njeno narucje, da jos jednom oseti toplinu i njeno telo koje joj kaze „tvoja sam”? Zna li iko, koliko vredi jedan zagrljaj?
Ona je znala njenu vrednost.
Fuge su ionako trajale sve duze, i bila je beskrajno zahvalna zbog toga. Ima li neceg lepseg no otici dok je u njenim rukama?
-o-
Posmatrala je prasinu kako se kovitla na ulici pod vetrom pustinje. Cula je priguseno stenjanje, sapat, ponekad tuzan jauk, kada bi neki dasak prodro kroz bedeme njene grobnice. Ulica je bila pusta. Tek ponekad, brzim korakom bi prošla neka zena u crnoj burki, ili bradati musakrac u kratkim pantalonama. Povremeno bi protutnjao Hamer pun americkih vojnika. Stajala bi kraj prozora satima, gledajuci u prazno, posmatrajući a ne videci, sve dok se ne bi prenula, nesvesna kako se uopste našla na tom mestu, praznih misli i olovna srca.
Trgla se videci malu devojcicu, odevenu u hidzab, kako trci ulicom ka kapiji preko puta njenog stana. Setila se sebe i svojih sestara, njihovih igara, lupanja drvene kapije okovane zeljezom, ruzicnjaka u dnu dvorista, cesme sa pumpom pored nje, setila se svog oca Hodze, uvek namrstenog, ozbiljnog, kako joj kuva crni caj, zeleci i, kao i njene sestre, da mu ugode, vapijuci da iscupaju neki osmeh iz njegovog uvek zatvorenog lica, koji ce potvrditi da ih ipak voli. Bila je pretposlednje dete, cetvrta kci svoga oca, koji je ocajnici zeleo sina, naslednika imena Kuce. Kao mala, nije shvatila zasto je Babo nikada ne uzima sebi, zasto je kaznjava nakon najmanje greske, nakon glasnog uzvika, smeha...
Tek kada joj se mati porodila Hafizom, konačno se na lice njenog oca doselio osmeh, ponekad bi se i njoj nasmejao, a u onim zaista retkim, velicanstvenim prilikama, pomilovao po glavi.
Cesto bi se okupili nakon vecernjeg namaza, te bi im Babo citao odlomke iz Kur’ana, jer je bio jedan od retkih koji je umesto napamet naucenih sura znao arapski, objašnjavao bi reci Muhamedove, upucene mu od Boga jedinoga, Alaha.
Jos od malena naucila se smernom ponasanju, postovanju roditelja, pravilnom oblacenju. Babo joj je cesto znao objasniti, zasto kada izlazi iz kuce mora nositi burku ili nikab, da ce samo tako ostati cista, da ce je smerna odeca zastiti od fitneta. Tako bi, uz pratnju oca ili strica, isla do bazara, dok bi joj samo sake i oci izvirivale iz crnine.
Kada se zadevojacila, preko ociju je stavljala i zar, u zelji da još vise udovolji Babi, osecajući, da sto je veca njena smernost, to ce je Babo vise voleti. Videla bi, ponekad, kao se Babine oci smese, videvsi je tako odevenu. Omotana teskim odorama, sa zarom na licu, osecala bi se zasticenom i voljenom.Ali, suze su bile unutra..
-o-
2001. godine dosli su Amerikanci, kada je imala dvanaest godina. Babo bi pljuvao na zemlju kada bi ih video ili kada bi ih neko od njegove brace pomenuo, nazivajuci ih nevernicima i psima. Zemlja je bila iscrpljena, prvo Rusima, zatim Talibanima, a onda i Amerikancima. U kvartovima je bilo vise rusevina no citavih kuca. Na ulicama su trunule zardjale olupine, dajuci im lice potpune pustosi i propadanja.
U svojoj sesnaestoj godini, uveliko je bila spremna za udaju, kako su to njeni roditelji smatrali. Majka bi ponekad, stidljivo, govorila o nekoj porodici, govoreci uvek o glavi porodice, ocu, tek uzgred pominjuci i sina, opisujuci njegove vrline. Razgovori o tim strancima, nisu joj skoro nista znacili, sem nekog cudnog uzbuđenja, koje ni sama nije znala da objasni. Mozda zbog toga sto je po prvi put u zivotu ona bila ta kojoj se posvecivala paznja.
Jednog jutra, u ranu jesen, prvi put je NJU videla. Bila je na pazaru, sa stricem, kupujuci voce. Upravo je birala Nar, kada je sa druge strane tezge videla Nju. Pogledi su im se slucajno ukrstili, a ona joj se nasmesila. Ostala je zaledjena, sto zbog osmeha, sto zbog straha da je to brzo ukrstanje ociju video i stric. Brzo se osvrnula, ali je on bio zauzet razgovorom sa coravim prodavcem za susednom tezgom. Niko drugi to nije opazio. Nije imala hrabrosti da jos jednom podigne pogled, vec je ne gledajuci sta radi, ostavila voce i brze bolje odvukla strica kuci.
-o-
Na papiru je stajao broj telefona u Kabulu, i jedno ime. Lara.
Premetala je po usnama i mislima, pustajuci da se kotrlja u njoj, dopustajuci da je oseti. Lara.
Treceg dana, u mrklo doba noci, spustila se u sobu gde je Babo primao vernike, zatvorila vrata, i do jutra posmatrala crni telefon na stolu. Popela se nazad u svoju sobu, a da ga nije dotakla.
To se ponavljalo iz noci u noci sve do sedmoga dana, kada je, zatvorivsi vrata, ne cekajuci ni casa, podigla slusalicu i okrenula vec odavno napamet naucen broj. U slusalici je zasustalo, a zatim zazvonilo. Ti sekundi bili su i najduzi u njenom dotadasnjem zivotu. Svaki zvon, svaka pauza odzvanjala joj je vekovima. I upravo u trenutku kada se njena hrabrost slomila, kada je krenula da odlozi slušalicu nazad u leziste, sa druge strane zacuo se zenski glas.
„Lara”, rekla je i zacutala.
Tisina je preplavila sobu. Nije ni disala. Prsti su joj pobeleli od stiskanja slusalice.
„Lara?”, ponovi ona. „Da.”, odgovori glas s druge strane zice.
-o-
Citave nedelje taj osmeh nije joj izlazio iz glave. Sa njime bi legala, sa njime bi se budila. Vremenom je postala svesna i ociju koje su je pratile. Ociju koje su se smejale same za sebe.
Majka i sestre primetile su njenu zamisljenost, te su je zadirkivale, ne znajuci o cemu se radi. Iduceg petka, ponovo je sa stricem otisla na pazar. I za istom tezgom, ponovo je bio ona. Da li je cekala? Dolazila svaki dan? Da li radi tu? Hiljadu misli rojilo joj se u glavi. I onda, ponovo te oci, u kojima se zaceo nagovestaj osmeha, a kada su se zasmejale, to su otpratile i usne. Ponovo je pobegla.
Iduce nedelje, ne gledavsi u njenom prvcu, praveci se da je slucajno, prisla joj je, te prebirajuci po vocu na tezgi, slobodnom rukom stavila cedulju u ruku. Zgrcila je saku, citavo telo, u stomaku joj je bio cvor, zazmurila je, ostavsi tako, a kada je otvorila oci, nje vise nije bilo.
Kuci, u osami svoje sobe, satima je posmatrala zguzvani komad papira, plaseci se da ga dodirne, plaseci se i istovremeno radujuci onome sto on nosi sa sobom.
Istovremeno se plasila onog sto pise na njemu, ali se plasila i sebe. Instikt joj je govorio da ono sto ce učiniti moze da joj promeni citav zivot.
Tako je i bilo.
-o-
Razgovori su trajali sve do jeseni, svake noci, ponekad do jutra. Nikada nije pomislila, ni naslutila da se neko moze upoznati toliko, da se sa nekim moze postati tako blizak, zavoleti, a ne videti je nikada. Ajsa nikada nije bila govornik. Nikada, doduse nije imala ni prilike da mnogo govori; ali sa Larom, to je nekako teklo samo od sebe, bez napora, spontano, otvarala joj je dusu, i ona njoj, bez zazora, bez razmisljanja, njihovi razgovori tekli su poput planinskog potoka, zuborili, skretali, usporavali i ubrzavali, kao sto bistra voda prati tok.
Posle par meseci znala je o njoj sve sto se moglo znati, kao i ona o njoj. Znala je njene tajne, znala je cega se plasila, cega se stidi. Upoznala je.
Sa sest godina usvojila ju je bracni par britanskih diplomata, koji je par godina kasnije, kada su dosli Rusi, napustila Kabul da bi bio postavljen u Evropi. Prvo Pariz, a zatim Beograd. Studirala je knjizevnost i filologiju istovremeno. Zbog zemlje u kojoj se nalazila, izabrala je Slavistiku. Citala joj je ponekad, kratke price i pesme koje joj je prevodila. Kada su Amerikanci zbacili Talibane, njeni roditelji ponovo su dobili postavljenje u Avganistanu.
Postojalo je nesto zbog cega se plasila. Ona je bila od Hazara, slugu, i to Siit. Njen otac bio je Pastun, Sunit. U njenom narodu Hazari su bili sluge. Talibani su ih maltene istrebili. Ni njen otac nije imao visoko misljenje o njima, mada mu je jedna Hazarska porodica sluzila kao sluzincad vec vise decenija.
Lara je odrastala sa roditeljima druge vere i jedva bi se mogla nazvati Muslimankom. Nije joj to smetalo. Kao ni njoj njeno Verovanje. Postovala je i nju, i ono u sta veruje.
Razgovori bi potrajali verovatno ko zna koliko dugo, da otac jedne noci nije usao u sobu. Ostala je da stoji, ukopana, kao srna pod svetlosti farova, sa slusalicom na uhu, posmatrajuci kako njenom Babi navire crvena boja u lice.
-o-
Nedelju dana nije joj dozvoljeno da izadje iz sobe. Voda, hleb, molitva.
Molila se Alahu, Pravednome, iz dana u dan, iz sata u sat, zeleci i samo jedno – da joj vrati Lara. Prvi put u zivotu saznala je sta je samoca. Istinska, prava samoca. Kada ti neko odjednom oduzme nesto sto ti je znacilo najvise na svetu. Odjednom se nasla iscupana, gola na vetrometini, ne znajuci ni gde ce ni kud ce, sibana groznicom zelje i nedostajanja. Kao ptic izbacen iz gnezda.
Nedostajala joj je.
Nedostajala.
Nedostajala.
Tukli su je svaki dan.....
Tecite, suze moje, pomisli.
-o-
Vukla se po kuci kao duh. Tek prikaza nekdasnje devojke u cvatu.
Videla je uplasene poglede na licima svojih ukucana, njenog brata i sestara, videla je strah u ocima svoje majke, tugu koju je delila sa njom, a koju nije smela priznati i pred ocem podeliti sa svojom kceri.
Lice joj je posivelo. Sa njega je nestala radost i zivost. Nesto u njoj je umiralo sa svaki sledecim trenom. Iz dana u dan, iz noci u noc.
Svakoga dana bilo ju je sve manje i manje.
-o-
Tacno mesec dana nakon zadnjeg razgovora, Lara je zakucala na kapiju. Otac joj je naredio da ode u svoju sobu.
Kasnije se nije tacno secala tih trenutaka neizvesnoti. Um joj je bio u potpunom haosu. Nada, strah, neizvesnot, zelja...sve to je bilo pomesanu u jednu nerazmrsivu gomilu zbog koje je jedva disala, lica i dlanova priljubljenih uz grubu teksturu drvenih vrata.
Sisla je...
Babo se okrenuo, ociju koje su je naterale da ustukne korak unazad. U njima nije bilo niceg sto je poznavala. U nju je gledao potpuni stranac. U njima su se nalazile samo dve stvari.
Mrznja.
Prezir.
Pljunuo je na pod. . Babo je drhtao citavim telom.Podigao je ruku...Teska je, jako...
„Idi”, procedi on....
„Idi”, ponovi jos jednom, otvorenih ociju koje ju nisu videle. Udahnula je, a sa udahom, kao pozadinsku muziku, cula je jecaje svoje majke.
Okrenula se i otisla iz oceve kuce da se vise ne vrati u nju. Vise ga nikada nije videla.
-o-
Zivot sa Larom bio je – zivot. Po prvi put u svome zivotu svaki dan imao je svoj razlog postojanja, budila se i legala sa osmehom i na usnama, radovala bi se, banalne stvari postale su smislene, zivela je i uzivala u svakom trenutku. Iz dana u dan otkrivala je sebe, otkrivala je nju. Ponekad lako, ponekad tesko, rusili su se tabui, nametnute i samonametnute zabrane koje su u nju usadjivane citavog zivota.
.....................Nedostajale su joj sestre...
-o-
Sreca je potrajala devet meseci.
-o-
Radila je kao prevodilac za vladu. I jedne veceri jednostavno je nije bilo. Vecera je vec uveliko bila hladna, a nje i dalje nije bilo. Zvala je kancelariju, bez odgovora. Luda od brige, hodala je po sobi, napred-nazad, kao zver u kavezu, da bi u ponoc zacula udarce na vratima.
Kao bez duse potrcala je kapiji, zastavsi samo za tren hvatajuci se metalni obruc, da udahne, znajuci sta je ceka i pre no sto je otvorila.
Ispred kapije stajala su dvojica policajaca sa turbanima na glavama. Pogledavsi ih u lica, pre no sto su ista stigli da kazu, s vriskom je pala na kolena.
-o-
Nakon sahrane, dani su joj se sveli na stupor i trenutke lucidnosti, kada bi ozivljavala proslost. Prolazila bi kroz prostranu kucu, kroz sobe i hodnike, trazeci je, trazeci njene seni i tragove. Nocu bi prizivala snove da joj je donesu i vrate.
Cekala je da njeno vreme dodje.
Ulicom je trcao, posrcuci i, bradati mladic, tek zamomcen. Razdrljena kosulja bila mu je crvena na ramenu i grudima. Osvrtao se za sobom, saplitao, padao, ustajao ponovo, podizuci oblacice prašine na mestima gde bi se srusio. Dokopao se kapije, skoro provalio kroz nju, da bi par trenutaka kasnije zacula kako udara po ulaznim vratima.
...............................................
Podigla je pogled i na vratima videla vojnika sa puskom u rukama. Bez pitanja, vojnik je zakoracio u sobu, udarivisi je cizmom po sred lica. Pala je tesko na ledja, ispruzivsi se po podu, osecajući sopstvenu krv u ustima.
„You, go left! Jim and Mike, upstairs! Go now!”. Vojnici su se rastrcali po kuci, ruseci i lomeci sve pred sobom.
„Clear!!!”, urlali su, jedan po jedan, provaljujuci iz sobe u sobu. Cula je kako nogama razvaljuju vrata.
-o-
Sedokosi je otisao. Oziljak je okupio ostale vojnike oko sebe, nesto im govorio, pogledavajuci prema njoj. Ostali vojnici takodje su je pogledavali, a ono sto im je citala na licima nije joj se dopadalo ni malo.
Jedan od vojnika ode do vrata i zakljuca ih. Ostali je okruzise, kao copor vukova koji opkoljava zrtvu.
„Take off your clothes, bitch!”, viknu Oziljak. Gledala ga je ne razumejuci šta zahteva od nje. „Are you deaf?”, viknu. „Take off!!!”, razdra se ponovo, pokazujuci prstom ka njoj, a zatim se hvatajući za kosulju i cimajuci je.
Shvatila je sta se od nje trazi. „Ne, ne, zamuca, vrteci glavom. Molim vas, ne.”
„Hold her!” naredi Oziljak, a vojnici je uhvatiše za ruke i podigose na noge.
...................................................................
-o-
Pred ocima bila je Lara . Kao da je gledala i pozivala. Njeno lice nalazilo se tu, tacno ispred nje......Ustala je i otisla na poslednji sprat...Stala je na ivicu....
Ti si moje svetlo i moja tama.
Pokusali su iskopati te
Sa sretnim vidom iz ocinjih jama.
I bez ociju Te mojih vidim
Jer Ti si
Moje svetlo
I moja tama.
Suze nisu bile sad tu.....
Bez komentara....
by LeDeNa___
necu vise...