- 16 Mar 2010, 13:24
#1806263
Prva dama SAD, Mišel Obama, ispričala je pre neki dan pred velikim skupom priču iz svog detinjstva, kada se pešačilo od kuće do škole i od škole do kuće, u dvorištu i po komšiluku se igrale razne igre sve dok roditelji ne bi pozvali za večeru gde se ne sto iznosilo ono pripremljeno u kući, ukusno i zdravo. A kolači? Bilo ih je, ako ste imali sreće, nedeljom.
Bio je to skup Udruženja roditelja i učitelja, a gospođa Obama, majka dve devojčice, tamo je bila da bi svojim govorom lansirala kampanju pod imenom ”Pokreni se”, najnoviju ofanzivu u dosad neuspešnom ratu protiv velikog neprijatelja američke nacije – preterane gojaznosti.
U svom nostalgičnom podsećanju kako je bilo nekad, nije, naravno, propustila da podseti kako je danas: do škole i od škole se putuje autobusima i automobilima, deca se doduše i dalje igraju posle škole, ali pred nekim od mnogih ekrana koji ih okružuju: kompjuterskog, televizijskog ili telefonskog. A za večeru stiže poručena pica, ili porodica seda u auto i odlazi u neki ”drajv in” restoran brze hrane gde se na jednom šalteru izgovara porudžbina, a na sledećem poručeno preuzima.
Rezultat je jedna strašna epidemija za koju još nije nađen lek – epidemija gojaznosti. Amerika ni u kom slučaju nije ”zemlja dembelija” – lenjost ovde ne dopušta sistem – ali jeste zemlja debelih. I najdeblja na svetu, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije.
Svaki treći Amerikanac ili ima višak kilograma ili je preterano gojazan (za trećinu je teži nego što bi normalno trebalo da bude). Ovo je pri tom, relativno novi fenomen – 1985. u samo osam od 50 saveznih država više od 10 odsto stanovnika je bilo gojazno. Već 2006. nije bilo ni jedne sa tako niskom stopom predebelih, a u 23 države taj postotak danas prelazi 25.
Ono što je u svemu najveći problem jeste porast gojaznosti kod dece, koja nisu više samo simpatično bucmasta, već opterećena velikim količinama sala, što je dovelo da u sve većoj meri oboljevaju od bolesti nekad svojstvenim samo odraslima: dijabetisa, visokog pritiska, srčanih problema. ”Epidemija dečije gojaznosti je najveća pretnja njihovoj i našoj budućnosti”, sumorno je konstatovala Mišel Obama.
Pošto su sve dosadašnje kampanje protiv gojaznosti, koja nije samo zdravstveni, nego sve više i finansijski problem – za lečenje bolesti koje izaziva iz federalnog budžeta odlazi oko 150 milijardi dolara – nisu uspevale, teško je biti optimista da veće izglede ima i najnovija. Zbog toga što je situacija ovako beznadežna, neki predlažu i beznadežne mere.
Jedna o kojoj se u medijima upravo vodi debata tako predlaže da se preterani nacionalni apetit za nezdravim obrocima obuzda – njihovim dodatnim oprezivanjem. Konkretno, predloženo je da se sa dodatnih 18 odsto oglobe baš pica i sode. To bi, prema studiji urađenoj na Univerzitetu Severne Karolone, koja je dobila veliki publicitet, za rezultat imalo da Amerikanci smanje unos prekomernih kalorija u meri da u proseku oslabe po dva kilograma godišnje!
To su zasad najozbiljnije shvatili u Kaliforniji i Filadelfiji, gde su u lokalnim parlamentima već započeli proceduru da se ovo ozakoni. Reakcije javnosti su međutim negativne, prevlađujući komentar u TV anketama sa prolaznicima glasi: ”Taksa na picu? Ma manite me se”...
*I kod nas je nešto slično ... Šta vi jedete na brzaka? Plašite li se viška sala ? ... Da li više volite pljeskavicu, McDonald'sov hamburger, picu ... ?
Bio je to skup Udruženja roditelja i učitelja, a gospođa Obama, majka dve devojčice, tamo je bila da bi svojim govorom lansirala kampanju pod imenom ”Pokreni se”, najnoviju ofanzivu u dosad neuspešnom ratu protiv velikog neprijatelja američke nacije – preterane gojaznosti.
U svom nostalgičnom podsećanju kako je bilo nekad, nije, naravno, propustila da podseti kako je danas: do škole i od škole se putuje autobusima i automobilima, deca se doduše i dalje igraju posle škole, ali pred nekim od mnogih ekrana koji ih okružuju: kompjuterskog, televizijskog ili telefonskog. A za večeru stiže poručena pica, ili porodica seda u auto i odlazi u neki ”drajv in” restoran brze hrane gde se na jednom šalteru izgovara porudžbina, a na sledećem poručeno preuzima.
Rezultat je jedna strašna epidemija za koju još nije nađen lek – epidemija gojaznosti. Amerika ni u kom slučaju nije ”zemlja dembelija” – lenjost ovde ne dopušta sistem – ali jeste zemlja debelih. I najdeblja na svetu, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije.
Svaki treći Amerikanac ili ima višak kilograma ili je preterano gojazan (za trećinu je teži nego što bi normalno trebalo da bude). Ovo je pri tom, relativno novi fenomen – 1985. u samo osam od 50 saveznih država više od 10 odsto stanovnika je bilo gojazno. Već 2006. nije bilo ni jedne sa tako niskom stopom predebelih, a u 23 države taj postotak danas prelazi 25.
Ono što je u svemu najveći problem jeste porast gojaznosti kod dece, koja nisu više samo simpatično bucmasta, već opterećena velikim količinama sala, što je dovelo da u sve većoj meri oboljevaju od bolesti nekad svojstvenim samo odraslima: dijabetisa, visokog pritiska, srčanih problema. ”Epidemija dečije gojaznosti je najveća pretnja njihovoj i našoj budućnosti”, sumorno je konstatovala Mišel Obama.
Pošto su sve dosadašnje kampanje protiv gojaznosti, koja nije samo zdravstveni, nego sve više i finansijski problem – za lečenje bolesti koje izaziva iz federalnog budžeta odlazi oko 150 milijardi dolara – nisu uspevale, teško je biti optimista da veće izglede ima i najnovija. Zbog toga što je situacija ovako beznadežna, neki predlažu i beznadežne mere.
Jedna o kojoj se u medijima upravo vodi debata tako predlaže da se preterani nacionalni apetit za nezdravim obrocima obuzda – njihovim dodatnim oprezivanjem. Konkretno, predloženo je da se sa dodatnih 18 odsto oglobe baš pica i sode. To bi, prema studiji urađenoj na Univerzitetu Severne Karolone, koja je dobila veliki publicitet, za rezultat imalo da Amerikanci smanje unos prekomernih kalorija u meri da u proseku oslabe po dva kilograma godišnje!
To su zasad najozbiljnije shvatili u Kaliforniji i Filadelfiji, gde su u lokalnim parlamentima već započeli proceduru da se ovo ozakoni. Reakcije javnosti su međutim negativne, prevlađujući komentar u TV anketama sa prolaznicima glasi: ”Taksa na picu? Ma manite me se”...
*I kod nas je nešto slično ... Šta vi jedete na brzaka? Plašite li se viška sala ? ... Da li više volite pljeskavicu, McDonald'sov hamburger, picu ... ?
ne gadim se ni na šta 
(ujedno je i pecen, a ne przen)
