Piše: Nik Lener
Sinoć sam sanjala čudan i upečatljiv san. Moja buč žena i ja smo bile u radnji. Kupovale smo razne sitnice - ništa specijalno, samo potrepštine svojstvene američkoj svakodnevici, toalet papir, maramice, hranu za mačke – i kasir ju je nazvao „gospodinom“.
To nije neobično. Zbog kratke frizure i muške odeće, moja žena deluje veoma muževno onima koji ne gledaju pažljivo. U snu, prevrnula sam očima, bilo mi je zabavno, iako sam istovremeno bila iziritirana i ponosna. Onda je jedna mušterija napravila istu grešku. Ovaj put sam izgubila strpljenje. Ja iz snova – predivna u uskoj letnjoj haljini, savršeno našminkana, duge kose koja srdito leprša oko lica – iskočila sam pred ženu koju volim, okrenula se ka mušteriji, i povikala: „Ona je žena! Zar je ne vidite? Pogledajte, ima grudi!“
Moja žena, oduzeta, pokušala je da ispravi ramena dok su se brojni pogledi spustili ka njenim prsima. Kasir je nešto promrmljao, crveneći ispod klinačkih akni i moderne frizure. Mušterija, sredovečna žena u farmerkama, blejzeru i konzervativnim cipelama, pokajnički se povukla. Ostala sam nasamo sa svojim ponosom i ljutnjom, vrućih dlanova oslonjenih na kukove. Sklonila sam kosu iza ušiju i pokušala da se smirim, uprkos ubrzanom lupanju mog ljutitog srca i vrelini u obrazima.
Ja sam fem polovina jednog buč/fem para1. Takođe sam žena koja je, uprkos nekim jalovim i sramotnim pokušajima da se prilagodim buč estetici (obavezno brijanje glave, kačket, vrećaste pantalone), oduvek bila izrazito i nedvosmisleno ženstvena. Zbog toga, neke žene u lezbejskoj zajednici kažu da mi je jednostavno.
Istina je da me nikad nisu pomešali za muškarca, nikad mi u javnosti nije prećeno jer sam queer. Nikada nisam napadnuta, ni fizički ni verbalno. Ulicama šetam nepovređena, moje lezbejstvo ostaje neprimećeno; muškarci mi otvaraju vrata; bakice u autobusu gledaju moju burmu, klimaju glavom i upućuju mi odobravajuće osmehe. Niko od njih i ne pomišlja da svake noći odlazim u svoj dom, svojoj ženi, da ponosno marširam na gej paradama, da se svakodnevno suprotstavljam njihovim pretpostavkama. A i zašto bi?
Činjenica da „prolazim“ kao strejt me ne oslobađa krutih kodifikacija savremenog američkog društva. Naprotiv, ono me upliće u njih. Zato što izgledam kao žena, automatski sam posmatrana kao strejt žena. Pretpostavka da sam strejt, povrh toga, nosi sa sobom i druge pretpostavke – o mojoj dostupnosti muškarcima, mojim žudnjama, mojim navikama. Kada u baru pojačam karmin, muškarci oko mene pretpostavljaju da to činim zbog njih, da bi mi prišli. Ako odbijem njihova udvaranja, onda „provociram“ ili me označe kao kučku. Tek kada im eksplicitno stavim do znanja da nisam zainteresovana zbog moje seksualnosti, nadenu mi odgovarajuću etiketu.
Onda u vazduhu između nas ostane da lebdi njihovo izvinjenje, nekad izgovoreno, a nekad ne: „.. ali uopšte ne izgledaš kao lezbejka.“ Nervira me što moram da se dokazujem, da stalno branim ono što jesam. Zašto moram da izgledam kao lezbejka? Zašto lezbejke moraju da „izgledaju“ na određeni način?
Kada izlazim sa svojom ženom, stvari se menjaju. Privlačimo poglede. Ljudi bulje u nas, pokušavajući da razumeju. Nešto „nije u redu“ sa nama, sa tim što smo zajedno – dve žene koje su spolja toliko različite. Očigledno je da nismo koleginice ili prijateljice koje su krenule na rasprodaju. Imamo dinamiku koja je stvorena našim različitim izgledima, dinamiku koja se ne uklapa u konvencionalna objašnjenja. Bilo da ljudi razumeju ili ne da je ta dinamika seksualna, kao i emocionalna, politička i ontološka, razumeju da odudara, da je Druga.
Čak me i druge lezbejke drugačije posmatraju. Kada sam sama, mogu da se nabacujem nekoj lezbejki do sutra, a ona neće ni pogledati u mom pravcu. Ako to i učini, uradiće to jako brzo, sa paranojom u očima, uplašena da će neko otkriti da muva strejt devojku. Međutim, kada sam sa svojom ženom, ta ista lezbejka će flertovati ili će nam se smešiti u znak raspoznavanja, tim specijalnim kezom koji uvek sledi nakon pozitivnog očitavanja njenog gejdara.
Ovo stanje nevidljivosti me sprečava da se u potpunosti osetim delom lezbejske kulture. Živim u strahu da će me skontati kao bi-curious2 ili strejt ženu koja traži zabavu u lezbejskom baru. Kada čujem šapat lezbejki – očiglednih lezbejki – koje me okružuju, poželim da zaista postoji nešto poput članske karte ili tajnog rukovanja. Tek prisustvo moje žene, sa njenom blago posesivnom rukom na dnu mojih leđa, ukazuje da tu pripadam. I dok mi se sviđa kompletnost slike koju zajedno stvaramo, vređa me što zavisim od druge osobe da bih dokazala sopstveni identitet.
Moj ultra-ženstveni izgled me primorava da se autujem, konstantno i verbalno, a to je nešto što moja buč žena retko mora da čini. Njen izgled me obeležava kao lezbejku kada smo zajedno, spoljašnji znakovi kojima ispoljava njenu orijentaciju – kratka kosa, „širenje“, muška garderoba – prenose se i na mene u nekoj vrsti estetske osmoze. Sama, moram namerno da se izlažem ako želim da budem identifikovana kao queer. U suprotnom, pretpostavlja se da sam heteroseksualna. Imam srebrni labris na lančiću koji mi visi oko vrata, ali je malo onih koji mi priđu dovoljno blizu da ga vide, a i oni koji ga vide retko shvataju simboliku. Mnogi ljudi misle da je to vilin konjic, a ne amazonska sekira i simbol mog lezbejskog nasleđa.
U svojoj anonimnosti uživam na mnoge načine. Kao kad imaš tajnu, za koju zna samo nekoliko privilegovanih ili pronicljivih ljudi. Ipak, frustriraju me pretpostavke – od strane bakica, biznismena, kasira – koji moju seksualnost interpretiraju kao nešto tajnovito. S vremena na vreme poželim da se prilagodim stereotipnom lezbejskom imidžu: da odsečem kosu, promenim garderobu i investiram u majice sa sloganima. Bar jednom u životu, želim da me nazovu „gospodinom“.
Od kada sam se autovala kao femica (što je veoma različit proces od lezbejskog autovanja), naučila sam da ne mogu na obe strane. Volim karmin, pritisak podvezica na butinama, način na koji mi suknja leprša dok hodam. Kada bih izbegavala ove spoljašnje oznake ženstvenosti, ne bih bila iskrena. Kada se jedna vrata otvore, zatvore se druga.
Ponekad osećam krivicu, uprkos svoj fem retorici koju sam internalizvala, da ne radim svoj deo posla za „našu stvar“. Lezbejski i gej pokret se, od začetaka, oslanjao na taktike vidljivosti i snage u brojnosti. Ako nemam queer lice koje je uočljivo u gomili, to je jedan broj manje u evidenciji. Ako sam nevidljiva lezbejka, u očima mejnstrima, heteroseksualnog sveta, uopšte i nisam lezbejka.
Ako ćutanje znači smrt, kao što kaže stari slogan grupe Act Up, šta znači nevidljivost? Nevidljivost je, verujem, zasebna forma ćutanja. Ako bih svoju jedinstvenu, ženstvenu ličnost sakrila pod veo stereotipa, to bi bilo podjednako opasno kao ćutanje. Konstantno se dovijam sa novim načinima da se ispoljavam, verbalno i na druge načine, kako bi moje ja isijavalo, u svim svojim manifestacijama, ka svim posmatračima.
Možda onda i nije tako čudno što sanjam o ne/prepoznavanju. Pitanja roda i transrodnosti, buč i fem, muževnosti i ženstvenosti su mi u mislima u poslednje vreme. Mislim o tome svaki put kada uvijam kosu ili vidim sladak minić u izlogu. Zbog moje sklonosti ka šminkanju, strejt zajednica me često vidi kao njen deo, možda i češće nego što bučice pomešaju za muškarce.
Ono što je najgore od svega je to što me ne prepoznaju lezbejke sa kojima se, uprkos svojoj dugoj kosi, crvenim usnama i visokim štiklama, tako snažno identifikujem.
1 Više o buč/fem ulogama u lezbejskim odnosima možete pročitati na sledećem linku
http://www.labris.org.rs/pojmovnik/lezb ... uloga.html
2 Bi-curious je termin koji se odnosi na osobe koje se ne identifikuju kao biseksualne ili homoseksualne ali osećaju ili iskazuju znatiželju prema vezama ili seksualnim aktivnostima sa osobama istog pola.
Prevod: Majda Puača
Izvor: Labris, Bad
http://www.queerbeograd.org/itaonica-ma ... e#comments
za sve ovo!
) i imaju vajb najgore seljacijade.
sve je tachno 
VolEm domacine 
