Bootstrap Framework 3.3.6

[lorna]

Sizif

Odabrao sam pažljivo svoj kamen.
Kamenje je razbacano kao reči kroz pustu ravnicu;
Zgrabio sam sintaksu iz nebeskog rečnika -
Staza mudrosti je teška, bogata, zemaljska.
Moja nostalgija, pažljivo probran bol
Uljuljkan i raskomadan; mogu da usnim
Blistav grad kako se uzdiže na horizontu
Iza zemlje gde se čuje tutnjava kamena.
Uveče potom, kada me izlazeći mesec prestigne
Ja ću neopaženo zastati iznad ruba ravnice
U dolini iza, jer znam
Pesmu užašne milosti koji poziva da mu se sudi
Oblaci se vraćaju, nestajući; savršen bol je tu.

Aleks Skovron

[bas bleu]

whatever you say say nothing

i
i'm writing just after an encounter
with an english journalist in search of 'views
on the irish thing'.
i'm back in winter quarters where bad news is no longer news,
where media-men and stringers sniff and point,
where zoom lenses, recorders and coiled leads
litter the hotels. the times are out of joint
but i incline as much to rosary beads
as to the jottings and analyses
of politicians and newspapermen
who've scribbled down the long campaign from gas
and protest to gelignite and sten,
who proved upon their pulses 'escalate',
'backlash' and 'crack down', 'the provisional wing',
'polarization' and 'long-standing hate'?
yet i live here, i live here too, i sing,
expertly civil tongued with civil neighbours
on the high wires of first wireless reports,
sucking the fake taste, the stony flavours
of those sanctioned, old, elaborate retorts:
'oh, it's disgraceful, surely, i agree,'
'where's it going to end?' 'it's getting worse.' '
they're murderers.' 'internment, understandably. .
the 'voice of sanity' is getting hoarse.
ii
men die at hand. in blasted street and home
the gelignite's a common sound effect:
as the man said when celtic won, 'the pope of rome's
a happy man this night.' his flock suspect
in their deepest heart of hearts the heretic
has come at last to heel and to the stake.
we tremble near the flames but want no truck
with the actual firing. we're on the make
as ever. long sucking the hind tit
cold as a witch's and as hard to swallow
still leaves us fork-tongued on the border bit:
the liberal papist note sounds hollow
when amplified and mixed in with the bangs
that shake all hearts and windows day and night.
(it's tempting here to rhyme on 'labour pangs'
and diagnose a rebirth in our plight
but that would be to ignore other symptoms.
last night you didn't need a stethoscope
to hear the eructation of orange drums
allergic equally to pearse and pope.)
on all sides 'little platoons' are mustering-
the phrase is cruise o'brien's via that great
backlash, burke-while i sit here with a pestering
drouth for words at once both gaff and bait
to lure the tribal shoals to epigram
and order. i believe any of us
could draw the line through bigotry and sham
given the right line, aere perennius.
iii
'religion's never mentioned here,' of course.
'you know them by their eyes,' and hold your tongue.
'one side's as bad as the other,' never worse.
christ, it's near time that some small leak was sprung
in the great dykes the dutchman made
to dam the dangerous tide that followed seamus.
yet for all this art and sedentary trade
i am incapable. the famous
northern reticence, the tight gag of place
and times: yes, yes. of the 'wee six' i sing
where to be saved you only must save face
and whatever you say, you say nothing.
smoke-signals are loud-mouthed compared with us:
manoeuvrings to find out name and school,
subtle discrimination by addresses
with hardly an exception to the rule
that norman, ken and sidney signalled prod
and seamus (call me sean) was sure-fire pape.
o land of password, handgrip, wink and nod,
of open minds as open as a trap,
where tongues lie coiled, as under flames lie wicks,
where half of us, as in a wooden horse
were cabin'd and confined like wily greeks,
besieged within the siege, whispering morse.
iv
this morning from a dewy motorway
i saw the new camp for the internees:
a bomb had left a crater of fresh clay
in the roadside, and over in the trees
machine-gun posts defined a real stockade.
there was that white mist you get on a low ground
and it was deja -vu, some film made
of stalag 17, a bad dream with no sound.
is there a life before death? that's chalked up
in ballymurphy. competence with pain,
coherent miseries, a bit and sup,
we hug our little destiny again.

seamus heaney

[lorna]

''

[Orlando the Lady]

(III. Fuga.)

Svuda je tesko sumilo
Krv se crveno zbivala
Crvljivo sunce glumilo
Jednakost ludo je bivala
Nebesa se posakrivala.

Al' sve se znalo, kako secalo!
Sve se bez pojma shvatalo
Kandzom se senke hvatalo...
Svetsko je Vece vecalo.

Vreme se gorko zgrusalo
Negde se trenom slusalo:
Ko da je divni cvrkut korio
Ko da se davni neko borio
Il' opet: mene, bez mene stvorio...

Zalud je sve u snu od sumora
Pokajni sumor tromog umora
I sve sto ikad iko voleo
I sve cemu ikad iko odoleo
Sve: slepa, kobna, tupa seciva...

A stvarnost gusta, gnjila, neizleciva...

(S. Vinaver)

[lorna]

Things move so much around you.
Even your country has changed. You yourself have
changed it.

And the soul, will it change? You must change it.
Who will tell you otherwise?
Who it be a desolate journey?
Will it be tangible,
without a hint of violence?
As long as you are the person you are today
being yesterday's person as well,
you will be tomorrow's...
the one who lives and dies
to live like this.

Nancy Morejon, "Elegia de la Dialectica" in Breakin the Silences.

[Sanja Steppenwolfin]

Der Abschied - J.W. von Goethe


Laß mein Aug den Abschied sagen,
Den mein Mund nicht nehmen kann!
Schwer, wie schwer ist er zu tragen!
Und ich bin doch sonst ein Mann.

Traurig wird in dieser Stunde
Selbst der Liebe süßstes Pfand,
Kalt der Kuß von deinem Munde,
Matt der Druck von deiner Hand.

Sonst, ein leicht gestohlnes Mäulchen,
O wie hat es mich entzückt!
So erfreuet uns ein Veilchen,
Das man früh im März gepflückt.

Doch ich pflücke nun kein Kränzchen,
Keine Rose mehr für dich.
Frühling ist es, liebes Fränzchen,
Aber leider Herbst für mich!

[Ulix]

Evo malo ruske poezije, autor je Ivan Barkov (Ива́н Семёнович Барко́в), pesnik koji je živeo u XIX veku, sve u čast pič... predsednika Medvedeva.

О вы, замужние, о вдовы,
О девки с целкой наотлёт!
Позвольте мне вам наперёд
Сказать о ебле два-три слова.
Ебитесь с толком, аккуратно,
Чем реже ебля, тем приятней,
И боже вас оборони
От беспорядочной ебни!
От необузданной той страсти
Пойдут и горе и напасти,
И не насытит вас тогда
Обыкновенная елда.

[AngraMaina]

Katerina Anghelaki-Rooke

LIPIU ONCE AGAIN



Silence is the language of Lipiu



PROLOGUE

As with love
poems are born
in silence
only that unfeeling silence
has a habit
of giving birth
and swallowing its young.


I.
In Lipiu you study silence
as if it were a foreign language
if you practice enough
you can tell the dialect
of day from the heavy accent
of night.
You learn the birds by heart
and the light that alters
the meaning of nothing.
You will never be able
to express yourself freely in this language
but you will always be surprised by its truth.
You read the trees, the mountains in the
original.
You ask: What do I have to say in this language?
The wounded animal deep inside you
doesn't answer.
It remains silent.



II.
Today the rain broke out
in a flood of incomprehensible curses.
On the TV screen humans
move around without sound:
bodies, smiles, embraces,
handshakes, the tying of ties, punches ...
I couldn't hear the words
and the bureaucracy of existence
seemed absurd.
Why, why him,
the sweet, absent-minded one?
With what does passion agree?
It seems I have forgotten the syntax of youth.


III.
In the taverna garden
it is spring and the blossoming
chestnut trees lean attentively
over the pensioners.
Beards, mustaches, all white,
a little laughter in their faded
blue eyes peeking out behind the beer froth
the slender waitress
like a doll just out of her box
with the divine department store tag
still around her neck.
The brown spots on the old men's hands
- maps of an unknown geography -
the flowers scattered by the wind
on the wooden table
and suddenly I understood silence:
it is the womb of all languages.


IV.
It is the language of the beginning,
of the question when you search for the phrase
of leaves and you ask yourself what's the use
of so many daybreaks, so many breaths
so many cries smothered in the grass
what is the life or, how will I open the door?
Will I be accepted? How do I take
the first step in the rain alone
toward the first meeting
with the savior-destroyer?
Even the most beautiful imagination is useless
in the face of a pile of days
a shapeless pile, with no scent and
no known meaning.


V.
But silence is also
the mother tongue of the end
when you try to read the word EXIT
written in the darkness with tar
over a gate or maybe it's a burrow? A hole?
Are you going to emerge in pain
or triumphantly
or will you have become a baby again,
carefree, sucking the
breast-clouds of the day?


EXIT
In this languageless world
where I have come for mute studies
the exercises are deafening;
I know my silence
doesn't flow yet,
doesn't flow naturally.

[lorna]

Drugo pismo

Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor
Ta pisma nepročitana, naučena napamet
U treznoj groznici iščekivanja,
U fugi nekog putovanja, ili
U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha
I snega na prozoru sobe;
jesi li zaboravila
Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko možda,
U muziku koju voliš; upisao na marginu
Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitas
Noću, kad istina njena svetli kao fosfor
Između crnih slova.
Odgovaram ti: ništa
Ne rastvara taj otrovni lepak godina
Što vezuje nadu za prostor, a vreme
Za vernost prostorima nade.
A nesreća-
Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti,
Senka previđenog poraza, možda;

Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike,
Koja je, ipak, matematika, a ja računam
Tek sa dva ili tri zlatna broja
Izvedena iz tvog imena. Tako smo
Oboje, možda, u gubitku.
Ipak,
Nista ne može nas da zameni
U ovom rasporedu posledica
Upisanom božjom rukom
U amneziju zvezda, u kratko sećanje mastila
Koje se suši,
U tvoja pisma, ona nepročitana.

Ivan V. Lalić

[smaug]

You

Uninvited, the thought of you stayed too late in my head,
so I went to bed, dreaming you hard, hard woke with your name,
like tears, soft salt, on my lips, the sound of its bright syllables
like a charm, like a spell.

[Orlando the Lady]

Sumatra


Jednoga dana probudicu se i necu
vise znati taj jezik, jezik
na kome sam se suncao na Jadranu
i gorko psovao na Balkanu.

Jednoga dana probudicu se i necu
znati kuda da krenem, to su
samo tresnje procvale u mom stanu
jer umem i te kako da venem.

Zadrzacu u secanju samo obicne
reci sto mogu da se nose preko
vode: zadrzacu ular i volove,
i plavu brazdu, kukuruz od soli,
sto klija iz pene, svevoleci.

Preci cu camcem preko vaseg mora,
ja koji sam zamesen od praha,
i pricest primicu samo da stignem
do one obale, gde nista nije
moje: ni vino, ni Sumatra.

( Nebojsa Vasovic )

[Ulix]

Pospremanje
(Radmila Lazić)

Pokosila sam oko kuće,
Gnev i prkos.
Pomela po sebi,
Tuđe tragove,
Tuđa tumaranja.
Tavnicu i nepca
Opajala sam od maštanja.

Izbacila stare stvari,
Staru ljubav, zlu vešticu
Proterala kroz odžak.
Dobrim patuljcima dala
Dobro srce.

Plaćeno i preplaćeno uzdasima,
Bacila sam na đubre.
Potkresala drevne ruže,
Opšta mesta.

Sela,
Prekrstila noge i ruke.
Zamanjkalo mi sebe.
Zamanjkalo mi neba.

[Ulix]

ЖЕНСКО ПИСМО, Радмила Лазић

Нећу да будем послушна и кротка,
Мазна као мачка, привржена као псето;
Са стомаком до зуба,
Са рукама у тесту,
Са лицем од брашна,
Са срцем-угљеном,
И његовом руком на мојој задњици.

Нећу да будем заставица-добродошлица
На његовом кућном прагу.
Ни змија чуваркућа под тим прагом,
Ни змија, ни Ева, из приче о Постању.

Нећу да ходам између врата и прозора,
Да ослушкујем и разабирам
Кораке од ноћних шумова.
Нећу да пратим оловно померање казаљки,
Ни падање звезда –
Да би се он пијан заглибио у мене као слон.

Нећу да будем уденута гоблен-бодом
У породичну слику:
Крај камина с клупчићима деце,
У врту с кучићима деце.
Па ја, као хлад-дрво,
Па ја, као зимски пејзаж.
Статуета под снегом,
У венчаници с наборима и воланима
Одлетећу у небо.
Алелуја! Алелуја!
Нећу младожењу.

Хоћу седу косу,
Хоћу грбу и котарицу,
Па да кренем у шуму,
Да берем јагоде
И скупљам суварке.

Да је већ све за мном,
И осмех оног младића
Тада тако драг

И ничим заменљив.

[lorna]

Antologija "Machke ne idu u raj".

[Ulix]

Voliš je?

Meni se najviše dopada Doroti Parker bluz; jedinstvena zbirka poezije!

[lorna]

Uh, to mi je pod "svi geni moje literature"

Radmila Lazic.

edit: iz te antologije najvishe mi "lezi" Judita Shalgo.

[Ulix]

Evo ti onda još jedna.

Budi opaka kučka
(Radmila Lazić)

Hej, sister,
Zanjiši se, mrdni kukom,
Ne budi kao stara frajla
Što gđu Pičku drži u salmuri.
Budi opaka kučka
Što udara pravo među noge.

Svakog macana na crtu izvedi
Da vidimo koliko vredi,
Šta ima u gaćama a šta u nedrima-
Hvaljenim na sva usta.
Onog koji ti cepa srce a picu ne pali
Šutni odmah.

Zauzdaj srce, sister,
Nek propinje se, nek cupka u mestu,
Ali nek ne stavlja njušku
U svaku ruku što šećer nudi.
Može ti presesti.

Ne daj srcu da kleči
Ne daj mu ni da kmeči.
I kad ti se suze tri dana
Na obrazima suše,
Ti na štikle se penji
I svakom pokaži osmeh, kez.

Budi opaka kučka.
Poput noža blistaj
Kad ušetaš međ čopor hijena i lisica
S lažnim biserima i porcelanskim osmesima,
Među njuške i vreće pune love
Međ zadrigle i zablenule somove.

Ne daj se svakom kuronji.
Odjebi snobove i šminkere,
Šonje i šmokljane.
Bolji je i dripac od glavonje
Što mulja jaja i nosi kolajne.
Opakoj curi paše samo opak dasa.
Što viski ima u jednakim dozama
U duhu i u venama.

Ne izgovaraj tek tako ljubavne reči,
Ljubav je stromodna,
Ljubavne reči takođe,
Svaki će drkadžija pomisliti da ga pecaš,
Zbog njegovog konta u banci,
Ili da je to fora da ga odvedeš pred matičara.
Misliće da mu radiš o glavi, - Što i nije daleko od istine,
Kako se uzme, a i šta fali?

Zaboravi, sister, sve ono
Što ne širi ti u osmeh gornje i donje usne.
Sećanje je ionako pretrpana kamp-prikolica,
Zaludno buđenje mrtvaca.
Poštedi crnu i belu džigericu, sister!
A prezrelu šljivu - tvoju stidnicu,
Daj samo onom što
Iznad svega voli pekmez od šljiva,
Sa košticama ili bez.

Sister, naši su sumraci isti,
Al za svaku od nas sviće druga zora,
Zato ti je ne mogu opisati, predvideti.
Obilje ti ne mogu poželeti
Jer ono izaziva zavist.
Ni sreću, jer ona izaziva podozrenje.
Jedino je nesreća uvek kao kod kuće,
Svugde je njen slatki dom.
Zato ti fige držim da te mimoiđe,
A i ti pripomozi,
Ne daj da se u tebe useli.
Ako je jednom nogom na tvojoj međi,
Izgnaj je, ne daj joj vizu.
Neka crkne u egzilu!

[Hys.]

Pesma danu koji odlazi

Kako mi je tesko
da te pustim da odes,dane!
Odlazis pun mene
a kad se vracas,ne poznajes me.
Kako mi je tesko
ostaviti na tvojim grudima
moguca ostvarenja
nemogucih minuta.

U predvecerje
Persej ti kuje okove.
Ti bezis na breg
ranjavajuci noge.
Ne mogu te privuci vise
ni moje telo,ni moj plac,
ni reke kraj kojih snivas
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost sto drzi
moju dusu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je tesko da te nosim
sa tvojim pticam
i tvojim rukama od vetra!

F.G.Lorka

[Hys.]

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

F.G. Lorka

[lorna]

Hys.

"Svet je daleko, moram te nositi"

krke dzake...

[Hys.]

Zak Derida?


ot:


Longing by Matthew Arnold

Come to me in my dreams, and then
By day I shall be well again!
For so the night will more than pay
The hopeless longing of the day.

Come, as thou cam'st a thousand times,
A messenger from radiant climes,
And smile on thy new world, and be
As kind to others as to me!

Or, as thou never cam'st in sooth,
Come now, and let me dream it truth,
And part my hair, and kiss my brow,
And say, My love why sufferest thou?

Come to me in my dreams, and then
By day I shall be well again!
For so the night will more than pay
The hopeless longing of the day.

[Orlando the Lady]

Originally posted by Hys.


I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Jos davno, kada sam prvi put citala pesmu i kada me je neobicno dirnula, ja sam...ma... ... ...

Trebalo je da znam...

[Hys.]

e taj rad.

[lorna]

Originally posted by Hys.
Zak Derida?

Paskal.

Ali da, Derida se koristio tim citatom u Beloj mitologiji, i jednom intervjuu koji je dao ovde, u Beogradu, dve godine pre nego je umro.

[lorna]

Dobro onda..
Ovo ce biti prihvaceno bez predlaganja. nema kompromisa. zapisano i gotov chin:
drugi put kad legnesh na moj krevet, popecu se iznad tebe.
chitacu ti "Jebo dnevnik"
gadjacu te rechima dok se odeca bude skidala sama od sebe.
usiljeno.
bahato.
ispravno.
ne zovi me pijana u 5 ujutru dok gledam vil i grejs i ne govori mi da me volish. mozesh ti
puno bolje od toga.
mozemo isparavati akril. celi se dan skrivati u nashem ateljeu ideja.
ne budi glupa.
nemoj se bojati mraka, ja ne umirem.
pokazacu ti kako se majonez vadi iz boce. s dva prsta.

[smaug]

Deset ljutih gusara
Došlo u moj krevet
Jedan pao s kreveta
Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara
Još ne znaju ko sam
Jednog sam uspavao
Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara
Ja ih oštro gledam
Jedan pao u nesvest
Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara
Pobeglo na brest
Jedan pao na glavu
Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara
Zbrisalo u svet
Jedan se izgubio
Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara
Lete ko leptiri
Jedan pao u bunar
Ostalo ih četiri

Cetiri ljuta gusara
Bes u njima vri
Jedan puko od muke
Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara
A protiv njih ja
Jednog sam zviznuo
Ostala su dva

Dva ljuta gusara
A pogled im ledan
Jedan se okliznuo
Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar
Postao je medan
Prosto se istopio
Ostao nijedan

U svakom pogledu
Posla me je strava
Sad je sve u redu
Može da se spava.

[hlaefdige]

treba da procitas moju verziju na fejsu

[smaug]

Originally posted by hlaefdige
treba da procitas moju verziju na fejsu

Rado bih no nemam fejsbuk. Ni majspejs. Ni ista sl.
Al imam u2u odje ...
:chancer:

[Sunce]

Forumasici Lorni se dopalo moje nabrajanje na forumu, pa sam resio da joj posvetim tri pesme. Pisao sam ih davno, i sada mi ne izgledaju tako dobro, ali ne mari.

Nemojte citirati!

Ne treba da pominjem da postavljam pesme kako bih privukao sto vecu paznju, kako bih se pohvalio i sl. Postavljanjem pesama postajem prava virtuelna kurva. Divite se, komentarisite!

Lorna, izvoli . izbrisacu ih za dan, dva. Posveta: "Zivelo nabrajanje!"

[lorna]

Suncu:

LUTANJA

Treba preterati, kopati do apsurda.
Subotom se opiti renesansom,
nedeljom biti čestitka, čitav dan.

Treba verovati da je moguce pogledom poleteti.
Bar do crvene haljine devojke koja ljušti kikiriki
ne znajući da ljuske baca na statuu pesnika.
Crvena haljina je i skrojena kao savršeni alibi (za neznanje)

Treba se sa kišom slikati, smočiti objektiv.
Treba zaspati pre nego čuješ vrisak oluka...

...jer,

(Svako) traganje (ne) mora da prija.
(Svaka) individua strada (sama).
U trafici ili pored nje.

Lorna