Bootstrap Framework 3.3.6

[Forgiven]

Zaboravi dane, ulice i lica,
taj vetar sto ume da zapahne uho,
i sve što je bilo, jer noć je ubica
koji ume svašta, pogubno i tiho.

Naša prošlost nije, nije više tamo,
gde je nađeš uvek kad okreneš leđa,
sakrila se iza prostranih nam dela,
stideći se kao ti od svoga tela.


Ja

[Ulix]

Марија на Пркосима
(Бранкo Ћопић)

Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
о поносној тузи Маријине мајке...
А ти вјетре с горе,огласи се јаче
да чујем срца што освету кују,
и сваке ноћи бурније се чују,
срца другова с моје Клековаче.

О теби пјевам, Маријо с Каменице,
дјевојко - ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.

Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с камена на камен,
о птици пастирици,
о првој руменој у вези жици.
Ни о њеној сузи, кад се зором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду,
Каменичани, радници у Шипаду.


Прећутаћу о руву дјевојачком,
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често се привиђа на окрајку пута.

Сад видим Пркосе, брдо вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају,
и видим Марију на положају,
у њихове логе у свитање рано,
поље - осињацима посијано.

Трипут је муња кроз ноћ засијала,
трипут је Марија јуришала.

Кад је на први бункер ударала,
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала,
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матери с дјететом у гори.

А кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод Брине
и пепелиште умјесто Дрвара
и згрчене у ватри машине.
Видје: колона, тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.

А кад на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда
и соколици поломила крила -
над Каменицом се откинула звијезда.
Посљедње свитање гледају јој очи,

и задња пјесма из срца се точи.
Запјева о своме првом Илињдану
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост ко драгану,
како је у зору оштре и смрзнуте,
новорођенче драго, Домовину,
стезала на груди нетакнуте,
и често јој пјевала Партизанку,
челичну и росну успаванку.

Марија, звијездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама,
осмијехом, посљедњим ратнике прати,
однијеше јој дијете над рукама,
у срцу ношено,у крви рођено,
и кроз триста ватара пронесено.

Иде бригада, носи Домовину,
и дијете расте, чаробна бајка,
над њим невидљиво Марија бдије
и дише топлином - дјевојка и мајка.

[Tungi]

Originally posted by Ulix
Марија на Пркосима
(Бранкo Ћопић)

Уно, дјевојко из дјетињске бајке,
запљускуј, запјени, зашумори мени
о поносној тузи Маријине мајке...
А ти вјетре с горе,огласи се јаче
да чујем срца што освету кују,
и сваке ноћи бурније се чују,
срца другова с моје Клековаче.

О теби пјевам, Маријо с Каменице,
дјевојко - ратниче из батаљона,
што си под титовку свила плетенице
и срцем кренула противу бетона.

Нећу да пјевам о Марији чобаници,
о скоку с камена на камен,
о птици пастирици,
о првој руменој у вези жици.
Ни о њеној сузи, кад се зором краду
и журно бјеже ка Дрвару граду,
Каменичани, радници у Шипаду.


Прећутаћу о руву дјевојачком,
и како тужно мири дуња жута,
а драги суђени, још невиђени,
често се привиђа на окрајку пута.

Сад видим Пркосе, брдо вјетрометно,
њихово гнијездо у нашем крају,
и видим Марију на положају,
у њихове логе у свитање рано,
поље - осињацима посијано.

Трипут је муња кроз ноћ засијала,
трипут је Марија јуришала.

Кад је на први бункер ударала,
у сијевању које живот брише,
село је своје у огњу гледала,
и стада бијела којих нема више,
чула је старца гдје из јаме збори
и плач матери с дјететом у гори.

А кад је на други бункер јуришала,
угледа мртве стазе испод Брине
и пепелиште умјесто Дрвара
и згрчене у ватри машине.
Видје: колона, тамна и нијема
бдије над градом кога више нема.

А кад на трећи бункер наступила,
смрт је шинула из тамна гнијезда
и соколици поломила крила -
над Каменицом се откинула звијезда.
Посљедње свитање гледају јој очи,

и задња пјесма из срца се точи.
Запјева о своме првом Илињдану
када је свето бреме понијела,
поклонила му младост ко драгану,
како је у зору оштре и смрзнуте,
новорођенче драго, Домовину,
стезала на груди нетакнуте,
и често јој пјевала Партизанку,
челичну и росну успаванку.

Марија, звијездом обасјана мати,
док над њом смртна згушњава се тама,
осмијехом, посљедњим ратнике прати,
однијеше јој дијете над рукама,
у срцу ношено,у крви рођено,
и кроз триста ватара пронесено.

Иде бригада, носи Домовину,
и дијете расте, чаробна бајка,
над њим невидљиво Марија бдије
и дише топлином - дјевојка и мајка.

[Tungi]

Sretna ljubav

Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno -
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti - kao nagrada za što? ni za što.
Svjetlost pada niotkud -
zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrije?a li to pravednost? Vrije?a.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju - uvredljivo.
Kakvim jezikom govore - tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje me?usobno ophode -
točno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
tko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca ra?aju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i doga?a.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

Wislawa Szymborska

[Simor]

RAIN
by Don Paterson

I love all films that start with rain:
rain, braiding a windowpane
or darkening a hung-out dress
or streaming down her upturned face;

one long thundering downpour
right through the empty script and score
before the act, before the blame,
before the lens pulls through the frame

to where the woman sits alone
beside a silent telephone
or the dress lies ruined on the grass
or the girl walks off the overpass,

and all things flow out from that source
along their fatal watercourse.
However bad or overlong
such a film can do no wrong,

so when his native twang shows through
or when the boom dips into view
or when her speech starts to betray
its adaptation from the play,

I think to when we opened cold
on a rain-dark gutter, running gold
with the neon of a drugstore sign,
and I’d read into its blazing line:

forget the ink, the milk, the blood—
all was washed clean with the flood
we rose up from the falling waters
the fallen rain’s own sons and daughters

and none of this, none of this matters.

[Ulix]

Originally posted by Morrison
Wislawa Szymborska

Evo još malo Šimborske:

NEKAKVI LjUDI

Nekakvi ljudi beže pred nekakvim ljudima.
U nekoj zemlji pod suncem
i s nekim oblacima.

Za sobom ostavljaju nekakvo svoje sve,
zasejana polja, nekakve kokoši, pse,
ogledalca, u kojima se upravo ogleda vatra.

Na leđima nose krčage i zavežljaje,
što praznije to iz dana u dan sve teže.

Tiho se odvija nečije zamaranje,
a u vrevi nečije nekom otimanje hleba
i nečije drmusanje mrtvog deteta.

Pred njima stalno nekakav ne tuda put,
niti je onaj koji treba most
nad čudno crvenom rekom.

Naokolo nekakva pucnjava, čas blize, čas dalje,
a gore visoko avion koji malo kruži.

Dobro bi došla nekakva nevidljivost,
nekakva tamnosiva kamenost,
i jos više nebilost
na kraće ili duže vreme.

Jos nesto će se zbiti, samo gde i šta.
Neko će im izaći u susret, samo kada, i ko,
u koliko oblika i s kojim namerama.

Ako bude imao izbora,
možda će poželeti da ne bude neprijatelj
i ostaviće ih u nekakvom životu.

[Tungi]

Ajmo malo na beat:D Moj omiljeni Allen Ginsberg

VAZDUH KAPITOLA



Ne volim vladu zemlje u kojoj živim

Ne volim diktaturu Bogatih

Ne volim birokrate koji mi govore šta da jedem

Ne volim policijske pse koji mi njuškaju oko nogu



Ne volim Komunističku Cenzuru mojih knjiga

Ne volim Marksiste koji prigovaraju mom izgledu

Ne volim Kastra koji vređa pripadnike moga pola

Levičare koji insistiraju da smo mi u mističkom stanju



Ne volim Kapitaliste koji mi prodaju benzin Koku

Multinacionalce koji pretvaraju drveće Amazona u dim

Veliku Korporaciju koja prisvaja medijski um

Ne volim vrhunske prevarante koji ostavljaju gvatemalske banke bez kinte



Ne volim KGB-ov Gulag koncentracione logore

Ne volim Igru Smrti Maoista u Kambodži

15 miliona je ubijeno od strane Staljina Ministra za Užas

On je ubio našu staru Crvenu Revoluciju zauvek



Ne volim anarhiste koji uzvikuju Ljubav je Besplatna

Ne volim CIA-u oni su ubili Džona Kenedija

Paranoični tenkovi sede u Pragu i Mađarskoj

Ali ne volim ni kontra-revoluciju koju plaća CIA



Tiraniju u Turskoj ili Koreji 1980-te

Ne volim Demokratiju Desničarskog Odreda Smrti

Policijsku državu Iran Nikaragvu juče

Laissez-faire molim te Vlado drži svoju tajnu policiju dalje od mene



Ne volim Nacionalističku Nadmoć Belu ili Crnu

Ne volim Doušnike i Mafiju koja valja smek

Generala koji tiraniše Kongres u svom prsluku od tvida

Predsednika koji tiraniše svoju Armiju na Istoku i Zapadu



Ne volim Istine koje argentinska policija izvlači Zatvorskim mučenjem

Vladinog Teroristu koji prenosi vesti iz Salvadora

Ne volim Cioniste koji glume Nacističke Jurišne Trupe

Palestinsko Oslobađanje koje prekuvava izraelsku u muslimansku supu



Ne volim Krunski Zakon o Službenim Tajnama

Kad si u Vladi možeš da prođeš sa ubijanjem to je činjenica

Pandure Obezbeđenja koji bacaju suzavac na radikalne klince

u Švajcarskoj ili Čehoslovačkoj Ne daj Bože



U Americi to je Atika u Rusiji to je Zid Lubjanke

U Kini ako nestaneš više ni za samog sebe ne znaš

Dižite se Dižite vi građani sveta upotrebite svoja pluća

Odvratite Tiranima jedino čega se oni boje je vaš jezik



Dve stotine Milijardi dolara podgrejava Svetski Rat

U Sjedinjenim Državama svake godine, Oni traže još više

Rusija ima isto toliko u tenkovima i laserskim avionima

Sa nekih Pedeset Milijardi možemo svima da raznesemo mozak



Škola je pukla jer se Istorija menja svako veče

Pola nacija Slobodnog Sveta su Diktature Desnice

Jedino mesto gde je socijalizam funkcionisao bio je Gdanjsk, ortak

Delovi komunističkog sveta zalepljeni su krvlju zatvorenika



Generali kažu da znaju za šta je vredno boriti se

Oni nikada ne kažu šta je to dok ne počnu još jedan nepravedan rat

Medijska Histerija oko iranskih talaca bila je pizdarija

Šah je pobegao sa 9 Milijardi iranskih dolara



Kermit Ruzvelt i njegovi SAD dolari srušili su Mosadeha

Oni su želeli njegovu naftu a onda dobili Ajatolino govno

Oni su postavili Šaha i obučili njegovu policiju Savak

Čitav Iran bio je naš talac četvrt veka Tako je Džek



Biskup Romero pisao je Predsedniku Karteru da prestane sa

slanjem oružja Hunti El Salvadora i zato je ubijen

Ambasador Vajt razglasio je laži Bele Kuće

Regan ga je pozvao kući jer se ovaj igrao s vatrom



Pola glasača nije glasalo jer je znalo da je isuviše kasno

Novinski naslovi nazvali su to velikim Mandatom

Neki ljudi glasali su za Regana širom otvorenih očiju

trojica od četvorice nisu glasali za njega To je bio Težak Poraz



Do Istine se možda teško dolazi ali do Laži lako

Čitaj između redova naš Imperijalizam je usran

Ali ako misliš da je Narodna Država ono za čim ti Srce Žudi

Skoči iz vatre pravo u tiganj



Sistem Sistem u Rusiji i Kini je isti

Kritikuj Sistem u Budimpešti i postaćeš bezimeni

Coca Cola Pepsi Cola u Rusiji i Kini su stvarnost

Hruščov se drao u Holivudu „Mi ćemo Vas sahraniti“



Amerika i Rusija hoće da se međusobno bombarduju Okej

Svi mrtvi na obe strane Svi se mole

Svi izuzev Generala u pećinama u kojima mogu da se sakriju

I jebu jedan drugog u dupe čekajući na sledeći besplatan krug



Nema nade za Komunizam nema nade za Kapitalizam Da

Svi lažu na obe strane Neee Neee Neee

Krvava gvozdena zavesa Američke Vojne Moći

Jeste slika i prilika crvenog Vavilonskog Tornja Rusije

Isus Hrist bio je bezgrešan ali ga je Rulja ipak Razapela

Irodov Zakon i Red unajmili su vojnike da obave taj posao

Moć cveća je sjajna ali nevinost nema nikakvu zaštitu

Čovek koji je ubio Džona Lenona bio je obožavalac Heroja



Poruka ove pesme je da je svet u užasnom položaju

Naučna Industrija proždire ljudsku rasu

Policija u svakoj zemlji naoružana Suzavce i TV

Tajni Gospodari svuda birokratizuju u tvoje i moje ime



Teroristi i policija zajedno stvaraju Bes niže klase

Propagandno ubijanje manipuliše Scenom gornjih slojeva

nemoguće je razlikovati otvorenog čoveka od provokatora

Ako se osećaš zbunjenim to je onda sigurno Vladino maslo



Budi svestan Budi Svestan ma gde da si Ne Strahuj

Veruj svome srcu Ne furaj svoju Paranoju dragi

Diši u isti dah s običnim umom

naoružan Humorom Pruži Podršku i Doprinesi Prosvetljenju Jadnog Čovečanstva

[lorna]

Usnuli logos

Nikada nisam sanjao
crvenu kišu,
kao ni
led koji puca i krvari,
pod crvenim štiklama
i belim stopalima

Nikada nisam sanjao
kako vodim ljubav
u ogledalu
sa svojim klonom
a voleo bih.

Nikada nisam sanjao
kako ti po koži raste trava
I da je prekrije rosa
I da mirišeš na jutro
a voleo bih.

Nikada nisam sanjao
da se kupamo u mastilu
I da posle
u postelji
perom pišemo stihove
I da nam to golica butine
a voleo bih…

Niakd nisam sanjao
okean na nebu
da uranjam u njega
I da se ne budim više.

V.I.

[Ulix]

My one and only!
Your last letter says:
``My head is throbbing,
my heart is stunned!''
You say:
``If they hang you,
if I lose you,
I'll die!''
You'll live, my dear-
my memory will vanish like black smoke in the wind.
Of course you'll live, red-haired lady of my heart:
in the twentieth century
grief lasts
at most a year.

Death-
a body swinging from a rope.
My heart
can't accept such a death.
But
you can bet
if some poor gypsy's hairy black
spidery hand
slips a noose
around my neck,
they'll look in vain for fear
in Nazim's
blue eyes!
In the twilight of my last morning
I
will see my friends and you,
and I'll go
to my grave
regretting nothing but an unfinished song...
My wife!
Good-hearted,
golden,
eyes sweeter than honey-my bee!
Why did I write you
they want to hang me?
The trial has hardly begun,
and they don't just pluck a man's head
like a turnip.
Look, forget all this.
If you have any money,
buy me some flannel underwear:
my sciatica is acting up again.
And don't forget,
a prisoner's wife
must always think good thoughts.

Nazim Hikmet

[Kragi]

Čekanje

Čekam u senci jednog starog duda
Da mesec zađe i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi što kroz noć krivuda,
Da siđes k meni čežnjivom i samom.

Čekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Već zora sviće, blede mlečni puti,
A ja još čekam, - i večno bih čeko!

O, šta je to što mene veže sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemoćna izdiše i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa život dajem,
prilazim tebi pun pobožnog straha

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
ko provalija tamna i duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...





Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,
u svetlosti skromnoj kandila i sveća,
u čistoti duše moje, nekad jadne,
čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje
srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zablještaće boje
U taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,
noć koja se spušta, svet što mirno spava,
dugo mrtvo polje na kome miriše
kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
stidljivi šapati u blaženoj tami,
i reči iz kojih proleće miriše...

sad ce intelektualci da me popljuju zbog Rakica ali Boze moj

[Tungi]

NEPRIJATELJ

Mladost moja beše ko mračna oluja,
kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;
grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,
te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,
pa lopatu hvatam i grablje u šake
da iznosa zemlje popravljene zgrnem,
kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo
ne nadje tlom ovim opranim ko žalo
tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole ! O bole ! Vreme život mrvi;
neprijatelj tamni što nam srce para
snaži se i raste sve od naše krvi !

Charles Baudelaire

[Ulix]

Rođak smrti
(Endre Adi)

Ja sam rođak smrti.
Volim ljubavi koje ginu
I da poljubim svakog ko odlazi
U daljinu.

Volim bolesne ruže,
Žene kad od čežnje venu,
Volim sumornu, tmurnu
Maglu jesenju.

Volim kucanje tužnih satova,
Njihov smrtni, preteći krik:
Velike Smrti, svete Smrti
Nestalni lik.

Volim one koji putuju,
Koji plaču i bude se bez volje,
U hladnoj zori, pod injem
Sleđeno polje.

Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca pesnika i bolesnika
Utočišta

Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.

[bas bleu]

in one of your filthy poems

‘i want to fuck you in one of your
filthy poems, crawl naked across you,
run my tongue over all the un-kissed
places of your body; the pout of your anus,
your armpit, the nib of your foreskin,
everything yours that i love,
in your girlfriend’s bed,
her prettiest dress torn down the front.
i want it in print so they’ll know
how you move in my mouth, how your
million sperm, hot from their nurseries,
swim on my tongue, how u dribble them back,
like a bird feeding her chick.
i’ll bite you till bruise after bruise
comes up on your belly, thighs and chest.
i’ll give you the only love-bite
you’ve ever had on your perineum.
it’ll be like fucking in public.
i’ll be so hot, they’ll feel me come
on the clean, white pages, the smell
of our sex filling the poetry shelves
in waterstone’s, dillon’s, and public libraries
all over england’

neil rollinson

[Ulix]

Naši dani
(Vladislav Petković - Dis)

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig'o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji,
K'o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k'o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al' kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

[Orlando the Lady]

Originally posted by KgCS3
sad ce intelektualci da me popljuju zbog Rakica ali Boze moj

Ne razumem.

Ava Maria Plena Gratia

WAS this His coming! I had hoped to see
A scene of wondrous glory, as was told
Of some great God who in a rain of gold
Broke open bars and fell on Danae:
Or a dread vision as when Semele
Sickening for love and unappeased desire
Prayed to see God's clear body, and the fire
Caught her white limbs and slew her utterly:
With such glad dreams I sought this holy place,
And now with wondering eyes and heart I stand
Before this supreme mystery of Love:
A kneeling girl with passionless pale face,
An angel with a lily in his hand,
And over both with outstretched wings the Dove.

Oscar Wilde

[Ulix]

Originally posted by Orlando the Lady

Originally posted by KgCS3
sad ce intelektualci da me popljuju zbog Rakica ali Boze moj

Ne razumem.

Kičeraj?

[Orlando the Lady]

Originally posted by Ulix

Originally posted by Orlando the Lady

Originally posted by KgCS3
sad ce intelektualci da me popljuju zbog Rakica ali Boze moj

Ne razumem.

Kičeraj?

I od silnog iceraja bas po Rakicu da se pljuje?
Meni se ne svidja, ... nije mi kic, ali mi je tup i mlak.

[Ulix]

Originally posted by Orlando the Lady

Originally posted by Ulix

Originally posted by Orlando the Lady

Originally posted by KgCS3
sad ce intelektualci da me popljuju zbog Rakica ali Boze moj

Ne razumem.

Kičeraj?

I od silnog iceraja bas po Rakicu da se pljuje?
Meni se ne svidja, ... nije mi kic, ali mi je tup i mlak.

Meni ne leži njegova poezija i mislim da je dobar deo njegovog opusa zaista kič, ali mi definitivno ni jedna pesma nije mlaka, to je poslednja reč koju bih upotrebio da opišem njegove stihove.

[Orlando the Lady]

Nisam pametna. Ne pamtim da me je ijedna njegova pesma ,,odradila".

[Ulix]

Da skratimo ovaj off. Ovo je napisao Endre Adi, svaka njegova pesma mene "odradi".

Plakati, plakati, plakati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk očajnički.

Sricati testament poslednjih sati
I plakati, plakati, plakati.

Mrznuti u zacaranoj noci,
Gledati tuzno mrtvaca u oci.

Drhtati na mjesecini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk očajnicki.

Sricati testament poslednjih sati
I plakati, plakati, plakati.

[Orlando the Lady]

[Ulix]

[Kragi]

Fuj!


(ali znao sam! )

[жњ]

Zujka mi u ušima ovih dana....



BIĆEŠ ČOVEK, sine moj!

Svome sinu kao testament
Rudyard Kipling (1865-1936)


"Ako možeš da vidiš uništeno delo svoga života
I bez reči da ga ponovo gradiš,
Ali bez uzdaha i protesta podneseš
Gubitak onoga što si dugo tekao;
Ako možeš da budeš zaljubljen, ali ne i lud od ljubavi;
Ako možeš da budeš jak, a da ipak ostaneš nežan;
Da ne mrziš one koji tebe mrze,
A da se ipak braniš i da se boriš;
Ako možeš da slušaš kako tvoje reči
Izvrću nevaljalci da razdraže glupake,
I da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
A da sam ne kažeš ni jedne laži;
Ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;
Ako možeš da budeš jednostavan iako si savetodavalac kraljeva,
Ako možeš da voliš sve prijatelje kao braću,
A da ti ni jedan od njih ne bude sve i sva;
Ako znaš da razmišljaš, da posmatraš i upoznaješ,
A da nikada ne postaneš skeptik ili rušilac;
Ako znaš da sanjariš, a da ti san ne bude gospodar,
Da misliš a da ne budeš samo maštalo;
Ako možeš da budeš čvrst, ali nikad divalj,
Ako možeš da budeš hrabar, a nikad neobazriv;
Ako možeš da budeš dobar, ako možeš da budeš pametan,
A da nisi čistunac ni sitničar;
Ako možeš da zadobiješ POBEDU POSLE PORAZA
I da te dve varke podjednako primaš;
Ako možeš da sačuvaš hrabrost i glavu kada je svi ostali izgube,
Tada će kraljevi- sreća i pobeda
Biti zauvek tvoji poslušni robovi,
A ono što više vredi nego svi kraljevi i sve slave

BIĆEŠ ČOVEK, sine moj!

[Galadriel]

[poem]

TÆDIUM VITÆ

To stab my youth with desperate knives, to wear
This paltry age's gaudy livery,
To let each base hand filch my treasury,
To mesh my soul within a woman's hair,
And be mere Fortune's lackeyed groom,--I swear
I love it not! these things are less to me
Than the thin foam that frets upon the sea,
Less than the thistle-down of summer air
Which hath no seed: better to stand aloof
Far from these slanderous fools who mock my life
Knowing me not, better the lowliest roof
Fit for the meanest hind to sojourn in,
Than to go back to that hoarse cave of strife
Where my white soul first kissed the mouth of sin.

by Oscar Fingal Wilde

[/poem]

[Kragi]

Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
Mada smo razlicitim putevima koracali
Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela
Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.




Samoća



Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.

[Galadriel]

[poem]

FEDOR TYUTCHEV
(1803-1873)





Silentium

Speak not, lie hidden, and conceal
the way you dream, the things you feel.
Deep in your spirit let them rise
akin to stars in crystal skies
that set before the night is blurred:
delight in them and speak no word.
How can a heart expression find?
How should another know your mind?
Will he discern what quickens you?
A thought once uttered is untrue.
Dimmed is the fountainhead when stirred:
drink at the source and speak no word.
Live in your inner self alone
within your soul a world has grown,
the magic of veiled thoughts that might
be blinded by the outer light,
drowned in the noise of day, unheard...
take in their song and speak no word.

Translated by V.Nabokov[/poem]

[Orlando the Lady]

НА РАСКРСНИЦИ

Ту смо, о путниче! За којом судбином данас да пођемо
раширених руку?
За нама је на песковитој обали ветар завејао трагове,
Месец скинули лопови изнад плавог вијадукта,
По крчмама проститутке попиле снове;
Братство по фабрикама заменили су аутомати од
каучука и гуме,
Умрло детињство: у јавну кућу отишле љубави
младићке,
Сатруле давно, драге, родне шуме;
Над нама нове планете, свету нови сигнали и
новорођено дете,
Обезумљено од вртоглавице на немирном океану
живота,
У циклону ове полуделе планете.
Знаш ли, друже, већ ми и стихови изгледају нешто
старо и труло као овај свет-
Оовде, с ове раскрснице, где у своје срце свечано
забадам глогов колац.
Хајде, збогом! Залођио сам код првог антиквара славу
којој је израсла галска брадица,
Перо продах за чашу ракије:
Тако можда геније или бескућник силази са звевданих
балкона,
Да остатак бисера и шљунка из мреже срца свечано попијем.

Некада је поезија горела и транс био живи кокаин;
Никаква арија циганска из степенне беше равна даху
са усана,
Бејах обучен уу кожу сунца као свемоћни мандарин;-
Данас?... Сви су моји меридијани баре за патке у
сеоском дворишту.

Човек који је разливао братство као штампарска слова,
Ево где не зна више куда.
-Друже, треба ли почети све изнова
Или поновити стари, демаскирани репертоар?

О уши света, изливена у градским ливницама
од најтврђег метала.
Покварило ме срце и од читања сви су пејзажи
грозно умрљани.
Мозак ми је на кеју једна сламом напуњена бала,
А сви избушени, као циркуска шатра, моји изгубљени
дани!
Ма куд пошао од себе нећу успети да се сакријем;
Свет ће искривити вилице од презира и ироније
Покушам ли једном истински да се убијем.

...И ево, опет у ноћи горе само прозори на пијаној
крчми.
Пусти! Кости су мајчине сатруле и касно је
у утробу њену да се вратим,
Залуд бих пошао на тај пут чак и камату да платим,
Још само врата луднице отворена стоје.
Псето, срце моје,
Ево где те одавно вреба из заседе већ толико лета,
Амин дабогда
Овога и онога света!

(Раде Драинац, 1928.)

[Ulix]

D'van, hvala na Draincu.

[Galadriel]

Originally posted by Sunce
NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović