- 01 Okt 2009, 22:31
#1642541
Kako savladati centripetalnu silu? Otkrih tajnu, M., i ništa se nije promenilo. Da, pisati je isto što i čitati. Užas kraja knjige. Užas kraja. Užas. Isto je govoriti i glumiti. Nikad bez publike, nikad u sebi sama. Sa ubicom na Vi, sa paukom na ti, sa dušom ne razgovaram. Jer: toliko se plašim da je i nema, da je otužni, belasajući simulakrum među ostalima. Jer: topi li se sneg ili koža? Kada se proključalo telo teksta zasiti svoga temena, kada se raspe u ružičastim mesnatim laticama po stvarnosti ovoj jednoj i jedinoj, koja nas ravnopravno sadrži i istiskuje, naizmenično, tada, progovoriću na najvećima iznenađujući način, ishitreno i praštavo, kao beli, gusti vatromet. Obratiću se sebi, osloviću se – po imenu neizgovorenom, strmom toboganu, spustiću se, bez ičega svoga. I odazvaću se bez glasa, napipavajući odjednom materijalizovani život pod jezikom. A vaša će imena, M., biti besana proizvoljnost, poludela od želje da budu vraćena u sebe. I samo na trenutak vagaću žrtve – šta savetovati sebi? Sačuvati, salomiti reč, pljuvačkom njenog dobra i zla trgovati se, u želucu finansirati malo izdavačko preduzeće, nepotkupljivo... Ili jednom, samo jednom, progovoriti, izreći do kraja, pa znati da je patrljak jezika, taj samodovoljni bogalj zavitlan u ogledala razgovora budućih?
Dakle, nema silaska: čeka parter, čeka balkon, čeka loža. Nema bekstva. Jedna je odluka, stavi je u glavu/na glavu kao veo i posmatraj kako se vuče za tobom tkanje posledica. Dovoljno je jednom delati, pa da se na pozornici osvetli određeno mesto. Jer, svi smo mi izmišljeni i samo nova izmišljanja olakšavaju balansiranje na mreži. Pitanje je samo: želiš li da priznaš sebe tuđu, već nečiju? I želiš li da u sebe upleteš svog tuđinca? Zatupkaću nogom na tom užarenom mestu na pozornici i izdiktiraću poznatim vanjskim glasom (objektivo! ta, samo sam medijum!): Bila jednom jedna M. Pisala je, čas vodopadno, čas vatrometno. I volela je. O, da. Ludi prestup njenog postojanja, ništeći strah da ostane sama sa sobom (zato joj je dala saputnicu), deminutiv njenih uzdaha i augmentativ koraka, rutavu zlatnu lisicu njenih bekstava i slatki stih njenih povrataka, pustoš njenih nestrpljenja i razaračku moć njenih snoviđenja, lepotu uzdrhtalih beznadežnih laži, belu noć njenog treperavog lica, samostalnost, u beskraju, njenih usnica,
Und die Wildnis ihren Brauen.
Dakle, nema silaska: čeka parter, čeka balkon, čeka loža. Nema bekstva. Jedna je odluka, stavi je u glavu/na glavu kao veo i posmatraj kako se vuče za tobom tkanje posledica. Dovoljno je jednom delati, pa da se na pozornici osvetli određeno mesto. Jer, svi smo mi izmišljeni i samo nova izmišljanja olakšavaju balansiranje na mreži. Pitanje je samo: želiš li da priznaš sebe tuđu, već nečiju? I želiš li da u sebe upleteš svog tuđinca? Zatupkaću nogom na tom užarenom mestu na pozornici i izdiktiraću poznatim vanjskim glasom (objektivo! ta, samo sam medijum!): Bila jednom jedna M. Pisala je, čas vodopadno, čas vatrometno. I volela je. O, da. Ludi prestup njenog postojanja, ništeći strah da ostane sama sa sobom (zato joj je dala saputnicu), deminutiv njenih uzdaha i augmentativ koraka, rutavu zlatnu lisicu njenih bekstava i slatki stih njenih povrataka, pustoš njenih nestrpljenja i razaračku moć njenih snoviđenja, lepotu uzdrhtalih beznadežnih laži, belu noć njenog treperavog lica, samostalnost, u beskraju, njenih usnica,
Und die Wildnis ihren Brauen.