Bootstrap Framework 3.3.6

[Nbegi]

Kakve priče, šta umišljaš?

[hlaefdige]

...ima ovde neko nesto da kaze jos?...








ili da se razilazimo?

[hlaefdige]

...ima ovde neko nesto da kaze jos?...








ili da se razilazimo?

[Mage]

Problem je ljudska svest...

Verujem da se tu krije odgovor na sva naša pitanja o smislu, moralu, bogu itd. Ali nažalost, objasniti subjektivni doživljaj objektivno mi se čini kao nemoguća misija tako da... verovatno nikada nećemo znati.

[Dirrty]

Smisao zivota je besmislenost istog.

[Sunce]

Smisao zivota...?

Mozda je u traganju stos, u teznjama. Raditi i teziti necemu u cemu se osecas potpuno, celovito, koje ima ono: "Da, to sam ja".

[sing&dunum]

Originally posted by Sunce
Smisao zivota...?

Mozda je u traganju stos, u teznjama. Raditi i teziti necemu u cemu se osecas potpuno, celovito, koje ima ono: "Da, to sam ja".

Bas sam se napisao, samo te citiram Sunce. Sta cu kad mudro zboris, a sazeto, efektno i dovoljno, u skladu sa savremenim nacinom zivota, sto ja koristim - jednom nogom vec na vratima, u zurbi odlazeci sa foruma...

[frozen soul]

kad bi znali sta ide posle zivota (ako uopste ide nesto) onda bi znali i smisao....ovako, mislim da svako sebi treba da nadje neki smisao kom ce da tezi, a kad ga ispuni da trazi drugi....

[Mars]

Autor teme ima nik kao neka gadna mutirana vrsta nekog budućeg super-gripa.

[nsBeckie]

Tesko je raspravljati o smislu Zivota (veliko slovo da oznaci sveukupan zivot ne samo nash individualni), poshto smo mi samo tackica na jednoj ogromnoj slici... Ne mogu da se setim gde sam procitala ovu metaforu: kada muva sleti na jedan ogroman mural/ili mozaik/ na zidu i vidi recimo samo nos neke osobe, i pomisli kako slika predstavlja nos coveka... Ona ne moze da sagleda citavu sliku iz svoje muvlje perspektive tako da ne moze videti sta je zapravo prikazano na slici...

Kada je rec o smislu pojedinacnog zivota, onda se slazem sa Mikkom--svako moze da pronadje sopstveni smisao (ali i ne mora ako ne zeli) u skladu sa svojim bicem, svojim verovanjima, zeljama, mislima, osecanjima...

Verujem da su svi ljudi koji su ziveli, zive, i zivece na ovom svetu povezani nevidljivim vezama i da svaciji pojedinacni zivot ima uticaja na zivote ostalih preko tih veza, a sve to je isuvise ogromno da bi jedan covek mogao u potpunosti sagledati, osim ako eventualno ne dostigne neko prosvetljenje kao Buda (sto je, mislim, spomenuo svejedno) pa jasno sagleda citavu tu povezanost.... lep mit.... mozda tek kad umremo mozemo videti tu kompletnu sliku, ne znam, niko se otud nije vratio pa da nam ispripoveda.... mozda se i za zivota to moze uciniti ako je verovati budizmu....

Sto se tice mene licno, ne bih mogla smisao svog zivota da ogranicim jednom recju ili da to svedem na razloge zasto zivim, kao sto su neki gore pisali, posto meni nisu isti pojmovi "zivotni ciljevi" (sto bi bilo na primer "ostaviti neki trag", kao sto je neko gore rekao), "razlozi za zivot" (na primer, deca, ili neke druge stvari koje su isto ljudi navodili u ovoj temi) i "smisao zivota".

Zasto postojim? Zasto sam uopste tu, zasto sam rodjena i zivim, zasto je moj zivot ovakav a ne nekakav drugaciji zivot? To su pitanja vezana za smisao mog zivota. Zasto sam ja Ja, a ne neka drugacija osoba? Neko ce reci, (i rekli su) nema odgovora na ova pitanja, tj. zivot ni nema nekog dubljeg smisla. Neko ce reci, odgovor na to je Bog, koji me je stvorio ovakvu kakva sam, sto znaci da smisao lezi u Bogu (kao na primer pthalo--ja to postujem, meni je ovakvo verovanje zaista dostojno postovanja, ali posto ne verujem u Boga kao takvog, onda moram za sebe pronaci neki drugi odgovor).

Verujem u Sudbinu, u povezanost i isprepletenost svega sto postoji, sto je postojalo i sto ce postojati, u neku ogromnu sliku koja se jos uvek stvara.... "Hvala neka je nezavrsenom postanju" (Ursula Legvin, Leva ruka tame). Smisao mog zivota je tako povezana sa smislom svih ostalih zivota u smisao Zivota....

A mojih zivotnih ciljeva i razloga za zivot ima napretek. Da ih nema, pa ne bih ni bila ziva.....

[Mars]

Kami. Kami. Kami. Pa Sartr. Pa opet Kami.

Možda bi odnos trebalo da bude obrnut, ali je meni lepše ovako.

Ima mi nekako više SMISLA da mi bude lepo.

[Heartkiller]

Zivot je jedan i treba ga proziveti maximalno i uzivati u malim stvarima koje coveka cine srecnim. Naravno, treba postavljati sebi ciljeve i teziti ka ostvarenju istih...

[sing&dunum]

... Ja bih za pocetak promenio smajli koji stoji uz naslov teme. Priznajem, nisam procitao uvodni post.


u

u

u

u

u



I tako dalje...

[Heartkiller]

Blesavog li stvorenja...

[Mage]

Originally posted by nsBeckie


A mojih zivotnih ciljeva i razloga za zivot ima napretek. Da ih nema, pa ne bih ni bila ziva.....

Slična situacija i kod mene. Mada ja mislim da živim da ne bih povredio ljude do kojih mi je stalo. Kada bih se ubio, uništio bi ih, tako da... koprcam se nekako u svom tom besmislu jer ih volim

[hlaefdige]

Originally posted by Mars
Autor teme ima nik kao neka gadna mutirana vrsta nekog budućeg super-gripa.

i prelepe grudi

[Birthday_girl]

^ lalalalala
ne cujem,neee cujem

[Mariška]

Moje viđenje smisla života nameravam da izložim u dva posta. U prvom bih predstavio ideju za jednu priču koja mi se već više od deset godina mota po glavi, ali je sve do sada nisam zapisao. Nisam je zapisao jer me je isuviše mrzelo da sednem za računar, skoncentrišem se i zapišem je. Ta moja mrzovolja poticala je iz moje nemogućnosti da u toj priči vidim ikakvu dublju poruku, ikakav dublji smisao. A onda sam tu nekakvu poruku ipak sagledao i napokon zapisao tu moju priču, odnosno ideju za priču, pravilnije rečeno.

U drugom postu nameravam da razjasnim tri stvari:
1. Faktografsku osnovu priče - šta je u njoj stvarno, a šta izmišljeno.
2. Osnovna načela neke moje religioznosti, mog ličnog sagledavanja sveta, života, a s tim u vezi i smisla života.
3. Na koji način se ova priča uklapa u moju "religiju", dakle u moje viđenje sveta, života i smisla života.

Elem, za početak bih izložio ideju za tu moju priču (čiji bi naslov bio "Mrtva priroda"), koju ću možda nekada zaista i napisati. Zasad evo ideje, skice - napokon sam je zapisao!




MRTVA PRIRODA


Moj pokojni deda-Jova (Jovan), rođen u jednom podzlatiborskom selu u godinama koje su prethodile izbijanju Prvog svetskog rata, bio je jedno od devetoro dece; imao je četiri brata i četiri sestre. Svi su oni bili stariji od njega, među njima i njegova sestra Desa (Desanka), rođena, ako sam dobro razumeo i obračunao, 1906. godine, ili tu negde. U ovoj priči pokušaću da ukratko predstavim njen život.

Ja Desu nažalost nikada nisam video. Sve što o njoj znam čuo sam od drugih ljudi: od dede, od majke, od tetaka i daljih rođaka. I sve to što sam od njih čuo ugrađeno je u ovu priču. Ponešto, što mi je usfalilo, sam i sam domislio, što će biti objašnjeno u komentaru ove priče, u narednom postu, u odeljku pod nazivom "Faktografska osnova priče Mrtva priroda". Ali sada bih se okrenuo Desi i njenom životu.

Kao što rekoh, Desa je rođena 1906. godine. Doživela je duboku starost, umrla je 1996. godine. Bila je istinski svedok vremena, svedok čitavog 20. stoleća. Zato bi njen život bilo zanimljivo posmatrati i sa nekog istorijskog i sociološkog aspetka. Ali ova priča time će se samo sporadično baviti. Glavna tema ove priče jesu oni aspekti Desinog života kroz koje se na najočigledniji način može ilustrovati ono što je univerzalno u životu svakog čoveka. Jer kao što svaki čovek ima svoju jedinstvenu životnu priču, tako su, s druge strane, sve životne priče unekoliko slične, a čitava istorija čovečanstva se, kao u onoj priči, može svesti u samo jednu rečenicu: Rađali su se, živeli i umirali. Ova priča, zajedno sa pratećim komentarom, pozabaviće se, na primeru Desinog života, tim trećim aspektom života svakog čoveka, odnosno postaviće jedno pitanje i pokušati da na njega da odgovor. Pomenuto pitanje, kojim se bave ova priča i njen komentar, glasi: Da li je smrt smisao života? No, da se napokon okrenemo Desi i njenom, gotovo celovekovnom, životu.

Dakle, rođena 1906, imala je 12 godina kada je, u novembru 1918, ostala bez oca. [Bez oca je ostala takoreći nesrećnim slučajem. Naime, krajem novembra 1918 u selo su se počeli vraćati preživeli seljani, srpski vojnici, koji su 1915. otišli preko Albanije na Krf, a zatim se našli na Solunskom frontu. Desin otac (ne samo Desin, nego svih njih devetoro), ranjen u jesen 1914. prilikom borbi na Drini, nakon čega je demobilisan, otišao je u seosku kafanu, da se raspita za svog najstarijeg sina i dvojicu braće. Tamo su mu, začuđeni što on za to još nije čuo, rekli da su svi oni poginuli, odnosno umrli, ko još u Albaniji, ko na Krfu (tj. ostrvu Vido - "plavoj grobnici"), ko na Solunskom frontu (valjda na Kajmakčalanu). Čuvši to, on se od muke napio (nije inače bio pijanica), a po zatvaranju kafane, krenuo peške kući. No, kako su sela u zapadnoj Srbiji razuđenog tipa, do kuće je trebalo da, po snegu, prepešači nekoliko kilometara. Onako pijan, međutim, okliznuo se i pao u jarak kraj puta, izgubivši svest. Našli su ga ujutru, smrznutog, i doveli kući. Dobio je upalu pluća, odnosno tzv. "galopirajuću tuberkulozu", i umro nakon pet dana.] Nakon smrti oca, "komandu" u kući preuzeo je najstariji brat (u stvari drugi po redu - jer najstariji je poginuo u Prvom svetskom ratu), koji je, kako mi je deda pričao, tražio od svoje braće i sestara, pa tako i od Dese, da pred njim stoje u stavu "mirno", kao u vojsci.

Desa to nije mogla trpeti. Čim joj se pružila prilika, tj. već sa nekih 13-14 godina, otišla je od kuće. Pobegla je u susedno selo, u kuću jednog momka. S početka joj je bilo lepo, bila je veoma mlada, tako da nisu od nje tražili da bilo šta radi (izuzev čuvanja ovaca). No, nakon par godina, kada su se počeli prema njoj ophoditi kao prema sluškinji, vratila se kući.

Nije se kući dugo zadržala. Bila je lepa, krupnih grudi, prirodna plavuša (svih devetoro imalo je plave oči, ali ona je bila i plavokosa). Sviđala se muškarcima. To što više nije bila "devojka", što je bila "polovnjača", nije predstavljalo prepreku. Osim toga, sada je imala i dovoljno godina, tako da se mogla regularno udati, umesto da mora da živi u divljem braku, kao sa prvim momkom. Međutim, nakon nekoliko godina, ponovo se vratila kući. Ovaj put ne svojom voljom. Oterali su je jer je bila nerotkinja, što je bio legitiman razlog za razvod braka. U stvari, kako se kasnije pokazalo, nije baš da nije mogla da rodi, nego nije želela.

Bilo kako bilo, sličan scenario ponavljao se još četiri puta. Udavala bi se, živela nekoliko godina sa mužem, bilo u priznatom, bilo u divljem braku, a zatim se, ne želevši da rađa, a niti da radi kao da je nečija sluškinja, vraćala kući. Mog dedu je bilo sramota zbog takvog njenog ponašanja. On je sa 15 godina otišao u vojnu školu, kasnije službovao širom Kraljevine, a samo bi povremeno, tokom godišnjeg odmora, svratio u svoje rodno selo. I tu bi ga seljaci, njegove Ere, naravno odmah podrugljivo pitali da li se Desa opet vratila...

Napokon, kao već zrela žena, udala se za čoveka, dosta starijeg od sebe, kojega je istinski zavolela, sa kojim je poželela da ima dete. Tako je i bilo. Rodila je sina. Bila je srećna.

No, ne za dugo. Jer ubrzo je usledio Aprilski rat, zatim i okupacija, uskoro i podela na četnike i partizane. Njen muž, kao dobrostojeći domaćin, našao se, prirodno, u četničkom taboru. Preživeo je rat, ali je posle rata, kao "narodni izdajnik", osuđen na robiju, u toku koje je ubrzo i umro.

Desa je ostala sama, sa malim detetom. Žigosana. Ne samo kao "kurva" (kako se o njoj govorilo još pre rata), već i kao "četnikuša", "žena narodnog izdajnika". I njeno dete, kada je krenulo u školu, takođe je nosilo žig deteta narodnog izdajnika.

Preživela je sve to. Uostalom, imanje joj je većim delom ostalo - oduzeli su joj, srećom, samo deo iznad zemljišnog maksimuma (mogli su joj i sve konfiskovati, jer to je bila imovina njenog muža - "narodnog izdajnika"). Nekako se snašla. A što joj je bilo najvažnije - nikoga nije morala da moli za pomoć.

Nije joj bilo lako. Samoj sa malim detetom. Ali najveću utehu u svoj toj muci pružalo joj je upravo njeno dete. Ono se uspešno nosilo sa žigom deteta čiji je otac robijaš, "državni neprijatelj", a majka "kurva". Bolele su ga takve reči njegovih školskih drugova. Ali nije im protivurečio, nije se oko toga svađao. Umesto da se raspravlja, potrudio se, kako mu je majka savetovala, da bude odličan učenik, a ubrzo i najbolji đak u razredu.

Krenuo je i u više razrede osnovne škole. Više nije imao jednog učitelja, koji je predavao sve predmete. Dobio je više novih nastavnika, između ostalog i nastavnicu crtanja (likovno obrazovanje). No to nije bila tek neka priučena nastavnica. U pitanju je bila žena koja je po obrazovanju bila akademski slikar, rođena u građanskoj (buržoaskoj) porodici. I njena porodica bila je žrtva "revolucionarne pravde" - otac joj je osuđen zbog "saradnje sa okupatorom", što je u stvari bio samo izgovor da bi mu se konfiskovala imovina. Njegova ćerka, akademski slikar, slobodni umetnik, morala se, da bi preživela, zaposliti kao nastavnik u školi. S obzirom na njeno obrazovanje, za očekivati bi bilo da je dobila posao profesora u nekoj gimnaziji. Međutim, zbog svojeg ideološki nepodobnog porekla, upućena je da radi kao običan nastavnik likovnog u seoskoj školi.

To je za Desinog sina bila srećna okolnost. Dobio je vrhunsku nastavnicu koja se potrudila da tu seosku decu u što većoj meri nauči tajnama likovne umetnosti, pre svega slikarstva. Sa oduševljenjem je o njoj pričao svojoj majci Desi, pokazivao joj svoje crteže olovkom, akvarele, slike rađene temperom (ulja na platnu, doduše, ipak nisu radili). Likovno je postalo njegov omiljeni predmet, premda je i iz drugih predmeta imao najviše ocene, ostavši i dalje najbolji učenik u razredu. A tim svojim oduševljenjem je i Desu zainteresovao za crtanje. I ona bi često stala kraj prozora, ili izašla pred kuću, i crtala: cveće ispred kuće, dvorište oko kuće, sa sve voćnjakom, zatim seoski put kojim su te raštrkane seoske kuće sa velikim okućnicama bile povezane, crtala je pašnjake i šume u daljini, iznad sela, u planini.

No, došao je kraj osnovnoj školi. Desa je, videvši da joj je sin odličan učenik, najbolji đak u školi, osećala obavezu da mu omogući da se i dalje školuje. Nije ga želela opteretiti seoskim životom, seljačkim radom, "između šljiva i niva". Uostalom, još ranije je morala prodati deo muževljevog imanja. Šta će njoj uopšte to imanje, šta će njenom sinu? Neka se on samo iškoluje pa će zaraditi već svoj hleb i na drugi način, i bez imanja i tegobnog seljačkog rada, praćenog večitim kalom, večitom borbom sa marvom, večitom strepnjom da li će godina biti rodna. Prodala je još jednu njivu, a njen sin je nastavio školovanje u užičkoj gimnaziji.

Ponovo je bio odličan učenik, doduše ne i najbolji u razredu. Ipak, i dalje je bio najbolji iz likovnog. Pomišljao je na to da postane slikar. Desa se složila sa time. Uostalom, pod negovim uticajem i sama je, iako je već bila u relativno poznim godinama, zavolela slikarstvo, i sama je gotovo svakodnevno pomalo crtala i slikala. Bila je spremna da rasproda čitavo imanje, samo da mu omogući da ode na studije slikarsta.

Ali sudbina nije tako htela. Desin sin nije se upisao na studije slikarstva. Nije čak uspeo ni da završi gimnaziju. Bila je jesen, padala je ledena kiša, kolovoz je bio klizav od poledice koja se na njemu pravila, vozaču kamiona u jednom momentu zadrhtala je ruka, kamion se zaneo i udario u autobus u kojem se Desin sin vraćao iz (Titovog) Užica, u kojem je pohađao gimnaziju, nazad u svoje selo. A Desa je ostala i bez sina...

Prvih godinu dana nakon sinovljeve pogibije nije mogla uzeti slikarsku četkicu u ruku. Pogledala bi samo sinovljev štafelaj, nežno ga pomilovala, nežno, beskrajno nežno, jedva ga dodirujući, a onda bi briznula u plač. U plač koji je trajao satima. Ponekad po celi dan i noć.

Nakon što bi se isplakala, otišla bi na sinovljev grob. Dala je da se sahrani odmah do rake u kojoj je bio sahranjen njegov otac, Desin poslednji muž. Volela je svog muža. Volela je svoga sina. Ali tu, na groblju, kraj drugih žena, koje su plakale, kukale i lelekale za svojim bližnjima, Desa bi se samo stisla, skupila usta, i ni suzu ne bi pustila. Nije čak nosila ni crninu - samo prvih četrdeset dana stalno, do šest meseci povremeno, a zatim je uopšte više nije nosila. Ali je prodala još jedan deo imanja i platila da se napravi lep spomenik. Doduše ništa veći od drugih spomenika, ništa impozantniji ili ekstravagantniji. Nije npr. angažovala vajara da izvaja kip njenog sina u prirodnoj veličini. Ne. Izvajao je samo reljefnu ploču od bakra, na kojoj se njen sin video s leđa, kako stoji za štafelajem i slika. A ko bi se primakao sasvim blizu, mogao je nazreti i šta je to njen sin slikao. Ne baš sasvim jasno ocrtavale su se konture vaze sa cvećem, kraj koje je stajala činija sa par jabuka, šljiva i oraha, ili bar nečega što je podećalo na to, nije se na reljefnoj bakarnoj ploči naravno moglo to baš sa sigurnošću ustanoviti.

Baš kao što ni ljudima sa strane nije bilo lako da sa sigurnošću utvrde koliko je nesrećna. Nije im dozvolila da je vide uplakanu. Iako je ridala svakodnevno. Ali samo u svojoj kući, zaštićena u svoja četiri zida, sklupčana kraj sinovljevog štafelaja kao kraj kakvog raspeća. Jedino se po boji njene kose moglo donekle naslutiti i njeno psihičko stanje. Naime, njena plava kosa, u kojoj se pre sinovljeve pogibije tek ponegde nazirao poneki pramenčić sede kose, za nepunu godinu dana primetno je obelela.

Ipak, kažu da vreme leči sve. A da su oči (a ne boja kose) ogledalo duše. Naime, pažljivi posmatrač mogao je zapaziti da su, nakon sinovljeve smrti, Desine krupne plave oči nekako pomodrele, a i da su, isprane litrama i litrama suza, sasvim izgubile sjaj. Međutim, jednog prolećnog dana, nepunu godinu i po dana nakon sinovljeve pogibije, u Desinim, sada već modroplavim očima, kao da se pojavio neki novi sjaj, njena dva oka zasijaše kao dva plava safira. A Desa se ponovo prihvati kista.

Ali ne u onoj istoj kući, u kojoj je živela sve te godine, od svoje poslednje udaje. Ne u kući od čijih je stanara samo još ona bila u životu... Nije mogla više ostati u toj kući. A nije mogla više ni gledati ljude, ne samo iz tog sela. Jer za sve ljude koje je od svoje mladosti sretala, uz par izuzetaka, no već počivših, ona je oduvek bila i ostala samo "ona kurvetina" - iako su joj doduše samo retki to govorili otvoreno, u lice. Odlučila je da ode nekuda gde više neće svakoga dana morati da viđa ljude. Njen pokojni suprug imao je jednu kućicu, gore u katunu, u planini, na Zlatiboru, na čijim obroncima su se pružali prostrani pašnjaci, na kojima su preko leta napasali stoku. To je bila čobanska kućica, takoreći obična bačija, pogodna, u najboljem slučaju, za život preko leta, ali nikako ne i u surovim zimskim uslovima. Desa je zato prodala sve do poslednje njive, dole u selu, i od dobijenih para preuredila i proširila tu kućicu. Jer odlučila je da se preseli u tu kućicu, za trajno.

To je i učinila. Imala je baštu u kojoj je gajila povrće, tek koliko je njoj samoj potrebno, čuvala je par krava, od čijeg je mleka pravila sir i kajmak, koje je i prodavala, imala je i stado ovaca, povremeno bi prodala pokojeg brava, nekako se snalazila. Kuću u selu ostavila je jednom rođaku koji joj je pomagao. Pomagali su joj i drugi dobri ljudi, pomoć bi prihvatila, ali je sama nikada nije tražila. I nikada se više nije vratila u selo. Odlazila bi tamo povremeno, kad je imala kakva posla, obilazila je muževljev i sinovljev grob (ali ne za Zadušnice i druge verske praznike, kada su dolazili drugi ljudi, koje nije želela sretati), no uveče bi se uvek vraćala gore u svoju kućicu, izgovarajući se time da mora da namiri stoku.

Veći deo dana bio joj je ispunjen raznim svakodnevnim poslovima, borbom za golo preživljavanje. Kad bi joj ipak ostao poneki slobodan trenutak, stajala bi za sinovljevim štafelajem, koji je bila prenela iz one kuće u selu. Stajala je za sinovljevim štafelajem, ali više nije plakala. Njene modroplave oči sjajile su se kao da su sačinjene od nekakvog dragog kamena. U ruci je držala slikarsku četkicu. Na stolu ispred štafelaja stajala je vaza sa cvećem, kraj nje činija sa par jabuka, šljiva i oraha. To prvo leto naslikala je samo tu jednu sliku.

Došla je zima, a sa njom i više slobodnog vremena. Posvuda oko njene kućice belelo se od snega. Slikala je svoju baštu, koja je sada bila prekrivena snegom. Slikala je snežne pašnjake, na kojima je prethodno leto napasala stoku. Slikala je i poneku voćku iz dvorišta, kao i drugo listopadno drveće, koje se, izmešano sa zimzelenim, moglo videti u obližnjem šumarku. Tim stablima je još najesen pootpadalo lišće, a sada je i vetar razvejao sneg sa njihovih golih grana. Naravno, dolaskom proleća sneg se počeo ubrzano rastapati. Na mestima na kojima je bio ugažen nije više ni bio beo već nekako smeđ, boje blata. Desa je napravila i par slika takvog, blatnjavog, snega. Takođe, sačinila je još jednu sliku onog cveća u vazi, i činije sa voćem, sa onog stola ispred štafelaja. Cveće je sada, naravno, bilo sasvim uvelo, jabuke gnjile, šljive pretvorene u belu plesan, samo je još orah zadržao donekle svoj pređašnji izgled, mada je i on bio mestimično prekriven crnom buđi.

Kada se sneg sasvim otopio, prestala je slikati. To leto nije naslikala nijednu sliku. Samo je skicirala. Pravila je skice, crtkala sve što oko sebe vidi. Pašnjake sa prelepom, sočnom zelenom travom. Cvetom posute grane listopadnog drveća. Krave i ovce na ispaši. Cveće koje je gajila u dvorištu, ispred kuće. Sve su to bili lepi crteži. Jer priroda je lepa. Priroda je živa.

Došla je i jesen. Jednogodišnje cveće u njenom dvorištu uvelo je. Počupala ga je, ali ga je, prethodno, ovekovečila, tako uvelog, na jednoj slici. Počupano cveće bacila je na bunjište. Nekoliko narednih dana padala je kiša. Kada je kiša stala, prenela je štafelaj do bunjišta. Slikala je bunjište, slikala je cveće, već prethodno uvelo, koje se sada, zajedno sa ostalim tu bačenim đubretom, pretvaralo u trulež.

Ponovo je došla zima. Te zime Desa je naslikala samo jednu sliku. Naime, prethodne jeseni bila je prodala jednog brava. Skicirala ga je, zaklanog. U toku zime je na osnovu te skice naslikala sliku. Ništa više nije naslikala. Samo je svakoga dana gledala svoje letošnje skice.

Narednog leta ponovo nije ništa naslikala. Samo je, isto kao prošlog leta, posmatrala i skicirala. Držala je skice koje je napravila prethodnog leta i pravila nove, drugačije, skice.

Ni naredne zime nije ništa naslikala. U stvari, pokušala je da naslika jednu sliku, jedan portret, ali nikako nije uspevala. Mislila je da je stvar u tome što nema dovoljno iskustva u slikanju portreta. Naredne godine zato je često odlazila do sela, razgovarala sa ljudima, pravila skice ljudskih lica. U zimu je na osnovu tih skica napravila portrete tih ljudi. Te portrete je sledećeg leta prodala ili poklonila. Naredne zime naslikala je još par portreta. Pokušala je da naslika i onaj portret koji, dve godine ranije, nije uspela da naslika. Ponovo nije uspevala. Čim bi prinela četkicu, ruka bi joj zadrhtala, oči se ovlažile. Jednostavno, nije mogla.

Zarekla se da neće naslikati više nijednu sliku, sve dok ne uspe da naslika tu jednu za kojom toliko žudi. Zato narednih godina uopšte nije slikala. Samo bi napravila poneku skicu. Ali je počela da ide u crkvu. Kumila je i molila Boga da joj da snage da naslika i tu sliku, jednu jedinu koju nikako nije mogla naslikati. Bog je međutim ostao nem na njene vapaje. Godinama. Samo je rabošio po njenom licu, obeleo i poslednju vlas njene nekada plave kose. A onda joj je, na svoj način, ispunio molbu.

Stajala je kraj štafelaja. Oči su joj ponovo bile vlažne, kao i kada je prvi put pokušala da naslika tu sliku, taj portret svoga sina. Ali ovaj put se nije opirala suzama, pustila je da suze poteku. Klekla je ispod štafelaja kao ispod raspeća i počela da rida. Ležala je, sklupčana, i ječala, zatim još dugo, dugo, jecala. Čitav dan, čitavu noć, do pola sledećeg dana. Stoka u štali je podivljala, nenahranjena, nenapojena. Napokon se trgla, pridigla, namirila stoku. Onda je legla u krevet. Zaspala plačući.

Ali sledećeg dana naslikala je taj portret. Naslikala je portret svoga sina. Ali ne onakvog kakvog ga je pamtila iz vremena dok je, srećan, stajao i slikao za tim štafelajem, a što je molila Boga da joj omogući. Ne. Naslikala ga je onakvog kakav je izgledao u tom momentu, otprilike deceniju i po nakon svoje smrti...

Onda je, u znak zahvalnosti Bogu, što je ipak uslišio njenu molbu i omogućio joj da naslika toliko željenu sliku, naslikala i portret Boga, onog čike sa dugom prosedom bradom što sedi gore u oblacima. Ostavljala je četkicom crvene brazgotine po njegovom licu, kao da ga nožem para. Iskopala mu je oči, odsekla nos, rasekla usne, iščupala jezik. A onda je i bukvalno uzela nož i isekla sliku na komade. Iseckane parčiće slike bacila je na bunjište. Nešto manje jeda pokazala je prema Božijim anđelima. Samo im je slomila krila.

Nije joj posle toga bilo lakše. I dalje je plakala. Ali njene oči nisu izbledele. Štaviše, dobile su još jači sjaj. A onda je ponovo počela da slika. Da one svoje skice, koje je pravila prethodnih desetak godina, pretvara u slike.

Počela je prvo od onih najstarijih skica, koje je napravila u prvih par godina od kako je napustila selo i došla da živi u planini. Gledala je u svoje skice pašnjaka obraslih sočnom zelenom travom. Slikala je iste te pašnjake, ali onako kako izgledaju u pozno leto, dakle obrasle kratkom, žutom, sasušenom, travicom, preostalom iza otkosa, dok se gde-gde mogao videti pokoji plast sena. Jednom reči: seoska idila. Baš kao i njene slike zimske idile – u sneg ušuškane planinske kuće, iz čijih se dimnjaka veselo izvija topao dim; ove slike nastale su na osnovu njenih ranijih prolećnih skica cvetom posutih grana drveća, drveća koje je u međuvremenu posečeno, posluživši za ogrev. Gledala je i druge svoje skice, npr. goveda i ovce na ispaši. Te skice behu tako živopisno urađene da dok biste ih gledali, činilo bi vam se kao da čujete muk goveda, nežno meketanje jaganjaca. Zato pak slike nastale iz tih skica bejahu pravi gurmanski doživljaj: dok biste ih gledali kao da se osećao miris vruće jagnjetine, mada ni slika vola na ražnju nije bila za zanemarivanje.

Bilo je na njenim slikama i drugačijih vrsta pastoralnih gurmanluka. Na primer, ona slika vuka kako se zadovoljno oblizuje, sa razjapljenim čeljustima, dok pod njim, u lokvi krvi, leži raskomadano telo ovce koju je maločas zaklao. Pa naredna njena slika - već usirena krv pod raskomadanim ostacima tela zaklane ovce, oko kojih neumorno gamižu hiljade i hiljade mrava, a iznad kojih zuje rojevi lepljivih muva. Konačno, na trećoj slici, od čitave ovce ostale su samo kosti, isprane kišama, isušene letnjim žegama.

Nakon tog ciklusa pastoralne idile, okrenula se slikanju portreta. Ranije ih je već bila načinila; te slike je ispoklanjala ili prodala. Sada je, na osnovu istih skica pomoću kojih je načinila one originalne portrete, slikala nove portrete istih ljudi, istih lica. Ali ovaj put je, poput Boga, rabošila po tim licima - produbljivala postojeće, dodavala nove bora. Oči im je slikala ili sklopljene, ili nekako ukočene, staklastog poleda. A po levoj i desnoj strani svake od slika jasno su se mogle videti drvene ivice mrtvačkog kovčega. No, to je bila samo početna slika za svako od lica. Na narednim slikama prikazivala je ta ista lica u različitim fazama raspadanja – ucrvljala, istrulela, ogoljena do kostiju lobanje, smrvljena i pretvorena u prah.

Slikala je i školski autobus, koji je prevozio đake na ekskurziju. Sa leve strane sav ulubljen, od siline udarca bio se prevrnuo na desnu stranu. Na sve su strane bili komadići polomljenog stakla, delovi limarije i motora. Sa zadnje strane autobusa kuljao je gust crni dim. Na drugoj slici su, poređani jedan do drugog u nizu, ležali beli mrtvački sanduci.

Vatra. Na jednoj slici. Plamen. Na drugoj slici. Oganj. Na trećoj. Požar. Na svakoj slici. Sve je bilo u plamenu. Goreli su pašnjaci. Gorele su šume. Gorele su kuće. Gorela su sela. Goreli su gradovi. Na njenim slikama celi je svet bio u požaru. Posvuda je kuljao dim. A kada se razišao, ostalo je zgarište. Sve je bilo crno, ugljenisano. Čitav svet je bio jedno veliko zgarište.

Ali u njoj je još uvek plamteo plamen. Iako na izdisaju, sva ispresecana horizontalnim i vertikalnim borama, po čitavom telu isflekana ružnim smeđikastim pegama, opuzdrale kože koja je visila sa maltene svakog dela njenog tela, u njenim očima se i dalje video žar. Ali one su se caklile nekim čudnovatim sjajem. A i boja njenih očiju se promenila. One više nisu bile modroplave. Vremenom kao da su posvetlele, kao da im se vratila boja iz mladosti. No taj sjaj kojim su se caklile, bio je kao sjaj nekog plamena, ali hladnog plamena, sjaj vatre koja više ne greje, žar ognja koji to više nije.

Zato je na njenim slikama bilo vrelije nego ikad. Odasvud je iz zemljine unutrašnjosti kuljala vrela lava, kao da se čitava površina Zemlje pretvorila u jedan ogroman vulkan. Sve kopno bilo je prekriveno užarenom lavom, voda u okeanima je ključala. Izgledalo je kao da se raspukla čitava zemljina kora, kroz pukotine je izbijala užarena magma. Na kraju, kada se sve smirilo i ohladilo, čitava površina Zemlje bila je pretvorena u okamenjenu lavu.

Desa je usmerila svoj pogled ka nebu. I Mesec se raspukao, makar na njenim slikama. Sunce je eksplodiralo. Zvezde su se gasile i pretvarale u zvezde-padalice. I sama Zemlja se raspadala. Čitav se svet razbio u parčiće, odlamali su se i padali delovi nebeskog svoda, čitava vasiona raspadala se u paramparčad.

A Desu su našli na podu, kraj štafelaja. Umrla je od moždane kapi.

Njene slike prebačene su u Muzej naivne umetnosti u Jagodini. Smeštene su u depo u suterenu Muzeja. Međutim, prilikom velikog nevremena praćenog provalom oblaka, u julu 1997, suteren muzeja je poplavljen. Poplavljene su i Desine slike. Voda je potopila i uništila čitav njen imaginarni svet.

Sačuvana je samo poslednja njena slika. Na štafelaju, koji je ostao u onoj njenoj kući u planini.

Ta slika govorila je koliko i sve njene ostale slike zajedno. Na toj slici bilo je naslikano sve, krajnji smisao, krajnja destinacija sveg života, sveg materijalnog.

Jer na toj slici nije bilo naslikano ništa.

( kraj )

Komentar ove priče dat je u narednom postu.

[Mariška]

KOMENTAR PRIČE "MRTVA PRIRODA"

U prethodnom postu predstavio sam ideju, skicu, za priču "Mrtva priroda". U ovom postu izložio bih komentar te priče, u okviru kojeg bih objasnio, ili bar pokušao da objasnim, način na koji se, po mojem viđenju, ova priča uklapa u temu "Smisao života".

Ali prvo bih izneo neke faktografske podatke o ovoj priči, odnosno o Desi, glavnom liku ove priče.


1. FAKTOGRAFSKA OSNOVA PRIČE "MRTVA PRIRODA"

Izuzev onoga što je moja izmišljotina, praktično sve ostalo što je o Desi napisano u ovoj priči jeste manje ili više tačno (manje ili više tačno u zavisnosti od toga koliko je pouzdan svaki od različitih parčića priče koje sam o njoj dobijao iz raznih izvora u familiji). A ono što je lično moja izmišljotina i što verujem da nije tačno, jesu sva ona dešavanja u vezi sa samim naslovom priče, dakle "mrtvom prirodom", odnosno, u širem smislu, sa slikarstvom.

Naime, Desa jeste bila sestra moga dede, jedna od njih devetoro dece, braće i sestara. Ona jeste živela nekih 90 godina, umrla je, kako 1997. čuh od jednog daljeg rođaka, 1996. godine. Zaista je ostala bez oca 1918. godine, po završetku prvog svetskog rata, i zaista je nakon toga otišla od kuće, čim joj se pružila prilika, i udavala se pet-šest, ili koliko već, puta, što u to doba nije bilo uopšte uobičajeno, i zbog čega su je ogovarali i nazivali „kurvom“. I zaista je bila lepa, krupnih grudi, prirodna plavuša. I zaista je tek u braku sa poslednjim mužem, koji je bio dosta stariji od nje, napokon rodila, rodila je sina. I taj njen sin je zaista poginuo u saobraćajnoj nesreći, i to kada je imao nekih dvadesetak godina. I ona je nakon toga zaista otišla u planinu, na Zlatibor, i do kraja života živela u čobanskoj kućici, ne želeći da viđa ljude i razgovara sa njima. Kada su joj rekli da je umro moj deda, a njen rođeni brat, samo je, kažu, odmahnula rukom i rekla: "Ako je." Bila je neobična žena, ponosita, no pre svega nesrećna. I onda sam ja došao na svirepu ideju da njenu nesreću još i udvostručim. A na tu ideju navela me je još jedna stvar koja se zaista dogodila, a to je poplava u depou u suterenu Muzeja naivne umetnosti u Jagodini, negde u julu 1997. godine.

Naime, Galateja reče u nekoj od tema: "Platon kaže nešto tipa da postoje oni trudni u utrobi (rađaju, odgajaju dete) i trudni u duši (posvećeni su nekim drugim delatnostima)." (Platon: "Gozba", šesta beseda: Diotima - Sokrat; a to se možda spominje još i u nekim drugim Platonovim delima, nebitno) E sad, u stvarnom životu Desa je bila od one prve vrste, bila je trudna u utrobi, rodila je i odgojila dete, i onda je imala tu nesreću da ga izgubi, da izgubi ono najdragocenije, ono što je najviše volela, ono što je davalo smisao njenome životu.

Nisam se mnogo čudio što je nakon toga otišla da živi sama, u planini. Ali me je kopkalo šta je sve to vreme tamo radila. Poplava u Muzeju naivne umetnosti u Jagodini dala mi je ideju da je Desa možda sve te godine zapravo slikala. Da je, ostavši bez poroda u utrobi, postala trudna u duši (posvećena nekim drugim delatnostima, konkretno: slikarstvu). Da je, sa svojim nordijski plavim kosom i očima, u svojim slikama stvarala neki imaginarni svet. Ali baš kao u Ragnaroku, iz nordijske mitologije, prilikom kojeg čitav svet nestaje potopljen vodom, voda je potopila i uništila celokupan Desin imaginarni svet.

Kopkalo me je, naravno, i šta bi mogla biti sadržina Desinog imaginarnog sveta. Upravo nekako u to vreme, 1997. godine, pročitao sam bio pripovetku "Enciklopedija mrtvih" od Danila Kiša. U toj Kišovoj pripovetki pripovedačica je govorila o svom ocu, koji je, godinama pred smrt, opsesivno slikao cvetne motive. Počeo je da ih slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Oblik cvetnih motiva menjao se u skladu sa razvojem bolesti. A na kraju pripovetke opisan je i osnovni cvetni motiv, koji je izgledao upravo kao sarkom u njegovoj utrobi, sarkom koji je već bio zahvatio vitalne organe, nakon čega je ubrzo i umro. Ta Kišova pripovetka dala mi je ideju da je Desa možda u svojim slikama na neki posredan način opisivala tok svojeg postepenog psihičkog i fizičkog propadanja, i, napokon, smrti.

Razmišljao sam šta bi mogla biti tema njenih slika, a imajući u vidu traumatičnost iskustva kroz koje je bila prošla. I onda sam, krajem februara 1998, pročitao u novinama prikaz o prvoj samostalnoj izložbi Sibile Petenji, tada studentkinje treće godine na odseku grafike. Postavka je obuhvatala dvadesetak crteža, kolaža i ansamblaža, na kojima su bile predstavljene automobilske olupine i groblja starih, odbačenih kola. Kako reče, zainteresovale su je upravo te odbačene, uništene, stare stvari koje su nekad ranije imale neki svoj život. A ja sam, još pre nego što sam posetio njenu izložbu, već imao u glavi osnovni koncept priče "Mrtva priroda".

Dakle, kako već rekoh sve u vezi sa "mrtvom prirodom" i slikarstvom u Desinom životu moja je izmišljotina. Tome je podređena bila i istina o sudbini Desinog poslednjeg muža, sa kojim je imala sina. Naime, uopšte nemam podataka da je on bio četnik, pa da je posle rata osuđen na robiju u toku koje je i umro. To sam napisao tek koliko da Desi, pored te anateme "kurve", dodam još i onu da je "četnikuša", "žena narodnog izdajnika" itd., a njeno dete da je "dete narodnog izdajnika". Najverovatnije da Desin muž, kao već čovek u godinama, nije bio ni u četnicima ni u partizanima. Isto tako, nemam nikakvih podataka ni da je Desin sin imao slikarskog talenta, pa da je samo trebalo da se pojavi neka dobra nastavnica likovnog koja bi taj talenat prepoznala. Dakle, i njegov slikarski talenat, i ona nastavnica likovnog, moja su fikcija. Kao i to da je pohađao užičku gimnaziju, a da se spremao da upiše studije slikarstva. Nikakvih podataka o tome nemam, ne znam koju je srednju školu završio, ako je uopšte i pohađao neku srednju školu, znam samo da je poginuo kada je imao dvadesetak godina. Naravno, najveća izmišljotina su Desine slike. Koliko znam, ona nikakve slike nije slikala, tako da posle njene smrti nikakve slike nisu mogle ni biti predate Muzeju naivne umetnosti u Jagodini. A ta poplava u muzeju, koja se zaista desila, poslužila je samo mojoj paklenoj nameri da udvostručim Desinu nesreću: nakon što je izgubila porod koji je rodila u utrobi (svog sina), izgubila je i "porod" koji je rodila u duši (svoje slike).

Elem, osnovni koncept ove priče nastao je u mojoj glavi još negde u martu 1998. godine. Ali tek ovih dana sam je zapisao. To je u vezi sa poslednjim delom rečenice Sibile Petenji, koju su, kako reče "zainteresovale upravo te odbačene, uništene, stare stvari koje su nekad ranije imale neki svoj život i uvek su je asocirale na nešto novo." Mene nažalost moja priča "Mrtva priroda" nije asocirala ni na šta novo, nisam u njoj video nikakav smisao dublji od ništavila i smrti. Nisam u njoj video nikakav novi život, nije me asocirala ni na šta novo. Zato je sve do skora nisam ni zapisao.

Izgleda je, na nesreću, trebalo da se desi još zla, još smrti, pa da u ovoj mojoj priči sagledam i neki dublji i dalji smisao.


2. OSNOVI NEKE MOJE "RELIGIOZNOSTI"

Iako sam kao mali, sa dve godine, kršten u pravoslavnoj veri, iako sam u jednom periodu svog života išao u crkvu, postio, pričešćivao se itd., ja zapravo nikada nisam bio vernik. Moje istinsko religijsko osećanje rodilo se 14. aprila 2009. godine. Tog dana počeo sam da verujem u Boga, u njegovu dobrotu, a s tim u vezi i u reinkarnaciju. Pre tog dana nisam verovao u reinkarnaciju. Imao sam možda poneki tračak nade da smrt ipak nije kraj, ali sam u osnovi mislio da nema ničega nakon smrti. U suštini nisam verovao ni u Boga. Možda je to bilo dobro. Jer do 14. aprila 2009. još uvek nisam doživeo nijedan tako veliki šok, koji bi me naterao da poverujem.

A sve je zapravo počelo 12. aprila 2009. na tzv. Cveti, kada sam po prvi put primetio koliko je priroda lepa, iako je, i ma koliko je, ljudi naružuju. Naime, bio sam sa planinarima, pešačili smo niz čarobno lep pašnjak, svega pedesetak metara širok, no poprilično dugačak - pružao se, duž jednog potoka, u dužini od više kilometara. S vremena na vreme, međutim, moglo se jasno primetiti kako je trava sa pašnjaka oguljena, u trakama, verovatno za potrebe nekog tepih-travnjaka. Svejedno, meni je taj pašnjak bio predivan, čaroban, božanski lep. No jedan od razloga što sam baš tada primetio lepotu prirode verovatno je bilo i to što je u to vreme najbolja prijateljica moje sestre, inače meni veoma draga osoba, već dve nedelje ležala u komi, nakon saobraćajne nesreće. Na našem pešačenju obišli smo i dva manastira, ja sam zapalio sveće i po prvi put u životu se iz dubine duše pomolio za nečiji (njen) život. A dok smo potom šetali tim pašnjakom nekako kao da sam u njemu, tako nagrđenom od strane neodgovornih ljudi, video, ako mogu tako da kažem, kao neko ogledalo njene duše. Ožiljke koje sam video na pašnjaku, doživeo sam kao ožiljke na njenoj duši. A lepotu samog pašnjaka, ožiljcima uprkos, kao lepotu, čistotu, njene duše. Na neki način kao da sam u vazduhu osećao prisustvo njene duše. A takođe i Božije prisustvo. Jer u tim momentima njen život bukvalno je visio o koncu - zavisio je od Božije volje. Lekari nisu mogli više ništa da pomognu.

Dva dana kasnije, Bog je odlučio da je uzme k sebi. I sada mi naviru suze, dok ovo pišem, kada se toga setim... Nisam mogao da prihvatim njenu smrt. Pred očima mi je bio taj pašnjak, pred očima mi je bila lepota prirode, te Božije bašte, i jednostavno nisam mogao da poverujem da neko ko je stvorio takvu lepotu može da bude toliko surov, da uzme život osobe koja jedva da je zakoračila u život, koja je imala toliko neispunjenih životnih želja... I onda sam počeo da verujem u reinkarnaciju. Naprosto nisam mogao da poverujem, i ni dalje ne verujem, da je smrt zaista kraj. Naravno, dok sam ranije, od instruktora joge i na nekim joga-seminarima, slušao o reinkarnaciji, to je za mene bila intelektualno simpatična priča, u koju međutim nisam poverovao. Poverovao sam tek kada sam se suočio sa ovako žestokim bolom.

Svakako, dopuštam da možda nisam u pravu. Moguće je da je moja vera samo odbrambeni mehanizam. Moj blizak prijatelj, inače ateist, drži se neke Frojdove teorije (osim što je ateist, moj prijatelj je i "frojdovac") po kojoj kao što u (patrijarhalnoj) porodici deca imaju figuru oca zaštitnika, tako kada deca porastu i postanu ljudi ulogu oca zaštitnika preuzima Bog. Što će reći da, po mišljenju mog prijatelja, vera u Boga predstavlja vid psihološki regresivnog ponašanja.

Ne znam, možda je moj prijatelj u pravu. Ja znam da intelektualno mogu da ne verujem u Boga, da ne verujem u dušu, da ne verujem u reinkarnaciju. Ali kada emocionalno pokušam da ne verujem, to se završi mrtvom prirodom.

Pisao sam već o ovome na temi Bog??. Loni je odmah odgovorio jednim svojim izvanredno dobrim tekstom iz kojeg mi se naročito svidela sledeća metafora: "Budisti ne veruju u boga, ali veruju u kosmičku pravdu, koja funkcioniše kao nezavisan proces. Takav da se može uporediti s prostim izjednačavanjem talasa u moru. Ako talas simboliše zlo, tu je more, koje ga spušta i izjednačava s ostatkom vode."

Ja ne verujem u kosmičku pravdu. Ja verujem u kosmičku dobrotu. Bilo Boga ili ne, verujem u to da je čitava vasiona sazdana na dobru, na razumevanju i saosećanju, na opraštanju i davanju nove šanse. Verujem u more dobra, u kojem je zlo samo poneki talas na površini.


3. KAKO SE PRIČA "MRTVA PRIRODA" UKLAPA U MOJA "RELIGIJSKA OSEĆANjA"?

Kao što rekoh, verujem da je čitava vasiona sazdana na dobru, na razumevanju i saosećanju, na praštanju i davanju nove šanse. Verujem da ako nešto od svojih istinskih životnih želja i snova ne uspemo da ostvarimo za života, da ćemo dobiti novu šansu, novo telo i novi život. Da li će nam novu šansu dati Bog, ili ćemo je dobiti zato što je reinkarnacija jedan od osnovnih principa na kojima je sazdana vasiona, to ne znam, ali znam da ćemo je dobiti. Verujem da je, ako postoji, Bog dobar, a ako pak ne postoji, da je dobrota u osnovi sveukupnog postojanja.

Verujem da zlo nema egzistenciju samo po sebi, da je ono samo talas na površini mora dobrote. Talas koji nam omogućava da sagledamo naše istinske ciljeve, istinske vrednosti, slično stražaru iz one priče "Videti kraj na početku", koju nam je poslala pthalo. Mislim da je i Desa baš kao taj stražar - prvo sa svojim morbidnim slikama, a zatim sa njihovom uništenjem u onoj poplavi u muzeju.

Jer ona nam time ukazuje na prolaznost, na propadljivost, na smrt, kao na jedinu izvesnost sveta materije. Postavlja nam pitanje da li je vredno žaliti za bilo čime što smo propustili u životu u ovom materijalnom svetu, kad je sve ono što smo mogli postići, a nismo, tako propadljivo, tako efemerno? Da li vredi žaliti za bilo čime, i da li čak uopšte vredi žudeti za novim životom, novom prilikom?

Ako umremo željni života, željni ovozemaljskih radosti, verujem da ćemo dobiti novi život, novu priliku da ih iskusimo. Ali da li vredi žudeti za ovozemaljskim, bilo materijalnim, bilo duhovnim, vrednostima? Da li tražiti smisao života u "trudu", bilo da smo trudni "u utrobi", bilo "u duši"? Ili je smisao života u besmislu, odnosno u samom životu, u prostom življenju? Jer ako ne doživimo ono čemu smo se nadali, ili ako izgubimo ono što smo voleli, da, biće nam teško, ali "život ide dalje". I nakon smrti.

Da li će taj novi život biti život u materijalnom svetu, ili pak život u nekakvoj duhovnoj dimenziji, možda i nije od nekog značaja. Šta god da je, kakav god da je, u svetu materijalnog ili u svetu duhovnog, srećan ili nesrećan, život je život. A smisao života je upravo u životu, u osećanju, u življenju prema osećanju, u slušanju glasa sopstvenog srca, u praćenju putokaza na koje nam glas našeg srca ukazuje, u putovanju ka ostvarenju naših ideala, pa makar ih nikad ne ostvarili. Jer "ideali su samo putokazi, a ne ciljevi". Ali smisao života je u neodustajanju od sopstvenih ideala, u osećanju sopstvenih osećanja, a ne u njihovom gušenju, pa ma kako prijatna ili neprijatna ona bila.

A moje osećanje jeste da je dobro u osnovi svega, i materijalnog i duhovnog, da je dobro svako osećanje, prijatno ili neprijatno, koje u životu osetimo, da je smisao života prebivati u svojim osećanjima, da je smisao života prebivati u dobru.

[svejedno]

Zju. Procitam sve kasnije, umoran sam, a interesuje me

Ja sam obrazlozio svoje vidjenje toga btw, par strana pre.

[Mage]

Ehhh... pročitao sam i priču i obrazloženje

Moram ti reći da mi se priča strašno svidela. Jako si to lepo opisao i dočarao Možda i bude neki umetnik od tebe

Isto mi se sviđa kako si opisao svoju religioznost jer sam stekao utisak da tako zaista osećaš i u srcu (što jako malo takozvanih vernika oseća). Interesantno je i da si napisao kako možda i nisi u pravu i kako je sve to možda samo mehinazam odbrane

[LeDeNa_]

Originally posted by SvakiMarkoRadiNaopako

Moje viđenje smisla života nameravam da izložim u dva posta. U prvom bih predstavio ideju za jednu priču koja mi se već više od deset godina mota po glavi, ali je sve do sada nisam zapisao. Nisam je zapisao jer me je isuviše mrzelo da sednem za računar, skoncentrišem se i zapišem je. Ta moja mrzovolja poticala je iz moje nemogućnosti da u toj priči vidim ikakvu dublju poruku, ikakav dublji smisao. A onda sam tu nekakvu poruku ipak sagledao i napokon zapisao tu moju priču, odnosno ideju za priču, pravilnije rečeno.

U drugom postu nameravam da razjasnim tri stvari:
1. Faktografsku osnovu priče - šta je u njoj stvarno, a šta izmišljeno.
2. Osnovna načela neke moje religioznosti, mog ličnog sagledavanja sveta, života, a s tim u vezi i smisla života.
3. Na koji način se ova priča uklapa u moju "religiju", dakle u moje viđenje sveta, života i smisla života.

Elem, za početak bih izložio ideju za tu moju priču (čiji bi naslov bio "Mrtva priroda"), koju ću možda nekada zaista i napisati. Zasad evo ideje, skice - napokon sam je zapisao!




MRTVA PRIRODA


Moj pokojni deda-Jova (Jovan), rođen u jednom podzlatiborskom selu u godinama koje su prethodile izbijanju Prvog svetskog rata, bio je jedno od devetoro dece; imao je četiri brata i četiri sestre. Svi su oni bili stariji od njega, među njima i njegova sestra Desa (Desanka), rođena, ako sam dobro razumeo i obračunao, 1906. godine, ili tu negde. U ovoj priči pokušaću da ukratko predstavim njen život.

Ja Desu nažalost nikada nisam video. Sve što o njoj znam čuo sam od drugih ljudi: od dede, od majke, od tetaka i daljih rođaka. I sve to što sam od njih čuo ugrađeno je u ovu priču. Ponešto, što mi je usfalilo, sam i sam domislio, što će biti objašnjeno u komentaru ove priče, u narednom postu, u odeljku pod nazivom "Faktografska osnova priče Mrtva priroda". Ali sada bih se okrenuo Desi i njenom životu.

Kao što rekoh, Desa je rođena 1906. godine. Doživela je duboku starost, umrla je 1996. godine. Bila je istinski svedok vremena, svedok čitavog 20. stoleća. Zato bi njen život bilo zanimljivo posmatrati i sa nekog istorijskog i sociološkog aspetka. Ali ova priča time će se samo sporadično baviti. Glavna tema ove priče jesu oni aspekti Desinog života kroz koje se na najočigledniji način može ilustrovati ono što je univerzalno u životu svakog čoveka. Jer kao što svaki čovek ima svoju jedinstvenu životnu priču, tako su, s druge strane, sve životne priče unekoliko slične, a čitava istorija čovečanstva se, kao u onoj priči, može svesti u samo jednu rečenicu: Rađali su se, živeli i umirali. Ova priča, zajedno sa pratećim komentarom, pozabaviće se, na primeru Desinog života, tim trećim aspektom života svakog čoveka, odnosno postaviće jedno pitanje i pokušati da na njega da odgovor. Pomenuto pitanje, kojim se bave ova priča i njen komentar, glasi: Da li je smrt smisao života? No, da se napokon okrenemo Desi i njenom, gotovo celovekovnom, životu.

Dakle, rođena 1906, imala je 12 godina kada je, u novembru 1918, ostala bez oca. [Bez oca je ostala takoreći nesrećnim slučajem. Naime, krajem novembra 1918 u selo su se počeli vraćati preživeli seljani, srpski vojnici, koji su 1915. otišli preko Albanije na Krf, a zatim se našli na Solunskom frontu. Desin otac (ne samo Desin, nego svih njih devetoro), ranjen u jesen 1914. prilikom borbi na Drini, nakon čega je demobilisan, otišao je u seosku kafanu, da se raspita za svog najstarijeg sina i dvojicu braće. Tamo su mu, začuđeni što on za to još nije čuo, rekli da su svi oni poginuli, odnosno umrli, ko još u Albaniji, ko na Krfu (tj. ostrvu Vido - "plavoj grobnici"), ko na Solunskom frontu (valjda na Kajmakčalanu). Čuvši to, on se od muke napio (nije inače bio pijanica), a po zatvaranju kafane, krenuo peške kući. No, kako su sela u zapadnoj Srbiji razuđenog tipa, do kuće je trebalo da, po snegu, prepešači nekoliko kilometara. Onako pijan, međutim, okliznuo se i pao u jarak kraj puta, izgubivši svest. Našli su ga ujutru, smrznutog, i doveli kući. Dobio je upalu pluća, odnosno tzv. "galopirajuću tuberkulozu", i umro nakon pet dana.] Nakon smrti oca, "komandu" u kući preuzeo je najstariji brat (u stvari drugi po redu - jer najstariji je poginuo u Prvom svetskom ratu), koji je, kako mi je deda pričao, tražio od svoje braće i sestara, pa tako i od Dese, da pred njim stoje u stavu "mirno", kao u vojsci.

Desa to nije mogla trpeti. Čim joj se pružila prilika, tj. već sa nekih 13-14 godina, otišla je od kuće. Pobegla je u susedno selo, u kuću jednog momka. S početka joj je bilo lepo, bila je veoma mlada, tako da nisu od nje tražili da bilo šta radi (izuzev čuvanja ovaca). No, nakon par godina, kada su se počeli prema njoj ophoditi kao prema sluškinji, vratila se kući.

Nije se kući dugo zadržala. Bila je lepa, krupnih grudi, prirodna plavuša (svih devetoro imalo je plave oči, ali ona je bila i plavokosa). Sviđala se muškarcima. To što više nije bila "devojka", što je bila "polovnjača", nije predstavljalo prepreku. Osim toga, sada je imala i dovoljno godina, tako da se mogla regularno udati, umesto da mora da živi u divljem braku, kao sa prvim momkom. Međutim, nakon nekoliko godina, ponovo se vratila kući. Ovaj put ne svojom voljom. Oterali su je jer je bila nerotkinja, što je bio legitiman razlog za razvod braka. U stvari, kako se kasnije pokazalo, nije baš da nije mogla da rodi, nego nije želela.

Bilo kako bilo, sličan scenario ponavljao se još četiri puta. Udavala bi se, živela nekoliko godina sa mužem, bilo u priznatom, bilo u divljem braku, a zatim se, ne želevši da rađa, a niti da radi kao da je nečija sluškinja, vraćala kući. Mog dedu je bilo sramota zbog takvog njenog ponašanja. On je sa 15 godina otišao u vojnu školu, kasnije službovao širom Kraljevine, a samo bi povremeno, tokom godišnjeg odmora, svratio u svoje rodno selo. I tu bi ga seljaci, njegove Ere, naravno odmah podrugljivo pitali da li se Desa opet vratila...

Napokon, kao već zrela žena, udala se za čoveka, dosta starijeg od sebe, kojega je istinski zavolela, sa kojim je poželela da ima dete. Tako je i bilo. Rodila je sina. Bila je srećna.

No, ne za dugo. Jer ubrzo je usledio Aprilski rat, zatim i okupacija, uskoro i podela na četnike i partizane. Njen muž, kao dobrostojeći domaćin, našao se, prirodno, u četničkom taboru. Preživeo je rat, ali je posle rata, kao "narodni izdajnik", osuđen na robiju, u toku koje je ubrzo i umro.

Desa je ostala sama, sa malim detetom. Žigosana. Ne samo kao "kurva" (kako se o njoj govorilo još pre rata), već i kao "četnikuša", "žena narodnog izdajnika". I njeno dete, kada je krenulo u školu, takođe je nosilo žig deteta narodnog izdajnika.

Preživela je sve to. Uostalom, imanje joj je većim delom ostalo - oduzeli su joj, srećom, samo deo iznad zemljišnog maksimuma (mogli su joj i sve konfiskovati, jer to je bila imovina njenog muža - "narodnog izdajnika"). Nekako se snašla. A što joj je bilo najvažnije - nikoga nije morala da moli za pomoć.

Nije joj bilo lako. Samoj sa malim detetom. Ali najveću utehu u svoj toj muci pružalo joj je upravo njeno dete. Ono se uspešno nosilo sa žigom deteta čiji je otac robijaš, "državni neprijatelj", a majka "kurva". Bolele su ga takve reči njegovih školskih drugova. Ali nije im protivurečio, nije se oko toga svađao. Umesto da se raspravlja, potrudio se, kako mu je majka savetovala, da bude odličan učenik, a ubrzo i najbolji đak u razredu.

Krenuo je i u više razrede osnovne škole. Više nije imao jednog učitelja, koji je predavao sve predmete. Dobio je više novih nastavnika, između ostalog i nastavnicu crtanja (likovno obrazovanje). No to nije bila tek neka priučena nastavnica. U pitanju je bila žena koja je po obrazovanju bila akademski slikar, rođena u građanskoj (buržoaskoj) porodici. I njena porodica bila je žrtva "revolucionarne pravde" - otac joj je osuđen zbog "saradnje sa okupatorom", što je u stvari bio samo izgovor da bi mu se konfiskovala imovina. Njegova ćerka, akademski slikar, slobodni umetnik, morala se, da bi preživela, zaposliti kao nastavnik u školi. S obzirom na njeno obrazovanje, za očekivati bi bilo da je dobila posao profesora u nekoj gimnaziji. Međutim, zbog svojeg ideološki nepodobnog porekla, upućena je da radi kao običan nastavnik likovnog u seoskoj školi.

To je za Desinog sina bila srećna okolnost. Dobio je vrhunsku nastavnicu koja se potrudila da tu seosku decu u što većoj meri nauči tajnama likovne umetnosti, pre svega slikarstva. Sa oduševljenjem je o njoj pričao svojoj majci Desi, pokazivao joj svoje crteže olovkom, akvarele, slike rađene temperom (ulja na platnu, doduše, ipak nisu radili). Likovno je postalo njegov omiljeni predmet, premda je i iz drugih predmeta imao najviše ocene, ostavši i dalje najbolji učenik u razredu. A tim svojim oduševljenjem je i Desu zainteresovao za crtanje. I ona bi često stala kraj prozora, ili izašla pred kuću, i crtala: cveće ispred kuće, dvorište oko kuće, sa sve voćnjakom, zatim seoski put kojim su te raštrkane seoske kuće sa velikim okućnicama bile povezane, crtala je pašnjake i šume u daljini, iznad sela, u planini.

No, došao je kraj osnovnoj školi. Desa je, videvši da joj je sin odličan učenik, najbolji đak u školi, osećala obavezu da mu omogući da se i dalje školuje. Nije ga želela opteretiti seoskim životom, seljačkim radom, "između šljiva i niva". Uostalom, još ranije je morala prodati deo muževljevog imanja. Šta će njoj uopšte to imanje, šta će njenom sinu? Neka se on samo iškoluje pa će zaraditi već svoj hleb i na drugi način, i bez imanja i tegobnog seljačkog rada, praćenog večitim kalom, večitom borbom sa marvom, večitom strepnjom da li će godina biti rodna. Prodala je još jednu njivu, a njen sin je nastavio školovanje u užičkoj gimnaziji.

Ponovo je bio odličan učenik, doduše ne i najbolji u razredu. Ipak, i dalje je bio najbolji iz likovnog. Pomišljao je na to da postane slikar. Desa se složila sa time. Uostalom, pod negovim uticajem i sama je, iako je već bila u relativno poznim godinama, zavolela slikarstvo, i sama je gotovo svakodnevno pomalo crtala i slikala. Bila je spremna da rasproda čitavo imanje, samo da mu omogući da ode na studije slikarsta.

Ali sudbina nije tako htela. Desin sin nije se upisao na studije slikarstva. Nije čak uspeo ni da završi gimnaziju. Bila je jesen, padala je ledena kiša, kolovoz je bio klizav od poledice koja se na njemu pravila, vozaču kamiona u jednom momentu zadrhtala je ruka, kamion se zaneo i udario u autobus u kojem se Desin sin vraćao iz (Titovog) Užica, u kojem je pohađao gimnaziju, nazad u svoje selo. A Desa je ostala i bez sina...

Prvih godinu dana nakon sinovljeve pogibije nije mogla uzeti slikarsku četkicu u ruku. Pogledala bi samo sinovljev štafelaj, nežno ga pomilovala, nežno, beskrajno nežno, jedva ga dodirujući, a onda bi briznula u plač. U plač koji je trajao satima. Ponekad po celi dan i noć.

Nakon što bi se isplakala, otišla bi na sinovljev grob. Dala je da se sahrani odmah do rake u kojoj je bio sahranjen njegov otac, Desin poslednji muž. Volela je svog muža. Volela je svoga sina. Ali tu, na groblju, kraj drugih žena, koje su plakale, kukale i lelekale za svojim bližnjima, Desa bi se samo stisla, skupila usta, i ni suzu ne bi pustila. Nije čak nosila ni crninu - samo prvih četrdeset dana stalno, do šest meseci povremeno, a zatim je uopšte više nije nosila. Ali je prodala još jedan deo imanja i platila da se napravi lep spomenik. Doduše ništa veći od drugih spomenika, ništa impozantniji ili ekstravagantniji. Nije npr. angažovala vajara da izvaja kip njenog sina u prirodnoj veličini. Ne. Izvajao je samo reljefnu ploču od bakra, na kojoj se njen sin video s leđa, kako stoji za štafelajem i slika. A ko bi se primakao sasvim blizu, mogao je nazreti i šta je to njen sin slikao. Ne baš sasvim jasno ocrtavale su se konture vaze sa cvećem, kraj koje je stajala činija sa par jabuka, šljiva i oraha, ili bar nečega što je podećalo na to, nije se na reljefnoj bakarnoj ploči naravno moglo to baš sa sigurnošću ustanoviti.

Baš kao što ni ljudima sa strane nije bilo lako da sa sigurnošću utvrde koliko je nesrećna. Nije im dozvolila da je vide uplakanu. Iako je ridala svakodnevno. Ali samo u svojoj kući, zaštićena u svoja četiri zida, sklupčana kraj sinovljevog štafelaja kao kraj kakvog raspeća. Jedino se po boji njene kose moglo donekle naslutiti i njeno psihičko stanje. Naime, njena plava kosa, u kojoj se pre sinovljeve pogibije tek ponegde nazirao poneki pramenčić sede kose, za nepunu godinu dana primetno je obelela.

Ipak, kažu da vreme leči sve. A da su oči (a ne boja kose) ogledalo duše. Naime, pažljivi posmatrač mogao je zapaziti da su, nakon sinovljeve smrti, Desine krupne plave oči nekako pomodrele, a i da su, isprane litrama i litrama suza, sasvim izgubile sjaj. Međutim, jednog prolećnog dana, nepunu godinu i po dana nakon sinovljeve pogibije, u Desinim, sada već modroplavim očima, kao da se pojavio neki novi sjaj, njena dva oka zasijaše kao dva plava safira. A Desa se ponovo prihvati kista.

Ali ne u onoj istoj kući, u kojoj je živela sve te godine, od svoje poslednje udaje. Ne u kući od čijih je stanara samo još ona bila u životu... Nije mogla više ostati u toj kući. A nije mogla više ni gledati ljude, ne samo iz tog sela. Jer za sve ljude koje je od svoje mladosti sretala, uz par izuzetaka, no već počivših, ona je oduvek bila i ostala samo "ona kurvetina" - iako su joj doduše samo retki to govorili otvoreno, u lice. Odlučila je da ode nekuda gde više neće svakoga dana morati da viđa ljude. Njen pokojni suprug imao je jednu kućicu, gore u katunu, u planini, na Zlatiboru, na čijim obroncima su se pružali prostrani pašnjaci, na kojima su preko leta napasali stoku. To je bila čobanska kućica, takoreći obična bačija, pogodna, u najboljem slučaju, za život preko leta, ali nikako ne i u surovim zimskim uslovima. Desa je zato prodala sve do poslednje njive, dole u selu, i od dobijenih para preuredila i proširila tu kućicu. Jer odlučila je da se preseli u tu kućicu, za trajno.

To je i učinila. Imala je baštu u kojoj je gajila povrće, tek koliko je njoj samoj potrebno, čuvala je par krava, od čijeg je mleka pravila sir i kajmak, koje je i prodavala, imala je i stado ovaca, povremeno bi prodala pokojeg brava, nekako se snalazila. Kuću u selu ostavila je jednom rođaku koji joj je pomagao. Pomagali su joj i drugi dobri ljudi, pomoć bi prihvatila, ali je sama nikada nije tražila. I nikada se više nije vratila u selo. Odlazila bi tamo povremeno, kad je imala kakva posla, obilazila je muževljev i sinovljev grob (ali ne za Zadušnice i druge verske praznike, kada su dolazili drugi ljudi, koje nije želela sretati), no uveče bi se uvek vraćala gore u svoju kućicu, izgovarajući se time da mora da namiri stoku.

Veći deo dana bio joj je ispunjen raznim svakodnevnim poslovima, borbom za golo preživljavanje. Kad bi joj ipak ostao poneki slobodan trenutak, stajala bi za sinovljevim štafelajem, koji je bila prenela iz one kuće u selu. Stajala je za sinovljevim štafelajem, ali više nije plakala. Njene modroplave oči sjajile su se kao da su sačinjene od nekakvog dragog kamena. U ruci je držala slikarsku četkicu. Na stolu ispred štafelaja stajala je vaza sa cvećem, kraj nje činija sa par jabuka, šljiva i oraha. To prvo leto naslikala je samo tu jednu sliku.

Došla je zima, a sa njom i više slobodnog vremena. Posvuda oko njene kućice belelo se od snega. Slikala je svoju baštu, koja je sada bila prekrivena snegom. Slikala je snežne pašnjake, na kojima je prethodno leto napasala stoku. Slikala je i poneku voćku iz dvorišta, kao i drugo listopadno drveće, koje se, izmešano sa zimzelenim, moglo videti u obližnjem šumarku. Tim stablima je još najesen pootpadalo lišće, a sada je i vetar razvejao sneg sa njihovih golih grana. Naravno, dolaskom proleća sneg se počeo ubrzano rastapati. Na mestima na kojima je bio ugažen nije više ni bio beo već nekako smeđ, boje blata. Desa je napravila i par slika takvog, blatnjavog, snega. Takođe, sačinila je još jednu sliku onog cveća u vazi, i činije sa voćem, sa onog stola ispred štafelaja. Cveće je sada, naravno, bilo sasvim uvelo, jabuke gnjile, šljive pretvorene u belu plesan, samo je još orah zadržao donekle svoj pređašnji izgled, mada je i on bio mestimično prekriven crnom buđi.

Kada se sneg sasvim otopio, prestala je slikati. To leto nije naslikala nijednu sliku. Samo je skicirala. Pravila je skice, crtkala sve što oko sebe vidi. Pašnjake sa prelepom, sočnom zelenom travom. Cvetom posute grane listopadnog drveća. Krave i ovce na ispaši. Cveće koje je gajila u dvorištu, ispred kuće. Sve su to bili lepi crteži. Jer priroda je lepa. Priroda je živa.

Došla je i jesen. Jednogodišnje cveće u njenom dvorištu uvelo je. Počupala ga je, ali ga je, prethodno, ovekovečila, tako uvelog, na jednoj slici. Počupano cveće bacila je na bunjište. Nekoliko narednih dana padala je kiša. Kada je kiša stala, prenela je štafelaj do bunjišta. Slikala je bunjište, slikala je cveće, već prethodno uvelo, koje se sada, zajedno sa ostalim tu bačenim đubretom, pretvaralo u trulež.

Ponovo je došla zima. Te zime Desa je naslikala samo jednu sliku. Naime, prethodne jeseni bila je prodala jednog brava. Skicirala ga je, zaklanog. U toku zime je na osnovu te skice naslikala sliku. Ništa više nije naslikala. Samo je svakoga dana gledala svoje letošnje skice.

Narednog leta ponovo nije ništa naslikala. Samo je, isto kao prošlog leta, posmatrala i skicirala. Držala je skice koje je napravila prethodnog leta i pravila nove, drugačije, skice.

Ni naredne zime nije ništa naslikala. U stvari, pokušala je da naslika jednu sliku, jedan portret, ali nikako nije uspevala. Mislila je da je stvar u tome što nema dovoljno iskustva u slikanju portreta. Naredne godine zato je često odlazila do sela, razgovarala sa ljudima, pravila skice ljudskih lica. U zimu je na osnovu tih skica napravila portrete tih ljudi. Te portrete je sledećeg leta prodala ili poklonila. Naredne zime naslikala je još par portreta. Pokušala je da naslika i onaj portret koji, dve godine ranije, nije uspela da naslika. Ponovo nije uspevala. Čim bi prinela četkicu, ruka bi joj zadrhtala, oči se ovlažile. Jednostavno, nije mogla.

Zarekla se da neće naslikati više nijednu sliku, sve dok ne uspe da naslika tu jednu za kojom toliko žudi. Zato narednih godina uopšte nije slikala. Samo bi napravila poneku skicu. Ali je počela da ide u crkvu. Kumila je i molila Boga da joj da snage da naslika i tu sliku, jednu jedinu koju nikako nije mogla naslikati. Bog je međutim ostao nem na njene vapaje. Godinama. Samo je rabošio po njenom licu, obeleo i poslednju vlas njene nekada plave kose. A onda joj je, na svoj način, ispunio molbu.

Stajala je kraj štafelaja. Oči su joj ponovo bile vlažne, kao i kada je prvi put pokušala da naslika tu sliku, taj portret svoga sina. Ali ovaj put se nije opirala suzama, pustila je da suze poteku. Klekla je ispod štafelaja kao ispod raspeća i počela da rida. Ležala je, sklupčana, i ječala, zatim još dugo, dugo, jecala. Čitav dan, čitavu noć, do pola sledećeg dana. Stoka u štali je podivljala, nenahranjena, nenapojena. Napokon se trgla, pridigla, namirila stoku. Onda je legla u krevet. Zaspala plačući.

Ali sledećeg dana naslikala je taj portret. Naslikala je portret svoga sina. Ali ne onakvog kakvog ga je pamtila iz vremena dok je, srećan, stajao i slikao za tim štafelajem, a što je molila Boga da joj omogući. Ne. Naslikala ga je onakvog kakav je izgledao u tom momentu, otprilike deceniju i po nakon svoje smrti...

Onda je, u znak zahvalnosti Bogu, što je ipak uslišio njenu molbu i omogućio joj da naslika toliko željenu sliku, naslikala i portret Boga, onog čike sa dugom prosedom bradom što sedi gore u oblacima. Ostavljala je četkicom crvene brazgotine po njegovom licu, kao da ga nožem para. Iskopala mu je oči, odsekla nos, rasekla usne, iščupala jezik. A onda je i bukvalno uzela nož i isekla sliku na komade. Iseckane parčiće slike bacila je na bunjište. Nešto manje jeda pokazala je prema Božijim anđelima. Samo im je slomila krila.

Nije joj posle toga bilo lakše. I dalje je plakala. Ali njene oči nisu izbledele. Štaviše, dobile su još jači sjaj. A onda je ponovo počela da slika. Da one svoje skice, koje je pravila prethodnih desetak godina, pretvara u slike.

Počela je prvo od onih najstarijih skica, koje je napravila u prvih par godina od kako je napustila selo i došla da živi u planini. Gledala je u svoje skice pašnjaka obraslih sočnom zelenom travom. Slikala je iste te pašnjake, ali onako kako izgledaju u pozno leto, dakle obrasle kratkom, žutom, sasušenom, travicom, preostalom iza otkosa, dok se gde-gde mogao videti pokoji plast sena. Jednom reči: seoska idila. Baš kao i njene slike zimske idile – u sneg ušuškane planinske kuće, iz čijih se dimnjaka veselo izvija topao dim; ove slike nastale su na osnovu njenih ranijih prolećnih skica cvetom posutih grana drveća, drveća koje je u međuvremenu posečeno, posluživši za ogrev. Gledala je i druge svoje skice, npr. goveda i ovce na ispaši. Te skice behu tako živopisno urađene da dok biste ih gledali, činilo bi vam se kao da čujete muk goveda, nežno meketanje jaganjaca. Zato pak slike nastale iz tih skica bejahu pravi gurmanski doživljaj: dok biste ih gledali kao da se osećao miris vruće jagnjetine, mada ni slika vola na ražnju nije bila za zanemarivanje.

Bilo je na njenim slikama i drugačijih vrsta pastoralnih gurmanluka. Na primer, ona slika vuka kako se zadovoljno oblizuje, sa razjapljenim čeljustima, dok pod njim, u lokvi krvi, leži raskomadano telo ovce koju je maločas zaklao. Pa naredna njena slika - već usirena krv pod raskomadanim ostacima tela zaklane ovce, oko kojih neumorno gamižu hiljade i hiljade mrava, a iznad kojih zuje rojevi lepljivih muva. Konačno, na trećoj slici, od čitave ovce ostale su samo kosti, isprane kišama, isušene letnjim žegama.

Nakon tog ciklusa pastoralne idile, okrenula se slikanju portreta. Ranije ih je već bila načinila; te slike je ispoklanjala ili prodala. Sada je, na osnovu istih skica pomoću kojih je načinila one originalne portrete, slikala nove portrete istih ljudi, istih lica. Ali ovaj put je, poput Boga, rabošila po tim licima - produbljivala postojeće, dodavala nove bora. Oči im je slikala ili sklopljene, ili nekako ukočene, staklastog poleda. A po levoj i desnoj strani svake od slika jasno su se mogle videti drvene ivice mrtvačkog kovčega. No, to je bila samo početna slika za svako od lica. Na narednim slikama prikazivala je ta ista lica u različitim fazama raspadanja – ucrvljala, istrulela, ogoljena do kostiju lobanje, smrvljena i pretvorena u prah.

Slikala je i školski autobus, koji je prevozio đake na ekskurziju. Sa leve strane sav ulubljen, od siline udarca bio se prevrnuo na desnu stranu. Na sve su strane bili komadići polomljenog stakla, delovi limarije i motora. Sa zadnje strane autobusa kuljao je gust crni dim. Na drugoj slici su, poređani jedan do drugog u nizu, ležali beli mrtvački sanduci.

Vatra. Na jednoj slici. Plamen. Na drugoj slici. Oganj. Na trećoj. Požar. Na svakoj slici. Sve je bilo u plamenu. Goreli su pašnjaci. Gorele su šume. Gorele su kuće. Gorela su sela. Goreli su gradovi. Na njenim slikama celi je svet bio u požaru. Posvuda je kuljao dim. A kada se razišao, ostalo je zgarište. Sve je bilo crno, ugljenisano. Čitav svet je bio jedno veliko zgarište.

Ali u njoj je još uvek plamteo plamen. Iako na izdisaju, sva ispresecana horizontalnim i vertikalnim borama, po čitavom telu isflekana ružnim smeđikastim pegama, opuzdrale kože koja je visila sa maltene svakog dela njenog tela, u njenim očima se i dalje video žar. Ali one su se caklile nekim čudnovatim sjajem. A i boja njenih očiju se promenila. One više nisu bile modroplave. Vremenom kao da su posvetlele, kao da im se vratila boja iz mladosti. No taj sjaj kojim su se caklile, bio je kao sjaj nekog plamena, ali hladnog plamena, sjaj vatre koja više ne greje, žar ognja koji to više nije.

Zato je na njenim slikama bilo vrelije nego ikad. Odasvud je iz zemljine unutrašnjosti kuljala vrela lava, kao da se čitava površina Zemlje pretvorila u jedan ogroman vulkan. Sve kopno bilo je prekriveno užarenom lavom, voda u okeanima je ključala. Izgledalo je kao da se raspukla čitava zemljina kora, kroz pukotine je izbijala užarena magma. Na kraju, kada se sve smirilo i ohladilo, čitava površina Zemlje bila je pretvorena u okamenjenu lavu.

Desa je usmerila svoj pogled ka nebu. I Mesec se raspukao, makar na njenim slikama. Sunce je eksplodiralo. Zvezde su se gasile i pretvarale u zvezde-padalice. I sama Zemlja se raspadala. Čitav se svet razbio u parčiće, odlamali su se i padali delovi nebeskog svoda, čitava vasiona raspadala se u paramparčad.

A Desu su našli na podu, kraj štafelaja. Umrla je od moždane kapi.

Njene slike prebačene su u Muzej naivne umetnosti u Jagodini. Smeštene su u depo u suterenu Muzeja. Međutim, prilikom velikog nevremena praćenog provalom oblaka, u julu 1997, suteren muzeja je poplavljen. Poplavljene su i Desine slike. Voda je potopila i uništila čitav njen imaginarni svet.

Sačuvana je samo poslednja njena slika. Na štafelaju, koji je ostao u onoj njenoj kući u planini.

Ta slika govorila je koliko i sve njene ostale slike zajedno. Na toj slici bilo je naslikano sve, krajnji smisao, krajnja destinacija sveg života, sveg materijalnog.

Jer na toj slici nije bilo naslikano ništa.

( kraj )

Komentar ove priče dat je u narednom postu.

Sjajno....Sjajno....

[LeDeNa_]

Originally posted by 4NY K3Y

Sta je po vasem misljenju smisao zivota?

Ja ga u poslednje vreme nekako ne vidim.

Zivis na ovoj planeti, ucis, radis, jedes, kreses se, bolujes, lecis se, ... i cemu to vodi?

Jednom davno, bila sam mala devojcica, procitala sam jednu recenicu u nekoj knjizi, i ta recenica mi se dopala. Ne njeno znacenje, nego zvuk reci, njihovo kotrljanje na jeziku, sklop slova... Bilo je u njoj necega, nekog misticnog znacenja, nekog smisla za koji sam bila sigurna da postoji, mada je meni, tada, izmicao. Nekako, bila sam sigurna da sam otkrila neku veliku tajnu, tajnu cije znacenje nisam znala, ali tajnu koja ce me pratiti kroz citav zivot, kao veran pas, kao senka, vecno za petama, neko obecanje i naznaka da nikada necu biti sasvim sama, ma kuda posla i ma odakle se vracala...

„Sami biramo svoj zivot!“

Ne secam se cak ni naslova knjige iz koje je iskocila ova recenica, i na neki nacin, postala i moja ideja vodilja i moj kamen spoticanja u daljem zivotu. Skloni smo, zar ne, da zaboravljamo „velike“ stvari. One male, ipak, mnogo upornije rovare nasim dusama, buse rupe koje postaju, na taj nacin, otvorena vrata za svet koji zeli da se nadje u nama. Bez tih rupa, svet bi, zauvek, ostao daleka izmaglica hladnoce i nepripadanja. Priznajem, ponekad, nocu, probudim se iz snova u kojima trazim nesto, a ne znam ni sta trazim, ali znam da je nesto jako vazno, i da, bez toga, nikada necu biti potpuna. Ponekad, neka lucidna misao koja se probije kroz san, kaze mi da trazim onu davnu knjigu, zagubljenu u mom detinjstvu, knjigu koja ce povezati tu recenicu sa nekim smislom, za koji sam sigurna da mi je izmakao.

Kao dete, bila sam manijakalni citac. Sa pet godina naterala sam baku da me nauci da citam cirilicu, jer nikada nisam mogla da pronadjem nekog odraslog ko bi imao dovoljno vremena da mi cita. Sa sest, sama, naucila sam da citam i latinicu, povezujuci slicnosti medju slovima, pogadjajuci smisao reci, i nakon toga, osetila sam prvi dah nezavisnosti u svom zivotu. Nesto sam mogla sama, bez pomoci tog odraslog sveta koji se uvek nekuda zurio. Mogla sam da citam. I citala sam. Kao pravi, mali, knjiski moljcic, sa kikicama u kojima je moja mama pokusavala da sacuva dugu, ridju kosu sa uvijenim krajevima, koju sam ja bezobzirno sisala cim bi mi neke makaze dosle pod ruku, osim kada je bila skupljena u kikice (na neki nacin, ta dva gumena kruga oko moje kose, bili su tabu tema za mene, ne znam zasto), sa ocima koje bi, ako bi neko uspeo u nameri da ih dignem sa knjige, menjale svoju boju (bas kao i danas, kada niko ne moze, sa sigurnoscu, da tvrdi da zna koje su mi boje oci) onog trenutka kada bi dotakle neki drugi svet od onog u koji sam se preselila. Odraslima je bilo jako tesko da pronadju dovoljno skrivena mesta na koja bi sklonili one „ozbiljne“ knjige i one druge, „bezobrazne“ knjige, kojih je, ipak, bilo u nasoj kuci (kao i u svim kucama u kojima sam zivela duze od pet minuta). Iako me ne cudi da je ta, toliko vazna knjiga, zauvek samo ocesala moje secanje tom jednom recenicom, ponekad mislim da sam je suvise olako zaboravila. Ipak je ta knjiga imala presudni uticaj na moj zivot.

„Sami biramo svoj zivot!“

U danima mladih lavova, ili lavica (smisao je, zapravo, isti), ta recenica je, za mene, imala jedno veliko znacenje. Negde na tom putu, pokupila sam hrpu ideala, osecaj za pravdu i ispravno, i smatrala da sam otkrila ono njeno skriveno znacenje. Ona je znacila da se treba uhvatiti u kostac sa zivotom, odbiti svaki kompromis sa vlastitim poimanjem sveta, prigrliti krutost i rigidnost mladih ideala koji jos nisu dosli u dodir sa svetom samim, nikada ne ocutati nepravdu, nikada ne ocutati nesto sto nije „ispravno“, istrpeti svaku zrtvu, i svaku zrtvu nositi ponosno na grudima, kao medalju za hrabrost da zivis svoj zivot po sopstvenim pravilima. U tim danima, bila sam dobar materijal za revolucionara (ponesto od toga zadrzalo se i do danas), ali, revolucija nije bilo. Zivela sam u najmirnijem, „zlatnom“ dobu zemlje koja je bila ideal sredjenog i mirnog zivota. Mogla sam se setati, polugola, ulicama Beograda u tri ujutru, i stigla bih na svako odrediste a da mi ne zafali dlaka sa glave. U skoli, glave su nam punili idealom u kome zivimo, i rasli smo ubedjeni da na ovom svetu ne postoji zemlja sa vecom i boljom buducnoscu od nase. Imali smo sve. Odlaske na more, odlaske na skijanje, putovanja u inostranstvo, pticijeg mleka, pecenih seva, leviske koje su, na nama, nasi vrsnjaci (i oni mnogo stariji) Madjari gledali kao u neko veliko blago koje nikada nece pripadati njihovom svetu, a koje mi, tako bezbrizno na sebi nosimo, kao da su nam Milano, Rim i Pariz preko puta kuce, a ne tek destinacije na koje se islo u onaj, malo „finiji“ shoping, dalje od Trsta koji je, ipak, „zauvek“ ostao nas, a u koji su isli oni manje jednaki medju jednakima (i manje bogati). No, mladi ideali postoje da bi se rusili. Lekcije zivota stizu svakog, budeci zrelost i postovanje uspomena u onima koji znaju da ih sacuvaju. Kada vec nije bilo revolucije za mene, mogla sam stvoriti svoju revoluciju. Cekala me je, rasirenih ruku, ne kao Marija na prkosima, ili liberte, egalite, fraternite u dronjcima i crvenom bojom naglasenim grudima, vec kao raskosna call girl, koja, za velike pare, svakom nudi ono o cemu sanja.

„Ti, Nina, ti se stalno nesto bunis, kao Grk u apsu, a tamo ces i da zavrsis“ bila je omiljena recenica moje profesorke istorije, koja, iako izgovorena polusaljivim tonom, sa dobrom dozom odobravanja i podrzavanja u necem u sta je ona sama prestala da veruje, je postala prokleto prorocanstvo koje se, mnogo godina kasnije, obistinilo. Jer upravo je istorija bila moja odskocna daska u mojoj maloj revoluciji... Istoriju pisu pobednici, a mene je, oduvek, zanimala druga strana. Jer, ako postoji pravda na ovome svetu (a tada je, za mene, postojala), onda je na strani pobednika bilo samo nebo. I oduvek su me zanimali razlozi zbog koga je nebo tu podrsku uskratilo gubitnickoj strani, zbog kog greha ju je napustilo, gde su to, napravili, tu tako strasnu gresku, naljutili Bogove dovoljno da im okrenu ledja. Ne znajuci, upravo tada, postavila sam osnove za svaku interakciju u svom zivotu, za svaki dalji postupak prema nekome, u kome, uvek, postoji i ona druga strana, strana koja ima pravo da isprica svoju pricu, i da se ta prica i cuje.

„Sami biramo svoj zivot!“

Tih godina, svet je bio moja poljana. Rasla sam u kosmopolitskom duhu stare gradjanske porodice koja nikada nije zaboravila svoje korene, nikada zaboravila na pravila lepog ponasanja, koja se odeca nosi pre podne, koja popodne, a koja, iskljucivo, pripada veceri, u zavisnosti od prilike. Nijedna destinacija nije bila predaleka, nijedno putovanje nemoguce. Pariz, London, Berlin, Rim, Venecija, Firenca, Prag, Budimpesta, Amsterdam..., svi sa svojim muzejima, galerijama, sirokim duhom koji je, za mene, bio suzeniji od onog beogradskog (koji je, danas, tek bleda senka secanja), starim porodicnim prijateljima koji su pricali o nekom drugom, predratnom Beogradu koji su zapamtili. „Znaci nema vise ulice Kraljice Natalije?“ umeli su da pitaju, jos jednom porazeni, jos jednom prihvatajuci jos jedan gubitak koji su doziveli, oprastajuci se, jos jednom, od dela sebe koji su zauvek izgubili, kao da mozes izgubiti nesto sto je deo tebe, sto zivi u tebi, sto postoji zapisano, tvojim rukama uklesano u tebe samog. Nisam razumela tugu na njihovim licima, razloge zbog kojih se ne vrate, tamo, gde je sve lepse i bolje nego ovde gde su sada. Tek mnogo godina kasnije, vracala su mi se ta lica, prekasno razumevanje njihove tuge i pustosi u srcima koja, nikada, nisu uspeli da presele, zajedno sa porodicnim relikvijama.

Tih godina, kao dobra mamina devojcica, varala sam na velikoj sceni na kojoj sam igrala tu ulogu, sceni na kojoj bi se, uvek, otvorila vrata uz izgovoreno ime i pismo preporuke. Ja sam, naime, otkrila muziku... Kao dete koje je, upravo, dobilo svoj mesecni dzeparac, i sa njim u rukama zakoracilo u veliku prodavnicu slatkisa, ja sam bazala po muzickim radnjama, zaljubljena u miris ganz-novih ploca i njihovih omota, neopterecena visinom „dzeparca“ kojim sam raspolagala, nekontrolisano ubacujuci sve sto mi dodje pod ruku u velika kolica na tockovima koja sam gurala ispred sebe. Audio kasete bile su, tek, nacin da se ne rastajem od muzike, noseci, kao svoj znak raspoznavanja, nezgrapne slusalice walkman-a od kojih su me bolele usi, ali je muzika dopirala do mene, i svaki bol je bio lako podnosljiv. Neke ploce sam kupovala u vise primeraka, uvek pred sobom predvidjajuci izraz lica onoga kome je bila namenjena. „The Joshua Tree“ se prosirio „mojim“ Beogradom kao pozar, mesecima pre nego sto je prvi primerak stigao u veliki Muzicki Magazin u tadasnjoj ulici Marsala Tita. „Buvljaci“ su bili jos veci izvor bisera koje sam nosila sa sobom poput relikvija, sa strahom posmatrajuci ruke carinika koji su ih okretali bez mnogo razumevanja o njihovoj vrednosti.

„Sta imate da prijavite?“

„Ploce.“

„Plocice?“

„Ne, ploce.“

„Kakve ploce?“

„Muzicke...“

„Ma, jel’ imas, ti, curo, nesto da prijavis?“

Pa, ne znam... To sto ja nosim preko granica, tesko bi moglo da se ocarini. Omina mea mecum porto... Oduvek. Ipak, ta crna plastika, krila je u sebi nova putovanja, nove horizonte, bila su to otkrica kakva se retko nalaze.

David Bowie singles 1967 – 1968

Cetiri pesme za koje niko „moj“, do tada, nije znao... A to je bila, tek, jedna od mnogih, za koje sam placala basnoslovne sume novca, nepoznajuci tehniku cenjkanja na svetskim buvljacima na kojima se prodaju uspomene i raniji zivoti, da bi neko, ponovo, od njih mogao da gradi vlastiti. Bila sam im, znam, dar sa neba.

Berlin Triology

Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Bend, originalno izdanje...

Ploce koje su se izlizale i pocele da preskacu nekih par meseci nakon kupovine.


„Sami biramo svoj zivot!“

Zivot je, polako, pocinjao da bira sam. Moje drugove koji su, preko noci, od onih smelih momaka koji su mi valjali price o smislu zivota samo da bi imali izgovor da me drze za ruku i sapucu na uho, postajali seksualni manijaci kojima je smisao zivota bio da ga nekom uvale. Razlike izmedju nas su postale ocigledne. Vise nisu bili moji drugovi, postali su lovci koji o devojkama pricaju u siframa, i meni su postali uzasno daleki. Ne zbog svojih prica, nego zbog svesti da, u stvari, nemaju pojma o cemu pricaju. Svoje seksualnosti postala sam svesna rano, jos dok sam se pentrala po policama pokusavajuci da pronadjem skrivene knjige iz edicije „Crven Ban“ koje su se, iako sa dobrom namerom, ipak nespretno i „providno“, skrivale u drugom redu knjiga na najvisoj polici. I prilicno rano sam se pomirila sa svojom zenstvenoscu, idejom o zenskoj sustini, i radoscu zbog toga. I nestedimice sam to koristila, zaigrana do besvesti, sa sustinskom radoscu nekoga kome eksperiment uspeva. Veceri u gradu kada bi, na prve taktove neke odredjene pesme, pocela da se uvijam prateci ritam, pustajuci bubanj i elektricnu gitaru (zanimljivo, uvek je to bila neka dzn-dzn pesma) da odrede dalji razvoj situacije. Noci u Akademiji ili KST-u, kada bih zatvorila oci i osetila mnostvo suzenih pogleda kako klize po meni... A za mene je, sve to, bila samo igra. Tu, medju decacima koji su, odjednom, poceli da foliraju crnilo i kozu, za mene nije bilo ociju za koje bih, zaista, zelela da zaigram.

„Sami biramo svoj zivot!“

Secam se jednog pogleda koji me je odvojio od drustva u kome sam pila kafu. Kao zid koji se, odjednom, podigao oko mene, sa malom, malecnom rupicom, kroz koju sam, kao kroz spijunku na vratima, mogla da pogledam napolje, samo u jedan mali, suzeni deo toga napolju, dovoljno da pozelim da vidim vise, dovoljno sigurna iza zatvorenih vrata. Sigurna zrelost godina koje ne ostavljaju mesta foliranju, koje ne ostavljaju traga sumnji da, cak i kada samo prica, zna o cemu prica. Moje noge koje se, same od sebe, sire ispod stola, kao da znaju sta taj pogled zahteva, znaju pre mene, mnogo pre mene, vekovima pre mene... I dani igre macke i misa... Odlazak uvek u isti kafic, uvek u isto vreme. „Boze, sta je tebi, pa ima i drugih kafica?“ pitanja koja polako bude sumnju mojih prijateljica. Ima, da... Ali, samo za ovaj znam da Ona u njega dolazi. Dani u kojima sam se, polako, svlacila pred Njom, pokoravala se Njenom pogledu, dopustala joj da vidi sve ono sto sam za druge skrivala, pozivi da me uzme, da me, jednostavno, uzme. Prolazim pored Nje na putu prema toaletu. Okrznut drskim pogledom, uzvratila je smesak. Vrata koja otkrivaju mali, uzani hodnik, zvuk vrata koja se otvaraju i zatvaraju, lagani drhtaj tela koje ne ume da zadrzi vrtlog osecaja koji se dizu u njoj, napetost najezene koze, misica koji se skupljaju, i titraj nade da ce, konacno, sve biti reseno. Uzece me, kao ponudjenu vocku, prepunu zrelosti i sokova leta, jos uvek ne ubranu. Osecam pokret iza sebe, snagu tela koje sigurno brani svoj prostor, naslanjam se na zid ledjima, jer me noge vise ne slusaju. Dve sake susrecu se sa zidom iza mene, dve ruke zarobljavaju moje telo, osecam Njen dah na svom licu trenutak pre nego sto je skliznula do mog uha, polazeci korz zamrseni lavirint moje kose, Njeno telo koje se naslanja na moje, Njena tezina, snaga, ona unutrasnja, nagovestena, njeno , gubim se... Njen sapat koji me vraca, prvi put, kao obecanje da ce to moci svaki naredni put, svaki put kada budem gubila, srecno gubila, kao druga strana, kao pobedjena strana... „A sta cemo sada???“

„Sami biramo svoj zivot!“

Kao uragan koji brise sve pred sobom, godine koje lete, dani koji se smenjuju, trenutci koji su vecnost sama. Njene ruke koje se zavlace u mene, kopaju po meni, izvlaceci na svetlost dana sve ono sto sam, brizljivo, skrivala u danima pre nego sto je poceo moj zivot. Kao madjionicar, iz tog sesira, vadila je deo po deo mene same, i pazljivo sklapala slagalicu, ponekad danima, mesecima trazeci deo koji se uklapa u drugi, malog, belog, neznog zeca koji drhteci docekuje svetlost dana, razjarenu lavicu koju je neko trgao iz sna, preplasenu kosutu koja cuje samo otkucaje svog srca dok besomucno bezi ispred laveza pasa, malu, lukavu lisicu koja uspesno zavarava svoj trag, leprsavu golubicu koja ne poznaje drugi put nego onaj prema nebu, i iznad svih njih, kao budni andjeo osvete, dotada uspavana, besramna, razuzdana, ... Sve do tada. Pokazivala mi je, jednu po jednu, svaku stvar koju je nasla u meni, nezno ih vracajuci na mesto odakle ih je uzela, prekrivenu slojem vilinske prasine koja ce ih, zauvek, cuvati od nestanka. Pozivala me da zaronim u Nju, duboko, na dah, uspevajuci da me uveri da imam sasvim dovoljno daha da se ne udavim. I otela me je zauvek... Od puta kojim sam isla, nesposobna da shvatim smisao recenice kojoj sam, tako dugo, verovala na rec.

„Sami biramo svoj zivot!“

Dani neprozirne tame, crnila koje guta sve pred sobom, podsmevajuci se krhkim plamiccima svetla koji su jurisali na tu tamu. Prozdiranje svakog smisla koji bi bljesnuo, poput blica, samo da bi se, trenutak kasnije, ugasio bez suvisnih pitanja. Vreme koje gubi svoju linearnost, tece nepovezano, pali se i gasi kao kockice svetla na nekom zastrasujucem mozaiku, dan, noc, nista nema svoje vreme, sve je, samo, jedno veliko nista. Ne usudjujem se da pogledam u sebe, da dozvolim samoj sebi da se probudim, da osetim taj bol koji razdire iznutra, kao hiljade divljih macaka koje svojim besnim kandzama i zubima traze put napolje. Bojim se, rastrgnuce me, od mene nece ostati nista, a moram tako mnogo toga da sacuvam u sebi, moram ostati cela, kao oklop koji stiti sve ono sto u meni urla, podignuto u zaglusujucem besu, razarajucem besu, besu koji vristi, urla, zapomaze-istrgnuta! Pocepana! Ostavljena! Sama! Bez najave! Bez reci! Nenamerno... Svaki dan je samo most prema noci, utesnom mraku u kojem mogu da sklopim oci, cujem Njeno disanje, otkucaje Njenog srca, osetim toplinu na praznom prostoru kreveta pored mene. Hladni carsavi neprirodno odzvanjaju svojom netaknutoscu. Pohodi me u snovima, kao divlja osvetnica vitla macem, sekuci one niti koje upredam iz predje svoje duse. „Pusti me da odem!“ vice. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu, jer ne znam kako da ostanem ovde. Sama. Bez Nje. Ono sto sam znala pre Nje, vise ne vazi, svet oko mene se promenio, vaze neka nova pravila koje ne znam, nisam ih naucila, nisu mi bila potrebna.

„Sami biramo svoj zivot!“

Postoji trenutak kada sam zivot u tebi odbije da se preda. Priziva. Sakuplja. Ispod napukle povrsine skuplja mocnu vojsku svega sto smo, olako, odbacili. Negde davno zaboravljeni, svesno potisnuti, mocni, tvrdi, cvrsti paorski koreni pocinju da crpe svoju snagu iz plodne crne zemlje, teraju sokove da se pokrenu, struje brzacima sumece krvi, teraju zelenilo u visoke krosnje oraha, drveta koje nikada ne odstupa. Ma kako ga krojili, ma kako vodili njegove grane, jednog dana, otece se visinama, i nikada vise nece potpasti pod uticaj nezeljene promene. Svoje grane sirice poput mreze, zaklanjajuci nebo, pokazujuci kako mu, ipak, ne mozemo nista, kako je jedini nacin da do neba stignemo, da se popnemo na njega, prihvatimo njegove grane, pronadjemo oslonac u njima, pustimo da nas ponese. Tiha zavera cutanja jednog dela moje porodice, onog njenog strpljivog dela, onog dela koji je o zivotu ucio na licu mesta, iz zemlje, vode, vazduha, vatre, sunca i meseca, sazivljen sa ciklicnim kretanjem prirode, mirno je placao svoj danak zivotu. Smrti i radjanja, kao veliki nebeski plan za koji niko od nas ne treba da pita, ni kuda vodi, ni zbog cega. „Bog nikada ne uzme nesto, a da, zauzvrat, ne da nesto drugo.“ Vaga uvek mora biti u ravnotezi. To je jednostavna slika ucena hiljadama godina mirnog prihvatanja. Uteha. U crvenim makovima koji brane nabujalo zito. U glavama suncokreta, crnim od bogatstva, ulepsani svojim zutim laticama, koje, cak iako sedis citav dan, i gledas u njih, neces primetiti da se okrecu. A okrecu se. U beskrajnom plavetnilu neba koje nikuda ne ide, ali se slike na njemu smenjuju vrtoglavom brzinom. U zujanju insekata koji nemaju znanja o svetu koji ih okruzuje, ali nepogresivo opsluzuju prirodu koja im nudi obilje zauzvrat. U niskom letu lasti koje najavljuju kisu. U toplim baricama koje ne priznaju cipele. U rukama mirisnim od zemlje, crnom ispod noktiju, vrelom skoku u hladnu vodu mirne, ravnicarske reke koja dopusta da je preplivas. U beskrajnom nizu klinova divljih gusaka koje se ocrtavaju naspram punog meseca. U disanju, udisanju tog teskog, bogatog, zasicenog vazduha...

„Sta radi?“

„Spava.“

„Pripis Babarosu, da zlo ne cuje!“

Ali nisam spavala. Kroz niske prozore kuce koja je gradjena kao i sve ostale u tom paorskom carstvu, blizu zemlji, kao da cuci ne upadajuci nebu u oci, pratila sam kretanje meseca i zvezda, slusala neki davni sapat mora, i spremala se za putovanje. Kuci.


„Sami biramo svoj zivot!“

Birajuci izmedju ili i ili, izabrala sam da zivot odabere da opstane. Tiho i postojano, prozimao je svet oko mene. Ljude koji me predugo nisu videli, iskrenu radost na njihovim licima, i potuljeni oprez u njihovim ocima, ocima koje su hodale na prstima da ne bi, nekim iznenadnim pokretom, uznemirile i podigle duhove. Ali, nisam pripadala zemlji duhova. Zivot potire svaku senku, kao mocno svetlo iznutra, ne dopustajuci igru tame na zidovima. Zaigran do iznemoglosti, odbija svaku pomisao na bilo kakvo drugo secanje, osim onog lepog, izgradjujuceg, onog koje poziva topli osmeh da se rodi. I onda sam je pustila. Sada moze da ode, sada kada mi je, jos jednom, pomogla da se vratim. Ali nisam se vratila cela. Na putu povratka, iscrpljena i izmorena, ostavljala sam mnoge stvari pored puta, po prvi put u svom zivotu svesna potrebe kompromisa, kompromisa koji ce uciniti da bol ne pojede sve. Umesto toga, ja sam jela taj bol. Na tom putu, kada je hrane premalo, a velika energija je potrebna, pronasla sam ono sto ce me odrzati.

„Jer su i andjeli i djavli, i narcis i grijeh, potrebni za smeh.“


„Sami biramo svoj zivot!“

I onda ja vise nisam pristajala. Izgubivsi toliko toga, bezeci od lekcija kojih nisam zelela da se secam, postala sam neko drugi. Neko dalek i zatvoren. Neko ko mi se nije dopadao. Neko koga nisam mogla da volim, samo da bih prezivela. A u prezivljavanju, nikada, nije bila poenta...

Vreme, zapravo, nikada nije bilo niodkakvog znacaja. Sekunde, sati, minuti... sve je to moglo da tece, nestaje u nepovrat, niko ih nikada nije zaustavio, nikada stigao, nikada vratio. Ali je vecnost mogla da stane u trenutak. Mogla je da stane u malu sneznu kuglu, savrseni oblik koji bi vratio smisao, kada se slegne uskovitlani sneg protresen nekom bezobzirnom rukom. Predugo su moje ruke bile bezobzirne. Predugo sam vitlala taj sneg plaseci se da, ispod njega, nema onoga za cime sam tragala. Samom sobom. Onakvom kakvu me je Ona zatekla, pronasla, i na rukama iznela na svetlost dana. Otapanje je zapocelo, zaticuci me sasvim nespremnu. Ispod tog snega moglo je biti svega. Razbacanog djubreta ostavljenog da trune pod debelim naslagama. Zasticenog semena koje ceka priliku da proklija, sa tajnim genetskim kodom koji se moze razviti u biljku mesozderku ili u streliciju. Nisam to mogla znati, nista na ovome svetu nije sigurno. Ali je postojala vera, cvrsta vera da nikada ne mozemo, zaista, izgubiti sebe same. Mozemo se zagubiti, mozemo, svesno ili ne, bezati od sebe, mozemo se ne secati, ali izgubiti? Ne... Sneg se slegao... Bilo je neobicno gledati unutra i videti sebe, isprva bojazljivo, lagano napipavajuci obrise, secati se poznatih staza, traziti njihove pocetke, koracati, oprezno, korak po korak, sve dok zvuk jednog sirokog sveta nije pozvao noge da potrce. Nazad. Kuci. Konacno... U carstvo jednog sveta koji je, ponovo, zeleo da se pokaze. Peva. Igra. Leti. Trci. Dise. Zivi...

I nisam vise zelela da ga gubim. Stvarala sam je dugo, kao meku postelju na koju cu, ponovo, poloziti nekog... Nekog ko nije tek „neko“, nekog ko bi umeo da proseta sa njom i ne uznemiri nista, nekog ko bi umeo da sirom otvori prozore i vrata i spoji dva sveta koji se poznaju.

„Sami biramo svoj zivot!“

Juce se navrsilo dve godina od kako spavam sama, ... Ljudi koji se sretnu, imaju stotine godisnjica svakog dana ljubavi u kojima su nesto, zajedno, cinili po prvi put. Ljudi koji se rastanu, imaju samo jednu godisnjicu, godisnjicu rastanka, ali i ona izbledi, vremenom, nekim novim sretanjem. Ljudi koji su nam otrgnuti iz zivota imaju vecnost, i nase misli, uspomene, nase zivote koji se nastavljaju...

Juce sam shvatila............

Jedno, sasvim obicno, normalno pitanje, i moja reakcija na nju, dosapnula mi je tu tajnu......
„Sami biramo svoj zivot!“

Tako jednostavno, tako dobro zvuci. Tako utesno, tako istinito.

A nije...

Jer, nisam pusto ostrvo koje luta beskrajnim okeanom. Nismo sami. I, ako zelim da sacuvam sve ono sto vredi, meni vredi, bez cega nikada ne bih umela, ponovo, da se dam, istoriju ce morati da pisu pobednici...

[poison]

Dok god covek TRAZI ''smisao zivota'', zivot ziveti nece, a samim tim zivot mu je besmislen.

Ziveti, ziveti, punim plucima ziveti.
Iskusiti sto vise stvari (naravno, ne budimo preterano ekstremni), i uzivati.

[LeDeNa_]

Originally posted by poisonivette27

Dok god covek TRAZI ''smisao zivota'', zivot ziveti nece, a samim tim zivot mu je besmislen.

Ziveti, ziveti, punim plucima ziveti.
Iskusiti sto vise stvari (naravno, ne budimo preterano ekstremni), i uzivati.

bravo...

[mrgud]

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by poisonivette27

Dok god covek TRAZI ''smisao zivota'', zivot ziveti nece, a samim tim zivot mu je besmislen.

Ziveti, ziveti, punim plucima ziveti.
Iskusiti sto vise stvari (naravno, ne budimo preterano ekstremni), i uzivati.

bravo...

ledena? ti da se kazes u jednoj reci?


inace

uzivati u svakom trenutku, nadrastati samog sebe iz casa u cas, pomaziti macku, poslatrati psa koji se sunca u parku, nasmejati se od srca makar jednom na dan, obradovati nekoga... etc etc

[KosmickaCestica]

Hm... ja upravo mislim obrnuto...

Samospoznaja, trazenje sustine u sebi, dobodi nas u neke vise svere zivljenja.

Slazem se da oni koji se ne bave sobom, i ne istrazuju u sebi, vec samo
drugima i zive svoje zivote tako... zavisni od medija, trendova, ukusa vecine,
mode... zive ...srecno svoje zivote...

... ali to nije za mene.. Ja se u takvoj kakofoniji ne osecam ni malo zivom,
dapace, osecam se vrlo mrtvom...

... zato sam i uzela lopatu jos kao mala i pocela da izbacujem gomilu shuta
koje se ocas posla nakupila u meni....

... nisam stigla jos ni do pola, a svasta nesto lepo sam otkrila..

[LeDeNa_]

Originally posted by mrgud

Originally posted by LeDeNa_

Originally posted by poisonivette27

Dok god covek TRAZI ''smisao zivota'', zivot ziveti nece, a samim tim zivot mu je besmislen.

Ziveti, ziveti, punim plucima ziveti.
Iskusiti sto vise stvari (naravno, ne budimo preterano ekstremni), i uzivati.

bravo...

ledena? ti da se kazes u jednoj reci?


inace

uzivati u svakom trenutku, nadrastati samog sebe iz casa u cas, pomaziti macku, poslatrati psa koji se sunca u parku, nasmejati se od srca makar jednom na dan, obradovati nekoga... etc etc

ahahhahaa mrgude....

[mrgud]

Originally posted by Andjelika

Hm... ja upravo mislim obrnuto...

Samospoznaja, trazenje sustine u sebi, dobodi nas u neke vise svere zivljenja.

Slazem se da oni koji se ne bave sobom, i ne istrazuju u sebi, vec samo
drugima i zive svoje zivote tako... zavisni od medija, trendova, ukusa vecine,
mode... zive ...srecno svoje zivote...

... ali to nije za mene.. Ja se u takvoj kakofoniji ne osecam ni malo zivom,
dapace, osecam se vrlo mrtvom...

... zato sam i uzela lopatu jos kao mala i pocela da izbacujem gomilu shuta
koje se ocas posla nakupila u meni....

... nisam stigla jos ni do pola, a svasta nesto lepo sam otkrila..

gledam da se ne raspisem, jer sama nemam strpljenja da citam trotomne romane (sto odudara od mog dijareicno-logoreicnog ispoljavanja uzivo)

jos ces ti nesto svasta lepo otkriti u sebi vid'la ja

posmatraj sebe, posmatraj oko sebe, ne uporedjuj se, potrudi se da razumes i shvatis iako se ne slazes sa nekim ili necim, raduj se sitnicama, raduj se i kisi i snegu iako moras da se iskobeljas iz toplog kreveta i zakoracis u lapavicu, osmehni se, ne besni kad udjes u pogresan autobus, pusti da vidis gde ce te odvesti, voli i daji ne ocekujuci nista za uzvrat, kao sto volis psa ili srnu...

i, kako je to jednom jedan mudrac odgovorio coveku koji je dosao trazeci da mu stojeci na jednoj nozi objasni smisao zivota: ne cini drugima ono sto ne zelis tebi da bude cinjeno

[Mage]

Ja mislim da život nema nikakvog smisla i da svi treba da počinimo masovno samoubistvo