Bootstrap Framework 3.3.6

Over a dozen reusable components built to provide iconography, dropdowns, input groups, navigation, alerts, and much more...

Književnost, film, TV, pozorišta, galerije...

Moderatori: Over the rainbow, Moderators

By Ulix
#1310524
Evo jos malo Nazima Hikmeta.

Jeste da je pesma malo duza, ali vredna je citanja. :)


Things I Didn't Know I Loved

it's 1962 March 28th
I'm sitting by the window on the Prague-Berlin train
night is falling
I never knew I liked
night descending like a tired bird on a smoky wet plain
I don't like
comparing nightfall to a tired bird

I didn't know I loved the earth
can someone who hasn't worked the earth love it
I've never worked the earth
it must be my only Platonic love

and here I've loved rivers all this time
whether motionless like this they curl skirting the hills
European hills crowned with chateaus
or whether stretched out flat as far as the eye can see
I know you can't wash in the same river even once
I know the river will bring new lights you'll never see
I know we live slightly longer than a horse but not nearly as long as a crow
I know this has troubled people before
and will trouble those after me
I know all this has been said a thousand times before
and will be said after me

I didn't know I loved the sky
cloudy or clear
the blue vault Andrei studied on his back at Borodino
in prison I translated both volumes of War and Peace into Turkish
I hear voices
not from the blue vault but from the yard
the guards are beating someone again
I didn't know I loved trees
bare beeches near Moscow in Peredelkino
they come upon me in winter noble and modest
beeches are Russian the way poplars are Turkish
"the poplars of Izmir
losing their leaves. . .
they call me The Knife. . .
lover like a young tree. . .
I blow stately mansions sky-high"
in the Ilgaz woods in 1920 I tied an embroidered linen handkerchief
to a pine bough for luck

I never knew I loved roads
even the asphalt kind
Vera's behind the wheel we're driving from Moscow to the Crimea
Koktebele
formerly "Goktepé ili" in Turkish
the two of us inside a closed box
the world flows past on both sides distant and mute
I was never so close to anyone in my life
bandits stopped me on the red road between Bolu and Geredé
when I was eighteen
apart from my life I didn't have anything in the wagon they could take
and at eighteen our lives are what we value least
I've written this somewhere before
wading through a dark muddy street I'm going to the shadow play
Ramazan night
a paper lantern leading the way
maybe nothing like this ever happened
maybe I read it somewhere an eight-year-old boy
going to the shadow play
Ramazan night in Istanbul holding his grandfather's hand
his grandfather has on a fez and is wearing the fur coat
with a sable collar over his robe
and there's a lantern in the servant's hand
and I can't contain myself for joy
flowers come to mind for some reason
poppies cactuses jonquils
in the jonquil garden in Kadikoy Istanbul I kissed Marika
fresh almonds on her breath
I was seventeen
my heart on a swing touched the sky
I didn't know I loved flowers
friends sent me three red carnations in prison

I just remembered the stars
I love them too
whether I'm floored watching them from below
or whether I'm flying at their side

I have some questions for the cosmonauts
were the stars much bigger
did they look like huge jewels on black velvet
or apricots on orange
did you feel proud to get closer to the stars
I saw color photos of the cosmos in Ogonek magazine now don't
be upset comrades but nonfigurative shall we say or abstract
well some of them looked just like such paintings which is to
say they were terribly figurative and concrete
my heart was in my mouth looking at them
they are our endless desire to grasp things
seeing them I could even think of death and not feel at all sad
I never knew I loved the cosmos

snow flashes in front of my eyes
both heavy wet steady snow and the dry whirling kind
I didn't know I liked snow

I never knew I loved the sun
even when setting cherry-red as now
in Istanbul too it sometimes sets in postcard colors
but you aren't about to paint it that way
I didn't know I loved the sea
except the Sea of Azov
or how much

I didn't know I loved clouds
whether I'm under or up above them
whether they look like giants or shaggy white beasts

moonlight the falsest the most languid the most petit-bourgeois
strikes me
I like it

I didn't know I liked rain
whether it falls like a fine net or splatters against the glass my
heart leaves me tangled up in a net or trapped inside a drop
and takes off for uncharted countries I didn't know I loved
rain but why did I suddenly discover all these passions sitting
by the window on the Prague-Berlin train
is it because I lit my sixth cigarette
one alone could kill me
is it because I'm half dead from thinking about someone back in Moscow
her hair straw-blond eyelashes blue

the train plunges on through the pitch-black night
I never knew I liked the night pitch-black
sparks fly from the engine
I didn't know I loved sparks
I didn't know I loved so many things and I had to wait until sixty
to find it out sitting by the window on the Prague-Berlin train
watching the world disappear as if on a journey of no return

19 April 1962
Moscow


Trans. by Randy Blasing and Mutlu Konuk (1993)
Korisnikov avatar
By AngraMaina
#1311982
evo i jedna preediiiivnnaaa ruska romansa iz XIX veka, ozivela u istoimenom filmu iz 60-ih i nedavno na albumu grkinje lene platonos. muzika by p. bulahov:



В. Чуевский
ГОРИ, ГОРИ, МОя ЗВЕЗДА



Гори, гори, моя звезда.
Звезда любви приветная!
Ты у меня одна заветная,
Другой не будет никогда.

Сойдёт ли ночь на землю ясная,
Звёзд много блещет в небесах,
Но ты одна, моя прекрасная,
Горишь в отрадных мне лучах.

Звезда надежды благодатная,
Звезда любви волшебных дней,
Ты будешь вечно незакатная
В душе тоскующей моей!

Твоих лучей небесной силою
Вся жизнь моя озарена.
Умру ли я - ты над могилою
Гори, сияй, моя звезда!


jedna lepa interpretacija ovde.

kovelim, ide zima, pa se treba opremiti depresivnim ruskim romansama :balerina:
Korisnikov avatar
By AngraMaina
#1311984
MIROSLAV ANTIC
VOJVODINA

I.

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rdja i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.

Jao ravnico, zloslutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
i tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II.

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u zelje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

III.

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rdjaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezgalava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetva i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo!

Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče naš u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.

IV.

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajući po stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmedjsku sa tudjim barjacima pred četama
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je kolko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V.

Lete nad Fruskom gorom, nad tornjevima, nad djermovima
nakolmovani paorski andjeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufiteljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i sveća!

Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od djubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče.

VI.

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti sto si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čase! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od djindjuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!

I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
By Ulix
#1312201
Kako je to genijalna pesma. Mozda sam postao takav separatista zato sto su me od malena trovali sa Mikom Anticem. :)

Ovaj drugi deo mi se najvise dopada. Antic voli Vojvodinu isto onako kako je Rakic voleo zene, samo jos bolje. :D

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u zelje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama...
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
Korisnikov avatar
By starky
#1312288
Originally posted by AngraMaina
evo i jedna preediiiivnnaaa ruska romansa iz XIX veka, ozivela u istoimenom filmu iz 60-ih i nedavno na albumu grkinje lene platonos. muzika by p. bulahov:



В. Чуевский
ГОРИ, ГОРИ, МОя ЗВЕЗДА



Гори, гори, моя звезда.
Звезда любви приветная!
Ты у меня одна заветная,
Другой не будет никогда.

Сойдёт ли ночь на землю ясная,
Звёзд много блещет в небесах,
Но ты одна, моя прекрасная,
Горишь в отрадных мне лучах.

Звезда надежды благодатная,
Звезда любви волшебных дней,
Ты будешь вечно незакатная
В душе тоскующей моей!

Твоих лучей небесной силою
Вся жизнь моя озарена.
Умру ли я - ты над могилою
Гори, сияй, моя звезда!


jedna lepa interpretacija ovde.

kovelim, ide zima, pa se treba opremiti depresivnim ruskim romansama :balerina:
Ovo je predivno :love:
By Ulix
#1312293
Evo jednog malo veselijeg Mike Antice. :blush:

STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.
Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.
Baš nas briga za te devojčice.
Ništa neću da joj kažem,
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.
Korisnikov avatar
By starky
#1312300
Među zvezdama - Laza Kostic

Iza sna se teško prenu.
Mrak je. Gde sam? - al' na tremu
muklim tutnjom odgovara
šetalica gluhog doba,
navila je kivna zloba,
te se nikad ne odmara:
Koračanje mog stražara.
Al' me ljuto boli glava-
posle onih svetlih snova,
onih divnih vitezova,
onih slika, onih slava-
ova java!
Nemojte me pitat' sade,
da vam pričam stare jade,
stare jade, nove nade,
što ih naša zvezda znade;
već pođite do javora,
pobratima onog bora,
što ga stuži i sasuši
neiskazom veljih muka
Kosovkina bela ruka,
te je njemu ruka mala
grdne jade zaveštala;
a kad guslar po njim gudi,
iz javora jade budi,
iz tamnice jadi lete
da se braća jada sete,
da se sete, da ih svete!-
Ja vam ne znam reći više,
da što knjiga ova piše,
dok ne prođe ova java,
što mi sada dodijava,
te se mojih snova setim,
il' dok opet ne poletim.

U peštanskoj tamnici, 1872.
Korisnikov avatar
By starsailor
#1312567
Дениција

Песна за нејзината песна

Немаше земја кај што не ја сретнав неа,
оти без неа бев никој и никој не ме познаваше.
По нејзината воздишка го запомнував воздухот
за да можам да ја стигнам, незабележан од никого,
но таа беше побрза од сите небесни светлини,
зашто секаде сама си го осветлуваше патот.
Објаснувајќи ја како семир во купечко јаболко,
главата ми ce полнеше со запаливи течности,
бели и црвени дождови капеа од овошките,
житата и шумите ја следеа во групни походи
и cè околу неа ја добиваше нејзината форма.
Кај што јас влегував, таа излегуваше
и од отворите ја мразев само нивната празнина.
Me рануваше како невеста, ме целеше како сестра
блажената ноќ што ја открив во неа.
Бев првиот иследувач на таа топла темница
неисцрпна како ѕвездите и бесцените камења
кои вечно ce празнат, a никако да ce потрошат.
(Каков страв ce пребра во допирот со таа кожа
што болскаше и заоблуваше како свртено вретено.)
Огнот и водата добиваа паралелна брзина
и во збирот љубовен постојано ce одземаа.
Cè што ce уништуваше беше заради неа
и cè што ce обновуваше беше заради неа.
Така светот ce делеше на видлив и невидлив,
на неослободени земји и на земји во развој,
но немаше земја кај што не ја сретнав неа.

Петре М.Андреевски
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#1312735
FRULA


Groznice nežne poremećenog cveta
Slutiš. Gle, bilju klanjaš se opet.
Tragom pjanog jutra i išcezlog leta
Požuri, opevaj pre praznika svet.
Ponovi dan zbog nezahvalnog tela
Što suncu uzvraca senkom i pesmu kvari.
Vrati coveku usamljenu pticu:
Pod praznim nebom placu sokolari.
dozovi utve s gora u predanje.
Sastavi cula pesmom da ne venu
U noci tela. Nek bude sve manje
Vidljivog da ostvariš uspomenu.
Prazniš mi koleno i uzimaš srce
Žuri, krug opevaj, nesrecu prevari
Smederevo otvori, ptici se dodvori
Pod praznm nebom placu sokolari.

(Branko Miljkovic)
By ...Sitnicava...
#1315082
Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...


Konstatnin Simonov
By ...Sitnicava...
#1315085
Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.


Rabindranat Tagore
By ...Sitnicava...
#1315096
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese
By mikka
#1315268
^
hehe
jedna od mojih omiljenih pesama :hug:
Korisnikov avatar
By starky
#1315271
Oči - Milos Crnjanski

O koliko puta kad pred tobom
osetim: da želim
da ostavim za sobom
moje tužne misli
u očima ti bistrim, neveselim...

O koliko puta
kad nam nad posteljom sat ućuti,
i na tvom pobledelom licu
od milja
primetim dosadu lutalicu...

O koliko puta tad ustajem sam,
poguren i crn pa se zagledam
kroz mutan prozor u proplanke daleke.

I osetim da mi nije dosta ljubav nevesela.
Razočaran od tvog umornog tela,
radoznalo milujem bludne i meke
velike oči bilja.
By Ulix
#1315632
Malo ovog genija...

Плава гробница
(Иван В. Лалић)

Стојте галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело.

шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци.
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрља од мазута...

И проћи ће многа столећа ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи.

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја.

Па подневно сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак, није вода.
By Ulix
#1316325
Da imenuješ senke zvezda
(Dušan Matić)


Da imenuješ senke
I plamen
Da razgrneš te magle
I kamen
Između sebe i jasne zvezde svoje
Smrti da staneš:
Koliko toplih trava
Koliko bolnih očiju

Koliko puta ljubav
Koliko pustinja
Da kažeš
Nisi stigao.

A grdan jedan džin na tvome
Pragu da uđe čeka
I slabosti sve te da pomete
Na tvome domu

Uzalud
By mikka
#1316556
Ljubav
(Miodrag Pavlović)

Dante: Paradiso XXXIII, 145

Dali su ti svetlost i ruke i seme
U svetu vetra progledao lik je tvoj.
Ovde od smrti može da spase Vreme,
i Ljubav, sluga njegov, a otac tvoj i moj.
Na polja Ljubavi nek dani nam odjezde;
Znaj da od Smrti spaseš, sve što podariš njoj.
I ptice i radosti u nama što se gnezde;
Kome nas samo zovu i šta bi samo htele?
Ljubav, koja kreće sunce i druge zvezde,
L'Amour che muove il Sole e l'altre stelle.

Korisnikov avatar
By Sunce
#1316575
Originally posted by Ulix
Malo ovog genija...

Плава гробница
(Иван В. Лалић)

Стојте галије царске! Спутајте моћне крме,
Газите тихим ходом!
Опело неко шапћем у подне пуно срме
Истопљене над водом.

Ту где на дну шкољке, како рече песник,
сан уморан хвата, лежи брат до брата,
Леже златне сенке, знакови удесни
Једног давног, никад допеваног рата.

Зар не осећате како море мили
Овде где се Сизиф са Сизифом грли?
Док у подневној сумаглици чили
Трајект што без журбе према копну хрли.

Ту где беспослени турист снима барке,
Са сламним шеширом спуштеним на чело,
Храм назирем, стваран испод летње варке
Мора што трепери док шапћем опело.

шапћем га у себи, да не будем смешан
У оку водича што рутински брбља
О Наусикаји, сасвим неумешан
У моје опело и худ удес Србља.

Стојте, галије царске! И ви глисери бучни
Возите с пола гаса.
Мисао једну горку хоћу да разобручим,
Макар у пола гласа.

Сахрањени ту су некадашњи венци.
И пролазна радост целог једног рода...
Само да унуци у њиховој сенци
Крваре због истог недохватног плода.

Зато ту се Сизиф са Танталом грли
Испод воде, мени свете, којом плута
Пена од трајекта који копну хрли,
Наранчина кора, мрља од мазута...

И проћи ће многа столећа ко пена,
Како рече песник у самртном зноју,
У врућици рујној; ал велика смена,
Коју сањао је, још гине у строју.

Стојте, галије царске! Слабо вас нешто видим
У омаглици дана.
Пред невидљивим храмом отвара се и бриди
Незацељена рана.

Хоћу да кроз звуке шкљоцања камера,
Одломке безвезних разговора летњих,
Провучем тај шапат; моја је намера
Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи.

И кажем: ипак мирно почивајте;
Није ово подне оно што нас спаја,
Него једна повест која дуго траје,
А вас усијава до црнога сјаја.

Па подневно сунце црно бива
Унутрашњем оку путника певача;
Док ми поглед клизи по плочи залива
Са још свежом браздом промаклог тегљача.

Стојте, галије царске! Нек мртвима се пошта
Макар несвесно ода.
Не смем да иштем више. А историја кошта:
Крв ипак, није вода.
Recitovao je u Osnovnoj skoli, dobio 5, a onda vodio recital. :)
Korisnikov avatar
By Birthday_girl
#1319486
Da li je usamljenost
Proklestvo
Koje se rodjenjem dobija
Ili je privilegija
Neshvaćenih likova
Što za svetlošđu
Neprestano trče
Njegov život
Kao tunel koji nikuda ne vodi
Bez svetlosti koja se nazire
Tunel
Bez početka
I kraja
Samo monotoni koraci
Kao svedoci bitisanja
Odzvanjaju na putu
Iz nigde u nigde
I blede utvare
Kao jedini prijatelji
Saputnici
I sapatnici
I jedno pitanje
Koje često navire
Da li je usamljenost
Reč
Kao i sve druge


Ovu sam pesmu nasla na netu. Mnogo mi se svidja ali ne znam ko je autor.
Ako neko zna nek mi posalje u2u, thanx!
Korisnikov avatar
By Birthday_girl
#1319500
Mislim da je ova od istog autora:


Sreća u običnom danu

Ooo kako sam srećan
Kako sam samo srećan
Nepoznata ženo
Dok pevušim tvoje ime
A pazi
Sasvim je običan dan
I dok milion razloga za patnju
Čekaju na red
Zaboravljam
Zaboravljam sve
I sa imenom tvojim na usnama
Nedam nikom
Da mi u snove dira
Korisnikov avatar
By Tot
#1321938
i gledam more gdje se meni penje
i slušam more dobrojutro veli
i ono sluša mene ja mu šapćem
o dobrojutro more kažem tiho
pa opet tiše ponovim mu pozdrav
a more sluša pa se smije
pa šuti pa se smije pa se penje
i gledam more gledam more zlato
i gledam more gdje se meni penje
i dobrojutro kažem more zlato
i dobrojutro more more kaže
i zagrli me more oko vrata
i more i ja i ja s morem zlatom
sjedimo skupa na žalu vrh brijega
i smijemo se smijemo se moru


Josip Pupačić
By Ulix
#1322151
Evo malo Dantea. Ovo je prvi sonet iz La vita nuova. :love:

A one koji su gledali film Hannibal, postoji jedna scena u tom filmu gde dr Lecter u operi upoznaje Allegru, zenu inspektora sa cuvenim prezimenom Pazzi. To sto pevaju na sceni se zove Vide cor meum i zasnovano je na ovom sonetu. :)

A ciascun'alma presa, e gentil core,
nel cui cospetto ven lo dir presente,
in ciò che mi rescrivan suo parvente
salute in lor segnor, cioè Amore.
Già eran quasi che atterzate l'ore
del tempo che onne stella n'è lucente,
quando m'apparve Amor subitamente
cui essenza membrar mi dà orrore.
Allegro mi sembrava Amor tenendo
meo core in mano, e ne le braccia avea
madonna involta in un drappo dormendo.
Poi la svegliava, e d'esto core ardendo
lei paventosa umilmente pascea:
appresso gir lo ne vedea piangendo.
Korisnikov avatar
By Orlando the Lady
#1322344
Ova je opet moja. Ne znam sta mi je u poslednje vreme, ali kao pisem pesme. Cast mi je naci se ispod Dantea. :)



Од камена од мермера
Сатворих јој лик
Исклесах јој лице
У векове своје

Исклесах јој око.
И напрсну око од вида.

У камену у мермеру
Не клешу се зоре

А зора би тек у њеном оку
Оку њеном зоре ја не признах зрак
Отад дуљим мисли и стихове ове
У камену смисла не налазим знак.
(Jelena Nidžović)
Korisnikov avatar
By AngraMaina
#1324576
crne vesti stižu iz grčke... :(




Silvije Strahimir Kranjčević
HERONEJSKI LAV


U mjesečevu svijetlu, u tajnoj drijema noći
Kaprena, selo malo, na prahu Heroneje.
To bajni joj je ležaj u magičnoj bljedoći,
A pokrila se plaštem od grimiz-epopeje.

O, kakav grimiz to je, o, kako se rumeni
Neizblijedjela krvca, što nekada poteče
Za grčku zemlju dragu na krvavoj areni,
Sloboda kada sveta pred barbarina kleče.

U vrhu Akropole, kad božica i djeva
Proljevala je suze, i kad joj koplje klonu,
I srce kad joj puče, gdje tuđa zvijezda sijeva
Po mramoru Kadmeje i njenom Partenonu.

I kad je otac ljudi, Olimpa i bogova
Ukočio se gledeć, gdje krv se gusta puši
Na maslinovoj grani, u gaju lovorova,
I gdje se palma mira pod sjekirama ruši.

O, Helado! Još danas u tajnoj drijema noći
Kaprena, selo malo, kraj tvoje Heroneje;
Kroz vjekove kroz duge, u magičnoj bljedoći,
Otkako plašt je pokri od krvne epopeje.

Sred gluha polja pusta, gdje sveta četa zginu,
Na groblju djece tvoje strahovit lave spava,
Pod svojom šapom čuva i Tebu i Atinu,
I suzu katkad pusti od mramora mu glava.

U nizu dugih ljeta, u osvit krvne zgode,
Iz sela kod Kaprene u ponoć kucnu zvona
Sa crkvice, što stoji kraj grobišta slobode,
Gdje pjevale su nimfe i lira Apolona,

Ah, svakog tako ljeta, kad jekne zvonce noćno,
Strahovit lav se budi i diže se i koči,
I tešku šapu grči i - klone bespomoćno,
I obore se suze po mramorovoj ploči.

Iz magle onda guste, što poljem popadala,
U povorkama dugim tek primiču se sjeni,
U strašnog lava glede sa oč'ma od kristala,
Sve starodavni to su i besmrtni Heleni.

I pričaju mu priče, da razvedre mu oči,
I pjevaju mu slavu o heronejskom maču;
Al on se nijem trese na mramorovoj ploči -
I plaču mrtvi ljudi i mrtvi bozi plaču...

A Macedonac pada na heronejske kosti
I pokornički spušta tu pobjedničku glavu.
I vapi, teško vapi: Ta prošlo je, pa - prosti;
Sa Heroneje grčku proširio sam slavu!

Al strašni lav se diže, ko krv mu gore oči,
I grče mu se nokti i bokovi mu skaču,
I sve se nijem trese na mramorovoj ploči,
I plaču mrtvi ljudi i mrtvi bozi plaču.

Kad strašna ponoć mine i zadnja sjen kad ode,
A pjesnik neznan stupi pred lava kraj Kaprene
I pobriše mu suze na grobištu slobode
I poljubi mu grivu u žaru uspomene,

O, tad ih mjesec gleda u zagrljaju dugo,
Na grobištu slobode gdje zagrljeni šute -
Svud noć i mrtvo polje i - ništa, ništa drugo,
Al ranu Heroneje tek lav i pjesnik ćute.
By Kragi
#1327801
Snevaj da uvidis da prolazni snovi
jos najblize stoje postojanoj sreci
da ne pitas nikad zasto jadi ovi
a ne koji drugi a ne koji treci?

Ljubi, ljubi silno, uvek istovetan
u ljubavi samo ti ces jasno znati
kako malo treba da se bude sretan
i sto puta manje, da se vecno pati.

I umri da spases verovanje cisto
da si kadgod stao pred istinom golom
I da u zivotu nisi jedno isto
jednom zvao srecom a drugi put bolom.

Jovan Dučić :hvala:
By Garbo
#1330806
IGRACKA VETROVA
Tin Ujevic

Pati bez suze, zivi bez psovke
I budi mirno nesretan.
Taste su suze a jadikovke
ublazit nece gorki san.
Podaj se pijanom vetru zivota
pa nek te vije bilo kud
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lisce sto vir ga vije
za let si duso stvorena.
Za zemlju nije za pokoj nije
cvet sto nema korena.
By Garbo
#1330810
UHAPSEN U SVOJOJ MAGLI
Tin Ujevic

Uhapsen u svojoj magli
zakopcan u svojem mraku
svako svojoj zvezdi nagli
svojoj ruzi svojem maku.

I svak zudi svetkovine
detinjastih blagostanja
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tisti
i na munju koja preti
nasa blaga Nada vristi:
Biti cisti Biti sveti.

I kad nema Naseg duha
medju nama jednog sveca
treba i bez bela ruha
biti deca biti deca.
  • 1
  • 31
  • 32
  • 33
  • 34
  • 35
  • 92
long long title how many chars? lets see 123 ok more? yes 60

We have created lots of YouTube videos just so you can achieve [...]

Another post test yes yes yes or no, maybe ni? :-/

The best flat phpBB theme around. Period. Fine craftmanship and [...]

Do you need a super MOD? Well here it is. chew on this

All you need is right here. Content tag, SEO, listing, Pizza and spaghetti [...]

Lasagna on me this time ok? I got plenty of cash

this should be fantastic. but what about links,images, bbcodes etc etc? [...]

Swap-in out addons, use only what you really need!