Bootstrap Framework 3.3.6

[mikka]

Desanka Maksimović

OPOMENA


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

[mikka]

Mozda sam je vec postovao, ali predivna je...

Desanka Maksimovic

Pesnik

Doći će ti iznenada telegram
iz dalekog u svetu mesta,
u kasni sat.
U sobi bićeš sam,
obuzeće te nemir i strah
i najpre nećeš moći
verovati da bliskog nekog nesta,
kao da bi nestalo poezije,
ljubavi i mesečevih noći.

Shvatićeš zatim.
I kao da si ostavljen od svih,
puls će ti postati
usporen, tih.
Gledaćeš kroz okno
u zasnežen pred kućom vrt,
ali ga opažati nećeš,
kao da si slep,
jednako misleći na smrt.

Sutradan, napisaćeš stih.
I već će ti biti lakše,
osobito ako bude lep.

kao i

NEMAM VIŠE VREMENA

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad ne pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice,
sad treba misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

[foolish]

Trenuci - Horhe Luis Borhes

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.
Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

[Swanheart]

Cekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i posla si sa mnom,
I iduci stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i srece smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo nasli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada...

I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuc svoje srce rukama obema,
Otisla si placna, zamrzla i nema,
Ko sto bese dosla, tuzno i polako.


"Susret", Jovan Ducic

[Swanheart]

moram da ponovim neke pesme



I kad te zivot bolno razocara,
I kad prestanu i zelje, i snovi;
Ono sto nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan zivot neznani i novi.

Pamti sto je proslo, s puno vere neme,
Kroz sve dane dugih stradanja i mena:
Cuvaj svoju proslost za sumorno vreme
Kad se zivi samo jednom od uspomena.

Pa ces da zapitas jedom, i neznandno -
Nasto samo suze, nasto boli samo?
I sta da ikad zali srce jadno,
Kad je sve nase, sve sto osecamo


"Izmirenje", Ducic

[mikka]

William Butler Yeats

When You Are Old

When you are old and grey and full of sleep,
And nodding by the fire, take down this book,
And slowly read, and dream of the soft look
Your eyes had once, and of their shadows deep;

How many loved your moments of glad grace,
And loved your beauty with love false or true,
But one man loved the pilgrim soul in you,
And loved the sorrows of your changing face;

And bending down beside the glowing bars,
Murmur, a little sadly, how Love fled
And paced upon the mountains overhead
And hid his face amid a crowd of stars.

[mikka]

Biti srecan

U zivotu ne postoji nikakva duznost
osim duznosti: biti srecan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim duznostima,
svim moralom
i svim zapovestima
retko cinimo jedno drugoga srecnim,
jer i sebe time ne cinimo srecnima.
Ako covek moze biti dobar,
moze to samo onda
kada je srecan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo ucenje,
jedino ucenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino vazno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova dusa,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolaci,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuci zajedno s dusom,
onda je dobro.

Herman Hesse

[Swanheart]

Originally posted by mikka
William Butler Yeats

When You Are Old

When you are old and grey and full of sleep,
And nodding by the fire, take down this book,
And slowly read, and dream of the soft look
Your eyes had once, and of their shadows deep;

How many loved your moments of glad grace,
And loved your beauty with love false or true,
But one man loved the pilgrim soul in you,
And loved the sorrows of your changing face;

And bending down beside the glowing bars,
Murmur, a little sadly, how Love fled
And paced upon the mountains overhead
And hid his face amid a crowd of stars.

jedna od mojih omiljenih pesama

[mikka]

Edgar Allan Poe

Annabel Lee

It was many and many a year ago,
In a kingdom by the sea,
That a maiden there lived whom you may know
By the name of Annabel Lee;
And this maiden she lived with no other thought
Than to love and be loved by me.

I was a child and she was a child,
In this kingdom by the sea:
But we loved with a love that was more than love -
I and my Annabel Lee;
With a love that the winged seraphs of heaven
Coveted her and me.

And this was the reason that, long ago,
In this kingdom by the sea,
A wind blew out of a cloud, chilling
My beautiful Annabel Lee;
So that her high-born kinsmen came
And bore her away from me,
To shut her up in a sepulchre
In this kingdom by the sea.

The angels, not half so happy in heaven,
Went envying her and me -
Yes! that was the reason (as all men know,
In this kingdom by the sea)
That the wind came out of the cloud one night,
Chilling and killing my Annabel Lee.

But our love it was stronger by far than the love
Of those who were older than we -
Of many far wiser than we -
And neither the angels in heaven above,
Nor the demons down under the sea,
Can ever dissever my soul from the soul
Of the beautiful Annabel Lee;

For the moon never beams without bringing me dreams
Of the beautiful Annabel Lee;
And the stars never rise but I feel the bright eyes
Of the beautiful Annabel Lee;
And so, all the night-tide, I lie down by the side
Of my darling -my darling -my life and my bride,
In the sepulchre there by the sea -
In her tomb by the sounding sea.

[Garbo]

VRT *Zak Prever*

Hiljade i hiljade godina
neche biti dovoljno
da iskazu onaj tren vechnosti
kad si me poljubila
kad sam te poljubio
onoga svetlog jutra u parku Monsuri
u Parizu
na zemlji
koja se u zvezde rachuna.

[Garbo]

Shansona *Zak Prever*

Koji je danas dan
Danas je svaki dan draga
Danas smo ceo zivot
Volimo se i zivimo
Zivimo i volimo se.

I ne znamo shta je to zivot.
I ne znamo shta su to dani.
I ne znamo shta je to ljubav.

[Garbo]

*More*


Cujes li suze koje padaju niz lice
Kao kapi kise
Potoci radosti i tuge
Sto se slevaju niz moju dusu.

Da
U mom srcu besni more
I preti da ce me razbiti poput stene.

Peni se i udara
Tuga...
Pa opet radost
Pa opet tuga...
Tuga sto ne znam volis li me
A radost sto sam cuo tvoj glas
Vidio tvoje lice
Osetio tvoj dodir.

Osecas li me u sebi
Dodirujem te u srcu poput povetarca
Poput tople kise
Tako nezno
A opet snazno
Osecas li kako zidovi nestaju izmedju nas
Kako se lome

To je more
Sto se probija iz mog srca
Sto obecava i preti
Osecas li zar?

Dodirni me tu unutra
Tu gde je moj dom
Izadjimo zajedno na liticu
Da gledamo kako more tuce
Pa se smiruje
Kako se rasipa megju stenama negova pretnja
Kako se smiruje samo zato
Jer si ti tu kraj mene...

[Garbo]

Poljupci zatvorenih ociju *Endre Adi*


Da uvek zajedno poljupce sanjamo
to znam
i to kad u plac brizne.
Da li je ona na koju mislim?
Uvek osecam
kad joj nocu pokrivac sklizne.
Mi se mozda nikada necemo sresti
tuzni putnici nas dvoje.
Al sam kraj nje kad god zazheli
i ona uvek dodje.
Mozda joj je bujna i crna kosa
takvu kosu zelim.
Njenu tesku crnu kosu
koliko puta su donele
plave devojcice u nocima zrelim.
Jos cu jednom tako zatvoriti oci
pod poljupcem druge zene.
Kad i ona tako nekog bude ljubila
zatvorenih ociju
jer vise nece moci cekati na mene.

[starsailor]

Lord Byron
"She walks in beauty, like the night" - moja fav. od njega Suede su preradili text i napravili divnu pesmu Heroine.

SHE walks in beauty, like the night
Of cloudless climes and starry skies,
And all that's best of dark and bright
Meets in her aspect and her eyes;
Thus mellow'd to that tender light
Which Heaven to gaudy day denies.

One shade the more, one ray the less,
Had half impair'd the nameless grace
Which waves in every raven tress
Or softly lightens o'er her face,
Where thoughts serenely sweet express
How pure, how dear their dwelling-place.

And on that cheek and o'er that brow
So soft, so calm, yet eloquent,
The smiles that win, the tints that glow,
But tell of days in goodness spent,—
A mind at peace with all below,
A heart whose love is innocent.

[mikka]

Aleksa Šantić

VEČE NA ŠKOLJU


Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče mršave
Glave
Pred likom boga svog-
Ištu. Al' tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.



1904.

[Hys.]

Melita Dj.


NALAKĆENA NA SEBE

Nalakćena na sebe ja znam da nisam sama.


Otimam noći san, da bih snivala budno.
Hodam i dišem; do sunovrata povređena;
da besciljnost sopstvenim rukama zadavim;
inače će ona ugušiti mene.
A ja bih da misao svoju dotaknem;
Da svoju glavu; tu čudnu menanžeriju. bez dresera;
u svesnostvarnosni kavez ubacim.
Pa da sa mudracima kumujem.

ČEKANJE

Čekanje je
umiranje nedocekanog;
trenutak koji nije dolazak.

Čekanje miriše na bolnice-
nosi postojan zadah truljenja nade.
Čekanje odnosi dah,
ono je nekad molitva,
nekad mržnja i neispavana tuga.
Sve zavisi od godina cekanja,
od oveštalih tenutaka izgubljenih u njemu.
Ja ga mrzim svim onim
čime bih mogla da volim.
Jer; ono je: početak i kraj želje,
porodjaj bez ploda.
Molitvenik jastuka; asfalta,
isprepletanih ruku u bioskopima.
Hiljadita suza zbog iste stvari,
a opet prvi bol nepreboljen.

Čekanje je ljubavnik umirućih ljubavi,
ono je dolazak nedolaska,
randevu sa sećanjem.

O LJUBAVI, ALI PROMUKLO

Ne, ne pričajte mi.
O rekama, o mirisu trave, osmehu zenica,
pesku na mojim dlanovima.
Ne, ne pricajte mi, jer necu da čujem,
nema odjeka u mojim dubinama,
nema reda u mojim sazveždjima,
nema puta ni koraka u meni za Njega.

Bilo kog, njega.
Osmišljenog, oživljenog, mišlju, telom doživljenog.
I posle svega, hod sam.
Jer ruke koje grle, posed traže,
pričajući o ljubavi, i o svetu Nas,
svet sveta u meni ubijaju.

A ja ne dam.
Ne dam, jer sve krajeve poznajem koji mojim počecima kumovaše.
A, ne, dodjavola, veselost u meni nije umrla.
Sklonih je, i sada zajedno njoj pripremljenu raku posmatramo.
A možda ja hocu pritvornom veselošću,
reči, pogrešnim ljudima, i u pogrešno vreme mojim
nazvanim, da prikrijem.

[mikka]

"Čekanje je ljubavnik umirućih ljubavi,
ono je dolazak nedolaska,
randevu sa sećanjem."

Prelepo!

[Hys.]

da, i meni

[AngraMaina]

super je melita!

a sad malo klasike - antun branko simic, za hetero momente:



JEDANPUT

Ženo
što iz bijede našeg svagdanjeg života
očajale i krotke oči dižeš k meni

Sav ovaj život... oh, sav ovaj život
ženo

jedanput ja odsvirat ću na harfi

i kad poslije harfe
progovore ćutke naše duše

znaš li što će govoriti?

Kako bjesmo srećni. Kako bjesmo srećni.

[EYA]

Razorenje / Sarl Bodler

Moj nemirni Demon stalno me se drzi,
Ko dah neopipljiv oko mene bludi,
I ja ga udisem, on mi pluca przi
I puni ih gresnom, nezajaznom zudi.

Katkad, jer zna silno da Umetnost volim,
Javi se pod vidom najkrasnije zene,
I pritvorno svojim laskanjem holim,
Na gadna ljubavna pica uci mene.

Odvlaci me tako, daleko od Boga,
Bez daha, umorom teskim slomljenoga,
Sred dola Cemera, duboka i gluha,

I pred unezveren pogled bez zazora
Baca zive rane, umrljana ruha,
I sav krvav uzas strasnoga Razora!

[mikka]

Crnjanski


STRAŽILOVO


Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grožđe, noć, i terevenku,
i potok, što sad, mesto nas, žubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tuđa, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
što mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rođenja, znao ni jednu tugu,
tuđom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vratiću se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rođenjem došlu,
sa rasutim lišćem, što, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grožđu, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, 'tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tuđim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud pođoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tuđe smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav će moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tuđa, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tuđinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žalošću milujem brda neviđena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrežja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
preliću život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.


Fiezole, 1921.

[AngraMaina]

crnjanski


Miloš Crnjanski
LAMENT NAD BEOGRADOM

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: " Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi šapuće: "Cadavere!"
Treći: "Leš, leš, leš."

Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po meni došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: "Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše "prošlo".

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagren pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću "nao, nao, nao"
i naše "ne, ne".

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, ko neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino "ombre, ombre". -
i naš "grob" i "mrak".

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, ti i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak i prah.
Krv tvoja, ko rosa pala je na ravni,
ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
Grlim jos jednom na Tvoj kamen strmi,
I Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
A kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj.


Cooden Beach, 1956.
(prvo izd. Johanesburg 1962.)



da cujes crnjanskog kako cita lament klikni ovde.
(izgleda da je pravilo - sto bolji pesnik, to gore cita svoje pesme)

[EYA]

moja omiljena svih vremena


KOSA

O, runo kovrcavo sto se do pleca prosu!
O, ushicenja! Miris otezao i mlak!
Da naselim nas lezaj uspomenama sto su
usnule u njoj, ja cu nocas tu gustu kosu
kao maramu kakvu da raznjijam kroz mrak!

Azija puna ceznje, Afrika koja pali,
sav jedan svet udaljen, iz skoro mrtvog sna,
zivi u tvome mraku, lugu razmirisali!
Ko sto duhove druge nose muzike vali,
tako, voljena! tvojim mirisom plivam ja.

Otici cu u ona podneblja zarka, gde se
covek i drvo, socni, gube po ceo dan;
vitice snazne, neka vas talas me ponese!
O, tamno more vesla, zastave, jedra – sve se
u tebi ovo krije kao blestavi san!

Krije se luka bucna gde dusa moze piti
u gutljajima dugim mirise, boju, zvuk;
gde brodovi po zlatu i svili klize viti
i sire svoje ruke zeleci zagrliti
vecitu jaru kojom nebeski trepti luk.

Nek se zagnjuri glava, nek se pijanstvu poda
u crnom okeanu u kom jos jedan spi;
a moj duh utancani njihan valjanjem broda
umece da te nadje, lenjosti puna ploda,
mirisna dokolico, vecita ljuljko ti!

Senico natkriljena tminama, koso plava,
vracas mi azur kojim nebeski blista svod;
maljavi rub me tvoga pramenja ocarava
stopljenim dahom sto ga opojno isparava
palmovo ulje, katran, mosus, vanilin plod.

Dugo cu – vecito cu! – zasipati rubinom,
biserom i safirom taj teski gusti plast,
te da mi vazda tolis zelju kad bukne tminom!
Zar nisi ti oaza gde sanjam, vrc sto vinom
secanja poji mene, jedina moja slast?


Charles Baudelaire

[Ulix]

Originally posted by AngraMaina
crnjanski

Volim ga i kao romanopisca, ali kao pesnika ga obozavam.

PRIČA

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiris'o bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

San Vito, al Tagliamento, 1918.

[mikka]

Volim ga i kao romanopisca, ali kao pesnika ga obozavam.

upravo!
a takodje me je osvojilo i njegovo objasnjenje sumatre, i ima prelepe eseje...
jedino me drame nisu odusevile u toj meri

[AngraMaina]

Nemam kod sebe srpski prevod, ovo sam nasao na netu, jako dobar prevod.



Giorgos Seferis
HELEN

[size=-2]TEUCER: . . . in sea-girt Cyprus, where it was decreed
by Apollo that I should live, giving the city the name
of Salamis in memory of my island home.
. . .
HELEN: I never went to Troy; it was a phantom.
. . .
SERVANT: What?
You mean it was only for a cloud that we struggled so much?

EURIPIDES, HELEN[/size]


“The nightingales won’t let you sleep in Platres.”

Shy nightingale, in the breathing of the leaves,
you who bestow the forest’s musical coolness
on the sundered bodies, on the souls
of those who know they will not return.
Blind voice, you who grope in the darkness of memory
for footsteps and gestures-I wouldn’t dare say kisses-
and the bitter raging of the slavewoman grown wild.

“The nightingales won’t let you sleep in Platres.”

Platres: where is Platres? And this island: who knows it?
I’ve lived my life hearing names I’ve never heard before:
new countries, new idiocies of men
or of the gods;
my fate, which wavers
between the last sword of some Ajax
and another Salamis,
brought me here, to this shore.
The moon
rose from the sea like Aphrodite,
covered the Archer’s stars, now moves to find
the Heart of Scorpio, and changes everything.
Truth, where’s the truth?
I too was an archer in the war;
my fate: that of a man who missed his target.

Lyric nightingale,
on a night like this, by the shore of Proteus,
the Spartan slave girls heard you and began their lament,
and among them- who would have believed it? -Helen!
She whom we hunted so many years by the banks of the Scamander.
She was there, at the desert’s lip; I touched her; she spoke to me:
“It isn’t true, it isn’t true,” she cried.
“I didn’t board the blue-bowed ship.
I never went to valiant Troy.”

Breasts girded high, the sun in her hair, and that stature
shadows and smiles everywhere,
on shoulders, thighs, and knees;
the skin alive, and her eyes
with the large eyelids,
she was there, on the banks of a Delta.
And at Troy?
At Troy, nothing: just a phantom image.
The gods wanted it so.
And Paris, Paris lay with a shadow as though it were a solid being;
and for ten whole years we slaughtered ourselves for Helen.

Great suffering had fallen on Greece.
So many bodies thrown
into the jaws of the sea, the jaws of the earth
so many souls
fed to the millstones like grain.
And the rivers swelling, blood in their silt,
all for a linen undulation, a filmy cloud,
a butterfly’s flicker, a whisp of swan’s down,
an empty tunic—all for a Helen.
And my brother?
Nightingale nightingale nightingale,
what is a god? What is not a god? And what is there in-between them?

“The nightingales won’t let you sleep in Platres.”

Tearful bird,
on sea-kissed Cyprus
consecrated to remind me of my country,
I moored alone with this fable,
if it’s true that it is a fable,
if it’s true that mortals
will not again take up
the old deceit of the gods;
if it’s true
that in future years some other Teucer,
or some Ajax or Priam or Hecuba,
or someone unknown and nameless who nevertheless saw
a Scamander overflow with corpses,
isn’t fated to hear
messengers coming to tell him
that so much suffering, so much life,
went into the abyss
all for an empty tunic, all for a Helen.

[starsailor]

Iz drugog kvarteta

I tu sam, na pola puta, sa dvadeset godina za
sobom -
dvadeset godina uveliko protracenih, godina l` entre
deux guerres -
kad sam ucio kako da upotrebim reci, i svaki pokusaj
je potpuno nov pocetak, i drukcija vrsta neuspeha
jer je covek samo naucio kako bolje da koristi rec
za stvar koju vise ne mora da kaze, ili na nacin
na koji vise ne zeli da je kaze. I tako je svaki
poduhvat
nov pocetak, napad na neartikulisano
s jadnom opremom koja je sve gora
u opstoj zbrci nepreciznosti osecanja,
nedisciplinovanih ceta emocije. A ono sto ima da
se osvoji
snagom i pokornoscu, vec su otkrili,
jedanput, dvaput, il` nekoliko puta, ljudi koje ne
mozemo ni pomisljati
da nadmasimo - ali ne radi se o takmicenju -
postoji samo borba da se povrati ono sto se izgubilo
i naslo i opet, i opet, izgubilo: i sad, pod uslovima
koji nam ne izgledaju naklonjeni. Ali mozda ni
gubitka ni dobitka.
Za nas, postoji samo nastojanje. Ostalo nije nas
posao.

T.S. Eliot

[AngraMaina]

jedan simpatican link za waste land, za one sa takvim aspiracijama:

http://world.std.com/~raparker/explorin ... lore6.html

[Orlando the Lady]

Ovo je nesto sto sam napisala posle duzeg vremena. Zaudo nemam problem sa tim da to podelim sa ljudima.

,,Porta / Врата” *

Отвори затвори
Почела

Сонети се пишу када реч је мирна
И када на заветрини само тек је мук.

Затвори отвори
Видела

Хука речи превише је силна
Да ужива одсутни наших мисли звук.

Искорачи закорачи
Обручи круг.

( 12. XI 2008. )


* Ово је условни наслов песме, јер је у основној замисли мотив звезде.

[maka]

Rob

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoc nosi moje dane,
I dok lanac muka steze i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane -
Moja glava na tvom krilu nek pociva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi
I jedna pesma dok je jos krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka zivi,
Nek jos kuca, knjigo moja sviju snova.

Celom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oci ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada mozda nisi znala da je
Tvoja mladost meni zivot, moja snaga,
Sto obilno pruza meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama spleces,
Kad u vrtu beres ruzu sto je cvala,
Ruzu beres i na grudi svoje meces,

Kad haljinu svoju drzis s puno poste,
I ti prsti, i te ruke - da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i miloste -
Da li ti je kadgod na um mis'o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tovje,
I te oci pune srece i neznanja,
Ja osecam kako dise leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Bera mi je tvoje lice bez oblaka -
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka.


DIS.