- 05 Avg 2008, 11:17
#1199811
Progutao sam ogroman gutljaj otrova. – Triput hvaljen budi savete koji si mi sinuo! – Utroba mi gori. Žestina otrova uvrće mi udove, izobličuje me, satire me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večne muke! Vidite oganj kako se razbuktava! Gorim baš valjano. Šta čekaš đavole!
Bio sam naslutio preobraćenje u dobro i u sreću, spasenje. Mogu li opisati tu viziju kad vazduh pakla ne trpi himne! Bili su to milioni dražesnih stvorenja, jedan umilni duhovni koncert, snaga i mir, plemenita častoljublja, i ko zna šta još?
Plemenita častoljublja!
I to je još uvek život! – Ako je prokletstvo večno! čovek koji želi da se osakati i te kako je proklet, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle u njemu i jesam. To je ostvarivanje veronauke. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste prouzrokovali moju nesreću a prouzrokovali ste i svoju. Jadno nevinašce! – Pakao ne može napasti bezbožnike. – To je još uvek život. Kasnije će slasti prokletstva biti još dublje. Dajte mi zločina, brzo, nek padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.
Ćuti, no ćuti!... Sramotno je to prigovaranje ovde: Sotona koji veli da je vatra gadna, da je moj gnev strahovit i glup. – Dosta!... Dosta je bilo zabluda koje su mi prišapnute, čarolija, lažnih mirisa, detinjih svirki. – S obzirom da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odlučno, spreman sam za savršenstvo... Oholost. – Na glavi mi se koža isušuje. Milost! Gospode, plašim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero sa stenama, mesečina kad je na zvoniku izbijalo dvanaest... đavo je na zvoniku u to doba. Marijo! Sveta Device!... – Užas moje gluposti.
A nisu li to, tamo dole, časne duše koje mi žele dobro... Dođite... Imam neko jastuče na ustima, one me ne čuju, to su utvare. A onda, niko nikada ne misli na drugog. Nek ne prilaze. Ja mirišem na lomaču, to je sigurno.
Halucinacije su bezbrojne. To je upravo ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. O tome ću da ćutim: pesnici i vidovnjaci mogli bi biti ljubomorni. Ja sam hiljadu puta najbogatiji, budimo škrti kao more.
Ah, gle, časovnik života malopre se zaustavio. Nisam više na ovom svetu. – Teologija je ozbiljna, pakao je zacelo dole – a nebo gore. – Ushićenje, košmar, san u ognjenom gnezdu.
Koliko zluradosti u pažnji na poljima... Sotona, Ferdinand, trči sa divljim semenjem... Isus hoda po purpurnim kupinama, ne savijajući ih... Isus je hodao po uzburkanim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i sa smeđim pletenicama, na boku jednog smaragdnog vala...
Ja ću skinuti veo sa svih tajni: sa verskih ili prirodnih tajni, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.
Slušajte!
Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i ima nekoga: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Hoće li neko crnačke pesme, plesove hurija? Hoće li neko da nestanem, da uronim u potragu za prstenom? Hoće li? Praviću zlato, lekove.
Pouzdajte se dakle u mene, vera pruža olakšanje, vodi, leči. Dođite svi, - čak i dečica, - da vas utešim, da raspemo za vas njeno srce, - divno srce! Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da budem srećan.
- I mislimo na mene. Zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreće da više ne patim. Moj život je bio samo niz slatkih ludorija, to je za žaljenje.
Briga me! Nakreveljimo se na sve moguće načine. Sasvim sigurno, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo dodira je nestalo. Ah, moj zamak, moja Saksonija, moj vrbak! Večeri, jutra, noći, dani... Jesam li svega sit!
Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost, - i pakao milovanja; jedan hor paklova.
Mrtav sam umoran. To je grob, odlazim crvima, o stravo nad stravama! Sotono, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarima. Zahtevam. Zahtevam! Udarac vilama, ognjenu kap.
Ah, vratiti se u život! Prostreliti očima naše nakaznosti. I taj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutost sveta! Bože moj, milost, sakrij me, držim se odveć loše! – Sakriven sam i nisam.
To je oganj koji suklja sa svojim prokletnikom.
REMBAUD- NOC U PAKLU
Bio sam naslutio preobraćenje u dobro i u sreću, spasenje. Mogu li opisati tu viziju kad vazduh pakla ne trpi himne! Bili su to milioni dražesnih stvorenja, jedan umilni duhovni koncert, snaga i mir, plemenita častoljublja, i ko zna šta još?
Plemenita častoljublja!
I to je još uvek život! – Ako je prokletstvo večno! čovek koji želi da se osakati i te kako je proklet, zar ne? Ja verujem da sam u paklu, dakle u njemu i jesam. To je ostvarivanje veronauke. Ja sam rob svoga krštenja. Roditelji, vi ste prouzrokovali moju nesreću a prouzrokovali ste i svoju. Jadno nevinašce! – Pakao ne može napasti bezbožnike. – To je još uvek život. Kasnije će slasti prokletstva biti još dublje. Dajte mi zločina, brzo, nek padnem u ništavilo, na osnovu ljudskog zakona.
Ćuti, no ćuti!... Sramotno je to prigovaranje ovde: Sotona koji veli da je vatra gadna, da je moj gnev strahovit i glup. – Dosta!... Dosta je bilo zabluda koje su mi prišapnute, čarolija, lažnih mirisa, detinjih svirki. – S obzirom da posedujem istinu, da vidim pravdu: moje rasuđivanje je zdravo i odlučno, spreman sam za savršenstvo... Oholost. – Na glavi mi se koža isušuje. Milost! Gospode, plašim se. Žedan sam, tako žedan! Ah, detinjstvo, trava, kiša, jezero sa stenama, mesečina kad je na zvoniku izbijalo dvanaest... đavo je na zvoniku u to doba. Marijo! Sveta Device!... – Užas moje gluposti.
A nisu li to, tamo dole, časne duše koje mi žele dobro... Dođite... Imam neko jastuče na ustima, one me ne čuju, to su utvare. A onda, niko nikada ne misli na drugog. Nek ne prilaze. Ja mirišem na lomaču, to je sigurno.
Halucinacije su bezbrojne. To je upravo ono što sam uvek imao: ne verujem više u istoriju, zaboravljam načela. O tome ću da ćutim: pesnici i vidovnjaci mogli bi biti ljubomorni. Ja sam hiljadu puta najbogatiji, budimo škrti kao more.
Ah, gle, časovnik života malopre se zaustavio. Nisam više na ovom svetu. – Teologija je ozbiljna, pakao je zacelo dole – a nebo gore. – Ushićenje, košmar, san u ognjenom gnezdu.
Koliko zluradosti u pažnji na poljima... Sotona, Ferdinand, trči sa divljim semenjem... Isus hoda po purpurnim kupinama, ne savijajući ih... Isus je hodao po uzburkanim vodama. Fenjer nam ga je pokazao kako stoji, beo i sa smeđim pletenicama, na boku jednog smaragdnog vala...
Ja ću skinuti veo sa svih tajni: sa verskih ili prirodnih tajni, sa smrti, rođenja, budućnosti, prošlosti, kosmogonije, ništavila. Ja sam majstor u fantazmagorijama.
Slušajte!
Ja posedujem sve darovitosti! – Ovde nema nikoga i ima nekoga: ne bih hteo da rasipam svoje blago. – Hoće li neko crnačke pesme, plesove hurija? Hoće li neko da nestanem, da uronim u potragu za prstenom? Hoće li? Praviću zlato, lekove.
Pouzdajte se dakle u mene, vera pruža olakšanje, vodi, leči. Dođite svi, - čak i dečica, - da vas utešim, da raspemo za vas njeno srce, - divno srce! Siromasi, radnici! Ja ne tražim molitve; dovoljno mi je vaše poverenje da budem srećan.
- I mislimo na mene. Zbog ovoga ne žalim mnogo za svetom. Imam sreće da više ne patim. Moj život je bio samo niz slatkih ludorija, to je za žaljenje.
Briga me! Nakreveljimo se na sve moguće načine. Sasvim sigurno, mi smo izvan sveta. Nema više nikakvog zvuka. Moje čulo dodira je nestalo. Ah, moj zamak, moja Saksonija, moj vrbak! Večeri, jutra, noći, dani... Jesam li svega sit!
Morao bih da imam svoj pakao za gnev, svoj pakao za oholost, - i pakao milovanja; jedan hor paklova.
Mrtav sam umoran. To je grob, odlazim crvima, o stravo nad stravama! Sotono, lakrdijašu, ti hoćeš da me rastopiš svojim čarima. Zahtevam. Zahtevam! Udarac vilama, ognjenu kap.
Ah, vratiti se u život! Prostreliti očima naše nakaznosti. I taj otrov, taj hiljadu puta prokleti poljubac! Moja slabost, okrutost sveta! Bože moj, milost, sakrij me, držim se odveć loše! – Sakriven sam i nisam.
To je oganj koji suklja sa svojim prokletnikom.
REMBAUD- NOC U PAKLU
