Originally posted by Ulix
Originally posted by watcher
A jeste li razmišljali o tome da šrink možda može da vas zezne još više ....
razmishljanje o nekom problemu obično oduzima kiseonika, nego sam taj problem..
Ma naravno. Psihijatri su ti koji imaju problem - oni pretvaraju zdrave ljude u bolesnike i onda ih drze vezane za krevete i ponekad ih u prolazu sutaju u rebra. Onako, zabave radi. Ima li ista zabavnije?
O problemima, naposletku, i ne treba da razmisljamo. Jer uostalom ako nesto ignorisemo onda to i ne postoji (za ovo postoji i filozofska argumentacija, pa tako mora biti da je tacno). Najbolje je da se pretvaramo da je sve lepo, da su ljudi dobri i veseli, da smo svi lepi i pametni. Jer bismo se mozda rastuzili kad bi se pogledali u ogledalo. A tuga, ju ju daleko bilo, pa to je skroz out. Ako smo vec deprimirani, najbolje da pustimo veselu muziku i obucemo se u roza i skakucemo okolo kao retardirani. Ne treba da razmisljamo o osecanjima, jer to je naporno i ne zabavalja uopste.
Boze sacuvaj da pristupimo bilo cemu ozbiljno.
svidja mi se tvoj odgovor.
nazalost, sve je popularnija floskula "ono sto ne znas, ne moze boleti", ali neretko takvi zabiju glavu u pesak, makar im uragan razneo zadnjicu.
a ako njihovu zaobidje- znaci da ga nije ni bilo
a "Esse est percipi" je idealisticka zamisao ciji argumenti su upravo zasnovani na tom nojevskom pogledu na svet (a u citavoj filozofskoj odiseji nije se daleko odmaklo od sokratovkog da znamo da nista ne znamo, i da sto je vece znanje- veca je i granica sa neznanjem, a narocito posto smo u ovoj modernoj suoceni i sa poljuljavanjem nauke kao nekadasnjeg apsolutnog autoriteta)
dolazimo do toga da
zapravo filozofska stanovisa imaju esenciju u jednom licnom "dozivljaju sveta" koji se tezi toliko generalizovati da bi se smatrao univerzalnim- pa zato i filozofskim, i zapravo izboru njegovog dozivljavanja, no moj je izbor posmatranja onaj heraklitov da borbom nastaju i nestaju sve stvari(jer gle, funkcionise! a meni je to sasvim dovoljno, jer ipak je empirija digla civilizaciju i dala smisao inteligenciji, pa makar danas sunce poslednji put zaslo), dakle produkt su akcije i stvaranja, a ne fatalisticke opservacije pomenutog berklija.
i odmah se setim desanikine pesme:
Svejedno je
Ma živela hiljadu godina,
biću posle smrti ista
sa nerođenima.
Ma bila najsrećnija,
biću posle smrti ista
sa onim ko je uvek plakao.
Ma bila klevetana,
biću posle smrti ista
sa onima koje su hvalili.
Ma ostala u sećanju svih ljudi,
neću posle smrti znati
da me se sećaju.
Ma posedovala sva znanja,
znaću posle smrti manje
od zemlje grumena.
Ma imala srce toplije od anđela,
biću posle smrti ravnodušnija
od samog kamenja.
Ma se svetlosti vazdan radovala,
neću posle smrti moći
izići iz pomrčine.
Ma kako svesna sebe bivala,
neću posle smrti znati
da sam postojala.
jer ako je svaki svet stvoren u okvirima sopstvene opservacije, onda se ne moze poreci (opet onim emprijiskim argumentima) da u najmanju ruku dolazi do njihovog sudara i cuvenog sartrovskog pakla (jer i u mom i u tvom jabuka nece zaobici njutnovu glavu, niti ce covek bez nogu prohodati samo ako broji zvezde) k'o sto jednom lepo rece andja, nekom je zivot cudo- a nekom mudo: no neka bar bude lepo frizirano mudo
a dokazano je, s druge strane, da postoje dobro definisani neresivi problemi, tako da ja tu nabacim taoisticki osmejak, da treba u svemu naci meru, jer iako naucne teorije nemaju- problemi "obicne ljudske egzistencije" svakako imaju kumulativni karakter, narocito ako se od trunke ne vidi suma.
ako ni posle polupane glave nema odgovora, pitanje treba odloziti na policu, ne u kantu za djubre, i cuvati za neki optimisticni momenat inspiracije odgonetanja
p.s.
sta mi bi?
