- 06 Avg 2008, 11:44
#1200959
Pa mhm, ja najcesce sanjam kako negde treba da stignem, nikad nisam sigurna gde bas treba da stignem (bar mi se ne javi slika u snu, nego je negde apstraktno) ni zasto, ali sam cesto u nekom autobusu, vozu, brodu, tramvaju, na tomosu, vespi, skijama, avionu, autu, bilo kakvom prevoznom sredstvu ili peske, i idem ka cilju uz sve peripetije izazvane prijateljima, familijom i poznanicima kojima su dodeljene neke blago izmestene uloge i koje usput srecem.
Druga stvar koju sanjam su zgrade, neki beskonacno rasprostranjeni novobeogradski blokovi u najrazlicitijim oblicima. Ja budem tu opet na nekoj meni nepoznatoj misiji, trazim nesto, srecem nekoga i buducnost je krajnje neizvesna.
Ma koliko san statican bio ja uvek imam neku misiju, neki cilj, nesto do cega je potrebno doci, a to se nekako nikako ne dogadja i sve se nekako okomi na mene a ja se batrgam gotovo bespomocno, ali ne gubim nadu, iako je to uzasno frustrirajuce.
Par puta sam sanjala da sam u okviru nekog operativnog sistema, jednom sam imala kursor umesto sake.
Uvek sanjam u boji, sa mnooooooogo detalja, i ljudi su uverljivo takvi kakvi jesu u prirodi, samo sto imaju neke sumanute zelje i ideje i sve to, al opet nekako ostanu verni svojim karakterima, nacinu govora, gestikulaciji i nacinu oblacenja. Osim kad sam sanjala da mi je baba u stvari ona narandzasta zena mongoloid iz prljavog inspekrora torentea.
I sanjam i mirise, i dodire i zvukove. Medjutim ne secam se da sam u snu ikada nesto jela, pila ili pusila, mada sam sanjala kako hocu snenokle.
Jednom sam tako (sad cu san da svedem na pasus i sasecem neke nevezane delove radnje, medjutim sa svim detaljima bi bio bar 5-6 sitno kucanih A4 papira, ako ne i mnogo opsirniji) sanjala da sam sa devojkom na moru u CG, i tu su jos neki ljudi koje znam (njih 5-6 bas takvih kakvi su inace, medjutim skupljeni s koca i konopca), i mi smo u nekoj kuci (sa sve drvecem okolo, betonskom balustradom na terasi, zavesama, saksijama, pokucstvom, lusterima i svim pratecim elementima), a sa strane su neke staklene zgrade, hoteli i sve izgleda kao neka domaca postmoderna arhitektura iz ranih '90, nekako kao staklenac na Trgu, al manje odurno, i sa onim braon staklima i crnim proflima, i neke obicne budva kuce okolo.
I mi blejimo u dvoristu (dan je nekako cudno tmuran, onako siv i tmuran ali i zut u izvesnoj meri), a ja sam negde malo sa strane u podnozju te susedne staklene zgrade, na nekom kao uzvisenju, i onda skontam kako se javljaju te neke rupe u tlu i kako je dole lava, i kako ce to sve u jednom momentu da explodira, i teram ove da se pakuju da bezimo.
I onda mi jedna poznanica daje neku svoju majicu sa printom, koju ja iz meni nekog nejasnog razloga stekujem u kovceg neki koji se nalazi ispod trpezarijskog stola (naravno sanjala sam i sarke na kovcegu i brazde i cvorove u drvetu), i ja izlazim napolje i devojka hoce nesto ozbiljno da prica sa mnom.
I ja je odvucem dole na neki vidikovac s pogledom na pucinu, sa zelenom metalnom ogradom (mestimicno oguljenom i pojedenom od soli) i 2 cempresa sa leve strane. I ona mi kaze kako vise ne moze da bude sa mnom i kako ona to ne moze, kako joj je to previse i kako ne bi da me muci jer ona to prosto nije u stanju, ne onako kako ja to zelim, ili vec nesto, a meni je heavy, skroz heavy i kontam kako mogu da je ubedim da ostane sa mnom, ali kako bi trebalo da je pustim.
I ja je pustim, i kazem joj da bezi, zbog onog vulkana i svega. A ja ostanem tu, oslonjena na tu ogradu i gledam u tu pucinu u to beskonacno sivo more koje se mreska pre kao neko ulje nego kao voda i to sivo-zuto mutno nebo iznad, koje jedva da ima neku teksturu, i tu nejasnu zutocu negde gde bi iza trebalo da se nalazi sunce. I fizicki mi je lose, ne mogu da disem, i nesto kao da mi lezi na diajfragmi, neki slon ili nesto jos vece. I sve je uzasno tiho i mirno, kao da sam gluva, a ni oni cempresi se ne njisu i ne mirisu, ni more ne mirise, nista ne mirise, sve je nekako hermeticki zatvoreno, bez ikakvog strujanja vaduha. Ne cujem ama bas nista osim nekog neodredjenog niskofrekventnog zujanja, nesto kao subwoofer. (U medjuvremenu je onaj vulkan explodirao, al nije bilo nista strasno, mozda je ujebao onu kucu i dvoriste).
I onda se setim da je u zgradi iznad neka pres konferencija uprilicena zbog ulaska CG u Evropsku Uniju. I ja kao moram da budem tamo, a jos uvek mi je grozno lose. I ja odem tamo, i tamo ima dosta tih ljudi u odelima, i neki sto ovalni ogromni, i prozori su bez parapeta, onako do poda, i svuda ka moru su ti prozori. I tu je Havijer Solana u sivom odelu i plavoj kosulji i kravati, rukuje se sa nekim manje vise nedefinisanim Crnogorcem, i tu mi je vec ocigledno da su ovi potpisali to sto treba.
I meni je i dalje lose, al mi se vratio sluh. Tu je, pored Solane, i neki Francuz, onako visok (visi je od Solane bar za glavu), u tamno sivom odelu na diskretne vertikalne pruge, ocigledno veoma skupom, i ima tu neku bjago zavodnicku muzevnu facu i crnu kovrdzavu kosu koja je mestimicno pocela da sedi, i zapravo vise izgleda kao neki zacudjujuce visok Italijan, i on trpa penkalo u unutrasnji dzep sakoa.
I ja ga startujem da ga pitam kad ce Srbija u EU (btw, ovo sam sanjala neposredno pre izbora) i on misli da sam novinar i nece da kaze, i ja insistiram, medjutim on kaze da ne moze zvancno nista da kaze i ja insistiram na tome da sam ja tu privatno i da mi ne treba nikakva zvanicna izjava ni informacija, nego da zelim da cujem njegovo privatno misljenje, i on mi u nekom momentu kaze "Kroz nekih 6 meseci" (mi pritom pricamo na francuskom koji ja, inace, znam taman toliko da mogu da kupim cigarete ili trazim pepeljaru u kaficu).
I sad, to je vise nego fenomenalna vest, i ja ocekujem od sebe da se radujem, silno, medjutim meni je potpuno svejedno. I stanem uz taj prozor i opet blenem u ono more (sad vidim i one umrtvlejne cemprese odozgo i taj vidikovac) i pokusavam da se makar malo radujem, al ne mogu i sve vreme mislim o tome koliko je sve besmisleno jer me je devojka ostavila i kako ce mi uzasno nedostajati i kako je moj zivot besmislen kao to lenjo mrtvo beskonacno sivo more, tako beskonacno besmislen i dosadan.
I blenem i blenem kroz taj prozor, i slon mi sedi na dijafragmi, i vazduh je mrtav i ja se lagano nekako psihicki pretapam u to more (iako sam fizicki tu), nego nekako osecam da mi se dusa pretapa u to sivo more. I grozno mi je, apsolutno grozno. I onda se probudim.
Bolje ni da ne napominjem da sam onda probudila devojku u pola 10 ujutro, i da sam je zvala bar jedno 5 puta u toku dana, samo da se uveri da je jos uvek tu, i da sam joj kaznije ispricala sta sam sanjala, i zasto sam ceo dan tako nenormalna, lmao.
edit: morala sam naknadno da ovo podelim na neke kakve takve pasuse.
). Rekla sam se "ako reči su u alfabetski redu, ne sanjam jer nisam zapamtila rečnik". Pa sela sam i pročitala sam rečnik i svaki reč je bila u alfabetski redu...
