- 15 Jul 2008, 03:10
#1175168
SANTA MARIA DELLA SALUTE
I
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora poželeh bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemljski sagreši stvor;
kajen ti ljubim preciste skute,
Santa Marija della Salute.
Zar nije lepše nositi lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejuci svetsku grehotu
u pepo spaliti srce i lub,
tonut o brodu, trunut u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Marija della Sallute?
Oprosti, majko, mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja,
sve što srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma;
za cim sam cezno, cemu se nado,
sve je to davno pepo i pra,
na ugod životu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al, ipak necu nikoga klet,
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet.
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa marija della Salute!
II
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleci ranu,
al težoj rani nastade brid.
Šta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
još nikad takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za cim god ceznu,
jade pa slade, cemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu vecnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar mene jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna vocka što sad tek zre?
Oh, slatka vocko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maija della Salute.
Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su vojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast.
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
III
Pamet me stegnu, ja srce stisnu,
utekoh mudro od srece, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomraca sunce, vecita stud,
gasnuše zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud.
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute
U srcu, slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram.
Tad mi se ona odonud javi,
ko da se Bog mi pojavi sam:
u duši bola led mi se kravi,
koz nju sad vidim, od nje sve znam
zašto se mudracki mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kod nojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su milne, al nežežene,
stras nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mne,
tamo cu biti dosta joj mlad
gde svih vremena razlike ?ute,
Santa Maria della Salute.
IV
A naša deca pesme su moje,
tih sastanka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razum samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dodje da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi posta?e java,
moj ropac njeno:"Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
Sve ce se želje tu da porogude,
zadivicemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljujde,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Marija della Salute.
Laza Kostic
