Bootstrap Framework 3.3.6

[Swanheart]

Zivote zeno bez morala.
Kako zapoceti neki tekst, to je uvek bio problem, sedis I satima smisljas koje su najbolje reci za pocetak.
Onda ti dodje u snu kako zapoceti, probudis se I koliko god da pokusavas da se setis ne ide, jednostavno ne ide, shvatis da ne mozes sebe terati na nesto I da moras pustiti stvari da idu svojim tokom.
I tako jednog dana ti dune neka skroz nebulozna recenica I onda se osecas kao da robujes tim recima I da jednostavno moras da ih preneses na papir.
I tako procitas “Cuvara izvora” Vaska Pope koji ide ovako nesto:
“Pitaju te zasto uvek iznova pises pesme.Da bi video zasto zivis, upravo zato pises pesme.Zive reci, s vremena na vreme, predane ili prenoce u tebi, na beskrajnom putu ka zvome izvoru.Da nije njih nikada sa polja tvog vida ti ne bi ugledao sta se krije iza planine koja to tvoje polje okruzuje.Ne bi nikad video gde se to tvoje polje nalazi, niti sta se na njemu stvarno otkriva.Tvoje bi recenice bile samo zalogaj zemlje sve do smrti, a posle nje pogotovo.Ti bi se teturao po svome polju I otvorenih ociju bi razbijao celo o nevidljive zidove.”
I tako se zamislis zasto stvarno pises, zasto ostavljas nesto iza sebe a da nekad ni sam ne verujes u to sto pises. Onda uzmes papir, stavis ga ispred sebe, zagledas se u njega I u mnostvo reci koje mozda nikom ne znace nista, ali su ti u trenutku nervnog rastrojstva znacile sve na svetu, opet robujes tim recima kao kada si morao da ih preneses na papir, samo sada zelis da ih unistis ali nemas “duse” za tako nesto, uklonis iz iz vidnog polja, stavis u neku kutiju, na neko mracno mesto.
Prodje par godina, slucajno pronadjes tu kutiju, otvoris je I procitas sta si pisao pre par dana, meseci, godina I ne mozes da verujes da si nekad to mislio.


Da ne davim vise, napravih off a da tema jos nije ni pocela da se razvija.
Dakle, zasto pisete nesto ako pisete, zasto sklanjate te iste reci od sebe ako sklanjate, kako se osecate kada citate to sto ste nekad davnooooo napisali…

I da, pojma nemam zasto otvaram ovu temu, tako da

ode swanka na spavanje sad
laku noc

[Shmi]

Hmmmmm... mnogoooo dubokoumno za ovako rano jutro...
Elem mozda i promasim temu ako se to desi ja se izvinjavam al da imam nesto da kazem...

Imam jednu kutiju gde stvarno cuvam stvarcice koje sam pisala pre 10-tak godina,pre tri meseca pa i pre neki dan... Nema pravila.
Da se razumemo nisam ja neki pisac ili da pisem u tom fazonu,Boze me sakloni,prosto pisem svoja osecanja na papiru prema nekom kada mi je bas tesko,kada sam nemocna da glasovno kazem sta imam... I da vrlo cesto to sto napisem "nekome" ne dam da procita nego spakujem u tu kutiju... pa citam povremeno... onako za svoju dusu.
Iznenadim se koliko ja jasno pisem o svojim osecanjima,koliko ima tu moje iskrenosti... da me je sramota da to neko vidi,jer je to moja bukvalno gola dusa... a toliko sebe da dam nekome ne bih... Jer se plasim da me ne zloupotrebi na ovaj ili onaj nacin ili jednostavno da me nece razumeti a dogadjalo se to vise puta...

To inace sklanjam od sebe jer ne zelim da se podsecam da me taj neko ne moze razumeti a toliko je jednostavno... i ne daj Boze da mi se pojavi zelja da pokazem to onome kome je bilo upuceno...


Jednostavno svi imamo deo u svojoj dusi gde niko nema pristupa...


Sad mi reci da sam promasila temu i odoh da se upucam...

[bigirl]

Originally posted by shmizllica
prosto pisem svoja osecanja na papiru prema nekom kada mi je bas tesko,kada sam nemocna da glasovno kazem sta imam...

Same here.

Nekada me uhvati manija, pa pišem više puta na dan, a nekada ništa i po nekoliko meseci... Bude mi lakše kada ispišem šta osećam, zašto se tako osećam... "Papir trpi sve." Neka pisma sam davala onima kojima su upućena, ali ima ih bar jedno 50 koji stoje u kutiji na vrhu ormana... Svaki put se dvoumim da li da joj/mu dam, kad se vidimo, iako je, prošlo godinu, dve, tri, četiri...

Kada pišem o "lepim osećanjima", a onda ona puknu jednog dana - tada sklonim sve papire od sebe jer ne želim da čitam kako mi je bilo lepo. Onda samo čitam one "loše" i govorim sebi "eto... eto... vidiš kako ti je ustvari bilo...". Najbolje je kada patim za nekim... I onda iskopam papiriće patnje za nekim bog-te-pita-kim od pre nekoliko godina i... Razveseli me to. Bude kao neko otrežnjenje da život, ipak, ide dalje.

[Shmi]

Originally posted by bigirl
I onda iskopam papiriće patnje za nekim bog-te-pita-kim od pre nekoliko godina i... Razveseli me to. Bude kao neko otrežnjenje da život, ipak, ide dalje.

I kod mene je ista situacija,bukvalno me razveseli to sto zaista zivot ide dalje...

Meni se desila situacija da mi je jedna osoba dosla na vrata posle dugih dve godine da bi mi dala "odgovor" na moje pitanje iako je ama apsolutno nista ne pitah... a pisala sam o tome koliko mi je potreban taj odgovor cele dve godine... I napokon kada ga dobih nije mi bilo lakse jer sam Boze moj nesvesno krenula dalje ali do tog trenutka nisam bila svesna... Naravno i dan danas joj nisam dala da procita to. Cuvam samo za sebe i drago mi je da sam ostala svoja.

p.s. Znam da je oftopic al jbg...

[Sunce]

Teska pitanja. Pisao sam jer sam imao potrebu da ispricam nesto sto me je mucilo ili sto je dovoljno naraslo. Mozda zbog nesaslusanosti ili glasnih unutrasnjih talasa. Pisao sam dnevnike kad sam bio mali, kasnije i nekakve pesme koje su me zaista prociscavale. Mislim da pisanjem covek dosta upoznaje sebe, moze se reci i da cita sebe. To sto napises u trenutku, to te najbolje razume.

Imam jednu kutiju, zove se "Ljubavna kutija". U njoj odlazem stvarcice i pisanija vezana za ljubavi. Najsmesnije mi je bilo kad mi je bivsi decko jednom rekao: "Ovde je kandidat za tvoju ljubavnu kutiju."

[Sunce]

Margerit Diras u knjizi "Stvarni život" piše:

"Kad se piše, kao da neki instinkt igra tu. Napisano je već tu u noći. Čin pisanja se odigrava izvan samog tebe, u pametnji vremena: između pisanja i već napisanog, između već napisanog i što treba još da se napiše, između znati i ne znati kako stoje stvari, početi od punog smisla, biti u njega zaronjen i stići do besmisla. Slika crnog bloka usred sveta nije slučajna.
To nije prelaz bića u snazi ka biću u delovanju, o čemu govori Aristotel. To nije prevod. Nije reč o prelazu iz jednog stanja u drugo. Reč je o dešifrovanju onog što je već tu i što ste već učinili u snu svog života, u njegovom organskom ponavljanju, u svom neznanju. To nije "preneseno", nije reč o tome. Instinkt o kome govorim, to bi značilo pročitati već pre pisanja ono što je još nečitljivo za druge. Mogu to drugačije da kažem, mogu da kažem: to bi bilo čitanje svog sopstvenog pisanja, to prvo stanje vašeg nedešifrovanog za druge rukopise. To bi značilo nazadovati, spustiti se ka pisanju drugih da bi knjiga bila čitka za njih. Ovo se može reći na drugi način, upotrebljavajući druge reči, što bi opet izašlo na isto. Imamo pred sobom masu između života i smrti koja zavisi od vas. Često sam imala to osećanje suočavanja između onog što je već bilo tu i onog što će ubrzo biti na mestu toga. Ja u sredini, čupam, prenosim masu koja je bila ovde. Kršim je, to je skoro pitanje mišića. Veštine. Treba ići brže od onog dela vas samih koji ne piše, koji je uvek u visini misli, uvek u pretnji da iščezne, da se rasprši u naznake priče koja dolazi, koji se nikad ne spušta na nivo pisanja, koji odbija teške poslove...
...Pisati nije pričati priče. To je protivno pričanju priča. To je uspostaviti sve u knjizi u isti mah. To znači opisati događaj u odsustvu tog događaja. Lola V. Stajn je uništena na balu S. Tala. Lola V. Stajn je sazdana na balu S. Tala..."

[^Inaniel^]

Svi imamo taj kutak za emocionalni teret.
Ja nikada nisam pisala kada sam bila srecna i zadovoljna jer sam smatrala, a i dalje smatram, da chovek zivi taj trenutak, a ne zastaje i ne zapisuje ga. Oni ostaju zabelezeni na druge nachine.
Pisanje dozivljavam kao svoj lichni kompas.
U trenutku pisanja, ono sluzi kao sredstvo uklanjanja tereta.
Neshto kasnije ( da li su meseci ili godine u pitanju ) sluze za josh jednu putanju na grafikonu.
Volim, i jako chesto chitam ono shto sam pisala, pa chak i onoga chega bih se sada prosto stidela, koliko je bilo detinjasto.
Ali, to je sasvim normalno, rastemo, sazrevamo, a pisanje nam omogucava da uvidimo koliko smo napredovali.
Mislim da bih bila u gadnom problemu kada bih se slozila sa sobom od pre nekoliko godina.