Nemam "petoljetke"...
ALI, recimo:
14. II 2014. zamišljam kao dan koji je počeo taktovima pesme na radiju, nakon šetnje psa, dok sam čekao zeleno svetlo u autu na semaforu. Beograd miran, stabilan, mafijaši po zatvorima, trule pevaljke čiste pločnik u Narodnom i u JDPu. Srbija toliko velika da nam nije tesno. Na poslu, komplimenti na par izgubljenih kilograma, lepe naočari, lepu košulju. Sitan flert po hodnicima.Savršena kafica sa koleginicom (o moj Bože, ona zna!!!), i njena priča o ludoj noći u separeu, planovi putovanja u Pariz. Ručak u restoranu sa društvom, bezbroj opuštenih šala i dosetki. Svi nameravaju na more van Jadrana. Opušten pozdrav sa novim komšijom( dugo je već sam... ). Razgovor sa roditeljima. I dalje ne veruju da je morao da otputuje u Južnu Afriku. Tešenje.
Poseta knjižarama, buticima i novom baru sa drugom. Trčanje sa psom. Tuširanje. Žurka poznatog modnog časopisa. Koleginica kao sa piste, za nama se okreću. Nastavak žurke u klubu do zore...
15. II 2014. 06:20, subota, pekara kod železničke...
-Znaš Hanse, hik, onaj lik, što je stajao sa mnom...hik...
-Brr...hik..koji bre?
-Pa onaj, što je pitao kad se ženiš (smeh)...
-Da....
-Uzeo je tvoj broj...trebaš mu u vezi sa poslom(smeh)....
hehehe...i tako to...