Originally posted by arwen_evenstar
taking woodstock je mlak previse za moj ukus
Film je sladak. Nije neka dubokoumna predstava, no dobro. Nekada je tanano i slatko teze napraviti nego nesto intenzivno.
Meni se dopada kako Lee prati lica i poglede. Ima odlicnu fotografiju, kadrove i boje.
Evo sta pise Slobodan Vujanović - b92:
http://www.b92.net/kultura/aktuelno.php ... 791&id=591
21. februar 2010. | Piše: Slobodan Vujanović
FEST: Taking Woodstock
Samokritičnom kakav jesam, apsolutno mi nije jasno zašto svetska kritika ne misli o ovom filmu isto što i ja- kao o jednom od najboljih Leejevih ostvarenja
TAKING WOODSTOCK
Režija: Ang Lee
selektah: 10minus/ 10
Hiljadudevetstošezdesetdevete, kada je održan Festival u Vudstoku, Ang Lee je živeo na Tajvanu, imao je petnaest godina i nije bio Jevrej. Kako je onda moguće da njegovo ekranizovanje vudstokovskih memoara Elliota Tibera, momka koji je Festival „doveo“ u Betel, izgleda kao da je on sam bio tamo i razvoj same stvari overio svojim očima. Angažovanje starog pajtosa i provereno sposobnog scenariste, Jamesa Schamusa, ne pomaže mnogo razrešavanju ove misterije. Najbolje bi bilo da prihvatimo da je Ang Lee jednostavno- car.
Neočekivano veliki broj zamerki ovom filmu dolazi od pogrešnih očekivanja da je ovo film o festivalu Vudstok. Ovo je film o organizovanju festivala Vudstok, bez ikakvih pretenzija da se nadoveže na niz žabokrečina poput Studio 54 koje su pokušale da dramski dočaraju „jedan bitan period muzičke istorije“. Leejev film u osećanju, postignutoj atmosferi i živopisnosti likova skoro podjednako duguje Fellinijevom Amarcordu, koliko Woody Allenovom Radio Days. To je slika jedne superzanimljive epohe prelomljena kroz galeriju superneobičnih likova u čijem epicentru je (više)gorko(nego)slatka „coming-of-age“ priča o momku koji karijeru art-dilera žrtvuje zbog motela svojih roditelja, ruskih Jevreja, koji su u Ameriku izbegli nakon svih mogućih pokušaja istrebljenja.To ih je učinilo ne baš najtoplijim osobama na svetu. Imelda Staunton, kao Elliotova mama je za nijansu nepodnošljivija od onog čudovišta iz Throw Mama From The Train.
Ang Lee očigledno, a to je nekako već posle Brokeback Mountain bilo „preočigledno“, ume da pronikne u duh američke nacije i „američkog načina života“ i da se bez mnogo muke srodi sa okolnostima specifične epohe i geografije. I dok bi vi mogli opušteno ili opravdano da ga zbog toga diskvalifikujete kao domišljatog imitatora, meni je njegovo filmsko uživljavanje i poistovećivanje sa materijom kojom se bavi apsolutno očaravajuće i vredno ozbiljnog divljenja.
Fotografija je fenomenalna. Kako ja o ovom segmentu filma ne umem da se raspišem, dodaću još samo da sve izgleda kao neki film iz sedamdesetih, sa Burtom Raynoldsom, na primer. Ang Lee prirodan tok beleženja događaja samo povremeno ruinira „splitscreen“ intervencijama i to da bi i formalno dočarao haos na terenu, dok je simulacija nostalgije 16mm zapisom odrađena sa dozom samosvesti da će stvari izgledati kao na reklami za Dolce & Gabannu.
Lee trijumfuje na oba fronta. Na onom velikom, građani sela Betela komični su u svom naporu da se suprostave festivalu (stariji imigranti), dok su vazda fleksibilni Jevreji skoro groteskni u svojoj dovitljivosti u eksploataciji nadolazeće mladeži (scena u kojoj jevrejske bake sa „namaste!“ pozdravljaju Elliota je jedan od ultraefektnih detalja). Raspomamljeni hipici jesu dočarani kao što smo navikli, kroz polugolu igru & pesmu, ali Ang Lee nema ambicije da od njih pravi išta više od dekora. Za autentičnost njegove priče zanimljiviji su transvestit-badigard Vilma (odlični Liev Schreiber), zatim ratnim elesdijem izmučeni veteran Billy (Sean Pennov naslednik Emile Hirsch) i Michael Lang, idejni organizator, koji izgleda kao neko za kim bi Gustav von Aschenbach izbalavio u Veneciji. Svi oni zajedno doprinose orkestriranju snaga haosa unutar kojih se, kao u središtu tornada, odigrao Festival.
Druga, intimnija, strana priče tiče se Elliota i njegovih roditelja. I tu Ang Lee demonstrira sa koliko umešnosti i, samo na oko, usputnih detalja ume da dočara nepremostive distance između sina i majke, njenu bolesnu sebičnost utemeljenu u turobnom životu ili retke trenutke sreće (potkovane začinjenim braunijima...)... A dirljivo je i kako je Ang, iako su oba roditelja prošla kroz isti bedak, pokazao da otac kroz tih par dana ludila oseća da je proživeo nešto i da ponovo živi, dok majka u svemu vidi samo još jednu priliku za zaradu.
Oba aspekta priče neprekidno se prepliću, otvarajući jedan drugom prostor za emocionalno poentiranje ili autentičan ugao gledanja na stvari koje smo već toliko puta videli, i uprkos činjenici da ovde nema skoro nikakvog zapleta ili drame omogućuju uživanje u vanserijskoj slici jednog perioda kada je Bog zaista spustio pogled na-prema-sebi-osmišljene.
