- 19 Jan 2008, 16:52
#1024124
Baš sam sinoć, u neko nedoba, krenuo da razmišljam o međuljudskim odnosima generalno i o tome kako svako vreme nosi neke nove, nazovi, vrednosti. Rekao bih da se od pre par godina, barem ovde kod nas, jako insistira na nekim masovnim prijateljstvima, prehvaljenim vezama, a da zapravo iza tako definisanih pojmova ne stoji ništa.
Zapravo, ljudi teže što površnijim odnosima i donekle smatraju da je mnogo lakše biti prosečan i težiti prosečnim stvarima nego se stvarno potruditi oko nekoga. Verujem da su masovne pojave kao što su korišćenje interneta i "lažna druželjubivost" doprineli ovoj pojavi.
Instant odnosi u vezi i prijateljstvu su postali nešto što se svakim danom viđa sve češće i češće. I znam da se ovakve stvari ne mogu generalizovati, niti to pokušavam. Jednostavno predočavam masovnu pojavu koja dolazi do izražaja.
Sećam se kako su me uvek nervirale gomile "ortaka" u životima ljudi sa kojima sam imao manje ili više prisne odnose. Isto tako, jako me iritira to što se termin "Volim te" tako olako koristi. Nakon što neko provede tri dana u vezi, odmah "zavoli" onu drugu osobu, a ako mu pak neki poznanik doda 10 din. na trafici kada zafali, odmah je "super ortak".
Mislim da rečima ne mogu izraziti gnušanje od gorepomenutog. I dalje, ne shvatam u čemu je problem. Da li se ljudi, generalno, toliko boje produbljivanja odnosa? Da li se boje da će biti povređeni? Ili pak samo koriste te površne odnose da im hrane ego i da se osećaju "poželjno" u društvu, što im na neki način puni baterije.
Isto tako, veoma mi je čudan taj proces "razvezivanja", ako tako mogu da ga definišem. Ljudi se za tili čas odljube, prestanu da vam budu prijatelji. Sve je tako dlanom o dlan. Uzeću sebe za primer, iako smatram da sam neko ko ne praktikuje prethodno pomenuto. Imam utisak da meni u sećanju ostane svaka osoba za koju sam bio vezan, makar to bilo u periodu najranijeg detinjstva. To je verovatno zato što nisam imao horde ortaka i nezaboravnih ljubavi. I posle toliko godina, iako se više ne družim sa svojom nekadašnjom najboljom drugaricom iz osnovne škole, kad god je sretnem nekako se raznežim. Mogu reći i da mi na neki čudan način nedostaju naši razgovori, ma koliko oni tada bili glupi i danas, verujem po oboje, nebitni. Čini mi se da u mom životu svako ima neko svoje nezamenljivo mesto.
Ja se samo pitam kako ovi ljudi o kojima govorim, na primer, ne počnu da se plaše samoće koja im je uz ovakvo ponašanje daleko izvesnija od toga da će biti povređeni? I te samopripisane karakterizacije "Ja sam komplikovan", "Ja sam drugačiji", "Ne vezujem se ja za ljude" su po meni čiste gluposti i izgovori u momentima kada dotični nemaju hrabrosti da se suoče sa sobom.
Ono što ide kao propratni, ali ne i manje bitan, problem jeste to da savest i odgovornost totalno iščezavaju. Ova pojava instant drugara i ljubavnika dovela je ne samo do potpunog otuđenja već i do nestanka empatije. Oholost i bezobzirnost su postale osobine koje se očigledno najviše vrednuju, jer društvo klima glavom i odobrava. Žudnja za nečim što je stvar trenutka, nebitno koje je starosne dobi osoba, je za mene nešto stvarno užasavajuće. S druge strane potrebe da nekog usrećimo, da nekome pružimo pažnju i da nekoga pre svega poštujemo, su čini mi se totalno zanemarene.
I naravno, na kraju bih voleo da znam tuđe mišljenje o svemu ovome. Znam da će odgovori biti "Ljudi oko mene nisu takvi", stoga se malo više fokusirajte na širu okolinu. Moja tvrdnja je da, ako se ovako nastavi, u bliskoj budućnosti ne samo da će otuđenost biti u porastu već ćemo svi jedni drugima biti potencijalni neprijatelji.
Zapravo, ljudi teže što površnijim odnosima i donekle smatraju da je mnogo lakše biti prosečan i težiti prosečnim stvarima nego se stvarno potruditi oko nekoga. Verujem da su masovne pojave kao što su korišćenje interneta i "lažna druželjubivost" doprineli ovoj pojavi.
Instant odnosi u vezi i prijateljstvu su postali nešto što se svakim danom viđa sve češće i češće. I znam da se ovakve stvari ne mogu generalizovati, niti to pokušavam. Jednostavno predočavam masovnu pojavu koja dolazi do izražaja.
Sećam se kako su me uvek nervirale gomile "ortaka" u životima ljudi sa kojima sam imao manje ili više prisne odnose. Isto tako, jako me iritira to što se termin "Volim te" tako olako koristi. Nakon što neko provede tri dana u vezi, odmah "zavoli" onu drugu osobu, a ako mu pak neki poznanik doda 10 din. na trafici kada zafali, odmah je "super ortak".
Mislim da rečima ne mogu izraziti gnušanje od gorepomenutog. I dalje, ne shvatam u čemu je problem. Da li se ljudi, generalno, toliko boje produbljivanja odnosa? Da li se boje da će biti povređeni? Ili pak samo koriste te površne odnose da im hrane ego i da se osećaju "poželjno" u društvu, što im na neki način puni baterije.
Isto tako, veoma mi je čudan taj proces "razvezivanja", ako tako mogu da ga definišem. Ljudi se za tili čas odljube, prestanu da vam budu prijatelji. Sve je tako dlanom o dlan. Uzeću sebe za primer, iako smatram da sam neko ko ne praktikuje prethodno pomenuto. Imam utisak da meni u sećanju ostane svaka osoba za koju sam bio vezan, makar to bilo u periodu najranijeg detinjstva. To je verovatno zato što nisam imao horde ortaka i nezaboravnih ljubavi. I posle toliko godina, iako se više ne družim sa svojom nekadašnjom najboljom drugaricom iz osnovne škole, kad god je sretnem nekako se raznežim. Mogu reći i da mi na neki čudan način nedostaju naši razgovori, ma koliko oni tada bili glupi i danas, verujem po oboje, nebitni. Čini mi se da u mom životu svako ima neko svoje nezamenljivo mesto.
Ja se samo pitam kako ovi ljudi o kojima govorim, na primer, ne počnu da se plaše samoće koja im je uz ovakvo ponašanje daleko izvesnija od toga da će biti povređeni? I te samopripisane karakterizacije "Ja sam komplikovan", "Ja sam drugačiji", "Ne vezujem se ja za ljude" su po meni čiste gluposti i izgovori u momentima kada dotični nemaju hrabrosti da se suoče sa sobom.
Ono što ide kao propratni, ali ne i manje bitan, problem jeste to da savest i odgovornost totalno iščezavaju. Ova pojava instant drugara i ljubavnika dovela je ne samo do potpunog otuđenja već i do nestanka empatije. Oholost i bezobzirnost su postale osobine koje se očigledno najviše vrednuju, jer društvo klima glavom i odobrava. Žudnja za nečim što je stvar trenutka, nebitno koje je starosne dobi osoba, je za mene nešto stvarno užasavajuće. S druge strane potrebe da nekog usrećimo, da nekome pružimo pažnju i da nekoga pre svega poštujemo, su čini mi se totalno zanemarene.
I naravno, na kraju bih voleo da znam tuđe mišljenje o svemu ovome. Znam da će odgovori biti "Ljudi oko mene nisu takvi", stoga se malo više fokusirajte na širu okolinu. Moja tvrdnja je da, ako se ovako nastavi, u bliskoj budućnosti ne samo da će otuđenost biti u porastu već ćemo svi jedni drugima biti potencijalni neprijatelji.