Gay-Serbia.com | Diskusije

Za Kšištofa Kišlovskog sam prvi put čuo u Americi, kada sam pogledao Dekalog; bila su to dva dana kinematografskog blaženstva i prodao bih majku onom ko izda ovih deset kratkih filmova na DVD-u. Zatim sam pogledao Veronikin dupli život, još jedan lep film, ali mi se ubedljivo najviše dopala trilogija Tri boje; i to, ako bih morao da biram koji mi je najlepši od sva tri, mislim da bih se odlučio za Plavu. Ili Crvenu. U ovom momentu, kada razmišljam o filmovima, Plava mi se najviše sviđa, premda sam ranije najviše voleo Crvenu. Plava bi bila sjajan roman.

Večeras sam na Novogodišnjem sajmu kupio celu trilogiju, pa planiram da je u narednih par dana ponovo pogledam, te mi je palo na pamet da vidim šta dragi mi forumaši misle o ovom reditelju i njegovom liku i delu...

nedavno sam se našao u sred razgovora o njemu i sa žaljenjem sam konstatovao da sam ja poslednji put sva tri filma imao u rukama kada sam imao cca. 7 godina i kada je ključna reč za mene bila: "boja", pa sam mislio da će mi ti filmovi biti interesantni.

na žalost, posle više nisam imao prilike da ih vidim.

Bio sam nedavno na izložbi u sklopu Festival Kinimatografou, s odlomcima filmova, projekcijama, kadrovima, plakatima i još koječim. I shvatih da je moja sramota potpuna jer nisam gledao nijedan Kišlovskov film. Znam, više nećete hteti da razgovarate sa mnom. Ali popraviću se prvom prilikom, obećavam!

Originally posted by Mars

... ali se i sećam svog osećanja blage prevarenosti posle odgledana sva tri filma. Malo preveliki raskorak izmedju kvaliteta filmova sa jedne i medijske pompe koja ih je pratila - od pocetka i toka snimanja, jednog po jednog, pa do projekcija...

Takodje mi je promakla simbolika Liberté, égalité, fraternité, ali opet-možda bi trebalo pogledti ponovo sve filmove...

Joj, rekao bih da ipak ima simbolike i veze tri filma sa francuskim nacionalim motom, ali ne tako ocigledne. Recimo da ja to ovako shvatam: u prvom filmu, Zulijet Binos ima slobodu izbora, da zapocne novi zivot, od pocetka, ili da ostane supruga preminulog; u drugom filmu, nesretni Poljak (ne secam se imena) zeli i trudi se, svim silama, da bude jednak sa zenom koja je u Parizu, pokusavajuci da zgrne lovu, ako se dobro secam filma; u trecem filmu penzionisani sudija i manekenka imaju odsno koji se moze opisati samo kao bratstvo i nikako drukcije. Eto, bar ja to tako vidim.
Slicno je i sa Dekalogom: svaki film treba da bude ilustracija jedne od deset zapovesti, i svaki film to i jeste, samo sto mi je za neke trebalo dosta mozganja da vidim zasto i kako.

Veoma davno sam gledao sve tri boje, ali mi se najviše dopao onaj sa Žiliet Binoš .. mislim da je plava, mada možda i nije. Znam da je prvi napravljen, dakle prvi film u trilogiji. O samom autoru ne znam baš ništa.

Originally posted by Ulix
Eto, bar ja to tako vidim.

Da, u nedostatku sopstvenog objašnjenja, ovo tvoje mi dođe više nego prihvatljivo. Očigledno mi je bilo teško da spustim taj moto na odnose 1:1.

Svidela mi se trilogija Tri boje, ali nisam preterano oduševljen. Mislim da me je najviše dotakla crvena, a možda i plava.

Bela mi se takođe dopala jer je prepuna preokreta, simbola i nedorečenosti.
U plavoj mi je najsnažniji kraj filma, zatim kako se Binos krece i prelazi rukom preko zida (fasade), zatim plavi luster i svetlucanja, iznenadna muzika.

Ja sam pozaboravljao sva tri filma. E sada, to može da znači samo dve stvari - ili me filmovi nisu dojmili, ili sam ih gledao isuviše davno, pa su mi u međuvremenu neki drugi filmovi zauzeli mesto u mozgu. Pošto mislim da je, ipak, ovo drugo u pitanju, voleo bih da pogledam sve tri boje još jedared.

Originally posted by Sunce

....U plavoj mi je najsnažniji dopao kraj filma, zatim kako se Binos krece i prelazi rukom preko zida (fasade).............

Meni najupecatljiviji deo filma..
Tacniji opis te scene je da ona sve vreme suzbija bol koji oseca i u momentu kad puca, prevlaci ruku preko fasade tj. samopovredjuje se.... I naravno, pliva svakog dana i samo tada place jer se suze ne vide...

Originally posted by istok

Originally posted by Sunce

....U plavoj mi je najsnažniji dopao kraj filma, zatim kako se Binos krece i prelazi rukom preko zida (fasade).............

Meni najupecatljiviji deo filma..
Tacniji opis te scene je da ona sve vreme suzbija bol koji oseca i u momentu kad puca, prevlaci ruku preko fasade tj. samopovredjuje se.... I naravno, pliva svakog dana i samo tada place jer se suze ne vide...

Tačno. Baš je lepo što si napisao svoje viđenje tih scena. I još mnogo toga je u meni pokrenula ta scena sa fasadom. Ali kraj filma, kada shvata da ona zapravo ne voli, to me je baš dotaklo.

Naleteh na ovu temu, pa rekoh, da preporucim "Kratak film o ubijanju". Izuzetan film. Mozda i najbolje delo Kishlovskog.

Nisam još odgledala sve što imam od njega, ali dela Kišlovskog poput pomenute Tri boje, Veronike, zatim Bez kraja, Dekaloga (naravno, ne sve priče) su toooooooooooooooooliko dobra da ga od sad, na dalje i u buduće svrstavam u jednog od omiljenih režisera.Mnogo mi se svideo Dvostruki život Veronikin. Oduševljava me kako Kišlovski kroz jedan mikrosvet pokazuje unutarnji makrosvet, tj. (da pojednostavim) prikazuje 'male stvari' koje deluju 'veliko'. U to se uklapa sklonost ka detaljima. Recimo, ona providna kuglica koja je beznačajna, ali za samu janakinju ima visoko emocionalno značenje. Fotografija je, takođe, odlična. Muzika je jako dobra: mene Prajzner oduševljava zato što 'svira' u skladu sa tim kako 'dišem'
Mislim da film Dvostruki život Veronikin može da se posmatra religijski (iako se eksplicitno ne spomninje ni vera ni Bog). Jer kako drugačije protumačiti jednu dušu rascepljenu na dva tela, već kao izraz nečeg višnjeg, kako god se toi višnje zvalo? I dominacija filtera doprinosi atmosferi.
O Tri boje sam pisala.

Ne znam koji reditelj je bolje govorio o onostranom a da nije zašao u SF i mistiku. Doduše, dobra procena je što je za saradnike izabrao Pjesčeviča (scenarista) i Prajsnera (kompozitor).
Za moje kriterijume niko nije imao veći osećaj za detalj i bio portretista emocija od Kišlovskog.
Sviđa mi se kod njega ta neka ozbiljnost i pristup časovničara preciznoj mehanici.
U filmu Tri boje: Crveno u jednoj sceni junakinja se spotiče o sopstvenu štiklu. U klasičnom holivudskom filmu ta scena ne bi bila ništa posebno, ali kod Kišlovskog to nosi neku ljudsku crtu. Nespretnost zbog bogatog unutarnjeg života koja čini da se junakinja saplete.
U Tri boje: Belo problem impotencije je stavljen u ravan socijalnog i opet emotivnog problema. Tu bi impotencija bila samo jedna metafora za ljudsku nemoć da se deluje.
Tri boje: Plavo ili kako napraviti film o emocijama, a da se one ne vide. Ili: kako preživeti uprkos hipertrofiranoj emotivnosti. Iz tog razloga Binoševa ima tako zaleđenu facu. Borba percepcije, recepcije i manifestacije.
Sva tri filma posmatrana kao celina čine ono što je Crnjanski nazvao sumatraizam: na različitim mestima različiti događaji koji su sa ili bez uticaja jedan na drugi. Sva ta zamršenost postade 'jedan ogroman mir i bezgranična uteha'.
Dvostruki život Veronikin je već filozofija na platnu. Naći sebe u drugom. Ne umiremo, uvek su tu dvojnici. Bez kraja je, takođe, igra identiteta i nemogućnost distance od nas samih i prošlosti.
Naravno, tu je i Dekalog gde se vera posmatra kompleksno a.k.a. čega ima ne znam, ali čovek nije svemoguć. Tu bi izdvojila prvu priču koja je direktan obračun nauke i vere bez pobednika.
Kratki film o ljubavi je za mene nešto posebno, to bi bio atipičan tinejdžerski film od kojeg bi prosečan tinejdžer, najverovatnije, pobegao i posegao za Beverli Hilsom. Tu imamo momčića, odrastanje, ženu u koju je zaljubljen, tačnije sve što je potrebno za klasičan tinejdžerski film (dobro, nema štrebera sa -5 i ragbiste retarda), ali on to ipak nije, ozbiljan je i istinit i, nekako, dubok. U umetnosti mi je jako važno da je uverljiva .

Trilogija je odlicna.
Omiljeni deo - Plavo. Jedna od boljih, ako ne i najboljih uloga Binoševe. Audio-vizuelno savrseno uklapanje, potpun uspeh u prenosenju emocije.