Gay-Serbia.com | Diskusije

Sinoc je bio "Terminator 2" i setila sam se da sam kao klinka stalno jecala u poslednjoj sceni kada ga spustaju u istopljeni metal. Bilo mi je neshvatljivo da jedan tako kul lik mora da nestane, a mastala sam i da imam sopstvenog Terminatora!! Danas vise ne placem na taj film (dosta je bilo), ali zato cmizdrim u kontinuitetu na poslednjih 20 min. svaki put kada gledam AI (Artificial Intelligence) sa onim napacenim decakom-robotom, te se tradicija ridanja na SF-ove nastavlja.


Dakle, koja vas scena dovodi do suza?




edit - skontah da na ljudsku bedu ne placem uopste... samo na robotsku

Ja ne mogu da se setim da sam ikada zaplakao uz film...

Prvi film zbog koga sam oprao tepihe suzama bio je Fliper. (barem mi se cini) Secam se da se u nekoj sceni delfin nasuche na kopno, da bi spasio decu od bandita i tu ugine... Sto je mnogo, mnogo je!

Aaaa u skorije vreme se ne secam da sam plakao uz film... Mozda kada se ona lez devojka baci sa krova zato sto joj okolina ne dozvoljava da voli svoju devojku...

HA HA ovo su bila dva veoma neocekivana primera scena (filmova) uz koje bi moglo da se place...ha ha

Alien 3 kada se Ripley baca sa platforme u pec - slow motion, muzika, mala pauza i pocinje slobodan pad - tu sam gotov

Pa to sve jesu dosta dirljive scene... Ali da li ste stvarno plakali???

Originally posted by mmiki
Pa to sve jesu dosta dirljive scene... Ali da li ste stvarno plakali???

pa kad ti krenu suze, to mu dodje to

Ooooooooooooooooooh da!

Uz scene kada muče decu i scenama u kojim su supervizori specijalnih efekata odradili posao fenomenalno, pa svaka rana izgleda stvar.. fuj.. daj neku drugu temu za razgovor, ovo mi se zgadilo ...

Ja sam kao svaka romantična curica plakao na jedan stari ljubavni američki film LILI.

Jedan lutkar se zaljubljuje u devojku Lili, ali ne sme otvoreno da joj kaže osećanja već to radi preko svojih lutaka, u koje uvlači ruku.

Kad mu se obraća direktno, lutkar je hladan i nesiguran...

Jedan od najlepših ljubavnih filmova.
Sećam se da lutkice pevaju...

Tana nana na nana haj Lili haj Lili haj lo
Nana nana na tana haj Lili haj Lili haj Lo
Tana nana na nana haj Lili haj Lili haj Lo
haj Lili haj Lili, haj Lo haj Lo
haj Lili haj Lili haj lo

Haj Lili haj Lili haj Lo haj Lo
Haj Lili haj Lulu haj lo.

Šmrc.

Ma ja sam uzasna placipicka sto se filmova tice...ali to sam postala u zadnje vreme, dok sam bila klinka nije bilo sanse da me rastuzi neka filmska scena.

Plachipichka jesam ali nikad nisam plakao na film.

1. Zivot je cudo, scena kad Sabaha iskrvari i u sankama prestaje da dise...

2. Sibirski berberin, scena kad Tolstoja odvode u zarobljenistvo, njegovi drugari koji pevaju na stanici...

Pa sad, ima ih mnogo. Ali hajde dve iz filma 'Reds' (Crveni) - scena svadje - Voren Biti (Dzon Rid) i Dajana Kiton (supruga mu) dok ih dele zatvorena vrata i susret na kraju.

Lako mogu muzika ili scene iz filma da me nateraju da pustim suzu ali ne pamtim da sam zaplakao ili bilo sta slicno u real life-u.

Uglavnom su to scene u filmovima u kojima se potpuno pronadjem ili neke teske zivotne drame

placem svako malo zbog nekog filma...

Prvi put sam zaplakao uz Von Trierov Dancer in the Dark; Bjork me je slomila. Film sam gledao sa tatom i mamom, i kada ona pocne da place, tamo pred kraj, vec u zatvoru, i ja sam krenuo sa njom, i nisam mogao da stanem. Od tada, mislim da sam uslovljen da budem tuzan kad vidim Bjork.

Posle toga nisam zaplakao uz film, mada su me do ivice placa dovele neke scene iz Doma za vesanje, postoji, takodje, jedna srceparajuca scena u Undergroundu, kada Lazar Ristovski prica sa majmunom, zatim i Brokeback Mt.

Originally posted by Mars
Spielbergov "The Color of Puprple"

svaki put se rasplacem gledajuci film "Duhovi Karoline" (Carolina Skeletons) jedan od najjachih filmova ikada....hocu reci prvi koji me je dodirnuo....

na SF ne placem...volim fantastiku, ali to je fantastika, ne dodiruje dushu. (moju bar)

Plakanje ne znaci da je neko placipicka vec da ima jace osecaje prema nekom licnom dozivljaju ili dogadjaju.

Uz ceo film Boja purpura placem, kao i dok gledam Karmen, takodje Labudovo jezero kada se pojavljuje Crni labud na balu....

Jaaaaaooooo, setio sam se... Nije bio u pitanju bas film ali neka emisija o zivotinjama radjena poput filma... Radi se o jednom lanetu, divljim prasicima i jednoj caplji. Lane je ostalo samo, srna i jelen su umrli od gladi, jedno od prasica, bilo je to 13. prase je islo sa njim i bilo mu je najbolji drug a caplji se smrzao zivotni saputnik, slomila je krilo i ostala je da prezimi zimu sama u snegu...








Plakao sam kao kisa...

Dancer In The Dark.

To je to... mislim.

Originally posted by mmiki
Jaaaaaooooo, setio sam se... Nije bio u pitanju bas film ali neka emisija o zivotinjama radjena poput filma...

Mislim da je to Poslednja oaza

Originally posted by Ulix
Prvi put sam zaplakao uz Von Trierov Dancer in the Dark

Teze mi je pao Breaking the Waves, mada bez suza.

Originally posted by Ulix
...neke scene iz Doma za vesanje

Meni je sva tuga filma sabijena u scenu onih usecerenih jabuka koje se razlicu po podu bolnice. Sve sto je bilo i pre i posle tih par sekundi.

Originally posted by Mars
A ja menjam iskaz! Nista Speilberg, von Trier, Cehov.

"Imitacija života" !!!

Možda sam 7-8 godina imao kad sam gledao pa posle nisu mogli da me smire.

Da li je gledao neko? Iz pedesetih film odprilike.

iz 58. plakala sam uzasno i kada sam ga gledala kao mala. skoro sam ga opet izemitovala i opet se najvise potresla prilikom scene gde prodigal daughter trci za majcinim kovcegom dok se u pozadini cuje gospel. jedan mi od omiljenih tear-jerkera!
a i dodatno ga volim zbog, za to vreme, jako senzitivne tematike.

Originally posted by Mars

Originally posted by mmiki
Jaaaaaooooo, setio sam se... Nije bio u pitanju bas film ali neka emisija o zivotinjama radjena poput filma...

Mislim da je to Poslednja oaza

Originally posted by Ulix
Prvi put sam zaplakao uz Von Trierov Dancer in the Dark

Teze mi je pao Breaking the Waves, mada bez suza.

Originally posted by Ulix
...neke scene iz Doma za vesanje

Meni je sva tuga filma sabijena u scenu onih usecerenih jabuka koje se razlicu po podu bolnice. Sve sto je bilo i pre i posle tih par sekundi.

Uh...da...
Jedan od retkih filmova koji me je tako sjebao, i svaki put mi isto ucini, je Dancer in the Dark...Ne znam da li sam pustio koju suzu ili nisam...ali sam proziveo sve trenutke Selmine licne drame...

I Breaking the Waves me je isto sjebao...ne znam sad tacno da li vise, manje ili isto koliko i Dancer in the Dark (nisam imao cime da izmerim kolicinu "sjebavanja").

Титаник, јебени Титаник... Увек се расплачем (не знам сад тачно у којим сценама), узто се и смрзнем ко пи*ка из непознатог разлога.

Dancer in the Dark....

....kad sam bila mala, plakala sam na scenu iz starog Titanika kada svi beze jer brod tone, a u hodniku place neka beba.....








..inace placem od besa, PMSa i na neke istorijske dogadjaje (!!?!?!?)

Ja se setio i filma Moja devojka s Mekolijem Kalkinom. Scena kad ga sahranjuju pa mu upada devojka na sahranu i dozivljava nervni slom. Bese potresno kad sam imao 10 godina...

Originally posted by Escobar
2. Sibirski berberin, scena kad Tolstoja odvode u zarobljenistvo, njegovi drugari koji pevaju na stanici...

UH! Taj film... na njega sam prvo pomislila... ne placem cesto iako ima odredjeni broj filmova koji su me zaplakali... ali, tu scenu kolikko god puta da vidim pocecu da ridam od placa... mnoogo je jaka

ako se setim jos kog filma dopunicu, ali ovaj je ubedljivo najjaci plac izazvao kod mene... ne samo suze nego bas ridanje