AMELIJA PULEN
Poslato: 18 Okt 2006, 22:44
Dobro poznat film.
Šta Vam se dopada u njemu, a šta ne?
Da li Vam se dopada muzika iz filma, da li je slušate?
Koliko Vas je pokrenuo?
>> rezija: Zan-Pjer Zene (Jean-Pierre Jeunet); scenario: Z. Loran (G.Laurant) i Z.P. Zene; muzika: Jan Tirsen (Yann Tiersen); gl.uloge: Odri Tatu (Audrey Tautou), Matej Kasovic (Mathieu Kassovitz), Rufus, Jolanda Moro (Yolande Moreau)...
distribucija: UGC-Fox Distribution, BIM Distribuzione, Prokino Filmverleih, Miramax (za SAD), Metro Film (za Jugoslaviju). Trajanje: 120 minuta
Nakon cetvorogodisnje pauze, kojoj je prethodio relativno neuspesan debi u Holivudu, Zan Pjer Zene se vratio na mapu filmske Evrope delom koje je odmah podelilo publiku i kritiku na fanaticne obozavaoce i neskrivene neprijatelje. Istovremeno, "Cudesnu sudbinu Amelije Pulen" ili "Ameliju sa Monmartra" kako je naslov preveden za americko trziste, je za mesec dana prikazivanja u Francuskoj videlo 4.2 miliona ljudi, sto je jedan od najvecih uspeha ove kinematografije u proteklih nekoliko godina. Mesec dana nakon jugoslovenske premijere, za ovaj film se u Beogradu i dalje "trazi karta vise", sto je nesvakidasnji slucaj kada se govori o filmovima van americkog govornog podrucja. Ono sto je jos vaznije, publika je od pristojne i mirne vrste, sto je zaista retka pojava u bioskopima deset godina unazad.
"Cudesna sudbina Amelije Pulen" svakako je najkomercijalnije i za siru publiku najpitkije Zeneovo delo. Nakon dvadeset godina gradenja stila koji se zasniva na fascinantnom osecaju za detalj u cesto presirokom planu i detaljno bavljenje bizarno-ironicnim, Zene je ovoga puta publici predstavio jednostavnu, dramaturski opustenu fantazmagoriju kroz koju se prosecni gledaoci verovatno malo teze probijaju, ukoliko to uopste i pozele, jer Zene se umnogome oslanja na burlesknu scenografiju, odlicnu kameru i dinamicnu montazu, cime stvara najpre zaslepljujuci kolaz slika a tek onda filmsku pricu, koja se moze tumaciti na beskonacno mnogo nacina. Kao i svaki san, uostalom.
Radnja se, u svoj svojoj naivi, moze obuhvatiti ovako: Mlada Amelija Pulen (odlicna Odri Tatu), odrasla u pomalo nadrealno i komicno izolovanom detinjstvu, nakon pogibije Princeze Dajane, resava da svet ucini zabavnim i lepim, koliko moze, igrajuci ulogu male, nevidljive vile sa Monmartra. U igri, koja neodoljivo podseca na neke stare Kortasarove price iz Pariza, zaljubi se u Nina (Matej Kasovic), do cijeg srca dolazi nakon lepe, inteligentne "igre macke i misa". Hepi end.
Ovako prepricana fabula zaista deluje previse naivno i prosto, dovoljno privlacno za sve one milione gore spomenute publike, ali Zeneova hipertrofirana estetika i smisao za humor dovoljno su superiorni da te proste elemente nadjacaju: Uronjen prvenstveno u fascinantne igrarije slikom, montazom, pracen odlicnom muzikom Jana Tirsena, koristeci dobro balansiranu pricu iz OFF-a, gradeci likove uz pomoc krajnje neobicnih, ali tako tacnih detalja, Zene stvara jedan od najzabavnijih i najlepsih filmova godine, gotovo nezainteresovan za implikacije koje njegovo delo nakon premijere trpi, i danas.
Impikacija je mnogo, i neke od njih su mozda i opravdane: francuska, uglavnom levo orijentisana kritika je Zenea optuzila za preteranu stilizaciju i sterilizaciju Pariza, koji je ponekad zaista sveden na estetiku skupljih razglednica. Iznervirani prostodusnom melodramom, ocekujuci od Zenea istu nakolonost ka iskrivljenom i bizarnom kao u legendarnoj "Delikatesnoj radnji" (1991, ko-reditelj Mark Karo), i verovatno veliki otpor prema komercijalnom, nakon neuspeha u Holivudu, film je u nekim listovima cak naznacen kao delo koje ide na ruku "reakcionarnim, desnicarskim snagama". No, budimo realni: Nakon zaista impresivnog pocetka, koji mu je doneo poredenje i sa Teri Gilijamom, vec drugim filmom "Grad izgubljene dece" (1995, takode saradnja sa Karoom), Zene se glasno izdvojio od plejade reditelja koje zanima cist realizam. Apsolutno posvecen likovnoj burleski, pitoreskama kreiranim radi zabave i mastanja, kroz koje se neki mehanizmi sveta mogu lako objasniti, Zene je stvorio zanr za sebe, koji se moze definisati kao Fantasticna Melodrama, istovremeno stvarajuci vrstu hommage-a jednom od pionira francuskog filma, isto tako za realizam nezainteresovanom Zorzu Melijesu, i upravo ta fantazmagoricna neobaveznost je najveca pobeda filma koji se obavezno mora pogledati.<<
iz: http://www.crossradio.org/web/10_01/amelie.htm
Šta Vam se dopada u njemu, a šta ne?
Da li Vam se dopada muzika iz filma, da li je slušate?
Koliko Vas je pokrenuo?
>> rezija: Zan-Pjer Zene (Jean-Pierre Jeunet); scenario: Z. Loran (G.Laurant) i Z.P. Zene; muzika: Jan Tirsen (Yann Tiersen); gl.uloge: Odri Tatu (Audrey Tautou), Matej Kasovic (Mathieu Kassovitz), Rufus, Jolanda Moro (Yolande Moreau)...
distribucija: UGC-Fox Distribution, BIM Distribuzione, Prokino Filmverleih, Miramax (za SAD), Metro Film (za Jugoslaviju). Trajanje: 120 minuta
Nakon cetvorogodisnje pauze, kojoj je prethodio relativno neuspesan debi u Holivudu, Zan Pjer Zene se vratio na mapu filmske Evrope delom koje je odmah podelilo publiku i kritiku na fanaticne obozavaoce i neskrivene neprijatelje. Istovremeno, "Cudesnu sudbinu Amelije Pulen" ili "Ameliju sa Monmartra" kako je naslov preveden za americko trziste, je za mesec dana prikazivanja u Francuskoj videlo 4.2 miliona ljudi, sto je jedan od najvecih uspeha ove kinematografije u proteklih nekoliko godina. Mesec dana nakon jugoslovenske premijere, za ovaj film se u Beogradu i dalje "trazi karta vise", sto je nesvakidasnji slucaj kada se govori o filmovima van americkog govornog podrucja. Ono sto je jos vaznije, publika je od pristojne i mirne vrste, sto je zaista retka pojava u bioskopima deset godina unazad.
"Cudesna sudbina Amelije Pulen" svakako je najkomercijalnije i za siru publiku najpitkije Zeneovo delo. Nakon dvadeset godina gradenja stila koji se zasniva na fascinantnom osecaju za detalj u cesto presirokom planu i detaljno bavljenje bizarno-ironicnim, Zene je ovoga puta publici predstavio jednostavnu, dramaturski opustenu fantazmagoriju kroz koju se prosecni gledaoci verovatno malo teze probijaju, ukoliko to uopste i pozele, jer Zene se umnogome oslanja na burlesknu scenografiju, odlicnu kameru i dinamicnu montazu, cime stvara najpre zaslepljujuci kolaz slika a tek onda filmsku pricu, koja se moze tumaciti na beskonacno mnogo nacina. Kao i svaki san, uostalom.
Radnja se, u svoj svojoj naivi, moze obuhvatiti ovako: Mlada Amelija Pulen (odlicna Odri Tatu), odrasla u pomalo nadrealno i komicno izolovanom detinjstvu, nakon pogibije Princeze Dajane, resava da svet ucini zabavnim i lepim, koliko moze, igrajuci ulogu male, nevidljive vile sa Monmartra. U igri, koja neodoljivo podseca na neke stare Kortasarove price iz Pariza, zaljubi se u Nina (Matej Kasovic), do cijeg srca dolazi nakon lepe, inteligentne "igre macke i misa". Hepi end.
Ovako prepricana fabula zaista deluje previse naivno i prosto, dovoljno privlacno za sve one milione gore spomenute publike, ali Zeneova hipertrofirana estetika i smisao za humor dovoljno su superiorni da te proste elemente nadjacaju: Uronjen prvenstveno u fascinantne igrarije slikom, montazom, pracen odlicnom muzikom Jana Tirsena, koristeci dobro balansiranu pricu iz OFF-a, gradeci likove uz pomoc krajnje neobicnih, ali tako tacnih detalja, Zene stvara jedan od najzabavnijih i najlepsih filmova godine, gotovo nezainteresovan za implikacije koje njegovo delo nakon premijere trpi, i danas.
Impikacija je mnogo, i neke od njih su mozda i opravdane: francuska, uglavnom levo orijentisana kritika je Zenea optuzila za preteranu stilizaciju i sterilizaciju Pariza, koji je ponekad zaista sveden na estetiku skupljih razglednica. Iznervirani prostodusnom melodramom, ocekujuci od Zenea istu nakolonost ka iskrivljenom i bizarnom kao u legendarnoj "Delikatesnoj radnji" (1991, ko-reditelj Mark Karo), i verovatno veliki otpor prema komercijalnom, nakon neuspeha u Holivudu, film je u nekim listovima cak naznacen kao delo koje ide na ruku "reakcionarnim, desnicarskim snagama". No, budimo realni: Nakon zaista impresivnog pocetka, koji mu je doneo poredenje i sa Teri Gilijamom, vec drugim filmom "Grad izgubljene dece" (1995, takode saradnja sa Karoom), Zene se glasno izdvojio od plejade reditelja koje zanima cist realizam. Apsolutno posvecen likovnoj burleski, pitoreskama kreiranim radi zabave i mastanja, kroz koje se neki mehanizmi sveta mogu lako objasniti, Zene je stvorio zanr za sebe, koji se moze definisati kao Fantasticna Melodrama, istovremeno stvarajuci vrstu hommage-a jednom od pionira francuskog filma, isto tako za realizam nezainteresovanom Zorzu Melijesu, i upravo ta fantazmagoricna neobaveznost je najveca pobeda filma koji se obavezno mora pogledati.<<
iz: http://www.crossradio.org/web/10_01/amelie.htm
