- 10 Maj 2008, 04:10
#1110050
Zaista sam morala da postavimovu temu s obzirim da sam se malopre rasplakala na pesmu koju mastam da pevam svojoj buducoj cerkici. A nemam bas sa kime osim sa svojom srecicom pricam o tome, niko me ne shvata ozbiljno zbog mojih godina. Svi misle da je to neki moj mladalacki hir, opsesija i slicne gluposti. Ali nije...to je moja neostvarena zelja i tiha patnja vec par godina. Zaista zelim da imam bebicu, vise od svega na svetu. I on zeli isto, ne zbog mene, vec zbog oboje, tada bi nam zivoti bili potpuni. Uh koliko smo samo suza prolili zbog toga... Mama mi je pricala da sam, dok sam bila jos sasvim mala klinkica od tek 3 godine, jurila za bebicama, gledala ih sa divljenjem i mazila. A tek kada sam sa 4 dobila sestricu, mojoj sreci nije bilo kraja! Bukvalno nisam davala nikome da je pipne. Svi su mislili da sam ljubomorna ali ja znam da sam je jednostavno previse volela i da sam se bojala da mi je ne uzmu 
Nocu kad pajki u krevecu kraj mog kreveta, ustajala sam i dugo dugo sedela kraj nje i gledala je. A sve lutke su bile moje bebe, svi su se cudili kako odgovorno i nezno postupam sa njima.
Nocu kad pajki u krevecu kraj mog kreveta, ustajala sam i dugo dugo sedela kraj nje i gledala je. A sve lutke su bile moje bebe, svi su se cudili kako odgovorno i nezno postupam sa njima. 
)" (iskarikirala sam malo, naravno, radi vece slikovitosti) pre svega precenjeni i pretvoreni u klise-izreku i klise - kao samorazumevajuci tip ponasanja.
ispunila (ne namerno, jednostavno, takvi su mi bili afiniteti i ono sto sam smatrala prioritetima u razlicitim periodima zivota, te se tako prica i "sklopila"), da ne bude da neko pomisli da pricam iz perspektive "kiselo grozdje". 
)
a kako je tek vama bilo kad ste izgubili svoje dete 
